ZAPLENJENI ŽIVOTIˡ

(Ne)prozirnost auto-cenzure kao modusa preživljavanja u kapitalizmu
Objavljeno:
ZAPLENJENI ŽIVOTIˡ

Osoba koja prinudno (ali „svojevoljno“) trpi nasilje i visok stepen eksploatacije ne mora da bude ucenjena direktno, „spolja“, niti za potrebe treće instance (kamera), kako bi dala izjavu da je „sve u redu“, budući da već trpi izvesnu ucenu sopstvene neizdržljive pozicije

 

Proteklog leta, ekipa Insajdera uspela je da uradi intervjue sa nekolicinom radnika zaposlenih u leskovačkom pogonu južnokorejske kompanije Jura, kao i sa njenim rukovodstvom – direktorom i njegovim zamenikom. Povod za intervju bili su navodi bivših radnika o izuzetno visokom stepenu eksploatacije, zabranama bolovanja, korišćenja toaleta, pa čak i slučajevima fizičkog nasilja.[2]

Većina radnika odbila je da da bilo kakvu izjavu. Oni koji su to učinili, ne samo da nisu imali na šta da se požale, već su stanje i uslove u kojima rade definisali kao ekstra, izuzetno dobre, super, odlične.

Šta ćemo sa saznanjem da oni koji su direktni svedoci eksploatacije, koji je neposredno trpe, nisu u stanju da je označe kao takvu? Kako ćemo tretirati njihovu „slobodu“ govora? Kako ćemo tretirati ovaj vid „spontane“ autocenzure – neka su od pitanja koja se nameću nakon gledanja ovog insajderskog priloga.

Na jedno od pitanja koje je glasilo: Da li ste zadovoljni uslovima rada na pokretnoj traci? dobili smo skup datih odgovora:

…ko je navikao da radi – on radi, ko nije – njemu je sve teško; ekstra, uslovi su super što se mene lično tiče, redovna plata, opremu nam daju; ne žalim se, meni je dobro, imam svu slobodu, ako imam problem, menadžeri mi pomažu, stvarno nemam reči…

Ovaj od sebe otuđen govor, govor očajničkog straha, „naštimovan“ na ono „poželjno“, ono što bi bilo „dobro“ da se čuje, samo na prvi pogled je preko svake mere afirmativan. On u sebi uključuje ne samo odgovor na pitanje, već i izvestan višak (ideologija se uvek lepi za viškove).

Nije dovoljno da kažem da mi je dobro (to bi, možda, izazvalo sumnju), mora mi biti izvanredno, odlično. Ideologija, dalje, progovara kroz poziciju nesvesnog „pravdanja“ širim kontekstom, koji uvek poručuje-poštapa da „sistem dobro funkcioniše“. Mi smo ne njegov izuzetak, već pravilo. Pravilo koje glasi: ko radi => on će uspeti, za njega ima posla, … ko je lenj i neradnik =>   njemu je sve teško, samo neradnici se žale i slično.

Radnici ne samo da su interpelirani (budući da ne postoje ne-interpelirani subjekti), već, u izvesnom smislu, i sami (introjektovano) reprodukuju matricu s pozicija moći (tlačitelja). Ovo je jedan od najvećih i nerazrešivih problema strukturnih prinuda koji stoji na mestu svake artikulacije pobune ili otpora.

Ne bi bilo teško zamisliti da ove rečenice izgovara nekakva nad-instanca, šef ili poslovođa: „uslovi su odlični, imate i opremu, treba da budete zadovoljni, ako nećete, ima ko hoće i slično“, ali svedoci smo da te rečenice mogu izgovarati i sami radnici.

Marks u prvom tomu Kapitala navodi primer gazde (vlasnika sredstava za proizvodnju) u čijem umu su „nerazdvojivo srasli mašina i njegov monopol na nju“, kako „prezrivo dovikuje rukama“:

Za fabričke bi radnike bilo korisno da ne smeću s uma da je njihov rad u stvari vrlo niska vrsta kvalifikovanog rada; da nema rada koji se može lakše naučiti i da s obzirom na njegov kvalitet nijedan nije bolje plaćen; da nema rada koji se kratkim obučavanjem najneiskusnijih može dobaviti za tako kratko vreme i u takvom izobilju…[3]

Problem klasne pozicije kompleksniji je nego što se na prvi pogled zamišlja. Radnici su svedoci ali i taoci. Pozadina njihove pozicije je višestruko bitna za pokušaj analize odgovora na novinarska pitanja. U slučaju Jure, strukturno gledano, najveći procenat čine žene (radnice), ali su one ujedno najčešće i jedino zaposleno lice unutar svojih porodica.

U mašini kretanje i radna delatnost sredstva za rad postaju nezavisni u odnosu na radnika. Sredstvo za rad postaje samo po sebi industrijski perpetuum mobile, koji bi neprekidno proizvodio kad ne bi nailazio na izvesne prirodne prepreke: na telesnu slabost i samovolju svog ljudskog pomoćnika. Kao kapital, automat ima u kapitalistovoj ličnosti svest i volju; stoga je on nadahnut težnjom da buntovnu ali elastičnu ljudsku prirodnu granicu svede na minimalan otpor. Ovaj je i bez toga smanjen prividnom lakoćom rada na mašini i pokornijim i savitljivijim ženskim i dečjim elementom.[4]

Ovde nije u pitanju samo „visina uloga“ koji su najsiromašnje zemlje „požrtovano“ spremne da ponude u privlačenju stranih investitora, već i razina eksploatacije kojoj su radnici/e u različitim tipovima savremenih radnih logora spremni da budu podvrgnuti. Ukoliko se radi o pravnom ugovoru koji kapitalista i radnik potpisuju na određeno ili neodređeno vreme, dakle, o sporazumu kojim radnik legitimno prodaje svoju radnu snagu (za minimalnu nadoknadu = za puku materijalnu reprodukciju) u datim uslovima, ne postoji nikakva viša „pravna instanca“ koja će ovaj zakonski okvir naknadno učiniti „bezbolnim“ i na koju se on naknadno može pozvati. Osim u izuzetnim slučajevima, nezamislivo je da pravni sistem staje u odbranu radnika, a na štetu poslodavaca (kapitalista), pogotovo kada su sve mogućnosti za organizovanu pobunu, štrajkove, sindikalne oblike udruživanja faktički zabranjene. Osoba koja prinudno (ali „svojevoljno“) trpi nasilje i visok stepen eksploatacije ne mora da bude ucenjena direktno, „spolja“, niti za potrebe treće instance (kamera), kako bi dala izjavu da je „sve u redu“, budući da već trpi izvesnu ucenu sopstvene neizdržljive pozicije.

Da bismo odgovorili na pitanje: dokle tako? Gde je granica u trpljenju? – neće nam pomoći „statistika“ o minimalnoj ceni rada, budući da je i ta brojka proizvoljna, da se može naknadno umanjivati, i da može uključivati razne restriktivne mere koje za cilj imaju još veće iskorišćavanje radne snage (nošenje crvenih narukvica i pelena, razne tipove obeležavanja i žigosanja, kažnjavanja, što je posebno učestala praksa u oblasti poslova na „crnom tržištu“ ali i u „zabranjenim gradovima“, odnosno danas – zonama slobodne eksploatacije).

Nažalost, ova granica je klizna i može, prema rečima V. Benjamina, ići jako daleko (pa čak i do „uništenja“), budući da je beda krajnje podmukla, žilava i „stabilna“.

 

P.S.
Interes vlasnika kapitala (Jure):
* visoka stopa obrazovanosti i kvalifikovane radne snage u Srbiji
* niska stopa zaposlenosti (jeftina radna snaga, minimalna cena rada, među najnižim u Evropi = 121 din/1h)
* jeftini troškovi proizvodnje (besplatno zemljište, subvencije od 2-10 000 evra po jednom radnom mestu)

Najveći broj zaposlenih u Juri su žene.

Proizvodnja ne staje ni u jednom trenutku.

Od početka poslovanja, prema izjavama rukovodstva Jure, otpušteno je 1-2% ljudi, ne računajući one koji su sami otišli.

Jura je do sada dobila oko 25 miliona evra subvencija, kao i besplatno korišćenje zemljišta u Nišu i Leskovcu na narednih 99 godina.

 

[1] „Mašina, prisvajajući ženski i dečji rad, povećava ljudski materijal koji kapital eksploatiše, i bezmernim produžavanjem radnog dana zaplenjuje čitav radnikov život“… (K. Marks: Kapital I, preveli Moša Pijade i Rodoljub Čolaković, Prosveta, Beograd, 1978. str. 371.)
[2] Ceo prilog dostupan je na jutjubu: https://www.youtube.com/watch?v=OEB4sBq5-LI
[3] K. Marks: Kapital I, preveli Moša Pijade i Rodoljub Čolaković, Prosveta, Beograd, 1978. str. 375
[4] K. Marks, Produžavanje radnog dana, Kapital I, preveli Moša Pijade i Rodoljub Čolaković, Prosveta, Beograd, 1978. str. 357.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu