Život u embriocentričnom društvu i njegova priključenija

Objavljeno:
Život u embriocentričnom društvu i njegova priključenija

Ako se borimo za dostupnost abortusa kao prava na izbor, onda se moramo pitati da li je svim ženama zaista moguće da biraju hoće li rađati ili ne. Ovo pitanje se nameće čak i kad je pravo na abortus formalno-zakonski izboreno, jer to još uvek ne znači da je ono svim ženama dostupno i da se lako primenjuje

 

Pokazuju video snimke u kojima se embrion prikazuje kao dete sa rukama i glavom, i gde se može videti kako će biti isečen tokom dobrovoljnog prekida trudnoće

Audrey Lebel, Avortement, l’obscurantisme polonais, Le Monde Diplomatique, Novembre 2016


Naše društvo obožava embrion. Stavlja ga na pijedestal, beatifikuje ga, uznosi kao najveću vrednost: život. Naše društvo, dakle, obožava život. Isto to društvo seje na sve strane smrt. S jedne strane, obožavaju se fetusi, non stop se drvi kako je život neprocenjiva vrednost, kako su svi životi jednaki, kako svako ima pravo na život bez obzira kakvog će kvaliteta biti. S druge strane, isto to društvo proizvodi život koji se uglavnom, za većinu ljudi, svodi na puko preživljavanje, na život koji više liči na životinjski nego na ljudski i u uslovima koje isti taj život prebrzo vodi u smrt. Društvo je razapeto u aporiji glorifikacije života i istovremene proizvodnje života u sistemu nasilja, ratova, bede, siromaštva i tlačenja. Kakav je to onda život koji društvo toliko sakralizuje? Takozvani goli život. U starogrčkoj misli se ovaj oblik života imenovao pojmom zoe (koji se kao puka činjenica života podjednako odnosio na biljni, životinjski i ljudski život) i potpuno se razlikovao od pojma bios (koji je specifično ljudski život). Zoe je biološki, naturalizovano određen život, bios je društveno, politički mišljen život. Zoe je živo biće, mrda, cirkulira, ima nekakav metabolizam. Bios upućuje na društveno biće koje ima jezik, koje oblikuje političku zajednicu i koje ne živi puki život u smislu preživljavanja, već smislen, dostojanstven i dobar život u društvenoj zajednici. Naše društvo, dakle, obožava jednostavni živući, goli život.

Stoga i ne čudi bujanje pro life (za život) diskursa i pokreta koji agresivno, dušebrižnički i opsednuti spašavanjem „života“ prožimaju naše društvo. I koji u svom moralnom (i moralističkom) univerzumu abortus smatraju ubistvom. Pored moralne i filozofske, pitanje abortusa je ukotvljeno i u pravne, medicinske, populacionističke, ekonomske, političke i druge vode, a u skoro svim poljima proizvodi žučne debate i neslaganja. Ipak abortusa ima i bilo ga je od kako ima ljudske (=političke) zajednice. Ima ga čak i kada se zabranjuje. Pitanje je samo na koji način ga ima i koji od tih načina su rizičniji za one koje koriste različite metode prekida trudnoće.

Pravo na abortus je jedno od najteže izborenih (i ne smetnimo nikad s uma: ne zauvek izborenih!) prava koje su žene vodile u istoriji. Lakše je bilo dobiti pravo glasa i razvoda, nego se izboriti za legalni pristup abortusu. I da ne bude zabune, nisu teškoće prihvatanja prava na abortus dolazile samo sa desne strane. Pitanja seksualnih i reproduktivnih politika su bila mesto razilaženja, oklevanja i mic-po-mic-koraka i na levici.

Dok su se Klara Cetkin i druge figure nemačke socijaldemokratije borile za pravo glasa žena, za ukidanja zakona koji onemogućavaju ženama da se okupljaju i politički organizuju, za slobodno obrazovanje, suspenziju noćnog rada, redukciju radnog dana na osam časova, zabranu dečjeg rada itd, pitanja seksualnih politika i abortusa nisu bila na tapeti ili su ostajala usidrena u moralnu sferu. U post-revolucionarnoj Rusiji stvar je bila drugačija. Socijalistička Rusija je prva zemlja na svetu u kojoj je abortus legalizovan (1920)! A potom, u periodu staljinizma i politike pojačanog birokratskog kursa, pravac ženske emancipacije se drastično okrenuo nekoliko koraka unazad. Promoviše se figura žena kao kućne matrone, osuđuje se slobodna seksualnost, a glorifikuju se majčinstvo, porodica i podela polnih uloga. Pravo na abortus je već 1936. dobilo ograničenja, a 1944. je ukinuto.

Posleratne komunističke partije u Italiji i Francuskoj su također primeri konzervativizma i tvrdokornosti u pogledu mnogih feminističkih borbi, a osobito onih koje su se direktno odnosile na porodične, seksualne i reproduktivne politike. Komunistička partija Italije je, pored ispunjavanja staljinističkih direktiva, pokušavala održavati veze i sa katoličkom crkvom, te je bila primer promovisanja „sputavajuće, paternalističke kulture u kojoj su žene uvek bile cenjene kao majke, ćerke ili sestre“.[1] Podržavala je, također, zakone kojima se zabranjuje mogućnost razvoda (i Toljati je bio jedan od zagovarača tradicionalnog oblika monogamne porodice bez opcije razvoda). Italijanske feministkinje su stoga najpre vodile borbu na žarišnom polju bračnih prava, a borba za pravo na abortus je morala čekati svoje zakonsko uobličenje tek 1978. U Francuskoj su abortus i kontracepcija 1920. zakonski zabranjeni, a 1942. abortus je postao „zločin protiv države“ kažnjiv smrću (Mari-Luiz Žiro je 1943. giljotinirana zbog toga što je nekoliko puta abortirala). Komunistička partija Francuske je tokom 20-ih još pokretala kampanje protiv anti-abortus zakona, ali je 30-ih svoje laviranje završila podrškom pro-natalnih politika. Borba za pravo na abortus i kontracepciju je inicirana Pokretom za oslobođenje žena (Mouvement de libération des femmes, MLF) i bitka je dobijena 1975.  

Partija Crnih pantera je na početku bila protiv abortusa, mada valja imati u vidu da je ovo odbijanje bilo u vezi i sa sramnim prisilnim sterilizacijama obojenih žena. U kasnijoj fazi, sa sve većim prihvatanjem žena u pokret i njihovim uticajem na preovlađujuće stavove drugova u partiji, pokret je podržavao pravo na abortus i uključio planiranje porodice u program. Kao neke od primera napetosti između levice i pitanja abortusa mogu se navesti i leve politike latinoamameričkih zemalja: opstajanje zakona koji kriminalizuju abortus u vreme Čaveza u Venecueli ili Moralesa u Boliviji, a u vreme mandata sandinističkog predsednika Nikaragve Danijela Ortega doneseni su najrestriktivniji zakoni protiv abortusa u svetu.[2] 

Što se tiče naše istorije, socijalistička Jugoslavija 1951. dozvoljava abortus samo u nekim slučajevima, iz medicinskih razloga i kažnjava ilegalno obavljanje pobačaja,[3] a puno pravo na abortus bez ograničenja (do deset nedelja starosti ploda) zakonski je zajamčeno tek 1977. Od značaja je da je slobodno odlučivanje o rađanju dece garantovano i Ustavom SFRJ iz 1974.

Pravo na abortus su dakle izborili ženski pokreti, od kojih su mnogi morali raskinuti savez sa levim, često patrijarhalnim, mačoističkim i pro-natalno orijentiranim grupama. Napadi na ova teško izborena prava ne prestaju ni dan danas, a novi desni blokovi uvek iznova dovode u opasnost njihov opstanak. Društvo ne prestaje da bude opsednuto embrionom i da paniči zbog tzv. bele kuge, dok populacione politike paternalistički dizajniraju ženske živote.

Dakako, takve politike i demografske nauke, koje se formiraju u jeku etabliranja kapitalizma, deo su opšteg kapitalističkog disciplinovanja i upravljanja telima. One mogu imati različite predznake, pa se ne paniči samo zbog pada nataliteta nego i zbog njegovog uvećanja. Ili, bolje reći, to zavisi od toga koji etnički ili neki drugi (diskriminatorni) žig ima određeno stanovništvo, pa se tako na primer paniči jer Srpkinje ne rađaju, ali se isto tako paniči jer na primer Romkinje, Albanke i Muslimanke rađaju previše![4]

Populacionistička panika i demografski inženjering svoj teorijski početak imaju sa devetnaestovekovnim maltuzijanskim alarmiranjem o rapidnom uvećanju broja stanovnika i vizijom društva u kojoj se zahteva (od siromašnih, dakako) razboritost i moralno suzdržavanje. Maltus traži od ljudi da ne srljaju u brak i ne množe se u tolikom broju, te se protivi bilo kakvoj državnoj pomoći za siromašne. Znamo dobro tu logiku danas, ona je duboko prožela naša tela i živote: radi ako hoćeš da zaradiš i da rađaš, nećeš ništa dobiti besplatno, sam/a moraš to stvoriti i ne očekuj da ćeš visiti na državnoj sisi… Za razliku od objašnjenja demografskog buma zasnovanog na nemoralnom ponašanju siromašnih, koji svoju ekonomsku racionalizaciju kod Maltusa ima u formulaciji zakona opadajućih prinosa, Marks je, pak, pokazao kako je porast stanovništva nužni i konstitutivni aspekt kapitalističkog sistema proizvodnje. Hiperprodukcija izaziva prenaseljenost i nezaposlenost određenog dela stanovništva, a rezervna armija rada služi kao konkurencija zaposlenom delu stanovništva, zbog toga pritisnutom na intenzivniji rad. To što je jedan deo radničke klase nezaposlen, dakle, primorava drugi deo radničke klase na prekomeran rad, a sve zajedno je omogućeno besplatnim ženskim reproduktivnim radom kod kuće. Društvo se uvećava, jer to korespondira principu beskonačne neplanirane proizvodnje radi uvećavanja profita i njegovoj potrebi za radnom snagom.

Društveno upravljanje telima se stoga u zori kapitalizma uspostavilo i kao posebno upravljanje ženskim telima. U te svrhe se razvijaju mehanizmi potčinjavanja ženskog tela i njegovo svođenje na mašinu za rađanje. Deo lepeze novih političkih tehnologija je i marginaliziranje žena koje su imale znanje veština prekidanja trudnoće. „Do sedamnaestog veka se babice potpuno marginalizuju i pojavljuju se prvi muški akušeri, a žensko telo i rađanje postaje prevashodno briga države.“[5] Nacionalna kapitalistička država je opsednuta telom, jer joj je telo potrebno kao radna snaga, a ponekad i kao vojna snaga u ratovima. Zbog toga je telo izloženo velikom oku medicine, anatomije, psihologije, biopsihologije, psihijatrije, socijalne i zdravstvene zaštite, treninzima, grupama za podršku i procenjivanje, fetoskopiji, ultrasonografiji… Zbog toga je jako teško govoriti o „pravu na vlastito telo“.

Izgleda kao da naše društvo obožava embrion a mrzi ostvarenje punog, ljudskog života. Fetišizira se koncept života kao začeća, a ne čini se mnogo da se promeni sistem koji ljudski život svodi na puko samoodržanje, oskudne potrebe i maltene životinjsku egzistenciju

 

Ideja vlastitosti, koja uključuje i ideju raspolaganja vlastitim telom, bila je vrlo bitna za liberalno konstituisanje ideje privatnog vlasništva i legitimiranje kapitalističkog sistema proizvodnje. Lok je, primera radi, individuu i njen rad predstavljao kao privatno vlasništvo. Za liberalnu ideologiju nema svojine/vlasništva bez sopstva/vlastitosti, jer je minimalni uslov vlasništva posedovanje sopstvene ličnosti. Pitanje je i da li na ovom liberalnom imperativu koincidencije vlasništva i individualiteta trebamo zasnivati levu borbu za kontrolu rađanja i pravo na abortus? Odnosno: da li smo zaista vlasnice naših tela? Već sâm proces trudnoće, prekida trudnoće, rađanja ili nerađanja, vaspitavanja, podizanja, školovanja dece… nije individualna i privatna stvar, već je posredovan institucionalno-društvenim strukturama. Sasvim je drugo pitanje da li ova društvena određenost ide u pravcu apsolutne kontrole kolektiva koji bi da utiče na to da li uopšte želimo rađati i koliko dece bi valjalo da imamo (kako to isporučuju scenariji konzervativnih[6] pro-natalnih politika) ili ide u pravcu stvaranja uslova u kojima bi ljudski životi imali mogućnosti za punu realizaciju i dostojanstvo (kako se to omogućavalo u nekim socijalističkim politikama planiranja porodice). Dakle, koncept raspoloživosti vlastitim telom, kao i dihotomija privatno/javno zamagljuju stvar i možda nisu baš najbolja konceptualna oruđa u ovoj borbi. Osim ukoliko bukvalno uzmemo moto „moje telo moja stvar“ koji konotira to da bi u savršenom liberalnom imaginariju svako sa svojim telom mogao raditi šta mu je volja i da nikakva institucionalna regulacija nije potrebna.

Umesto zaplitanja u kategorijalne zamršenosti privatnog/javnog, možda bi bilo bolje da debatu usidrimo u ono što čini suštinski polni rascep kapitalizma – u njegovu podelu na sferu produkcije i reprodukcije? Jer kapitalizma nema bez ove podele, prema kojoj postoji sfera nadničnog rada, i sfera onog drugog rada koji uglavnom obavljaju žene i koji se ne odvija na tržištu nego u kući. Dakle, možda bi najpre trebalo problematizovati polni rascep u srcu kapitalizma i voditi bitke protiv njega. Kada ovo imamo u vidu, onda znamo da bitka za abortus nije samo bitka za pravo na pobačaj i „sopstvena tela“, već deo mnogo šireg feminističkog arsenala koji bi nam omogućio društvene uslove u kojima postoji kvalitetna briga za sva tela. „Reproduktivna prava se ne tiču samo pitanja pobačaja i kontracepcije. Ovdje se ne radi samo o pravu žena da nemaju djecu, dakle pravu na pobačaj, već i o pravu da ih imaju.“[7] Da bi se jaz između rada produkcije i rada reprodukcije doveo u pitanje, bitke vodimo na ujedinjenom klasnom i polnom frontu.

Kada mislimo o abortusu u našem embriocentričnom društvu, pitamo se i da li istinski imamo izbora. Sama ideja izbora – koja najviše cirkulira prostorom borbe za prava na abortus – također se ne pokazuje baš dobrom saveznicom, jer je veliko pitanje da li mi stvarno biramo? Ideja izbora i šansi je liberalna ideja koja pretpostavlja da sve indivude našeg društva imaju jednake početne šanse, a to što su neki uspešniji a drugi nisu je stvar njihovih sposobnosti ili nesposobnosti. Ovom idejom se dakako prikriva duboki klasni rascep kapitalističkog društva u kojem nemaju svi, ni blizu, iste početne uslove, šanse i prostore za izbor. Ako se borimo za dostupnost abortusa kao prava na izbor, onda se moramo pitati da li je svim ženama zaista moguće da biraju hoće li rađati ili ne. Ovo pitanje se nameće čak i kad je pravo na abortus formalno-zakonski izboreno, jer to još uvek ne znači da je ono svim ženama dostupno i da se lako primenjuje. “K tome, pravo na pobačaj već jeste ograničeno nemogućnošću (unatoč zakonskim odredbama koje propisuju suprotno) da se “usluga” pobačaja može obaviti u svakoj bolnici, kao i cijenom takvog poduhvata – nadalje, svaki oblik kontracepcije koji koriste žene se naplaćuje.”[8] Stoga, nemojmo zaboraviti da dobrostojeće žene koje imaju para da plate bezbedan prekid trudnoće u najskupljim bolnicama u kojima ih neće tretirati kao maloumnice jer ubijaju „život“, kao i one kojima je kontracepcija možda skupa ali ipak pristupačna, nisu sve žene. Štaviše, većina žena uopšte nema ovakav izbor.[9]

Pitajmo se i dalje, imamo li izbor da podižemo i odgajamo decu, da im omogućimo sve uslove za odrastanje u realizovano ljudsko biće? Šta zaista biraju žene koje su unapred stavljene u zadati okvir kapitalističkog odvajanja sfere produkcije i reprodukcije, te njemu inherentnoj klasnoj i polnoj podeli rada? Šta to biraju u društvu u kojem žene nemaju mogućnosti ni da zakažu redovan ginekološki pregled, a kamoli pristojan tretman u porodilištima;[10] u kojem nema dostupnih vrtića, obdaništa i škola; u kojem ogromna brojka ljudi živi na ivici siromaštva, a još veća brojka ljudi nema posla ili ima nesigurne poslove i stalnu pretnju otkaza nad glavama; u kojem je većina onih koji imaju posao super-eksploatisana, pa im se ceo život pretvorio u posao na koji idu kao na streljanje; u kojem najveći deo plata i prihoda odlazi na hranu i račune; u kojem je život borba za preživljavanje od meseca do meseca, dok se živi i umire na kredit; u kojem mnogi nemaju krov nad glavom, a mnogi drugi rentaju taj krov ne znajući da li će već sledećeg meseca biti bez njega; u kojem radnice i radnici nose pelene (da ne bi gubili vreme odlazeći u wc) i padaju u nesvest na radnom mestu; u kojem radnice nose crvenu traku oko ruke u vreme menstruacije, da bi signalizirale kako su manje produktivne;[11] u kojem penzioneri/ke kradu povrće na pijacama jer nemaju šta da jedu; u kojem rastu cene struje, vode i grejanja, i u kojoj je veliko pitanje da li će ljudi u budućnosti imati novac da plate i vodu za piće…? Kakav je to onda život koji se toliko brani?

Izgleda kao da naše društvo obožava embrion a mrzi ostvarenje punog, ljudskog života. Fetišizira se koncept života kao začeća, a ne čini se mnogo da se promeni sistem koji ljudski život svodi na puko samoodržanje, oskudne potrebe i maltene životinjsku egzistenciju. Prag izmeđi zoe i bios, između zveri i ljudi, kao da ne postoji… I sve dok društvo tako bude tretiralo život – kao svođenje ljudskih bića na radnu snagu opskrbljenu nužnim potrepštinama dovoljnim da preživi i radi – nešto je duboko trulo u njemu. Umesto da naturaliziramo život, vreme je da ga politizujemo!

[1] Cinzia Arruzza, Dangerous Liaisons: The Marriages and Divorces of Marxism and Feminism, Merlin Press, Pontypool, 2013, p. 68
[2] Abortus je u Nikaragvi (kao i u Čileu, Dominikanskoj republici, na Malti i u Južnom Sudanu) zabranjen u svim slučajevima, dakle i u slučaju silovanja ili smrtne opasnosti majke. Ipak, pitanje je da li se „sandinizam“ Danijela Ortege uopšte može smatrati levicom (osim po sandinističkom imenu), o tome više: Bernard Duterme, Au Nicaragua, que reste-t-il du sandinisme?, Le Monde Diplomatique, Septembre 2016.
[3] „Godine 1951. usvojen je prvi savezni propis po kojem se kažnjavao izvršilac takvog pobačaja, a ne žena.“ Vida Tomšič, Žena u razvoju socijalističke samoupravne Jugoslavije, Novinarsko-lzdavačka radna organizacija Jugoslovenska stvarnost — OOUR, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1982, str.142.
[4] „Biološka reprodukcija tako u demografskim diskursima služi kao sredstvo klasifikacije materinstva u odnosu na etničko poreklo. Tako su Albanke, Romkinje i Muslimanke često označene kao žene devijantne, iracionalne, bliže prirodi, čije telo treba da se kontroliše, normalizuje. Obavezujuće materinstvo Srpkinja značilo je redefinisanje ženske uloge kao majke, čije poreklo treba da bude osnov izgradnje nacije.“ Tanja Višić, Nacionalne populacione politike i konstrukcija materinstva u post-socijalističkoj Srbiji, u: „Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma“, Ana Vilenica (ur.), uz)bu))na))), Beograd, 2013, str. 107. http://arhiv.rosalux.rs/userfiles/files/Postajanje%20Majkom_130x180_100dpi.pdf
[5] Maja Solar, Od tela do radne i rađajuće mašine ili kako je nastao kapitalizam, u: ’’Stvar’’ br. 8, Časopis za teorijske prakse, Gerusija, Novi Sad, 2016, http://gerusija.com/maja-solar-od-tela-radne-radajuce-masine/
[6] Namerno ne definišem ove politike samo kao desne jer, kao što je već pokazano, i na levici je po pitanju seksualnih i reproduktivnih politika postojala i postoji konzervativna pozicija. Kao primer mešanja države u odlučivanje o tačnom broju rađanja dece mogla bi se navesti i komunistička Kina.
[7] Ankica Čakardić, Pravo na pobačaj: pet feminističko-marksističkih bilješki, Libela, 2016, https://www.libela.org/sa-stavom/8229-pravo-na-pobacaj-pet-feministicko-marksistickih-biljeski/
[8] Marija Ćaćić, Pravo na život. Neprijatelji majke, prijatelji djece?, Zarez br. 410, 2015. Videti ceo temat ovog broja („Pravo na život“) koji je uredila Marija Ćaćić http://www.zarez.hr/arhiva/410
[9] Ponešto o tenzijama u okviru feminističkog pokreta i pro-choice struje u Americi, videti i tekst: Johanna Brenner, Ponovna izgradnja ljevice zahtijeva nadogradnju na tradiciju socijalističkog feminizma. „Dok je radikalno i liberalno krilo feminističkog pokreta bilo usredotočeno na žensko pravo na tjelesnu autonomiju – i pravo da odbiju majčinstvo – siromašne obojene žene suočavale su se s vrlo drugačijim napadom: prisilna sterilizacija u javnim bolnicama u kojima su rađale. Nadalje, pokret za pravo na socijalnu skrb organizirao je siromašne žene, posebice Afroamerikanke, da se suprotstave klevetanju njih kao majki i stigmatizaciji njihove seksualnosti.“
https://www.libela.org/sa-stavom/7254-ponovna-izgradnja-ljevice-zahtijeva-nadogradnju-na-tradiciju-socijalistickog-fem/
[10] O lošem stanju u porodilištima u Srbiji videti: Marija Radoman, Pravo na izbor i dostojanstven život žena http://www.masina.rs/?p=3807
[11] Vesna Đorđević, http://lupiga.com/vijesti/srbija-a-ne-banglades-morale-su-nositi-crvene-trake-kad-imaju-menstruaciju

Maja Solar (1980, Zagreb), doktorkinja filozofije i pesnikinja. Članica kolektiva Gerusija, deo uredništva časopisa Stvar i prevoditeljka za srpsko izdanje novina Le monde diplomatique.

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu