Usluga

Objavljeno:
Usluga


Kapitalizam i alhemija: primer jednog jezičkog rituala, III deo

 

PLAN

muškarac i žena sede za stolom kojem prilazi konobar, obraćajući im se kao da su oni jedan par, recimo bračni par, a oni, muškarac i žena, zauzvrat ne dovode u pitanju jednu takvu tvrdnju, koja doduše i nije izrečena, jer konobar nije uopšte postavio pitanje o kojem je ovde reč, ovde je reč o pitanju koje nije izgovoreno, i koje samim tim ne može postojati, jer oni, muškarac i žena, kao i konobar, dati su u jednoj ravni jezika, preciznije ravni govora, ali ne onog, prethodno spomenutog govora koji nije izrečen, već ovog koji je započet tvrdnjom da muškarac i žena sede za stolom kojem prilazi konobar, potom se njima, muškarcu i ženi, obratio konobar, koji nije razmišljao o tome u kakvom su oni bili odnosu, taj muškarac i ta žena, recimo da su mogli biti bračni par, ali to nije zanimalo konobara, a sve je više izgledalo da to ne zanima ni muškarca i ženu, mada ih je moglo i zanimati, konobar se svečano naklonio i obratio muškarcu i ženi izostavljajući pitanje o tome da li su oni bili jedan par, recimo bračni par, poželevši im dobrodošlicu, na šta su muškarac i žena ljubazno uzvratili, iako oni tom prilikom ništa nisu izgovorili, takav se efekat mogao na primer postići jednim umerenim klimanjem glave, glave muškarca i glave žene, što bi konobar trebalo da prepozna kao odgovarajući, a možda i traženi znak, ipak on ništa slično tome nije zahtevao od njih, od tog muškarca i te žene, koji su, nakon što se konobar svečano naklonio i obratio muškarcu i ženi, umereno klimnuli svojim glavama, naklon konobara, sa druge strane, nije bio obeležen tako izraženim klimanjem glave, glave konobara, podrazumeva se, tada je muškarac, ili je to bila žena, stavio ruku na sto, a možda su to učinili i oboje, istovremeno, savršeno sinhronizujući jedan takav gest, stavljanje nečije ruke na sto, dok su za to vreme ruke konobara, direktno izložene pogledu muškarca i žene, ostale nepomične, konobar nije učinio ništa sa svojim rukama, ili barem ne ništa primetno, jer to što je on činio, stajanje u mestu, bilo je predmet pogleda muškarca i žene, iako oni nisu mogli bez prestanka da gledaju u konobara, ili u njegove ruke, jer povremeni predah bio je neophodan, u suprotnom bi ovaj postupak gledanja, posmatranje konobara, postao iscrpljujući zadatak koji podseća na rad u fabrici ili u nekom drugom proizvodnom objektu, na primer u jednom restoranu, jer restoran je bio svojevrsni sinonim za fabriku, na šta se muškarac, ili je to bila žena, obazrivo nasmejao, tako da taj, jedva primetni osmeh, nije mogao da uoči čak ni konobar, koga su pomno posmatrali muškarac i žena, odnosno jedva primetni osmeh gotovo i da nije bio predočen konobaru, muškarcu srednjih godina koji je stajao ispred ovog para, možda bračnog para, upitavši ih da li su se konačno odlučili, na osnovu čega bi se moglo zaključiti da su muškarac i žena, koji su možda obrazovali jedan bračni par, već duže vreme sedeli ništa ne poručivši, što je, pretpostavljalo se, uznemiravalo konobara, koji je vrlo dobro bio upoznat sa opšteprihvaćenim procedurama tipičnim za jedan restoran, poput ovog u kojem su se nalazili, mada da su, kojim slučajem, bili premešteni u neki drugi objekat, recimo jednu fabriku, možda ništa ne bi bilo izmenjeno, možda bi scena bila ponovljena, mada bi miris, miris takve imaginarne fabrike, sigurno promenio atmosferu, jer u restoranu je bilo prilično svečano, to je potvrdio i konobar kada su mu muškarac i žena, neposredno po ulasku u restoran, postavili jedno pitanje u vezi sa tim, iako nakon toga nisu postavljali druga pitanja, mada bi osobi koja je ovaj prizor posmatrala sa određene udaljenosti delovalo kao da su neprekidno postavljali različita pitanja, ipak sada je jedino konobar postavio jedno pitanje, stojeći pored stola za kojim su sedeli muškarac i žena koji nisu bili par, barem ne par u uobičajenom smislu, ali isto tako je bilo izvesno da su oni, muškarac i žena, sedeći za istim stolom morali da obrazuju jedan par, ipak konobar se trudio da izostavi svako neprijatno pitanje u vezi sa njihovim odnosom, i nije ih pitao da li su bili jedan par, kada se konačno neko od njih dvoje, muškarac ili žena, oglasio, bio je to jedan odgovor, mada konobar i nije postavio pitanje, barem ne jedno neprijatno pitanje, niti je nameravao, neko je odgovorio na takvo pitanje, i konobar je nešto zapisao u svoj notes, koji je već i pre toga u celosti bio popunjen, zbog čega je konobar bio prisiljen da piše preko već ispisanih delova teksta, koji su i pre toga bili ispisani, činilo se da je konobar najmanje tri ili četiri puta pisao preko već ispisanih stranica, ali mu, izgledalo je, to nimalo nije smetalo da revnosno, poput jednog uzornog radnika, obavlja svoj posao, a taj je posao zahtevao neprestano kretanje, jedan kontinuirani protok, i tada su muškarac i žena, ponašajući se kao sasvim obični poznanici, zatražili nešto od konobara, ali udaljenost posmatrača nije dozvoljavala da se njihove reči razgovetno čuju, tek se poneki od tih termina, koji izvan ovog konteksta ničemu nisu služili, mogao prepoznati, šum u komunikaciji ometao je uspešnost razmene, i ta, četvrta osoba, koja je posmatrala ovaj razigrani trio kako razgovara, umešala se zadržavši istu razdaljinu, a konobar je konačno mogao da napusti par, muškarca i ženu koji su sedeli za stolom u uglu restorana, jer je saznao ono što je želeo, tu nije bilo nikakve verbalne razmene, i komunikacija muškarca i žene, njihov razgovor, nastavila se kao da se ništa od navedenog nije dogodilo, dok je figura konobara, baš kao i sam konobar, sve više gubila svoje obrise, nestajući u tamnom vrtlogu koji se nalazio na drugoj strani prostorije, zbog čega je muškarac pretpostavio da je pravi trenutak da se vrate na temu koju su prethodno započeli, pre dolaska konobara koji im se tako svečano obratio, njegovi gestovi samo su odvlačili pažnju od sadržaja koji je on isporučivao svojim govorom, mada možda su muškarac i žena o toj temi, koju sada nisu imenovali jer se ona podrazumevala, raspravljali i pre ulaska u restoran, iako niko o jednom takvom činu, ulasku muškarca i žene u restoran, nije mogao da posvedoči, niko osim konobara, i četvrte osobe, ali jedno takvo svedočanstvo samo bi skrenulo pažnju sa nečeg mnogo važnijeg, jedne tvrdnje da muškarac i žena sede za stolom kojem prilazi konobar, iako se konobar udaljio od tog stola pre izvesnog vremena, nestajući u tamnom vrtlogu koji se nalazio na drugoj strani prostorije, dok su sada muškarac i žena, osim što je bilo izvesno da su sedeli za jednim stolom, raspravljali o temi koju nisu želeli eksplicitno da imenuju, nešto poput toga se već podrazumevalo, mada bi nekoj osobi koja prisluškuje njihov razgovor moglo da bude neprijatno zbog neimenovanja teme o kojoj je bilo reči, iako ta tema, s obzirom da nije bila imenovana, i nije mogla postojati, isto bi se moglo reći i za egzistenciju svih prisutnih, do sada su unutar ovog restorana označene četiri osobe koje, iako posredovane jezikom, nisu bile likovi, muškarac i žena su nastavili raspravu o temi od zajedničkog interesa, sve je počelo kada je neko od njih dvoje, muškarac ili žena, postavio pitanje da li se druga osoba seća šezdesetosme, iako se oni, muškarac i žena, tada naravno nisu mogli ni roditi, pa ipak osoba koja je postavila ovo pitanje nije bila sprečena da to učini, upitala je da li se druga osoba, koja je sedela za istim stolom, seća šezdesetosme, što je donekle zvučalo čudno, jer se to pitanje, iako u izvesnoj vezi sa njihovim prethodnim razgovorom, pojavilo pomalo neočekivano, kao da je imalo za cilj da unese nespokoj u njihov relativno stabilan život, mada oni, muškarac i žena, nisu bili par, barem ne par u uobičajenom smislu, kada se određena rečenica ili fraza doslovno ponavlja ona je data kurzivom, iako to nije opštevažeće pravilo u ovoj stvarnosti, šezdesetosma je svakako bila značajna, ali tek tako pitati nekoga da li se seća ove godine bilo je čak i neprimereno, posebno uzimajući u obzir da su muškarac i žena, koji su mogli formirati jedan par, bili u restoranu, prostoru sa precizno kodiranim pravilima igre, u kojem nije bilo mesta za improvizaciju, dovoljno je videti način postupanja konobara da bi se zaključilo da u ovom, kao i u bilo kojem drugom restoranu, ne bi smelo biti propusta, u svakom smislu, zbog svega toga je pitanje o šezdesetosmoj bilo prilično opasno za datu situaciju, ali osoba koja je postavila to pitanje, dakle muškarac ili žena, bila je svesna da, kako nije bilo mogućnosti za povratak, mora da nastavi sa tom temom, ali da bi se to i dogodilo, ovaj nastavak u vidu razgovora, neophodno bi bilo dodeliti im stabilne pozicije, operišući u domenu jedne tekstualne potencijalnosti, i tako muškarac postaje osoba koja je postavila pitanje, da li se sećate šezdesetosme, dok je žena osoba kojoj je pitanje tom prilikom upućeno, a ta godina, ili reč, šezdesetosma, koja je tajanstveno odzvanjala u gotovo praznoj prostoriji restorana, mogla je da postane ključni termin razgovora muškarca i žene, iako je tišina do sada bila prirodno stanje njihove situacije, ali žena nije odgovarala na postavljeno pitanje, da li se sećate šezdesetosme, pretpostavljajući da je to pitanje koje joj je muškarac uputio, mada je i žena mogla biti osoba koja je prosledila pitanje muškarcu, no žena nije odgovorila na to pitanje, a kao da se naslućivalo da njen odgovor možda i neće biti ponuđen, na šta muškarac nije reagovao, on je jednostavno postavio pitanje na koje žena nije odgovorila, tako je konobar, koji nije učestvovao u ovom prizoru, opisao pomenutu scenu, on, udaljeni konobar, razmišljao je o zauzetim stolovima, prvi sto zauzeo je jedan par koji su činili muškarac i žena, možda je to bio bračni par, dok je za drugim stolom sedela četvrta osoba, naravno četvrta ukoliko bi se, u ovakvom postupku sabiranja, u obzir uzeo i konobar koji više nije bio u prostoriji, i koji je pripovedao zapisujući svoje misli koje nisu bile izgovorene, ali notes je bio oslobođen stvarnosti sve do trenutka kada bi u njemu bili zapisani određeni redovi, misli, konobar je proizvodio tekst, odnosno stvarnost, i napustio prostoriju, dok su muškarac i žena, koji su ipak morali obrazovati jedan par, recimo bračni par, već duže vreme nepomično sedeli za stolom dok nije bilo izrečeno pitanje o šezdesetosmoj, čime je, uvođenjem umerenog potresa u takvo stanje mirovanja, izvedena jedinstvena promena koja je bila ekvivalent jednog događaja, a muškarac je u međuvremenu započeo raspravu, i njih dvoje, muškarac i žena, razgovarali su već nekoliko minuta o šezdesetosmoj, godini koje se nisu sećali, jer nisu bili primorani na to, shvatajući da se ta godina, šezdesetosma, koja se večeras prvi put pojavila kao sastavni deo pitanja da li se sećate šezdesetosme, nimalo ne razlikuje od ove, tekuće godine, koja tehnički nije mogla biti šezdesetosma, insistirajući na identičnosti svake godine, bio je to zatvoreni sistem, ciklus, ali tada, šezdesetosme, baš kao i kasnih šezdesetih, postojale su slobode, rekao je jedan od članova ovog para, koje su nam sada uskraćene, i koje su, štaviše, predočene kao problematične, a najčešće su eksplicitno zabranjene, jer takvo ponašanje i delovanje, karakteristično za šezdesetosmu i kasne šezdesete, ne ponavlja se, ono se oduzima, i ne može se posedovati, barem ne ponovo, čime dolazimo do važnog pojma, ponavljanja, shvaćenog kroz izvođenja aktivnosti u različitim kontekstima, zbog toga je mnogo važnije šta mi danas, u godini koja nije šezdesetosma, možemo preuzeti iz te godine, šezdesetosme, i da li su, potom, tako preuzete sile upotrebljive u našoj stvarnosti, koja ne može biti stvarnost šezdesetosme, objašnjavali su muškarac i žena, iako previše brzo da bi konobar, koji se nije nalazio na sceni, mogao sve da zabeleži i obuhvati ovu stvarnost,

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu