VETAR (2016)

Objavljeno:
VETAR (2016)

Tamara Drakulić je pokazala umeće u građenju atmosfere i osećaju za ritam. Međutim, ne bi bilo na odmet malo produbljivanja teme, a rešenje za to može biti u pronalaženju nešto složenije priče

 Vetar je najpre prikazan na Torinskom filmskom festivalu (TFF), u takmičarskoj selekciji Torino 34, srpsku premijeru imao je nedugo zatim na Festivalu autorskog filma u Beogradu, a na Geteborškom festivalu biće prikazan krajem januara i početkom februara, u okviru selekcije Pet kontinenata (Fem kontinenter). Reč je o dosad najvećem uspehu rediteljke Tamare Drakulić, koja se prethodnim ostvarenjima, niskobudžetnim drumskim filmom Ljuljaška (2012), koji istražuje radio, Ameriku i njenu rok supkulturu, i meditativnim dokumentarcem Okean (2014), izdvojila kao perspektivna autorka niskobudžetne, garažne filmske struje u Srbiji.

Vetar govori o šesnaestogodišnjoj Mini (Tamara Stajić), koja leto provodi sa svojim ocem Andrejem (Eroll Bilibani) na Adi Bojani. Ona je pala na popravni iz filozofije, pa joj je ovo letovanje i prilika da uči za ispit. Međutim, Mina se nalazi u onom dobu kada je privlačnija jedna druga vrsta „filozofije“, ona koja se tiče promišljanja sopstvenog života, preispitivanja svojih emocija, karaktera i iskustva.

Polazna osnova na kojoj će se graditi priča predstavlja Minin odnos sa ocem. Na početku filma saznajemo da je Minina majka umrla, što je uticalo na to da otac i ćerka, ostajući prepušteni isključivo jedno drugom, ostvare iskren odnos. Međutim, Mina se sada nalazi u dobu kada pokušava da uspostavi svoj identitet, te neminovno dolazi do sukoba sa ocem, pre svega sa onim što on simboliše. Andrej nije tipičan autoritarni i dosadni otac, on je predstavljen kao neka vrsta starog hipika, koji duva travu, zaljubljenik je u vožnju kajtom, a i letovanje na Adi Bojani je njegova ideja, pa stoga Minin bunt poprima, za njen uzrast atipičan, konzervativan oblik.

U uvodnim scenama pratimo Minine dijaloge sa ocem u kojima ona iznosi svoje stavove o njegovom načinu života i sredini u kojoj se nalaze, a, takođe, i Minu kako posmatra leš mladića koji se udavio. Već tada ona iskazuje nezadovoljstvo celokupnom sredinom u kojoj se nalazi, rekavši kako je ljudima na tom mestu bitnije da uhvate vetar kako bi vozili kajtove, nego smrt mladića na koju će ubrzo svi zaboraviti. Malo posle toga reći će kako joj je dosadio ovakav tip letovanja, i pitati oca zbog čega nisu mogli po prvi put da odu u neki „normalan hotel“, kao svi njeni vršnjaci.  

Minino nezadovoljstvo, međutim, nije samo puka mladalačka pobuna, već proističe i iz preispitivanja sopstvene emocionalnosti. Glavni sukob u suštini odigrava se u njoj samoj, a njeni prvobitni stavovi biće dovedeni u pitanje kada joj se svidi Saša (Darko Kastratović), mladić kome je takođe preokupacija vožnja kajtom i koji je oličenje istog onog principa kome pripada Andrej. Očigledna je namera da se Saša predstavi kao mlađa verzija Mininog oca. Već po spoljašnjem izgledu među njima se povlače paralele (obojica nose dugu kosu i bradu), a Saša će i nekoliko puta u razgovorima sa Minom pomenuti kako veoma poštuje njenog oca.

Dakle, oba muška lika u vezi su sa glavnim motivom filma – vetar određuje njihov karakter kao nesputan, nestalan, neuhvatljiv i fluidan. Minin odnos prema vetru i onome što on simboliše je ambivalentan, ona mu se suprotstavlja, ali je i privlači. Takoreći, suprotstavlja se jer je privlači, jer se nalazi u prelomnom dobu života kada se njen dotadašnji svet menja. Minin unutrašnji sukob u suštini je problem odrastanja, kada se iz ušuškanog sveta detinjstva prelazi u nepregledno polje mogućnosti i neizvesnosti,  a njeni prvobitni konzervativni stavovi su odbrana: Mina naslućuje brisani prostor budućnosti na kome vetar duva slobodno, bez ikakvog pravila i reda.

Režija Tamare Drakulić veoma je promišljena i u potpunosti je u službi glavne ideje. Njen pristup se ogleda pre svega u građenju atmosfere i aktiviranju prostora. Za kreiranje atmosfere najznačajnija je uloga samog vetra, koji je sve vreme prisutan, bilo to vizuelno ili zvučno. Široke plaže, more ili polja kukuruza ostavljaju utisak nepregledne slobode, koja u isto vreme zadivljuje i plaši. Rediteljka i direktor fotografije Igor Đorđević uspešno su rešili mizanscen, koristeći se statičnim, pažljivo komponovanim kadrovima, u kojima su akteri postavljeni najčešće u centar ili pak blizu ivice kadra, ali u oba slučaja je jasno da su njihova mesta određena veoma precizno. Tako komponovani kadrovi na dobar način proizvode neprestani kontrast između aktera i prostora koji ih okružuje: likovi su za kratko ukotvljeni u jednoj poziciji, ali je nepregledni prostor sve vreme prisutan kao upozorenje da su mogućnosti beskonačne, a da su pozicije samo privremene.

Problem Vetra je, međutim, što sadrži previše nagoveštaja za istu stvar i što mu nedostaje suptilnosti u određenim rešenjima. Previše puta vidimo vetar kako njiše lišće, ali značajnije varijacije i usložnjavanje tog motiva izostaju iz same priče. U suštini, problemi proističu iz scenarija, koji ne nosi u sebi dublji značenjski potencijal, pa se rediteljka potrudila da taj nedostatak nadomesti povremenim poetskim trenucima. Oni, nažalost, ne govore ništa novo u odnosu na ono što gledalac shvati već pri početku filma.

Tamara Drakulić je pokazala umeće u građenju atmosfere i osećaj za ritam, što verovatno i jeste njena glavna namera. Međutim, ne bi bilo na odmet malo produbljivanja teme, a rešenje za to može biti u pronalaženju nešto složenije priče. Kao podsticajni primeri mogu poslužiti i ovogodišnji evropski hitovi Elle i Toni Erdmann, u kojima odnos sa ocem (naročito u drugom slučaju) ima presudnu ulogu u formiranju glavnog ženskog lika. Naravno, oba filma su na žanrovskom i stilskom planu daleko od pristupa koji neguje Tamara Drakulić, ali mogu biti dobar putokaz (naročito prvi) na nivou priče – kako se usložnjava ideja i postiže kompleksnost značenja.

Vetar (Wind), Cinnamon Production / Monkey Production, Srbija, producent: Jelena Angelovski – režija: Tamara Drakulić – scenario: Ana Rodić (prema sopstvenoj priči Zmajevi) – kamera: Igor Đorđević – montaža; Jelena Maksimović – muzika: Maja Ćurčić – uloge: Tamara Stajić (Mina); Eroll Bilibani (Andrej); Darko Kastratović (Saša); Tamara Pjević (Sonja) – trajanje: 70 minuta

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu