Vozovi, kletve i pravna država

Objavljeno:
Vozovi, kletve i pravna država

Ljevica je danas oštro podijeljena po pitanju statusa “pravne države” na one koji s radošću isčekuju njen nestanak i na one koji je potpuno nekritički brane. Šta “pravna država” zapravo predstavlja ljevici i onima čije interese pretenduje da predstavlja?”

Pravo je, bez sumnje, samo tanka glazura na inače trulom truplu kapitalističkog društva, pod čijim žrvnjem pate milioni. Obrni-okreni, milioni će patiti, bilo prava ili ne, imalo ono neke veze i sa pravdom ili ne. „Vladavina prava“, „pravna država“, „pravna sigurnost“ – sve je to zavera vladajućih, još jedna njihova opsena, jer je vlast, izgleda, vazda i posvuda u triku i ničemu više. Tako su i mnogi kritičari kapitalizma pravo i pravnu državu, kao sistem ograničenja i obuzdavanja moći države, uredno spakovali i otpremili na ekspres koji juri na Smetlište Istorije.

Ipak, ima pravâ i pravâ, ima državâ i državâ – malo ima onih koji bi se mogli razmetati luksuzom da im je isto žive li u policijskoj ili pravnoj državi. Sa druge strane, valjda nema potrebe naročito isticati da je pravo jednog društva i poretka uvek nužno uklopljeno u njegove osnovne postavke. Ono iz njih ne može izmicati, bar ne zadugo. Za pravni poredak koji garantuje nepovredivost prava privatne svojine, tumači ugovor o radu kao ugovor dve slobodne volje, podjednako zabranjuje i beskućniku i bogatašu da kradu hleb, nema sumnje da daje sve od sebe u održavanju sistema nejednakosti i nepravde. Takav sistem tiho, ali svakodnevno guši potencijale miliona ljudi.

Ali nije isto – pre svega sa političke tačke gledišta – postoji li nekakav, relativno uređen pravni poredak koji garantuje minimalni nivo ravnoteže među svim akterima, koji svima garantuje bar neka prava i pravne (a to uvek znači i materijalne) ishode, ili se radi o poretku gde je sva moć bez srama na jednom tasu vage. Nije isto da li je represivnom aparatu – pandurima, što bi se reklo – dozvoljeno da vam u pola noći upadne u kuću i izvrši pretres jer ste „bezbednosno interesantni“ ili mu je to koliko-toliko otežano i zahteva određenu proceduru.

Razlike između svega toga najlakše je shvatiti u našem, domaćem kontekstu, plodnom za sve i svašta, pa između ostalog i za ovu malopređašnju izvanrednu birokratsko-pandursku frazu o bezbednosnoj interesantnosti. Nije, dakle, isto može li policija da radi šta joj se prohte; nije isto može li država da „zaboravi“ na nečija prava (npr. u slučaju izbeglica i migranata); nije isto ima li besplatne pravne pomoći ili ne, ako bi, možda, neki siromašniji građanin hteo da se požali na neku odluku države ili poslodavca kojom ga oni nečega lišavaju. Nije isto, naposletku, da li gradonačelnik Paraćina može ili ne može da kaže da godinama „neće biti para“ za vodovod, kanalizaciju, ulice i komunalno održavanje jer treba dati negde subvenciju nekom stranom investitoru, iako su ljudi za to doslovno od usta odvajali.

Ima onih na levici koji bi sada rekli „što gore, to bolje“ – ali to onda moraju biti nečuveni optimisti, i kao takvi vrlo malobrojni i sumnjive razboritosti. Za levicu je ipak važno da ne otpisuje odmah pravnu državu i razlike u pravnim uređenjima iz najmanje dva razloga.

Prvo, pretpostavimo da neka nova, neukaljana i principijelna leva opcija želi da izađe na lokalne izbore, jer i dalje nema snagu za više nivoe izborne trke, a ima dobru inicijativu koju podržava ozbiljan broj stanovnika tog lokala. Nije isto da li je dovoljno da se za to prikupi određeni broj potpisa i preda kome treba da se preda, ili za to mora da se poznaje neko iz „opštinskog političkog establišmenta“ ko će to malo pogurati, dati prostorije za prikupljanje potpisa, eventualno i finansije i „odgovarajućeg“ opštinskog činovnika sa malo labavijim aršinima.

Drugo što treba uzeti u obzir je da poredak u kome vladaju sasvim proizvoljne odluke vladajuće klase, divljanje elite, dvostruki standardi i opšta neizvesnost životnih ishoda samo pogoduje jačanju desnih političkih opcija, koje je danas u modi zvati i „populističkim“. Zato je potpuno shvatljiva želja da „neko dođe i zavede red“, „lupi šakom o sto“, „sve to malo postroji i prebroji“, i tako dalje. S obzirom da krajnji cilj levice baš i nije da „zavodi red“ i lupa šakama o sto, u takvim situacijama će prednost steći razni Trampovi, Berluskoniji, Vučići i Erdogani. Ako se to upari sa opštom slabošću levih opcija, nema ni tu mnogo razloga za optimizam.

U poslednjih nekoliko godina svedočimo intenziviranom procesu razgradnje „pravne države“ i onih institucija koje se uglavnom podvode pod nju. Te promene se mogu sažeti u onoj staroj kletvi: dabogda imao pa nemao. Možda je tek sada, kad se i poslednje, minimalne garancije gube, moguće shvatiti na najteži način koliko one mogu da znače – kako politički, tako i u svakodnevnom životu. Lako je govoriti da je pravna država „buržoaska izmišljotina“ ako sutradan dobijete termin na televiziji sa nacionalnom frekvencijom gde to možete i javno izneti. Danas je, međutim, nešto tako gotovo nemoguće.

Levica, naravno, može da priušti sebi da sve ovo zanemari jedino ako u rukavu ima keca zvanog oružani ustanak. Kako to nije slučaj, niti je uopšte izvodljivo u razvijenim društvima XXI veka, stav spram „pravne države“ mora biti drugačiji. U tome, međutim, ne treba pasti u zamku liberala koji pod vladavinom prava i pravnom državom pre svega podrazumevaju samo građanska i politička prava.

U tom smislu, koncepti pravne države, vladavine prava i ljudskih prava uopšte nisu više održivi ako se tiču samo građanskih i političkih sloboda. Bez ekonomskih, socijalnih i kulturnih ljudskih prava da ih podupiru, ove ideje zaista pripadaju prošlosti, tim pre što je, kako se pokazalo, nemoguće imati prva bez drugih. Izbori kod nas su dobra studija baš na tu temu. Živa, aktivna i participativna demokratija i siromaštvo nisu spojivi, jer nije moguće ni smisleno i koherentno političko delovanje velikog broja ljudi bez garancije osnovnih ekonomskih i socijalnih uslova. Kao ona priča sa prošlih izbora o vladajućoj stranci koja nekim zemljoradnicima daje tanjirače u zamenu za glasove – ko ne bi, danas i ovde, prihvatio tu razmenu? A opet, ko bi, prihvativši je, bio spreman na sukobe, tu „tvar“ politike?

U tom duhu, i buduću pravnu državu treba izgraditi kao socijalnu pravnu državu – onu koja na kršenje prava na krov nad glavom i dostojanstven životni standard reaguje žustro i beskompromisno kao da se krši pravo na slobodno okupljanje. Malo li je za naše vreme! A do tada, pak, treba izbegavati onaj ekspres za Smetlište Istorije da se ne bismo i mi našli u njegovim spavaćim kolima.

 

Objavljeno: 02.02.2017.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu