ZASECANJA U TKIVA

Objavljeno:
ZASECANJA U TKIVA

Kao i uvek, najbolje iz neke generacije, mora tu samu, ovako definisanu generaciju da prevaziđe. Mislim da je nemoguće biti dobar pesnik, a biti priznat, prepoznat samo od svoje generacije

Razgovarao: Vladimir Stojnić

Povod za ovaj intervju je konkretan: ovogodišnji si dobitnik pesničke nagrade „Branko Miljković“ za knjigu Tkiva (Povelja, Kraljevo, 2016). Želeo bih da uprkos tome naš razgovor ne bude prigodan u uobičajenom smislu. Drugim rečima: neka ovo bude prilika da preispitamo i neke pojave na našoj književnoj sceni, prostoru koji obojica u manjoj ili većoj meri delimo.

Nećemo reći ništa novo ako konstatujemo da su književne nagrade u Srbiji u krizi. Ima ih previše, raspodeljene su po „klanovima“, favorizuju „književno prisustvo“ više od samih knjiga, a žiriji su neretko nekompetentni i/ili svesno odlučuju po vanknjiževnim merilima. Utisak je da ova kriza do te mere prožima institucionalno nagrađivanje da ono postaje jedan paralelni, zatvoreni univerzum nekoliko desetina učesnika u igri koja sve manje ima veze sa književnošću. Imaš li potrebu da racionalizuješ (sebi i drugima) činjenicu da si osvojio „značajnu“ nagradu u jednom takvom sistemu?

Pripadamo generaciji koja se, ako se tako može reći, i poetički legitimisala odnoseći se sa prezirom prema nagradama. Ovo, naravno, ima svoje razloge: naš ključni formativni period jesu devedesete godine, kada je jedan svet u ratu i krvi otišao dođavola, a proliferacija nagrada, Čudić je tada zabeležio da ih ima valjda 500, služila da bi se instalirao nacionalistički kulturno-politički poredak. Kao što su uostalom, mada u neuporedivo manjoj meri i sa nešto više ukusa, jednim delom i za vreme socijalističke Jugoslavije nagrade takođe služile u tu svrhu. Uprkos toj pometnji, nekoliko nagrada u Srbiji su uspele da sačuvaju koliko-toliko pristojan nivo i da, ipak, kulturnoj javnosti preporučuju neke knjige i pisce koji su, (i) po mom osećanju, najbolje što naša kultura ima. Takve su još uvek Ninova, Disova, Miljkovićeva, Zmajeva, Andrićeva, Đura Jakšić, Biljana Jovanović, Stevan Sremac, Popina doskora, možda još poneka, ponekad. To naravno nikako ne znači da su sve knjige nagrađene ovim nagradama remek-dela, već da je, u zbiru, među nagrađenima bilo najmanje promašaja. Ili barem da su većina onih koji su ih dobili – ipak pravi, ozbiljni pisci.

Nisam davao ni pet para na nagrade. Pisci kao što su Despotov ili Miroslav Mandić, koji su, za mene, među najvažnijima i najvećima u našoj kulturi nisu dobili gotovo nikakve nagrade, tačnije, Despotov je dobio nagradu Đura Jakšić za knjigu Pada dubok sneg, i to je sve. Dakle, ko god da dobije koju god nagradu, našu ili inostranu, moj sud se o njegovim/njenim knjigama neće formirati na osnovu toga. Kao što se nadam da se ni o mojoj knjizi neće suditi blagonaklonije, ali ni oštrije, zato što je nagrađena.

Međutim, kada su Tkiva izašla, prvi put mi se desilo da sam pomislio da bih voleo da knjiga dobije neko javno priznanje. Pojma nemam zašto. A da sam mogao da biram koju bih nagradu voleo, to bi svakako bila Miljkovićeva. Nemam nikakvog razloga da se stidim što sam, za sada, poslednji u nizu koji počinje Milutinom Petrovićem i Glavom na panju, a kome pripadaju, između ostalih, i Popa, Radović, Dragojević, Davičo, Sarajlić, Raičković, Ristović ili Dejan Ilić. Štaviše, ta činjenica me ispunjava u određenoj meri ponosom.

Naše društvo je u velikoj finansijskoj krizi, a umetnici su ekonomski degradirani i više od prosečnih građana. Ako su već nagrade izgubile društveni značaj u smislu „prestiža“ i „časti“, da li im barem novčani iznosi obezbeđuju nekakvu konkurentnost? Da li su novčani fondovi nagrada neka vrsta tabu teme, budući da se o njima vrlo malo javno govori?

Ima jedan zanimljiv primer u vezi sa tom temom. Pre neku godinu je veliki proizvođač mesa i mesnih proizvoda Matijević ustanovio književnu nagradu, što samo po sebi nije ništa loše, ali nije bilo mnogo reči o tome koji su kriterijumi, šta se tačno nagrađuje, uglavnom, iznos je bio 10.000 evra i prvi dobitnik je bio Bećković. Ovih dana, praktično u isto vreme kada sam ja dobio Miljkovićevu nagradu, ustanovljena je nagrada Vladika Nikolaj, koju dodeljuje šabačka eparhija i koja je 8.000 evra, i opet je, zanimljivo, prvi dobitnik Bećković. O tim nagradama se, dakle, malo šta znalo i zna – nagrada mesare Matijević, čini mi se, u međuvremenu je, posle dve-tri godine, i prestala da se dodeljuje – osim iznosa, koji je odmah bio predočen javnosti i koji je ogroman u našem kontekstu. Najuglednije pesničke nagrade, koje sam naveo, možda u zbiru dobacuju do tog iznosa, mada verovatno ne. Miljkovićeva je, koliko znam, oko 2.000 evra. Što mi, kao čoveku bez stalnog zaposlenja, svakako dobro dođe.

Hoću da kažem, da ne bi bilo zabune, Miljkovićeva i još neke su ipak, uz sve prigovore koji im se mogu i moraju uputiti, još uvek književne nagrade i nešto znače u književnom svetu, te se otuda novčanim iznosom koji podrazumevaju ne maše u javnosti, iako nemam utisak da bilo ko želi da to ostane tajna, dok neke druge, neuporedivo brojnije, značajne su isključivo u finansijsko-političkom smislu, kao neka vrste javne legitimacije osnivača, darodavca, a poezija i književnost tu ne igraju apsolutnu nikakvu ulogu.

Čini mi se da si prvi i za sada jedini pesnik naše generacije (grubo rečeno: rođeni od 1976. do 1984) koji je osvojio više od jedne nedebitantske nagrade. Podsećam da je tvoja knjiga Jezik iz 2014. godine dobila nagradu „Miroslav Antić“. Da li u Srbiji postoji fenomen da se jednom nagrađeni autori lakše ponovo nagrađuju?

Nisam baš jedini, Halilović je dobio barem dve ili tri značajne nagrade, ali, da, činjenica je da su žiriji zaobilazili pesnike i pesnikinje iz naše generacije u širokom luku. Možda smo kao generacija delom i sami doprineli tome gore pomenutim prezirom, koji je, jer relativno dugo traje, proizveo nekakav, recimo, poetičko-politički autizam. Kako inače pre ili kasnije, završi svaka generacija, koju bismo mogli radno, za ovu priliku definisati, kao presek i prosek poetičkih i ideoloških karakteristika. Kao i uvek, najbolje iz neke generacije, mora tu samu, ovako definisanu generaciju da prevaziđe. Mislim da je nemoguće biti dobar pesnik, a biti priznat, prepoznat samo od svoje generacije.

No svejedno, i ovo bi bila i neka vrsta dopune odgovora na prvo pitanje: mislim da je poražavajuća činjenica da neke od ključnih knjiga cele jedne pesničke generacije apsolutno nisu bile registrovane u široj književnoj javnosti i prepoznate kao značajne, pa, zašto ne, i nagrađene. To što su, recimo, Maksimović, ili Novaković, ili Danilov – sami po sebi, u manjoj ili većoj meri, svakako značajni pesnici – dobili neku nagradu, dvadesetu ili tridesetu njihovu, za našu književnost u celini ne znači ništa, a svakako ni izbliza toliko koliko bi značilo da su je, kojim slučajem, dobile knjige Omot spisa ili Magda Dragane Mladenović, Matovićevi Koferi Džima Džarmuša ili Odakle dolaze dabrovi, Stereorama Bojana Savića Ostojića, Tucićeve Nove domovine, Zvezda od prah-šećera Ane Seferović, Vasićev Tomato, tvoj Fotoalbum ili Kutija, da pomenem neke, nikako sve, po meni najvažnije knjige jedne generacije. Dakle, naša književnost, naša kultura je nepovratno propustila priliku da prepozna i promoviše jedan novi, epohalno relevantan poetski senzibilitet.

Ono što upada u oči jeste činjenica da se uglavnom nagrađuju „umerenije“ knjige, da decenijama unazad nedostaje hrabrosti, spremnosti da se književno rizikuje, da se u javnosti promovišu neke knjige ili autori čije su poetike na neki način subverzivnije, ili radikalnije. Pisci kao što su, recimo, Radaković, Vuković, Ugričić, ili Šalgo, Jasmina Tešanović, a da ne govorim o Bogdanu Bogdanoviću, Branku Vučićeviću, tavore na rubovima književne javnosti, ili se različitim mehanizmima nacionalnoknjiževne samoodbrane jednostavno izopštavaju, odnosno diskvalifikuju kao prevodioci, plaćenici, feministkinje, arhitekte, i šta ja znam kako još, što nema veze s mozgom. A čak i da ima, ne bi smelo da bude povod za književno-estetsku diskvalifikaciju.    

Da li iz toga nužno sledi da se jednom nagrađeni autori ponovo nagrađuju, pa barem jednim delom – da. Ne znam da li i ja spadam u tu grupu. Mislim da ipak ne spadam, ili barem ne još uvek.

Nagradu „Mika Antić“ apsolutno nisam očekivao, nisam imao pojma da sam uopšte u konkurenciji. A obradovao sam se, ne kažem da nisam: jednim, manjim delom zbog novca, jer relativno skroman iznos je u pitanju, a većim delom zbog toga što sam se pojavio „na televizoru“, štaviše, u „Drugom dnevniku“, te sam mogao da se bar malo opravdam pred rodbinom da nisam baš totalni luzer. Ponekad ta ravan jedne nagrade nije beznačajna.

U oči upada činjenica da se uglavnom nagrađuju „umerenije“ knjige, da decenijama unazad nedostaje hrabrosti, spremnosti da se književno rizikuje, da se u javnosti promovišu neke knjige ili autori čije su poetike na neki način subverzivnije, ili radikalnije

Kao tradicionalno nekomercijalni književni rod, poezija se tokom prethodnih godina donekle izmestila ka nezavisnim, malim izdavačima, samizdatu ili se objavljuje na internetu. Neki od ovih projekata su se ugasili, drugi su u krizi, a neki izdavači koji sebe nazivaju nezavisnima danas uglavnom preštampavaju stare prevode klasika. Sa druge strane, vladajuća neoliberalna praksa nam govori da će budžetski dotirani izdavači uskoro postati prošlost. Kako vidiš budućnost poezije s obzirom na ovakve izdavačke okolnosti?

Ne verujem da će budžetski dotirani izdavači tako brzo postati prošlost. Ili se barem nadam da neće. Ne vidim takođe problem u preštampavanju starih prevoda klasika, naročito ako to otvara mogućnost da se objave neke knjige nove poezije. Mislim da se sve, ne samo u kulturi, danas planira relativno kratkoročno, pomalo hirovito, od konkursa do konkursa, od mode do mode, te otuda ne mogu da dajem neke uopštene prognoze. Znam da se i u tim okolnostima pojavljuje nova, odlična generacija novih pesnika i pesnikinja, pa valjda zbog toga ni ne brinem za budućnost poezije.

Aktuelni su ovogodišnji rezultati konkursa Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije za dodelu budžetskih sredstava u oblasti izdavačke periodičke delatnosti. Imaš li neki komentar na ove rezultate?

Ti rezultati, kao i svi rezultati konkursa godinama unazad, izuzimajući donekle, što je zanimljivo, Koštuničinu vladu, koja, ako se dobro sećam, nije pravila ni izbliza tako upadljive ideološke razlike u dotiranju kulture kakve su pravili svi ostali, dakle, svi rezultati su takvi zato što ne postoji jasna, tačnije nikakva kulturna strategija, osim one koja podrazumeva podršku za ideološke saborce i prijatelje, a uskraćivanje podrške za one koji se prepoznaju kao protivnici.

Da ima bar malo pameti, mogla bi se napraviti jednostavna kategorizacija časopisa, pa bi nekoliko, deset, dvadeset časopisa dobijali novac bez konkursa, jer su od prvorazredne kulturne važnosti, dok bi ostali konkurisali sa konkretnim uređivačkim planovima i projektima. Pa bi se na 3 ili 5 ili nekoliko godina radila revalorizacija, pa bi neki, jer su se nametnuli svojim kvalitetom, relevantnim tekstovima, upadali u tu prvu grupu, a neki, koji nisu opravdali to poverenje, iz te grupe ispadali.

Naravno, ja mogu da budem nezadovoljan, i jesam, što Polja, u kojima sam jedan od urednika, i koja su, sasvim sigurno, najbolji, među ono malo klasičnih književnih časopisa u Srbiji – nisu dobila ni dinara na konkursu, to je u svakom slučaju skandal prvog reda, mogu i da kažem, i kažem, sve najgore o ovom konkursu, koji je ideološki konkurs par excellence. Ali evo, pre par godina su se ugasili časopisi od kapitalnog značaja za našu kulturu, Poezija i Istočnik, jer im je uskraćena podrška na konkursu, neki ljudi su pisali tekstove o tome, peticije, ljudi od najvećeg ugleda i integriteta – i ništa se nije desilo. A tada komisija, na prvi pogled, nije odlučivala ovako ideološki, i u njoj su sedeli neki ljudi, koji su, spolja gledano, sasvim na mestu, Zoran Paunović, Laslo Vegel, Vesna Matović. Daj bože da sam paranoičan, ali kao da postoji određeni trend, možda podsvesni, da sve ono što promoviše jedan intelektualno zahtevniji, pa ako hoćeš i elitni pristup umetnosti, što neguje elitnu kulturu, jednom po jednom odlukom, jednim po jednim konkursom, jednostavno se briše. To se dogodilo i u Hrvatskoj sa Zarezom, Goranovim proljećem, Quorumom itd. Nešto za šta su potrebne decenije rada da bi se izgradilo, jednostavno ne prođe konkurs, ili, što je još ciničnije, dobije neki bednu svotu sa kojom se ne može ništa uraditi. I ljudi iz tih komisija, iz ministarstava, nikada ne daju nikakvo objašnjenje.

Dakle, jedno od razumnih rešenja za to da se izbegne da se svake godine kuka i optužuje ova ili ona komisija jeste ovo koje sam pomenuo. Sve drugo mi se čini kao traćenje energije i drndanje tastature bez nekog efekta.

Živimo u društvu koje se tokom poslednjih nekoliko godina ubrzanim korakom približava ciničnom sistemu „demokratizovane diktature“. Da li se ove promene reflektuju u jeziku naše poezije i ako da, kako? Mogu li pesnici da upotrebe svoj medij u pokušaju da ne ostanu nemi i gluvi za ove probleme ili bi iole smislen angažman nužno podrazumevao napuštanje polja poezije?

Teško je izvoditi zaključke opšteg tipa, ali ima novih knjiga koje neposrednije govore o najaktuelnijim društvenim temama. Mada ne toliko, čini mi se, o demokratizovanoj diktaturi, koliko o nekim temama koje su opšteevropske, ili svetske: izbeglice, kriza ličnosti usled prevlasti novih, virtuelnih realnosti, socijalno raslojavanje koje je sve primetnije i nepodnošljivije, pomenuti cinizam koji je postao obeležje epohe itd. Naravno, nije dovoljno samo govoriti o tim temama, treba govoriti i estetski, i etički ubedljivo. Taj govor, dakle, ni u kom slučaju ne podrazumeva napuštanje polja poezije, i to što kažem je u neku ruku banalno. No svejedno, iskustvo me uči da je praktičnije i učinkovitije za novu politiku boriti se pre svega političkim sredstvima: protestima, uličnim i medijskim akcijama, blokadama, i sličnim aktivnostima.

Relativno dobro si upoznat sa generacijskom poezijom na prostoru bivše Jugoslavije. Postoji li na tom prostoru nešto što bismo nazvali „prepoznavanje globalnog duha epohe“, ako takav uopšte postoji? Da li se generacijski pesnički odgovori na stvarnost međusobno bitno razlikuju u regionu?

Ako se pogledaju neke antologije: Prostori i figure ili Restart i Hrvatska mlada lirika 2014, koje obuhvataju istu generaciju pesnika iz dve najveće jugoslovenske države, te dakle, time, i najobuhvatnije izbore, mogu se videti donekle različita poetička zaleđa; uprošćeno govoreći: veća okrenutost avangardnom nasleđu u Srbiji, naspram okrenutosti različitim oblicima modernizma u Hrvatskoj. To verovatno ponešto govori i o istorijsko-političkim okolnostima u kojima se ta, naša generacija formirala.

Međutim, najnovija generacija, dakle svi pesnici našeg jezika koji su ušli u antologiju Meko tkivo, valjda i samom činjenicom da su se našli zajedno složeni po abecednom redu, a ne po nacionalnom ključu, govori o tome da je reč o vrlo sličnim, ako ne čak i identičnim, „globalnim“ generacijskim iskustvima. Ono što je po mom osećanju najvrednije u novoj jugoslovenskoj ili regionalnoj poeziji, o tom duhu koji pominješ govori pre iz drugog plana i više prati neka dublja i dalekosežnija socijalna i epohalna kretanja, nego što predstavlja neposredan komentar društveno-političke stvarnosti. I mislim da se, taj duh dakle, pre razlikuje od pesnika do pesnika, nego od jedne do druge države ili nacionalne kulture.

No svejedno, iskustvo me uči da je praktičnije i učinkovitije za novu politiku boriti se pre svega političkim sredstvima: protestima, uličnim i medijskim akcijama, blokadama, i sličnim aktivnostima

Tvoje prethodne knjige: Sistem (2011), Jezik (2014) i 7 reči grada (2015) su knjige čvrstog koncepta, projekti. Kako se Tkiva uklapaju u ovaj niz? Sa jedne strane, ona kao da donose veću samostalnost pojedinih pesama, a sa druge strane obuhvataju centralni naslovni ciklus, poemu unutar knjige koja dominira zbirkom. Da li si sa Tkivima bio spontaniji prilikom komponovanja knjige?

Nekoliko pesama sam napisao ranije, pre dve ili tri godine, i to baš tako, kao pesme, bez ikakvog plana da budu deo ove ili bilo koje knjige. Ali glavni deo, uključujući tu pre svega naslovnu poemu, pisao sam oko šest meseci, bukvalno svakog dana. Tako je knjiga, verovatno i iz tog razloga, u prvobitnoj verziji imala čvršći koncept. Ne ni izbliza tako „strog“ kao Sistem, već pre kao malo labaviji Jezik. Onda je rukopis pregledao moj prijatelj Tomislav Brlek, pa je napravio drugačiji raspored, neke pesme izbacio, te je knjiga malo „prodisala“, a pojedinačne pesme se još više „osamostalile“.

Isprobao sam različite avangardne modele, od radikalnog, „ruskog“ tipa u Sistemu, do referencijalnijeg, „američkog“ u 7 reči grada, preko mešavine različitih tipova u Jeziku, i shvatio da više ne mogu tim putem, da sam rekao šta i kako sam mislio da treba reći u okviru jednog poetičkog modela; jednostavno, to me više nije radilo. Čitao sam tada ponovo Nabokovljev Dar, pa mi je otvorio neke prozorčiće, i tako su se uobličila Tkiva.

Kroz Tkiva promiču motivi sećanja i odrastanja, ali i dosta nekad skrivenih, a nekad vidljivih nanosa lektire i referenci. Moj je utisak da ova knjiga donosi značajne novine u tvom opusu: negovanje jedne otvorenije subjektivnosti, tragove autobiografskog, kao i neku vrstu specifične čulnosti koju do sada nisam susretao u tvojoj poeziji. Da li ćeš nastaviti u tom pravcu?

 Svega toga ima u velikoj meri: i sećanja (treba stalno slušati Memoryhouse Maxa Richtera), i lektire, pop muzike, filmova, slika, i čulnosti, i autobiografskog. Ali sada, i u budućnosti, bar neko vreme pisaću prozu. Kada sam završio ovu knjigu osetio sam veliko zasićenje poezijom, to je jedna divna i neuporediva, ali i užasno stresna, komplikovana i opasna delatnost, te moram da napravim pauzu. Sve to što si pobrojao, razvijaću svakako i dalje, ali u prozi.

Za kraj ovog razgovora želeo bih da se dotaknemo jedne poslovično zanemarene teme u našim govorima o poeziji: čitalaca. Misliš li da postoji nezanemarljiv krug čitalaca koji ne sudeluju aktivno na književnoj sceni, a koji će doći do tvoje poezije? Ne računam dakle kolege pesnike, izdavače, kritičare, članove žirija i profesore. U kojoj meri razmišljaš o čitaocima?

Kaže Vinaver pre 100 godina, parafraziram: čitaoci poezije, koji, na kraju krajeva, možda stvarno i postoje…

Kultura čitanja je kod nas svoj vrhunac doživela šezdesetih i sedamdesetih godina. Posle toga opada pred usponom televizije. Koja se sada polako povlači pred usponom interneta.

Uprkos tome, mislim da postoji jedan broj ljudi, nemam nikakvo pouzdano merilo, ali, recimo, mislim da u Srbiji ima oko 1000 tih „nevidljivih“ čitalaca. Tu dakako ubrajam i one koji su profesori književnosti u srednjim i osnovnim školama, ljude koji se bave drugim umetnostima, ili uopšte humanistikom. Oni ne pročitaju svaku važnu ili zanimljivu pesničku knjigu koja se pojavi, ali ne pročitam je ni ja. Međutim, mislim da je to broj ljudi koji imaju autentičnu potrebu da čitaju poeziju, pa i savremenu poeziju. Možda manje nego što bismo mi voleli, ali verovatno i više nego što mislimo da ih ima.  

Ali ne razmišljam o njima kao o nekoj posebnoj kategoriji čitalaca, jer bi to, čini mi se, podrazumevalo nekakav potcenjivački odnos, bilo mene kao pisca, bilo njih kao čitalaca, dakle, bilo bi u svakom slučaju pogrešno.

Segmentacijom čitalaca na „profesionalne“ koji su u većini i one druge koji su u manjini, želeo sam da pocrtam krizu prisustva poezije u javnosti, njenu (ne)vidljivost, ali i brojne stereotipe koji je prate u „široj“ javnosti. Samo nam je za čitaoce iz prve grupe jasno kako će doći do tvoje knjige: ti sam ćeš im dati primerak ili će to uraditi tvoj izdavač. Slažem se da taj problem nije nimalo jednostavan, ali u tom pravcu je išlo moje pitanje u kojoj meri razmišljaš o čitaocima. Naravno da nema govora o potcenjivačkom odnosu kada razmišljamo o tome zašto se sužava broj „neprofesionalnih“ čitalaca poezije.

Upravo sam na to i mislio. Ta se podela i nameće u tzv. javnosti, negujući sve one fraze: „nerazumljivo“, „hermetično“, „šta je tu poruka“, „koga to zanima“. Čime se samo podržava kultura nečitanja.

Nismo li mi svi u prvom redu zapravo „neprofesionalni“ čitaoci? Svako od nas ima potrebu da podeli svoje čitalačko iskustvo sa drugima, da kaže nešto o tome što je čitao, a tek poneko to i zapiše.

Ali da se vratim još jednom na zlatno doba kulture čitanja: ako pogledamo ko su bili dobitnici Ninove nagrade tih godina: Konstantinović, Kiš, Pekić, Bora Ćosić, Kovač, Novak, ili, recimo, Miljkovićeve: Milutin Petrović, Dragojević, Brana Petrović, vidimo da su to srazmerno mlađi pisci, tridesetineštogodišnjaci, dakle, ljudi u punom intelektualnom i kreativnom zamahu. Čini se da to nije bilo pogrešno i da je upravo ta otvorenost ka mlađim, a kvalitetnim piscima brisala jaz između tzv. akademskih čitalaca i šire čitalačke javnosti.

Marjan Čakarević rođen je 1978. godine. Diplomirao i masterirao na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je sada na doktorskim studijama. Poeziju, kritiku, studije, esejistiku i publicističke tekstove objavljuje od druge polovine devedesetih godina. Objavio pesničke knjige: Paragrad (1999), Sistem (2011), Jezik (2014), Sedam reči grada (2014) i Tkiva (2016). Priredio je tematski broj časopisa Gradac posvećen dendizmu (2013). Član je Uredništva časopisa Polja. Živi u Beogradu.

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu