Topli tuđi domovi (Jobs included)

Objavljeno:
Topli tuđi domovi (Jobs included)

Primetna je, na internetu i društenim mrežama, poplava novih sajtova i posredničkih „agencija za zapošljavanje“. Čini se da ponuda za poslove nikad nije bilo više, a veliki broj njih obraća se nam se opuštenim, ćaskajućim tonom, jer – svi već znamo – samo je jedan „ klik“ koji radikalno menja naš status, od nezaposlenosti do „zaposlenosti“.

I ovaj posao namenjen je baš tebi, i – zamisli, da bi zaradio/la, ne moraš mrdnuti iz svog „toplog doma“.

 

PODRAZUMEVANE PRIVILEGIJE EKSPLOATISANIH

U pomenutoj grupi oglasa uočljiv je jedan koji pored teksta („zaradi iz svog toplog doma“) koristi ilustraciju na kojoj se vidi minijaturni radni sto sa laptopom na njemu (rekvizit br. 1) i (zelenom) jabukom (rekvizit br. 2) – koja je pala s nevidljive grane drveta zadovoljstva, kao i sam posao. Ova sakralizacija doma (kao primarne i „neotuđive“ privatne svojine) prisutna oduvek u kapitalizmu, kao i njemu imanentne toplote (koji kao da se nekakvim fantomskim energentima greje sam od sebe) ide korak dalje, u proglašenju apsolutne simbioze radnog mesta i životnog prostora. Sugeriše se kako su se pojavili (pored dobro poznatih za žene neplaćenih kućnih poslova) nekakvi novi okviri poslova od-kuće koji su sada plaćeni i „dostupni“. Poslodavac kao vaš novi „online“ ukućanin postaje deo te odveć tople atmosfere (najčešće tuđeg i skupo plaćenog) doma – bez obzira da li živite sami ili u krajnje haotičnom, prenapučenom okruženju, bez one čuvene „vlastite sobe“, mira i/ili mogućnosti za rad.

U stvarnosti, koju ovakvi oglasi ponikli u nekakvom ideološkom vakuumu brutalno negiraju, moramo da radimo baš i isključivo zato što nemamo svoj krov nad glavom, što nam svakog meseca o toj istoj glavi visi egzistencijalni čvor (pozamašna kirija + troškovi stanovanja), što nam je hladno, što smo trošni i što nam treba i ta neka jabuka, što nam je podrazumevajuće da imamo kompjutere i internet, što internet nije besplatan (a mogao bi biti), što nemamo baš nikakvu drugu mogućnost da nas se „privileguje“ – što u ovom slučaju znači – eksploatiše.

Ta privilegija „rada od kuće“ koja više nego bilo koji drugi tip posla permanentno remeti ritam življenja (podelu na radno i slobodno vreme, invazivno i permisivno, dostupnost, komunikaciju i kretanje i mirovanje – gde mirovanje nije odmor već prinuda) privileguje samo poslodavca, koji više ne mora da uloži ni minimalan napor da obezbedi radnu snagu, da do nje „dođe“, koja mu se putem „klika“ servira poput modernih kiborg robova. Ne moram više ni da te vidim, ni da te vizualizujem, da bih mogao da te eksploatišem, geslo je modernog poslodavca. Ne moram da razmišljam o nekakvom posredovanju, troškovima prevoza, radnom prostoru, opremi: sve to dobijam – u paketu, na gotovo, iz Tvog doma.

 

DALJINSKI RAD 24/7

Jedna od često neimenovane rane neoliberalnog poretka svakako je visoka stopa nezaposlenosti. Derida je u Marksovim sablastima stavlja na prvo mesto „telegrama od deset tačaka“.

„Ta manje-više proračunata deregulacija novog tržišta, novih tehnologija, jednog novog svjetskog nadmetanja, bez sumnje bi danas zasluživala, kao i rad i proizvodnja, jedno drugo ime. Utoliko više što daljinski rad upisuje ovdje jedno dijeljenje koje remeti kako metode tradicionalnog računa tako i pojmovnu suprotnost između rada i nerada, djelatnosti, zaposlenosti i njene suprotnosti. Tom pravilnom deregulacijom se istovremeno vlada, kalkuliše, „socijalizuje“, to jest ona se najčešće negira – a nesvodiva je na predviđanje, kao sama patnja, patnja koja još više pati, opskurnije, što je izgubilo svoje uobičajene modele i jezik čim se više ne prepoznaje pod starom riječju nezaposlenost i na sceni koja je imenovana već dugo vremena. Funkcija društvene neaktivnosti, ne-rada ili podzaposlenosti stupa u jedno novo razdoblje.“[1]

Nepriznavanje kategorije novonastalog prekarnog rada (koje nije isto što i povremena zaposlenost/ podzaposlenost) dodatno je problematično, s obzirom na to da je prekarnost vrtoglavo ubrzana krizom i da se odlikuje izuzetno visokom ekonomskom eksploatacijom. Ukidanjem radnih mesta, kako se to često zaboravlja – nije ukinut posao koji treba obaviti – i koji čeka na upravo ove izvlaštene i deprivilegovane, atomizirane pojedince, osuđene na „slobodnu“ prodaju vlastite radne snage pod pretnjom gladi i nemaštine.

Ovaj tip rada koji je svojevremeno predstavljen kao komotna i oslobađajuća „freelance“ kategorija ili privilegija koja donosi visok stepen kreativnosti, inovativnosti, pokretljivosti, promenu – danas najčešće znači potpunu nepokretljivost (budući da često podrazumeva neprekidnu vezanost za prostor doma), odnosno prinudnu lišenost kretanja, laku dostupnost/iskorišćavanje, slabu plaćenost i nikakva prava.

„Fleksibilno“ radno vreme u stvarnosti znači – rad vikendom, noću, često znatno duže od osmočasovnog radnog vremena, nepostojanje plaćenog godišnjeg odmora, porodiljskog bolovanja, zdravstvenog i penzionog ili bilo kakvog osiguranja. Stvara se posebna vrsta tenzije, budući da ovakav rad na „daljinu“, odnosno, „daljinski“ rad, „uračunava“ (računa na) pojačan pritisak, strahove i stalno ispitivanje granica izdržljivosti. Prekar je, čini se, više nego ikad bilo koji (vidljivi) radnik samo puka brojka, lako zamenjivi šraf u sistemu. Otpuštanja kod ovakvog vida poluangažovanja na crno, povremenog radnog odnosa, obavljanja različitih tipova sezonskih poslova, učestala su jer se uvek računa sa ogromnim viškom (ljudstva) koje se tako nehajno i tretira. Posebno su zanimljivi slučajevi tzv. tranzicionih zemalja („u razvoju“) koje predstavljaju neiscrpni izvor radne snage koja je voljna da obavlja posao za deseti deo minimalne dnevnice koja važi za razvijene zemlje zapadne Evrope. Ovakav priliv jeftine radne snage dinamizuje i zaoštrava dalje „oslobađanje“ i „logiku“ kapitala, naknadno smanjujući cenu rada na krajnje iracionalan i neuhvatljiv, proizvoljan način, tako da se tek na primerima prekarnih poslova može pratiti i analizirati sav užas nedvosmislenog intenziviranja eksploatisanja radne snage i njene smanjene mogućnosti udruživanja, reagovanja, solidarnosti i otpora.

„Zamislite da radite u radnom okruženju u kome vas niko ne ceni i gde ste na raspolaganju dvadeset i četiri sata na dan. Zamislite da ste radna snaga za koju ne važe zakonska ograničenja, da vam niko ne garantuje zaštitu“[2] – a , pri tom, ne morate ni da kročite iz famoznog toplog doma.

[1]Žak Derida: Marksove sablasti, preveo s francuskog Spasoje Ćuzulan, Jasen, 2004. Str. 94 i 95.
[2]Citat iz teksta Prekarijat, Erike Repovž, Delo, 26.04.2014. (Prevela sa slovenačkog Ema Mimica, Peščanik.net, 04.05.2014.)

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu