Vode i vetrovi

Objavljeno:
Vode i vetrovi

STOGODIŠNJA VODA

Kiša preti danima a skoro će leto.
Voda se sporo povlači u korita reka.
Rumuni nam ne daju da je ispustimo.
Dunav gura Savu.
Zabrana plovidbe je na snazi.
Još orkani nisu došli da nam presude.

Jun se sa zapada, iz pravca Obrenovca,
približava lakiran,
kao da ne zna za ovoliku vodu,
što mir učvršćuje kasnoprolećni
i plavet nebesku uvećava.
U inat tranziciji mladenci se venčavaju.
„Venčaše se“, starice ponavljaju.

Između kanadskih topola,
preko travnjaka i šetališta, na sajlu
vučemo čamac ka brodu
da bi seli za stolove i opijali se.
Kose nam zapinju za grane.
Bele i roze latice ljuljuškaju se na talasima,
na vanila oblacima, i između njih.
Ko bi poželeo mogao bi da promeni
pregorelu sijalicu na kandelabru.

Načas osluškujem, u vratima,
dok se vezujemo, huk života,
ovog i prošlog, bez reči što nestaje
i graju iza brodskih prozora
što žudi da ga oživi.
Ne mogu tu dugo da ostanem.

Sumrak i teška plavet nadolaze.
Preko ruba čaše poslednji pogled bacam
na tamne obrise krošnji i obalu negdašnju.

Voleo bih da pamtimo ove vode,
da pričam o njima u spašenoj budućnosti
zasnovanoj na prošlosti,
na nazdravljanjima,
na zdravicama prošlosti.

HRAMOVI

Od Pregrevice do Kapetanije,
po sredini reke galebovi plutaju,
na kraljevskom venčanju leta i jeseni,
u raju jedinom za koji znaju.

Na usidrenoj pasari
izbledela zastava leprša.
U svetu reku žena sa krme
baca ljuske od krompira.
Iznad, na Gardošu, leži Raša.
Gore, prema Širokoj stazi
Miloš pod čkaljem ne čuje Zlatu
koja ga s pramca moli da krenu kući.

Zbog svetlosti i plavog neba iznad Dunava
u odnosu dva prema jedan
kada se uzvodno gleda
dođoh tu opet, u ribarski klub Radecki,
da momak budem iznova.

Posle premišljanja
drugo pivo na prazan stomak
umesto riblje čorbe da naručim,
pa glasove mrtvih pustim
da mi se iz usta otimaju,
mudrost njihova da me sustiže jasna
dok memlu iz tame ribarskih šupa mirišem
nanizanih sve do škripavih čučavaca
u kojima će vam iskvasiti stopala
ako brzo ne iskoračite
kad pustite vodu.

Sutra će gora i voda da se preobraze
i Petar će, pred svetlošću neviđenom,
ne znajući šta da kaže,
zatražiti dozvolu da podigne senice
za Mojsija, Iliju i Isusa,
koji će mu reći da slavi, slobodno
novu nadu i novog Boga.
Raduj se, i ti zbog toga
i ne žali za letom, momče.

DUHOVI

Jesu li se promenili, menjali tokom vremena
ti krici, jesu li i tada, kada to ne beše hotel
u kojem služe jagnjeće šnicle u cveću,
već samostan, sa strogim svojim redom,
jesu li tada tako bezobrazni i smeli, slobodni bili
galebovi u Le Port de Cetteu,
da u preletu jutarnjem, tik iznad prozora strancu dobacuju:
„mi smo ptice iz stripa, tamo si nas video,
da te podsetimo, ako si zaboravio
evo, ostavljamo ti oblačiće,
stavi ih u pesmu kad kući dođeš“;
da li je sklad neba i zemlje,
kako gore tako i dole, veći bio
pa im se to drugačije uračunavalo,
tim galebovima oštrijim od ovih sa Save i Dunava;
kontrast svetla i senki tako jasan dal beše
i tada na Mediteranu, odakle ta ideja
o nestalnosti duha dođe, koji on odvoji
od porodice, građanskog društva i države,
od trijada uopšte, da posle,
penjući se stepenicama,
koje mora da su i tada prečica bile do groblja,
a danas i do Muzeja iznad, njemu posvećenom,
pitanje mom sagovorniku, valerijevcu
u mom jeziku najvećem, postavim,
što se u trećoj noći pred spavanje meni javi,
o odnosu Sv. Duha i duha iz Predavanja o poetici,
ali ne bejah smeo da i duhove mrtvih
od prethodnog dana u priču uvedem,
što su me konačno, posle dugog lutanja
između grobova, očajnog već, zaustavili,
kad njima, a i duhu samome valjda,
dosadi igra premeštanja tabli
sa strelicom i imenom Paul Valery,
i senci mojoj, što u rukama visoko iznad glave
nad grobom pesnika držaše fotoaparat,
dopustiše da u slici o tome svedoči, ali ne i meni u rečima.

MILONGA ZA DULETA BASARIĆA

Došao si iz epohe noževa i srče.
Pio si vinjak, sjale su ti oči.
Pričalo se da si ubio u Rusiji pa pobegao
i da si nepredvidiv, kao nekada što su mangupi bili.
Nismo mogli tek tako da ti uzvratmo pogled
dok sedimo s tobom za stolom,
počela bi da se oseća hladnoća iz tebe, brate.

Sedam meseci go do pojasa,
dekadentni Brus Li u zrelim godinama,
s istetoviranim vizijama pakla i raja socijalizma
iza leđa progresu i građanima Novog Beograda
što su se držali dalje od velike vode
vezivao si se tu i tamo duž obala,
na Međici kod Rce i Buše, na Adi kod Mišela,
na Keju kod Vajsa i Bore
i gore kod Ratka i Bate Hijavate,
(koga ubiše pijani gosti ušnicima)
pa brzo odlazio poslom nekim,
da vadiš ili postavljaš burad, prevezeš nešto
ili onako samo vođen rečnim vilama,
što Sava daruje odabranima,
da u opojnu noć hrliš pijanstvom svojim
nad maglom rečnom, da brodiš ka zori,
iz janga u jin, sa Li Tai Poom zagrljen.
Čak si se i mladom ženom oženio,
svadba na Međici bila, na otvorenom.

Poslednji put kad sam te video
bila je predsezona,
na keju si prodavao karte za čamac
i taman si bio otcepio kupon i pitao me sa smeškom
i žarom u očima, neodoljivo, kao Pazolinijev Franco Citti:
oćeš na Adu, kad pomislih
da bi svako mogao da te voli
i na tren pristadoh,
nikada takvu radost ne videh u tebi;
ali rekoh ti kako čekam nekog prijatelja
pa ću možda kasnije, s njim
i sad se pitam koga sam čekao
ko je to mogao biti?

NERED

Sušna je godina najavljena, najtoplija.
Traga se za generalima.
Kišni oblaci dolaze sa druge obale.

Natovaren kao mazga sa stvarima za plažu
bicikl na drvo naslonjen.

Neki smisao kruži ali ga ne pratim,
zagrejan sam, a treba se ohladiti
da bi se odbacile ideje i ušlo u plazmu poezije.

Ulazim u svet činjenica.

Trenuci su nejednaki a volja stalna.
Ne želim da se na ovom mestu završi pesma,
već da se pridruži neredu, da posmatra tela
koja sanjaju potpuno oslobođenje:
biciklista, igrača bičvoleja,
telo kupačice, devojke na rolerima,
tela moje žene i deteta kako se rvu.
Ali dah čoveka tog mi se javlja
smrskanog u automobilu,
vazduh sad osećam
što me je lupkao po licu, grudima
dok smo igrali tablić u parovima.

KAKVA JE VODA

Možeš da rolaš koliko ima trave
doviknuo je dečak i zaronio.
Plavokosi se raspitivao o trijatlonu
kod dremljivog spasioca.

Pobegli smo s plaže Marta i ja,
zaobilazili igrališta.
Prvi put je pokisla u vodi.
Kada će sazreti kupine
ako je rani avgust kišan
ne kaže pesnik.
U dubinu godišnjih odmora
tonu zimski fantazmi.
A želeo sam da čitam i pišem
i letnji samozaborav,
put zasut jasminom
na nebu zvezde Vinsentove…
Spektakli muzičkih festivala
zasenjuju svoje žrtve.
Izvukli su rusku podmornicu
sa dna mora, mornari su salutirali.
Samo sam prvu scenu pogledao
Pazolinijeve Medeje
i video to svetlo
koje sam želeo tamo da nađem;
pod kojim se stvaraju mitovi
i neko u sumrak na prašini umire za nas,
zbog strasti i mržnje i grešne ljubavi.

1. OKTOBAR

Kada se podigne magla ujutru
kao izlegla jaja ukažu se bundeve.
Vatre se pale na poljima i pored puteva.
Dim se vije u daljini
kao na Ernstovom Slonu Celebesu.
Na drugoj obali, u Banatu
rđaju neprozirne šume.
Belorepan preleće
Jojkićev Dunavac i sam Dunav.
Stezah sestrina čvrsta ramena juče
na porodičnoj proslavi.
Manje su joj ali sjajnije oči.
Sreća je klizila kroz masne prste
sredovečnosti i padala u tanjire.
Mešaju se domine na stolu.
Pored žutog čamca patka plovi.
Meksička muzika me prati
dok napuštam obalu,
izvrnute čamce, pse i kockare.

TANHOJZER U ČORTANOVCIMA

Neka me lepota zaspe
kao taj skerco tada
u pauzi govorne emisije
o književnosti posle dvehiljadite,
u kojoj je zazvonio mobilni telefon.
Iznad Dunava, u magli
u apartmanu pokrajinskih funkcionera
ustupljenom na nekoliko dana pesniku,
mirio sam se danima sa pesmama
koje nisam voleo: Hotel California,
The Black Magic Woman;
danju pio rizling fruškogorski,
uveče jačao trbušne mišiće,
šta trijumfuje u svetu, pitao se
i jesu li manje dobri,
kao na primer ti muzički urednici,
oni ljudi koje smo odbacili,
ili sa njihovim nismo
puteve svoje ukrstili?
Pesnik iz jednog sveta
slavu prenosi u drugi.
Iz svetova sela naroda pokorenih
što su sanjali slobodu u znoju noćnom,
u tamnim noćima seoskim
u ovu zoru kad gledamo
inje na novom srebrnom automobilu
pesnika iz susedne, nekada bratske države.
Tako su nas pritisli zemlja i istorija.

1. SEPTEMBAR

Kao na Nevskom prospektu
bleda je sunčeva svetlost,
boje blede.
Iz rasula leta, ljudi i plodovi,
sabiraju se i gomilaju.
Starci zagledaju glatku koru.
List sa tužnih topola pluta
u bazenu još uvek punom.
Graja nestane u trenu
kada čas počne, a leto je još,
devojka na praznom podijumu
kada se upale svetla.
Iz daljina topovi se oglašavaju.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu