TREBA TUĆI SVOJU DRAMU DOK JE MAJKA

Objavljeno:
TREBA TUĆI SVOJU DRAMU DOK JE MAJKA

Umesto da ga tumačim, Arzamas me motivisao da razmišljam kako bi na koricama trebalo da stoji ili ona stara nadrealistička poslovica Treba tući svoju majku dok je mlada, ili upozorenje skeptičnima i strogima među nama da je doneta konačna odluka: Možeš tući svoju dramu dok ne budе roman

Ivana Dimić, Arzamas (Laguna, 2016)

Dramska spisateljica pokušava da se izbori sa svojom živahnom, otresitom osamdesetogodišnjom majkom, s kojom živi od rođenja, a koja je sada na pragu demencije, ima čudne zahteve i donosi još čudnije odluke, sve vreme hipohondrično uverena da je obolela od raka koji doktori ne mogu da lociraju… U najavi, ta priča, koja je u osnovi Arzamasa Ivane Dimić, ovogodišnje dobitnice Ninove nagrade, zvučala mi je intrigantno i duhovito, jer je motiv odnosa s majkom, pokušaj da se rekonstruiše majčina životna priča, obično nakon, ili na pragu, njene smrti, preispitivanje važnosti figure majke u životu pisca, veza majčinog, maternjeg jezika, maminih priča, sa pripovedačevim jezikom, sa jezikom pripovedanja, čest motiv srednjoevropskih romana, koje su, odreda, pisali muškarci: od Kišovog Bašta, pepeo, Handkeove Bezželjne nesreće, Esterhazijevih Pomoćnih glagola srca, do Albaharijevog Mamca i Velikićevog Islednika.

Ako se u osnovi ovih romana – od kojih su dva potonja takođe dobitnici Ninove nagrade – krila edipalna ekonomija želje, nostalgičnog, stereotipnog viđenja majke kao simbola izgubljene sigurnosti, ili pokušaj da se begom u feminino pripovedanje izmakne patrijarhalnom pravu Oca na Reč i Zakon, Arzamas je mogao biti relevantan, originalan, drugačiji, ženski pogled na ceo set složenih poetičkih i političkih pitanja koja su pomenuti romani pretresali. Naravno, mnoge spisateljice već su postavile domete tog pogleda prilično visoko – možemo se pozvati na Kolet i Margerit Diras, ili Simon de Bovoar i njenu knjigu Veoma blaga smrt, u kojoj piše o majci na samrti, ili na bliže, susedne primere Dubravke Ugrešić (Baba Jaga je snijela jaje) i Vedrane Rudan (Dabogda te majka rodila), i uvideti da nije nimalo lak zadatak uhvatiti se u takvo kolo a igrati u korak, i napisati dobar roman o odnosu majke i ćerke… No, rezonovao sam, Ninova nagrada možda još uvek može nešto da mi znači, nešto da mi preporuči.

Nula i ništa. Iskrenije: parališuća nula i zapanjujuće ništa. Arzamas je zapravo leze-drama o majci i ćerki, koje izgovaraju takve trivijalnosti, da sam u jednom trenutku pomislio kako je knjiga nagrađena na osnovu umetničkog koncepta o kom nisam obavešten pre kupovine – da je zapravo svaki odštampani primerak unikatna transkripcija banalnih razgovora majki i ćerki u Srbiji, u kojima neudate ćerke podsećaju svoje tvrdoglave majke da treba da popiju lek za pritisak, a majke im nanovo sole pamet o prednostima posedovanja muža u kući, tako da sva ta silina jezičkih trica i kučina, kada se pročitaju svi štampani primerci, postaje dživdžanov zbornik, rečnik opštih mesta i kodifikovanih prečica u komunikaciji koje nas iznova podsećaju na izlizanost govora, na umor od trućanja i umor od ljudi, na tupost i tromost svakodnevnog blebetanja… „Ragastov je najbezbednije mesto [kad je zemljotres]“, „Ja sam čula da taj telefon mnogo zrači, treba ga držati dalje od sebe“, „Nije to ništa, to je od nerviranja“… Kako toga ipak nije moglo biti baš toliko, a i novine o tome ništa nisu znale, izbio sam misao o konceptu iz glave, i pokušao da se fokusiram. Uskoro sam uvideo da se između opisanih razgovora vrzmaju i andrićevski intonirani, mudri gnomski fragmenti, a zapravo neobavezni zapisi, u prilično proizvoljnoj, meni svakako nedokučivoj, vezi sa pričom, koji govore o tome da reč amam znači „kupatilo“ a u ogledalu se čita mama, o tome da je Goja imao košmare, o Raselu, Vitgenštajnu, Hajdegeru, i ničim nedozvanoj Emili Dikinson u drugom delu romana. I opet: nula bodova i nažalost, ni tu nije bila reč o umetničkom konceptu razotkrivanja otrcanosti i fascinacije velikanima, već se od mene naprosto očekivalo da budem toliko dobronameran, da ne trgam reči iz konteksta, o kom nisam ni saznao mnogo (sem da se radnja odigrava pre 2006. godine, jer se govori o zakonu o denacionalizaciji i pominje Kofi Anan kao gensek UN-a), i pronađem nekakav viši smisao u sledećem dživdžanskom nizu: „Život, dakle, teče“ („Ali život traje“), „Budućnost je neizvesna“, „Život ne pruža mnogo prilika da se čovek raduje“ („Čovek nikad ne zna šta mu je činiti“)…

Na kraju, umesto da ga tumačim, Arzamas me motivisao da razmišljam kako bi na koricama trebalo da stoji ili ona stara nadrealistička poslovica Treba tući svoju majku dok je mlada, ili upozorenje skeptičnima i strogima među nama da je doneta konačna odluka: Možeš tući svoju dramu dok ne bude roman.

Naime, Arzamas je tako organizovan da većinu teksta čine dramski formatirani dijalozi majke i ćerke – što, hajde, da ne budem žanrovski čistunac, nije da sam prvi put video, a, osim toga, već sam navikao da mi se u književnom polju češće nego što bi smiren čovek očekivao pali evolutivni mehanizam udri ili beži, jer očekujem da me iza svakog ugla sačeka po jedan postmodernista relativizator, da mi podvikne kako su granice porozne, da me opomene da je žudnja za strogom klasifikacijom totalitarna, a pozivanje na pravila igre prevaziđeno. Prihvatiću, dakle, za potrebe rasprave, da sve može da prođe pod „roman“ u ovim danima oskudice i proizvoljnosti, u danima tržišne prevare, nakon istine i smisla, i da je dominantno dijaloška, dramska forma Arzamasa provokativna inovacija i žanrovski hibrid, a ne običan pokušaj oportunističke podmetačine. No čak i tada, kad suspendujem zdrav razum za potrebe rasprave i očajničkog mučenja da se nekako opravda jedna, nekada davno značajna, književna nagrada, i kolegijalne muke da se opravda žiri, moram pošteno reći da su popovi popovi, a bobovi bobovi, i da mesta mistifikaciji nema: Arzamas nije Džojs i nije Pazolini, tu nije reč o smisleno umetnutim pasažima dramskog dijaloga ili poezije, pa da ti umeci iz drugog književnog roda ili žanra u romanu imaju neku začudnu funkciju, da oneobičavaju strukturu romana, ili da doprinose originalnosti stila, ne daj bože kompleksnosti značenja, nije reč o postmodernoj hibridnosti koja izaziva naše poglede na to šta je roman i šta je književnost (i da li je Bob Dilan zaslužio da bude nobelovac), ne, ovo je naprosto drama za čitanje, i to prilično slaba drama, nategnuta putem niza nepovezanih fragmenata u zaboravljivu celinu iz nekog razloga imenovanu „roman“, sve skupa prilično skupe pare za par dosadnih sati.

Odjednom mi se učinilo da se neka tužna ironija nalazi u citatu Viktora Šklovskog s početka Arzamasa, u kom se nalazi objašnjenje naslova romana: Tolstoj je bio srećan što je u Arzamasu, gradu istočno od Moskve, bio na pragu da sklopi dobar poslovni dogovor, a potom ga je spopao užas od smrti, od misli o smrtnosti, od smrti koja se približava. I mene je spopao „arzamaski užas“, jer sam pomislio da možda relativizatori imaju pravo? Čemu ta šokiranost prazninom i užasom, kada je reč o dobrom književnom poslu? Gde su, pomislio sam, ti smeli i besni, usamljeni čuvari vatre, ti kompetentni čitaoci koji neće oklevati da kažu istinu taman svima bilo neugodno, koji će učiniti da popovi i bobovi dvaput razmisle pre nego što im sledeći put padne na pamet pokušaj da nasamare lakoverne i prodaju im priču kako je bolje kupiti nagrađenu knjigu nego tepsiju bureka, iako su veća životna vrednost, umetnički kvalitet i kulturno trajanje već dugo na strani tepsije? Ako takvih nema, ako se nad srpskom književnom burgijom i ovakvim njenim bofl-proizvodima niko ne iščuđava, niko ne šokira do granice incidenta, onda je možda zbilja sve u redu, literatura nije važna, svakako vrhunska literatura nije važna, jer više niko ne zna ni šta je ni kakva je, važna je pristojnost i finoća unutar polja, i, naravno, dobri poslovni dogovori, a cela je ova drama samo ohrabrenje piscima da pišu šta bilo i da se nadaju petominutnoj slavi, jer prepreka nema i sve može da prođe.

 U toj sveopštoj sreći možda se krije i neka smrt, ali taj „arzamaski užas“ očito spopada samo neke od nas.

 

Objavljeno: 31.01.2017.

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu