UZEMLJENJE

Objavljeno:
UZEMLJENJE

Bilo je to pre oko mesec dana, i pomislili biste da sam do sad pronašla način da o tome pričam. Haris je rekao da je glupo da o tome brinem, o tome kako da to protumačim, jer zvuči kao da pokušavam da pronađem u tome neku uzročnost, kao da su ta dva događaja u nekom odnosu. Povezana. Što očigledno nisu bila. Otac mi je umro jer je odšetao pod voz. Namerno. Kao na filmu. Kao Ana Karenjina. Jer je bio lud. Mentalno oboleo. Uvek je i bio. Nema nikakve veze. Osim ako ne mislite da to što imam lošeg električara kog nisam promenila, kao i lošeg oca koji se ubije, stoji u nekakvoj vezi, što čak ni ja ne mislim. Na kraju je sve u tajmingu. A tajming je ništa, besmislen, teško da se uz pomoć njega može izvući zaključak.
To je Harisovo mišljenje, u svakom slučaju. Da tajming nije sve, kao što ljudi tvrde. Da je to glupost. A to je manje-više Haris. Haris je baš lik. Četrdeset sedam godina, prilično gojazan, svuda po sebi ima čuperke preostalih dlaka koje štrče. Koža mu liči na loše ulupani pire. Oči mu izgledaju kao da tačno zna da nije u pravu. U vezi sa svim. Sve vreme. I boli ga uvo za to. Radi u kontroli kvaliteta u lokalnoj fabrici hartije. Što je sprdnja, jer ni kvalitet ni kontrola, niji bilo koja zamisliva kombinacija ove dve reči koja pri tom ne uključuje dodavanje reči “nedostatak” ili “bez”, ne može se primeniti na njega. A on je baš taj čovek koji će te uhvatiti u mašinu oko nečeg ovakvog. Upravo onaj od kog bi očekivao da te saseče dok pokušavaš da pronađeš smisao u nečemu. Dok se uvlači u moj frižider, tragajući, kopajući, istražujući, osećajući se kao kod kuće, uzevši na sebe zadatak da raskrinka fenomen kao što je koincidencija. Kao što je tajming.
Bila sam udata za Harisa i dobro ga poznajem. Prošle godine, kad sam bila skoro na pola puta do saznanja da se pretvorio u hodajući i govorni primer jednog čoveka u propadanju, izbacila sam ga iz kuće. Harisa. Njegove cigarete, negove gaće. Njegovo muljanje po mojoj hrani. Njegovu potrebu da me odgovori od nekih stvari. Izbačen je. Ipak dolazi povremeno da se viđa s našom ćerkom, Alison, koja sad ima četiri godine. Ili samo kaže da zato dolazi. Zato Haris misli da može da je i dalje stalno tu. Činjenica je, ipak, da je to jedino mesto na kom bi pristao da bude. Jedino tako izbačen. Jedino toliko i može da ode.
“Zar ne veruješ ni u šta?”, pitala sam ga dok je iznosio prvi kofer kroz moja ulazna vrata.
“Ne,” odgovorio mi je, stojeći pod uličnom svetiljkom, dok se zanosio od težine kofera. Odmahnuo je glavom. “Baš ni u šta”. I onda je samo odšetao u noć, kako se kaže.
Njega sam nazvala. Kad se to dogodilo. Moj otac. I voda. Sve to. O čemu nemam šta da kažem. Osim da je teško otresti se starih navika. Možda i imam neku predstavu o celom ovom kako-da-kažem pitanju. Mora da sam mu rekla da mi je otac umro, a zatim da sam kupala Alison kad nas je obe protresla struja u vodi. Ili sam rekla obrnutim redom. Znam da je Alison vrištala kao da je luda, i preplašeno trčala gola po sobi. Nije mi dala ni da je obrišem, jer nije htela da išta dodirne. Nikad više. Nikad. A meni je u ruci bio telefon. Telefon koji je zazvonio baš kad sam krenula da ga uzmem, pa sam se odmah javila. Čovek me onda pitao, neki čovek na telefonu me je pitao da li sam ćerka svog oca, jer ako jesam, desila se nesreća. Zvali su me iz 192. Ako možete da poverujete. Da me oni zovu.
“Upravo sam htela da vas pozovem,” rekla sam. Zatim sam čula šta su mi rekli, i pitala “Kakva nesreća?”. Onda sam saznala. Voz, smrt, vest da je s mojim ocem svršeno. I onda sam pozvala Harisa. I rekla mu nešto. Nisam baš sigurna šta. Ali znam da sam mu rekla da dođe. Znam da jesam. Dakle ovog puta sam ja kriva, pretpostavljam.
Kad ti umre roditelj koji je lud, drugačije je nego kad ti umre onaj koji to nije. Znam jer sam imala obe vrste, i oboje su umrli. Moja majka je bila toliko normalna da nisi ni mogao da budeš u istoj prostoriji s njom i mojim ocem a da sasvim ne izgubiš veru u Boga. U bilo šta. U bilo šta što bi bilo čemu donosilo smisao. Delovalo je potpuno nemoguće. Što je, ako me pitate, i razlog što sam se uopšte udala za kralja ništavila. Što je Harijev izvorno neprijatni pogled na svet kao na sferu slučajnosti i besmisla imao neku privlačnost. Mislim, bila je fina, moja mama. Bila je prijatna. Bila je mama. Slika i prilika mame. Idemo. Shvatili ste. Zamislite je kako kuva ručkove, dolazi na roditeljske sastanke, tračari preko telefona sa ostalim prijateljicama mamama. Kako šeta psa. Kako nasmeje tvog učitelja kad te sačeka na kraju nastave. Kako tvog učitelja navede da te više voli. Fina. Normalna. Dovoljno elegantna. Dovoljno lepa. Ali ne i prelepa. Prava mama.
Sad mi vi objasnite mog oca. Šta je on radio u toj kući s njom. Kad je bio tu. Ili na slikama s venčanja. Ili na mom izvodu iz matične knjige rođenih. Hajde mi vi sad to objasnite, jer sam ja skoro digla ruke. Najstarije sećanje koje imam na oca je kako ga posećujem u sobi obloženoj linoleumom, s malim prozorima na kojima su rešetke i dugim stolovima, na kojima je razbacan materijal za slikanje. Papir u boji. Glina. Četke za pranje flaša. Lepak. Mora da sam imala godina kao Alison sada. Četiri, možda tri. Znam da sam ga i pre toga viđala, jer se nismo tad upoznali niti nešto slično. To je prva slika koju imam o njemu. U Umetničkoj Sobi. Na onom Mestu. Napravio je sliku za mamu. Kolaž koji je obožavala kao da je moj. Što je lako moglo i da bude. Crveni papir, na njemu zalepljeno neko sranje od sjajne folije. Završio je na našem frižideru. A tamo na kauču bila je žena koja je sve vreme zurila u mene. To je sve.
To je cela stvar. Moje prvo sećanje na oca. Osim što njega u njemu nema. Čak i ako pažljivo pogledate. Nema ga.
Kad sam upoznala Harisa, pre jedno deset godina u baru, imala sam dvadeset i koju, dvadesetak godina, a on je bio prva osoba koja mi je ikad rekla “Pa šta?” kad sam mu ispričala o ocu. Pričala sam i pričala koliko je sve to bilo loše, koliki je horor to bio, koliko je puta bio u ludari, koliko je tamo boravio, koje je rođendane propustio, i koje mature upropastio. A Haris na to, Haris samo popije gutljaj piva i slegne ramenima: “Pa šta?”.  Pretpostavljam da je to bila ljubav. Ne to što je on rekao. Nego to što sam ja čula. “Pa šta?”. U tome sam čula slobodu. Kao veliki školski sunđer koji briše sva ta sranja. Pa šta. To me je oborilo s nogu. Dok mi nije dojadilo. Stvarno dojadilo. I onda sam ga izbacila.
Mislim, teško je izgraditi ceo život oko nekoga ko kaže “Pa šta”. Iskreno, mislim da je devet godina dovoljno dugo.

Te sam noći pozvala Harisa, a pozvala sam i električara debila. Razlika je bila u tome što sam, kad sam čula da se električar javlja, samo prekinula vezu. A onda sam izvukla imenik i posegla za najvećim, najglamuroznijim, najskupljim oglasom koji sam mogla da nađem. To je ona vrsta reklame koja navodi šesnaest različitih telefonskih brojeva, u zavisnosti od doba dana. Hitne intervencije i sve to. I taj sam nazvala. Jer je ovo bila hitna intervencija. Mislim, pobogu, ako struja u vodi nije hitan slučaj, šta jeste? U tom trenutku, moj otac to očigledno nije bio. Toliko sam priznala. Baš nikako nisam mogla da mu pomognem. Što i nije bila neka vest; jer nikad ništa nisam mogla da učinim za njega. Ali sad je ta činjenica postala zvanična, na način na koji to nikad ranije nije bila.
“Neće vas ubiti,” rekao je tip koji je preuzeo poziv, i odmah mi se dopalo to što nikad ranije nisam čula njegov glas. Verovala sam u taj njegov kvalitet. “Niste u opasnosti. Kuća se neće zapaliti. A vas neće udariti struja ako kuvate kafu ili nešto slično. Voda. Možda možete da stavite gumene rukavice. I obuću s gumenim đonom. Možda patike. Doći ću ujutru. Do osam. Biću tu u osam.”
“Dobro”, rekla sam, čuvši Harisa kako sam ulazi u kuću. “To je odlično.”

Ceo odnos otac – ćerka između Alison i Harisa me ponekad oneraspoloži. Ponekad pomislim da je trebalo da budem bolja prema njoj, da je trebalo da joj obezbedim boljeg oca. A ponekad se suočim sa Harisom u njoj, Harisovim genima, mislima, Harisovim ovim i onim, s čim se teško nosim. Na primer kako se uznemirila kad se on iselio. Na primer kako je srećna onih dana kad on dolazi da je vidi. Na primer kako je uspeo da je te noći smiri, a prethodno je na svaki moj pokušaj vrištala i skakala unaokolo. Kao da sam nešto prosula po njoj. Harisov sok. Kao da je isflekana. Kao da ima nešto što ih povezuje, gde god da ga pošaljem da živi.
“Moraš li negde da ideš?”, pitao je kad sam sišla niz stepenice, zureći u mene onim velikim beznadežnim očima. A i ona je bila tamo, uvijena u peškir, peškir koji je Haris ko zna gde pronašao, srećna, srećna, srećna mu je sedela u krilu. “Treba li nešto da obaviš?”, pitao je, a ja sam slegnula ramenima.
“Gde je?”
“Mrtvačnica. Bolnica”, rekla sam. “U mrtvačnici, pretpostavljam. U bolnici, nemam pojma.”
“Treba li da ga identifikuješ?”
“Niko nije ništa rekao. Imam broj telefona.”
“Treba onda da nazoveš.”
Alison je okrenula glavu od mene, i zabila je u Harisova velika prsa. Kosa je počela da joj se suši, oblikujući se u malene lokne. Moje lokne. Njen otac. Haris. Sve je to ponekad neverovatno.
“Da”, rekla sam. “Idem sad da pozovem.”
Moja mama je umrla kako treba. Hoću da kažem, bilo je užasno. Strašno se razbolela, imala je nekoliko neopisivo teških terapija, borila se kao lavica, i izgubila. Trajalo je oko godinu dana, i to iskustvo bilo je stvarno najgore. Bilo je toliko ponižavajuće, trajalo je. Odbrojavalo je. Bolelo je neizdrživo. Kao što smrt i treba da boli. Moja mama je umrla i sve je bilo tužno. Ba – bu, ba – bu ba – bu ba -bu. Savršeno. Zvala se Alis, a ja sam sledeće godine dobila Alison.
Ovo nije bilo tako.
Čovek s kojim sam razgovarala rekao je da bi trebalo da dođem da identifikujem oca, a trebalo bi i da im kažem koju pogrebnu službu da kontaktiraju. Koja će ga preuzeti nakon što ja odobrim. Dok smo razgovarali, prebacila sam strane u imeniku sa E za električara, na P za pogrebnu službu. Potražila sam najveći oglas i dala mu broj.
“Da”, rekao je. “Znam ih. Dobri su.”
“Dobro”, rekla sam. “Vidimo se uskoro.”
A onda mi je rekao ono što pretpostavljam da bi trebalo da mi bude drago da je izgovorio. Upozorio me na prizor koji ću videti. “U prilično je lošem stanju.”
“Uh. Da.” Nekako sam priznala tu činjenicu. Taj aspekt ove noći. “Da, pretpostavljam da jeste”, mislim da sam rekla. I to je manje-više bilo to.

Jedno stanovište je da je Haris previše racionalan za mene, dok je moj otac bio sušta suprotnost. Potpuno iracionalan. Ona vrsta čoveka koji jednog dana primeti da novine na verandi stoje pod čudnim uglom, i onda krenite da brojite unazad od deset i on je već u Mestu, i bavi se Umetnošću. Zatim je pitanje dana kad će na frižideru njegova kreativnost potisnuti moja sopstvena mala umetnička dela. To je stanovište koje kaže da je Haris bio reakcija protiv mog oca, ali prilično preterana. I to je stanovište koje prihvatam kad razmišljam da tamo negde mora da postoji neko za mene. Čovek. Da je Haris previše jedno, a moj otac previše drugo. I da je ono što mi treba čovek u sredini. Ne patološki cinik. A ne ni ludak. Neko ko misli, dobro, možda neke stvari znače nešto ali možda ne znače više od toga. I možda ponekad ništa ne znači ništa posebno. A možda i znači.
Želim čoveka koji misli kao i ja. Uklapa se. Kratko je. Ali se uklapa. Ba-du ba-du ba-du ba-du ba-du.

Neću da pričam o onome što sam videla u mrtvačnici. Ni sad. Ni nikad. Ali bio je to on. Bio je tamo ovog puta. I verujte mi, nije bilo nikakvog pribora za slikanje. Ni sjaja, ni lepka. Samo moj otac. U ovom sećanju, on je tamo. Dali su mi sat, novčanik i narukvicu s medicinskim upozorenjem koju je imao na sebi, s mojim ugraviranim imenom i brojem telefona. Sat, sedam dolara, i moji podaci.
Kad sam došla kući, Haris i Alison su se ušuškali i sanjali. Pitao me je da li bih htela da ostane. Nisam htela, ali sam mu zahvalila. Jer je pomogao. I jer me nije pitao ništa više pre nego što je otišao. Deo mene mu se zahvaljivao zbog toga. Zato što nije zadirao. Nije ga zanimala cela ta stvar. Njegov najjači, a možda i jedini atribut. Pa šta? Zbog toga je privlačan. U situacijama poput ove, i dalje mi je privlačan. Uzeo je jabuku iz činije na šanku i sam izašao, dok je najdeblji deo jabuke putovao ka njegovim ogromnim ustima.
Brak je čudna stvar. Čak i kad je završen. Možda je baš tad naročito čudan.

Ujutru, kad se probudila, Alison je ušla u sobu i pronašla me u krevetu, kao i svakog dana, pa se uvukla pod jorgan pored mene.  Zagrlila sam je, isprva iz navike, ali onda sam počela da je ispipavam, u potrazi za šokom koji ju je sinoć prodrmao. Mazila sam je, stiskala, tražeći neku promenu na njenoj koži, u mesu, na kostima. Nešto što je zaostalo u njoj od sinoćnjeg skakanja i vriske. Nešto od bujice koja je protutnjala kroz nju. Ali ništa nije delovalo drugačije. Baš ništa. Obuhvatila sam njena malena ramena pazuhom i položila joj glavu na moje grudi. Vrisnula je “Bode me, bode!”, a ja sam joj odbrusila da prestane da se žali. “Tiše”, rekla sam, “Prekini da se ponašaš k’o beba!” Da. Majka godine. To sam ja. I zatim bzzzzz, struja mi je prošla kroz ruku.

Tog jutra nisam joj dozvolila da opere zube. I rekla sam joj da ne pušta vodu na vodokotliću. Niti da pere ruke.
Pomišljala sam da treba da pozovem njenog doktora. Nije mi to palo na pamet prethodne noći. Nisam pojma imala da li treba da se brinem zbog nečega. Nečeg na duge staze. Da li strujni udar ostavlja posledice, da li nanosi štetu, škodi srcu, mozgu. Da li od toga poludiš. Odlepiš.
Nisam Alison ništa rekla o tati. Vozu. Celoj toj priči oko smrti. Nikad ga nije upoznala. Nikad joj nisam pričala o njemu. Nisam imala razloga. Pedijatar mi je rekao da ne brinem. Neće biti dugoročnih posledica.

I od tog trenutka nadalje, sve se vrtelo oko zemlje.
“Stvar je u tome”, rekao je električar, “da ti imaš uzemljenje tamo gde bi ono trebalo da bude, u zemlji. I deluje da je prilično duboko ukopano. Ali je beskorisno, jer nije vezano ni za šta. Trebalo bi da ti svaka žica u kući vodi do ovog mesta, baš svaka. A tebi ne vodi nijedna.
Ništa nije povezano. Ko ti je radio struju?” Slegla sam ramenima. “Neki drkadžija”, odgovorila sam. “Može li da se popravi?”
“Naravno,” rekao je.“ Srediću, ali stvarno nemaš izbora. Ili to ili ćeš od sad peći piliće u kadi.”

Žena na groblju rekla je da je mesto do moje mame u redu i da je spremno za upotrebu. “Samo nam recite koji dan, bilo koji ove nedelje. Mi ćemo dogovoriti sve sa pogrebnom službom. Želimo da vam olakšamo. Treba samo da nam kažete dva dana unapred da bismo pripremili teren.”
“Hajde da onda to bude za dva dana”, rekla sam. “Ako vam toliko treba.”

Nisam pozvala nikog iz Mesta. Oni bi samo pričali kako to nije njegova krivica, i kako im je žao. Kako naprosto ne razumeju kako se to dogodilo. I nije mi bilo do slušanja toga. Nije mi bilo do pretvaranja da im je jebeno stalo do nekog starca ludaka. Možda im i jeste stalo. Ali bilo me je briga za to. Pozvala sam Harisa da dođe, naravno, jer s njim makar znam na čemu sam. Makar znam da on misli da je sve to ogromna besmislica. Da ništa ne znači ništa. Da ništa nema veze jedno s drugim. Makar ne značajne. Sve je to tajming, a tajming je sranje. To je Haris. To je Harisova velika istina i sad kad ne moram više da budem udata za njega, prva priznajem da mi je ponekad potrebna ta perspektiva.
Potrebna mi je ta perspektiva ponekad.
Ba-bu ba-ba-bu ba-ba-bu.
Da. Baš tako. Ne uvek. Ponekad. Da me drži uzemljenu.
Ha, ha.

Sanduk je položen gde treba, tačno pored mame. Na spomeniku je bio prazan prostor na kom će uklesati njegovo ime i datume, pored njenih. Moraću da pozovem nekog da to uradi. Opet u oglasima, pretpostavljam. I unapred znam, čak i sad, da ću svaki put kad vidim taj spomenik i ta imena tako zajedno, izgubiti svaku veru u Boga, još jednom. U sve. U sve što ima bilo kakvog smisla. O bilo čemu.
Naprosto ne razumem. Nikad ni neću. Ali to je otprilike onako kako je trebalo da skončaju. Pretpostavljam.

Dok su grobari počinjali da zatrpavaju grob, Haris se ponudio da pokupi Alison iz škole umesto mene. Rekao je da bi mu odgovaralo jer ionako nije na poslu. Odbila sam, jer sam i sama htela da je vidim. Ali može sa mnom ako hoće. Možemo zajedno. Da je obradujemo. Da je izvedemo na sladoled ili tako nešto. On joj je otac, na kraju krajeva. I izgleda da ga stvarno voli. Koliko god to čudno zvučalo. Čak malo i liči na njega. Opažam to. Iako mi je ponekad teško zbog toga.
A reći ću vam šta mi još pada teško, to da je Haris možda u pravu. Samo u vezi s ovim. Samo ovaj put. Teško mi je da to izgovorim, ali možda je u pravu o korenu problema. Tačno, naprosto ne mogu da poverujem da ova dva događaja nisu povezana. Ne mogu da prihvatim da u toj naelektrisanoj vodi nije bio moj otac, da on nije prostrujao kroz moju ćerku, da nije raspalio vatru u meni dok je hodao prema šinama i čekao da pogine. Da nas nije on povredio, njegova krv i meso, dok je ispuštao dušu.
Naprosto ne verujem.
Jer vidim svog oca. Stvarno ga vidim tamo. Vidim kako stoji ispred tog tunela, u mraku. I vidim kako u tom trenutku ubacujem svoje prelepo golo dete u kadu. Znam tačno gde su ga našli. Znam stazu kojom je hodao od Mesta. Znam mreškanje vode oko nje dok se igra. Znam kako s nje padne tanušna mrena sive prašine i ostavi trag u obliku prstena na kadi. Znam kako je pobegao. Znam koja je medicinska sestra okrenula leđa. Koji zaposleni je mislio da zna da je moj otac u krevetu. I znam miris ćerkinog šampona. Kako joj se uši vide dok joj kosa uranja u sapunicu. Znam šta je moj otac obukao, sive vunene pantalone koje sam mu poručila prošlog meseca, belu majicu koju mu je mama kupila bog zna kad, bez cipela. Poslednji put kad sam ga videla, mnogo je oslabio. Verovao je da je sva hrana otrovana. Znam to. Sve teže je udisao vazduh. Vazduh koji Alison udiše. Znam da nije više mogao da udiše njen vazduh. Znam da je nestajao. Znam da je ona rasla. Sestre su svojim rečima sipale otrov u njegovu sobu. Znam pesme koje joj pevam dok se kupa. Pesme koje me moli da otpevam. Nije nikom oko sebe dozvoljavao da priča. Čak je i meni zabranio da govorim. Svaka reč bila je smrtonosna. Svaki uzdah bio mu je bolan.

Bio jedan čovek s ćerkom
Kome je struja plovila vodom.
Kada su mu našli telo
Njena je kuća izgubila tlo,
A šta je naučila iz tog?

I zato je Haris u pravu u vezi sa mnom. Zato je Haris, koji je uvek u krivu, u pravu. Jer naprosto mislim da to mora da je povezano. Naprosto mislim da mora da jeste.
I Haris. Mislim, pogledajte ga. Proučite ga ponekad. Pogledajte ga. Pogledajte mu u oči. Nije ga briga.
“Pa šta?”,  i dalje čujem kako kaže, kao kad smo se prvi put sreli. “Pa šta?”
Mislim da na to postoji odgovor. Čak iako ga još nismo pronašli. Naprosto mislim da mora da postoji.

prevela Ana Pejović

Robin Black je američka spisateljica, autorka je tri knjige: zbirke priča Da te volim, rekla bih ti ovo, iz koje je i priča “Uzemljenje”, romana Crtež života i najnovije zbirke eseja Intenzivni kurs: eseji o sukobu života i pisanja. Živi u Filadelfiji i predaje kreativno pisanje.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu