VRATAR

Objavljeno:
VRATAR

preveo: Ivan Antić

Odvili su crveni tepih, koji se kao mamljiv jezik rasteže preda mnom u daljinu. Kad u sjaju bliceva i uzvika oduševljenja okusi moja stopalca, osetim potpuno zadovoljenje. Tu sam, opet i konačno.

Teško je opisati osećaje koji te obuzimaju. Nekakva atomska slast, uzbuđenje i drhtanje, preplave te kao talas Viktorije. Prečudesna zemlja, beg iz zatvora, raspad atmosfere na hiljadu sitnih delića, sve je onako kao što smo već videli i očekivali. Stjuardese se opraštaju od nas dubokim poklonom i nestaju u mraku zaborava, u hotelima i iznajmljenim garsonjerama, u majušnim životima insekata. Pilot škilji u savanu, govedar s prekookeanskim doživljajima.
Tu sam, opet i konačno.
Trčim na sunčani pogon, predeo se topi iz zidova u stakla, u ogromna ogledala, u kojima se za tren ugledaš i uočiš majmuna na svojim leđima, koji nemo vrišti od strahopoštovanja. Zaletim se u crnog džina, koji gleda preteći I upire u tebe crn prst s dugim crnim noktom, i iz dubina njegove grudne mase zatutnji motor aviona.
»A ti si terorista?«
Odmahnem, odmahneš. Majmun se sakrije, načiniš krst preko srca, a u stvari slažeš, međutim, ne, nisam terorista.
Veruje ti na reč jer izgledam kao čovek od reči. Uštinem se za butinu, on prstima razvuče lice, na desnoj strani je škrbav, na levoj mu je zlato, i kaže dobrodošao.
Prosuše se konfete, podbodu te trombonom u rebra, potisnu napred, pred prozorčiće birokratije, gde hor kanadskih doseljenika svira harmoniku, a oktet Indijanaca višeglasno zapeva.
»Welcome, welcome, welcome, to the United States of A-ME- RI-CA!«
CA je tako visoko da se odbije od plafona pravo u tebe i zarije ti se u gušu; već te drži plavokosa mis Kentaki, svlači ti pantalone, i žig, s kojeg se valja gust dim,utiskuje na tvoju guzicu. Sad si naš i vaš, dobrodošli, svi Zemljani, tvoja braća, naši robovi.
Napunjen patriotskim č̌ežnjama, zgrabiš zastave i s njima dohujiš u č̌ekaonicu, gde te čeka otac i širi ruke

za zagrljaj (decenijama ga nisi video), no ne vuku te još nervoze koje ćeš pokazivati u zagrljajima tog alfa samca što te je stvorio, a onda mu se provučeš ispod nogu, pod maskom svojih godina i samostalnosti, i pobegneš napolje, te skočiš na glavu u prvi taksi koji prozuji kraj tebe.

Na pokretnoj traci, usamljeni i uplakani, valjaju se tvoji koferi, koje si zaboravio, međutim, pretvaram se da sam došao bez prtljaga. Otac stoji otvorenih ustiju i, budući da mu ništa drugo ne preostaje, u žurbi osvaja stjuardese.

Taksista je Sik, s turbanom, s bradom i prljave kože, pokaže ti red belih zuba u retrovizoru, smejući se kao pandžabski tigar. »Nedostajao si nam, bez tebe nije bilo isto«, kaže i baci ti ruku u high five.

Dlanovi pljesnu i žuta kutijica poskoči, projuri kraj drumarine, kraj prerano stasalih autoputeva, kotrlja se mostovima od livenog gvožđa iz pređašnjih milenijuma, sve do tvog grada, koji krunišu dva prsta izdignuta visoko u vazduh u znak mira i poštovanja. Neko će ih omlatiti nekad i dati tako neposredan statement, a ti ćeš tada biti u pidžami, na sigurnom, i ugasićeš televiziju.

Prati te kraljeva straža i taksista digne ruke, on tu ništa ne može, sprovode nas pred palatu gde gubavci prodaju svoje otpale udove, međutim, gradonačelnik te pozdravlja masonskim tajnim stiskom ruke i, nakon minuta jeftinog cenkanja, poklanja ti ključeve grada.

Ti ključevi otvaraju sva vrata i biće ti opako potrebni, stoga ih lanenom vrpcom obesim oko vrata. Svi aplaudiraju i razbeže se u maglu jer nisu postojani u sopstvenim ceremonijama. Nigde ne nalaziš torticu kakva bi ti prijala, te moraš da jedeš palačinke.

Taksista te još uvek čeka, neprijatno mu je jer nosi sandale, te rumenilo na licu skriva dlanovima i gleda na put kroz prste, dok te vozi po downtown-u. Zaurlam, zaustavi, i zaškripe kočnice, a ti skočiš van iz prtljažnika pred metalnog bika, avatara Volstrita, snažno ga stisneš za bronzana jajca i pomisliš sa zadovoljstvom u sebi, nama će ovde dobro ići, jer sam tu, opet i konačno.

U Bateri parku, koji je sasvim blizu, nek sačeka taksi, nasloniš se na ogradu i Kip slobode oseti da ga neko gleda, te se osvrne, i srećan je što si to ti. Zadigne haljetak i pokaže svoj tatu na butini u znak sećanja na studentske dane, koje ste proveli zajednou kampusima, gde ste osvajali pekinške patke i pijani poveravali tajne. U začetku, Kip slobode je, kako kažu, bio zamišljen kao strašilo za rojeve irskih vrana, koje, nalivene viskijem, nisu našle put do kuće, te su krenule preko Atlatika. Budući da mu to, očito, nije pošlo za rukom, nakon kratke krize identiteta natakli su mu na uznožje plaketu, zlatna vrata, dajte mi vaše pijane siromahe, i takve stvari, pa ga pretvorili u veliki zeleni otirač. Pokažem svoj tatu. I meni i njemu piše Sol + JBF = BFF u srdašcu prostreljenom strelicom.

Nijedna knjižara te neće zaposliti jer pokušavaš biti veći od života i mogao bi svima iskreno predlagati samo markizove dogodovštine, te stoga želiš postati vratar. Na intervjuu te njuškaju aristokratski macani i miris borovih iglica im se dopada, jer je to upravo u modi tamo.

Overeno pismo preporuke nekog lažljivca, ubedljiva garancija šefa, koji me je iščeprkao iz mase suve robe na buvljoj pijaci, i prstohvat tvoje licemerne harizme, dovoljni su da žigovi lete kao zvezde repatice usred avgusta, zaposle te, i stanari su zadovoljni jer napokon imaju vratara s renomeom.

Na radnom mestu pokažem natprirodne sposobnosti otvaranja vrata, i zgrade celog Aper ist sajda ti svojim neumornim licitiranjem na aukcijama, iz sekunde u sekundu, podižu cenu. Kad klinom izbiješ mamurluk iz glave poslovnog čoveka koji je blagovremeno prodao svoje deonice, pa te za zasluge ovenčaju lovorovim vencem, čini se kao da si upravo prešao iz stratosfere u vakuum, gde nema ničega u odnosu na šta bi mogao meriti svoju veličinu, što znači da sam beskonačan.

Nađeš se u prospektima kao lokalna znamenitost, grupice predškolske dece vise ispred zgrade i vire kroz prozore, japanski turisti su ti na tragu sa svojim objektivima džinovima, osvajaju te lokalni osobenjaci, i sunce sija samo za tebe. Saradnici ti se samo cinično osmehuju i s uglova svojih ustiju savetuju; uživaj dok traje, no ti ih ne razumeš. Još kad ti se na glavu stropošta  žuti pljusak štampe, pogrde zagriženih novinara, koji, javnosti na uvid, otkriju tvoj jednostavan životuljak, pa si odmah sledećeg dana zaboravljen od svih kao da si baš ništa posebno, te ti raskinu unosan ugovor za liniju odeće marke doorman, postajem svestan da si nekad, nekad, bio za trenutak slavan.

Međutim, ti uopšte ne ceniš slavu, jer je nepotrebna. Jer više voliš gubitnike, one neznance koji ne čitaju novine i ne gledaju televiziju, koje ne dotiče šumorenje tkiva trača. Jer pletu svoje mreže postojanja bez obzira na tendencije, i uopšte ne moraju znati imaju li pravo ili ne jer im je i ovako i onako svejedno. Oni koji bez pravog razloga kopkaju po kontejnerima jer im se čini da su u tim crnim kesama nešto izgubili. I prodaju svoje sekunde ispod cene, i vole kišu s istoka.

*

Tako sam upoznao Naomi Klajn, kraljicu socijalizma. U knjižari »Barns end Nobl« imala je promociju svoje nove knjige, začinjenu govorom za sladoslušce. Verovatno u nekoj narcisoidnoj zanesenosti, pojurio sam tamo ne bih li uhvatio nešto što bi mi značilo. Benksi je ovenčao fasadu jedne zgrade slikom pacova u poslovnom odelu i natpisom neka jedu krek. Slagao sam se, nego šta da sam se slagao. Zato sam širom otvorio

vrata i za tren,s cigaretom, nestao u vrućem popodnevu, uzeo sam pauzu. Riđobradi prorok je stajao na uglu ulice, prevrtao očima i kašljucao sebi u bradu; govorio je drhtavim glasom; i lagao je Voren Bafet da ga u morama ne proganja depresija, ali zlatno telebiće zaklano i medved crvenih brojki dolazi nad vaše penzione fondove, prodajte se i pokajte se, to sam čuo od hromog Cigana na grobnici nulte tačke!

Uđeš u knjižaru i šaputanje mrtvaca iz sanduka koji bi voleli da njihove molbe budu napokon uslišene, napuni ti trenutak. Nude se još odlučnije od sredstava za čišćenje prašine, i nijedna stvar im nije sveta u njihovim azbučnim lažima. Njen glas zaseče kroz milenijume blebetanja, osana na visini, kao sunčani zrak kroz koprenastu maglu nebodera. U transu si, bižuterija preleće preko tvojih ruku u ritmu hare krišna, iz guzice ti štrči cveće i propovednici novog konzervativizma vise s grede obešeni o tvoje otpisane svetačke oreole. Greh se pući u uglu i baca na zemlju, u jednakomernim razmacima, zlaćane dukate, koje niko ne dodiruje!

Reč njena! Naomi Heil! Tamo ste svi kosmati i obučeni u platno, budistički komsomolci, filipinski jezuiti, ljudi-slonovi i barbapape, lebdite pet centimetara nad zemljom i pod pazuhom vam veje kiseo miris nirvane. Srećni i besni, privukli ste đavola, pribili ga na krst glave okrenute nadole i gledate ga odozgo, jer je to tako jednostavno. I svi ostali su tamo. I nas dvojica, ja i ti.

Razumno govori, i samo bi se u kutiji ideologije nešto od toga moglo izopačiti. Stvari nisu u redu, hear hear. Tada završi i, s njenim knjigama u naručju, postavimo se u red, čekamo na autogram, na dodir. Hej, ti, šta radiš u tom redu, nisi li rekao da takve stvari nisu za tebe? Spustiš glavu i sačekaš da ućutim. Međutim, ti joj stisneš ruku i ona crnim nalivperom utisne žig svog imena na tvoju knjigu, iz ljubaznostiti postavi pitanje, a šta ti misliš o tome, i tada ti se iz grudi otkine vrisak nesreće, podigneš svoj glas i svi te slušaju, i kad je pogledaš i vidiš da klima, da se slaže, još jače zaurlaš, i vičeš, pored ostalog; sranje cele istorije je napokon isplivalo na površinu savremenosti! diktatorski mediji nas uljuljkuju u sladak san potrošačkog kolektivizma, dok po feudu Zemlji divljaju horde oligarha i oružjem korporativnog fašizma terorišu lokalni plebs!!!

Bes proleterijata pokaže svoje zubetako da prisutnim zavre krv u žilama, i odjurimo na ulice, lepi i pravični vičemo Žerminal! Žerminal! Žerminal! i palimo automobile i razbijamo izloge, zubima rastržemo krznene kapute, u katran bacamo nakit i dijamante, čupamo granitne kocke i linčujemo biznismene, tako da nam s knjižnih polica skladno tapšu svi očevi vrlih novih svetova.

Ne znam kako bi se sve to završilo, ali kad si čuo mladu mamu sa »Viktorijas sikret« kesom u ruci kako svojoj slatkoj kćeri kaže; gledaj, tako postupa strukturna napetost, i kad te

je zaustavio postariji  klošar i odbrusio ti  da pustiš njegove probleme na miru jer je to jedino što mu je preostalo, pustila te je klasifikatorska revnost, i setio si se da moraš tog dana otvoriti još nemali broj vrata.

*

I vraćaš se s posla kod oca, koji će te melaholično gledati i lagati da ličite, a ti ćeš sebe lagati da ne ličite.
Usput, zaustavim se kod Korejaca i kupim snepl. Popiješ ga. Tren nakon ponoći je i spavaju samo beskućnici na crkvenim stepenicama, svi mi ostali iz sve snage se branimo od svojih postelja. Korak po korak niz ulicu koju si inače video u nebrojenim filmovima, mada nisi mogao znati da te je kamera lagala tad. Ta ulica nije ništa posebno. Nigde nema udarne muzike, kratkih kadrova, brzih rezova, pare iz kanalizacije, šarenih klošara uvijenih u porcelanast celofan, nigde policajaca u trku i mafijaških obračuna. U krajnjem slučaju, možda možeš videti sebe u kameri novotalasovca, crno-bela slika, kaplja znoja na čelu, umoran pogled pred sobom, žuborenje grada, sirena izdaleka, pogled kamere se ne pomera, zgrada kraj tebe se ne menja, i ako bi bio bogohulan, mogao bi reći da je sve to dosadno, međutim, radije se pretvaraš da ti se stvari same po sebi dopadaju i da si možda čak pomislio da si srećan.

Zaviješ u podzemlje crvenih cigli, gde si skoro sasvim sam i pošto s hukom kosmičkog potopa prispe voz, nađeš se u vagonu u slikovitom društvu.
Nasuprot tebe sedi mladić iz neke centralnoazijske države, koji izgleda gotovo jednako umoran kao ti. Kraj njega, na sedištu koje je postavljeno pod pravim uglom, poluopružen, leži duguljast suv crnac i grickalicom trebi nokte. Kraj mene, nekoliko mesta udaljen, sedi užasno debeo azijski klinac, star kakvih petnaest godina, koji jednu za drugom tamani kese čipsa. Sasvim na drugom kraju, pod pokvarenim svetlom, koje škilji, sedi starica crne kose, i u naručju drži svoju cipelu, i mazi je kao mačku.

Šine i voz pri dodiru udaraju svoju rapsodiju, toliko puta već izvođenu, i čini ti se kao da je sve tiho, a onda se prodornim škripanjem oglase kočnice, i voz se zaustavi.
Nevidljiv čovek progovori.

»Najavljujemo malo kašnjenje zbog zastoja voza D. Izvinjavamo se na neprijatnosti.«
Trenutak apsolutnog muka prekidaju vrata s kraja vagona, koja se s treskom otvore i unutra uđe bradat belac, možda Jevrej, čije je poslovno odelo svo ofucano i lakovane cipele okrunjene. U ruci pred sobom drži konzervu s nešto sitnog novca, raskorači se, svi ga pogledamo, i poče.

»Dobro veče, dame i gospodo. Zovem se Majk i bio sam zaposlen u ’Braći Liman’. Biću iskrens vama, premda mi to do sada nije donosilo dobro. Pre tri meseca imao sam na računu

deset miliona dolara, živeo u prostranoj kući u Vilidžu, imao ženu, tri deteta i psa po imenu Laki. Budući da je naša firma propala zbog loših kredita, za šta i sâm snosim odgovornost, s računa su mi pokupili sav novac, zbog čega me je napustila žena, koja je u razvodu dobila kuću i decu. Laki mi je uginuo jutros jer nisam imao ništa da mu dam da jede. Molim za vašu milostinju.«

Svi spustimo pogled. Šum-šum učini kesica čipsa, gric učini crnac i delić nokta odleti u nepoznatom pravcu, Iranac zevne. Starica ustane i krene ka meni, njena bela nogavica tare se o tlo, u ruci još uvek drži cipelu. Sedne tik do tebe i grune svojim licem pred tvoje, tako da možeš osetiti njen kiseo dah.

»Are you happy?«, pita.
Ne znaš šta bi joj rekao, te ona ponovi.
Ar ju hepi, gric, šum-šum, i još Majk protrese konzervu da zazvone novčići, črrring. Gric. Šum-šum. Ar ju hepi. Črrring. Ar ju hepi. Šum-šum. Gric. Črrring. Črrring. Šum-šum. Ar ju hepi. Gric. Šum-šum. Gric. Ar ju hepi. Črrring. Šum-šum. Gric. Ar ju hepi. A onda Iranac, uhvativši ritam,izvi iz grla neku narodnu tužbalicu, ljubavnu, ne znam, nešto, zavija kao Laki pre no što ga je uzela glad. Aiieeeeaiee. Šum-šum. Aaa-gric-črrring- arjuhepi-iiieeea-šum-šum-aaaoooiee-gricšum-šum-eeeaaiičrrri ngčrrringšumgricšumoooaaaarjuhepi
Are you?

*

Sledeći dan, opet smo tačni na radnom mestu. Tito, kolega, smara nas nekim glupostima, i mi malo bludimo mislima. Otvorimo vrata maloj Lari Foks, koja nam koketno vrcne, što nas uvek oraspoloži. Malo pre podneva pozove nas šef u svoju kancelariju, malu sobu u podrumu, koja jedina ima klimu. Uruči nam naš prvi ček i potapša nas po ramenu.

»Good job.«
Hvala, sir.
Iskoristimo pauzu i odemo nekud nasamo. U perionici monotono jadikuje pet mašina za pranje, jedna miruje. Priđemojoj i ubacimo u rezu kilogram siće od dvadeset i pet centi, koliko tačno iznosi jedna godina pranja, što naravno da ni u kom slučaju nije dovoljno, ali ne možemo imati sve.
Potom otvorimo plastična vratanca, uvučemo se unutra, zatvorimo se, i zavrtimo.

[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu