The holy Crisis

Objavljeno:
The holy Crisis


suverenitet, vrednost i polemike pasivnosti

 

Sažetak: Cilj rada se sastoji iz praćenja nekoliko ekonomskih i ne-ekonomskih implikacija krize. Najpre, zbog karaktera vrednosti koji podjednako spada u obe ove sfere, rad pokazuje vezu između zaoštravanja logike suvereniteta i logike vrednosti unutar krize. Potom se kontrastira nekoliko različitih politika emancipacija – Fuko, Negri, Badju, Kurc. Ovim se onda kritikuje „nedovoljna pasivnost“ onih politika koje ostavljaju netaknutom hijerarhiju i posredovanje proizvodnih odnosa, odnosno, koje emancipaciju grade van polja medijacije.

Ključne reči: emancipacija, kriza, medijacija, suverenitet,vrednost.

man-crisis-jose-ortega-y-gasset-paperback-cover-artU lošem krugu aktivnosti, pokreti se često smatraju simptomom čiji prvi impuls leži u dubljoj, ekonomskoj kauzalnosti krize: radničkoj hiper-produkciji, devaluaciji kapitala, umnožavanju lanaca dugovanja, itd. Međutim, njihova veza seže dublje od nivoa simptoma. Pripisivanjem kauzalnosti ekonomskim zakonima, negiraju se ne-ekonomske implikacije krize. Time se ekonomija istorizuje, a njena istorija se ekonomizuje.U krizi ova redukcija iščezava u ponovnom spoju politike i ekonomije. „Kao albatros uoči bure, čovek akcije pojavljuje se na horizontu pred svaku krizu“, kaže Ortega i Gaset. Za španskog fenomenologa kriza upravo i predstavlja jedan horizont – nepravi horizont, aberaciju i distorziju sveta prethodnih generacija. Kriza je horizont u kojem, kao i za Gramšija, novi svet još uvek nije rođen: Ortega zato u krizi vidi „falsifikovane generacije“, lažne svetove. Kriza, kao horizont, pruža se i daleko izvan neposredno ekonomskih oblasti.


Kada je kapital u krizi to ne znači da fabrike ne proizvode i da eksploatacija staje, već upravo suprotno, to znači da se sistem produkcije kao sistem menja, a da produkcija kao produkcija i dalje trpi pritisak koji vrše vlasnici sredstava za proizvodnju nad samim proizvođačima. Suprotnost rada i kapitala je i dalje živa, a nametanje te suprotnosti zahteva represivne mere. Kao što logika tržišta u krizi primorava vlast na sve veće intervencije, tako se i položaji ekonomskih i političkih subjekata u krizi sve više destabilizuju. „Politike stabilnosti“ u tom smislu ne predstavljaju ništa osim puke falsifikacije, ono što bi Ortega nazvao „lažnim svetom“. Lažni svetovi i danas postoje u formi valorizacije pukog aktivizma. Upravo ovaj puki aktivizam je deo aberativnih procesa krize, i on cilja na rešavanje akcije, ali ne i same krize, na „albatrosa“, ali ne i na „buru“, kako kaže Gaset. Međutim, problem je dublji.

Kada se uprkos krizi neprekidno obnavljaju stari načini proizvodnje koji su doveli do nje, onda je jasno da nije reč o pukoj reaktivaciji tih starih proizvodnih odnosa. U ovom slučaju, „staro“ ne umire, već se konstantno oživljava na štetu „novog“. Ovo veštačko održavanje starih proizvodnih odnosa – pod izgovorom neoliberalizma, demokratije, diskursa ujedinjenja i tome slično – ne dolazi iz unutrašnjosti proizvodnih snaga, već izvan. Dakako, reč je o suverenitetu: o tome da se on intenzivirao a ne da je nestao. Kriza kapitala nije kriza suvereniteta: bez obzira da li je reč o državnim regulacijama ili o finansijskoj deregulaciji, da li je reč o državi ili međunarodnim finansijskim telima, suverenitet se u oba slučaja intenzivira; oni predstavljaju Janusovo lice iza kojeg se krije nepodeljenost i jedinstvo suvereniteta.

Kriza i suverenitet se ne isključuju. Već prva rečenica Šmitove Političke teologijeglasi: „Suveren je onaj kojismith odlučuje o izuzetku.“. Ona svoju eulogiju jedinstva suverenog, ideje da suverenost nije odluka izmeđudve partije, već samo jednog subjekta, duguje Bodinu. Zbog nepodeljenosti suvereniteta, dovoljno je da već samo postojanje države bude garant njene superiornosti nad zakonom, njena egzekutivna moć nad legislativnom moći. Suveren počiva na extremus necessitatis casus. Kada Benjamin kaže da nas „Tradicija ugnjetenih poučava da je “izuzetno stanje” u kome živimo – pravilo“, kritika Šmita je jasna: sistem koji isključuje je stavljen u pogon, i on počiva na ideji da onaj koji isključuje sam pri tome ne sme biti isključen. Opet, on traje i on je deo procesa krize. S obe strane se zaista radi o dva izuzetka: izuzetak isključenog i izuzetak onoga koji isključuje, i ova dva izuzetka se međusobno isključuju do negativne beskonačnosti. Benjamin ne povezuje slučajno krizu sa Šmitovom koncepcijom suvereniteta. On je povezuje budući da tek u slučaju krize suverenitet pokazuje najbolje svoje zube. Tek u krizi extremus casus postaje stasis. Umesto da tražimo suverenitet koji je krizom ukinut, moramo tražiti suverenitet koji u krizi opstaje, koji se hrani krizom. Suverenitet tražimo zbog toga što kriza svoj raison d’être nema u sebi, nego van sebe, u relaciji između proizvođača i alokacije proizvoda, kontrole proizvodnje i vlasnika proizvodnih sredstava, nešto što ima postojanje nezavisno od ekonomskih zakona, a neodvojivo je od njih samih.

Zato ćemo ovde govoriti o inkluzivnom karakteru krize, jer se suverenitet i kriza međusobno ne isključuju. I nadalje, kriza se ne može svesti samo na ekonomske zakone. Kriza kapitala je odiseja – uvek je ciklična, uvek je reč o povratku krize – ali u dom koji je uvek promenjen, jer nikada nije reč samo o jednom ciklusu niti je reč o istim proizvodnim snagama. Kriza se često objašnjava idejom da je strukturalno inherentna kapitalizmu, da se tada kapital čisti i obezvređuje. Ali, kriza nikada nije samo strukturalna. Kapital se nikada ne obezvređuje automatski; njemu treba suverenitet da bi osigurao krizu kao purifikatorski momenat. Razlog tome je što kriza nikada nije samo ekonomska, ali je u srži i te kako ekonomskog karaktera. To znači:

1) kontra aktivizmu: da je rešavanje antinomija krize na polju van političke ekonomije unapred izgubljen slučaj – kao što je to slučaj sa svođenjem karakteristika krize na kulturalne ili etničke ravni, ili sa uzaludnim rešavanjem političkih pitanja od strane NVO sektora.

2) kontra ekonomizmu: da kriza pokreće i elemente koji su spoljašnji u odnosu na postojeću i trenutnu ekonomsku logiku tržišta. Ideja da ne postoji ništa „spoljašnje“ u odnosu na trenutne ekonomske odnose prati logiku po kojoj kapital navodno prosto obnavlja te odnose bez ikakve štete po konkretne subjekte – radnike, studente, itd. Međutim, apstraktan kapital se nameće subjektivnom i objektivnom sadržaju koji mu je upravo spoljašan: zato nije ni svaki ciklus krize isti, jer nisu isti ni njeni subjekti ni objekti.

Suverenitet i valorizacija

Pošto kriza poseduje i ekonomske i ne-ekonomske elemente, moraju se pratiti procesi koji se razvijaju u njihovom spoju. Treba na osnovu ovoga pokazati da pokreti nikada nisu samo socijalni, niti da je kriza samo ekonomska. Vezu krize i pokreta i dalje održava suprotnosti kapital-rad, odnosno, represija apstraktnog nad konkretnim. Apstraktna vladavina kapitala zahteva mehanizme koji će je konkretizovati nad radom. Zato ova represija gotovo nikada ne prati predviđene ekonomske zakone već zahteva poziciju suvereniteta: zahteva sve veće intervencije državne vlasti, ali i internacionalnih ekonomskih tela koja ciljaju na osiguravanje logike tržišta, intenziviranje dužništva, itd. A ovu represiju apstrakcije oni vrše zahvaljujući ne samo tržišnoj razmeni robe, već najpre zahvaljujući zaoštravanju zakona vrednosti. Zbog toga ćemo reći da suverenitet ne pokriva samo oblast produkcije već se nadvija i nad onim mestima koja pripadaju procesu valorizacije: represija se ne vrši samo u sektorima ekonomske produkcije i reprodukcije već i nad socijalnom strukturom, od školstva, zdravstva i javne sfere, pa do uslovljavanja kritike kroz NVO sektor. Da bismo shvatili kako se to događa, moramo pogledati kakav je odnos suvereniteta i valorizacije.

Najpre, to što kapital može da ekstrahuje vrednost iz ne-industrijskih oblasti društvenog tkiva, uslovljeno je u ovom smislu onim što Gajatri naziva ekspanzijom tekstualnosti vrednosti, odnosno širenju vrednosti izvan industrijskog sektora. U Spivakinom čitanju, upotrebna vrednost ne drži čitavu tekstualnost Marksove koncepcije vrednosti, već je upravo dovodi u pitanje – zbog svoje konkretnosti, upotrebna vrednost se nalazi i unutar i izvan sistema vrednovanja: „Cirkulacija ima morfološku (i stvarnu) moć da novac vrati natrag Prirodi, i da je protera iz tekstualnosti Vrednosti. A upravo je cirkulacija ta koja novčanoj formi daje tekstualnost.“. Ona naglašava kako ovo znači da se tekstualnost vrednosti (sistem njene diferencijacije i sistem njenog identiteta, načina na koji ona funkcioniše) može iskazati i u ne-novčanim formama, da se može transformisati i u druge forme fetišizma. Drugim rečima, nema svrhe tražiti kontinuitet u Marksovoj teoriji vrednosti. Pretvaranjem novca u meru vrednosti ne znači da se vrednost određuje samo novcem; drugim rečima, logika tržišta je uslovila pojavljivanje i drugih univerzalnih ekvivalenata, poput humanizma, aktivizma, itd. Tržišna logika na taj način može i te kako uticati i na ne-ekonomsku teksturu ekonomskih subjekata. Vrednost nije samo ekonomska, već trans-socijalna kategorija. U tom smislu govorimo o ekspanziji tekstualnosti vrednosti.

Dakle, ekstrakcija vrednosti se ne vrši samo u industriji, niti samo u ekonomskoj sferi. Govor o krizi mora ujedno pratiti i doživljaj i subjektivan momenat (Gatari krizu 70-ih naziva „krizom subjektivnosti“, često se govori o „potrošačkoj subjektivnosti“, itd.). Bez obzira da li je reč o ekonomskoj infrastrukturi ili superstrukturi, kapitalistički odnos se reprodukuje upravo kao odnos subjekata. A ova reprodukcija dakako zahteva uplitanje suverene vlasti i izvan ekonomije. Vlast se upliće gde god ima vrednosti – suverenitet i vrednost su koekstenzivne kategorije. Suverenitet preko vrednosti zadire u subjektivnost, pošto je vrednovanje neodvojivo od subjekta: ne postoje prirodne vrednosti. Prema Ničeu, priroda je „bezvredna“; genealogija zato prati nemoćonih koji su nesposobni da sami vrednuju, onih koji nisu aktivni, već reaktivni, da upotrebimo Delezov izraz. Šeler govori o subjektivizaciji u radnim teorijama vrednosti:danas se vrednuje na osnovu subjektivnog rada bez obzira na ishod ili početak, zbog odustajanja od prirodnih vrednosti. Biće vrednosti se nalazi u potrebi onoga ko vrednuje: vredno vam je ono što vas održava sada i ono što želite da budete. Ali, šta ako ne možete da se zadovoljite na tržištu? Onda se želja mofrološki menja. Između proizvodnje i vrednovanja se uvodi diskontinuitet. Potom se taj diskontinuitet nasilno spaja. Fordistički radnik je po pravilu primao visoku platu da bi mogao da kupi ono što proizvodi, čime se ubrzavao protok kapitala. Masovnu produkciju je pratila masovna konsumpcija – morate da želite, morate da vrednujete ono što ćemo vam proizvesti; u tom smislu, prema Markuzeu „ekonomija univerzalizuje osnovnu oskudicu“. Subjektivizacija vrednovanja traje i u post-fordizmu. Za post-fordizam Lazarato upotrebljava u delezovskom smislu izraz fluksa; tokovi produkcije koja se obavlja i izvan industrija se ne mogu razlikovati od tokova komunikacije i informacije, a višak vrednosti se hvata u proizvodnji i kontroli tih tokova – npr. franšizom. Franšiza stvara „auru“ identiteta oko objekta vrednovanja neke firme koji se potom širi rentiranjem na niže firme. Tako je npr. Beneton firma koja nema radnika niti fabrika, niti distribucije, već se oslanja na preduzeća koja su „autonomna“, gde radnici eksploatišu sami sebe. Dalje, razvojem tercijarnih sektora i uslužnih delatnosti stvorena je i osnova za sve veću devaluaciju tokom krize. Kao što Lohof i Trenkl, iz nemačke Wertkritik škole, kažu: „Devaluacija fiktivnog kapitala sada visi nad svetom kao Damoklov mač.“, misleći na krizu finansijskog kapitala. Bez obzira na to što vrednost kapitala opada, višak vrednosti se i dalje može izvlačiti eksploatacijom: za eksploataciju nije bitna sama vrednost, već višak vrednosti. Ovo se ne dešava samo na mestima proizvodnje. Eksploatacija vrši i u sektorima uslužne delatnosti baš zbog njihove fleksibilnosti koja pogoduje protoku kapitala. Taj protok mora da se osigura. Tercijarni sektor mora da se održava fleksibilnim – da se održava rezervna armija nezaposlenih, koja će se po potrebi iskoristiti u zavisnosti od zahteva kapitala; da se s jedne strane otvore vrata mondijalizaciji tržišta (kao u slučaju zemalja Trećeg sveta), ali s druge da odnos subjekata tog tržišta podlegne individualizaciji. Ovo je i više nego poznat primer u post-petooktobarskoj Srbiji sa procesima privatizacije. Ovde ne smemo izostaviti Fukoa i pojam upravljaštva, koji je ključan u genealogiji neoliberalizma. Posebno, nov način upravljanja i racionalizacije kapitala je računovodstvo, kao jedan vid sinteze koji ima posla i sa suverenitetom i sa valorizacijom. Računovodstvo je igralo ogromnu ulogu u produkciji neoliberalne subjektivnosti, pošto je promenilo način na koji se upravljalo u naprednim industrijskim društvima. Izvesni oblici ponašanja radnika, njihove odluke i odnosi su postali vidljivi,i time – podložni upravljanju. Učinak radnika je prazan pojam ako se ne uzmu zajedno i uslovi i posledice ekonomske metrike i modela. Ono čini „neuporedivo uporedivim“: ono pretvara, s jedne strane, konkretni prostor u polje kvantifikacije, dok, s druge strane, pretvara apstraktne šeme kojim se prati kretanje kapitala, takođe u proračunljiv vid metrike. Ovde je reč o dispoziciji moći, koji predstavlja jednu medijaciju između konkretnih ekonomskih situacija i ekonomije kao teorije, spoj računanja apstraktnog rada i upotrebe disciplinarne moći. U tom smislu, računovodstvo predstavlja odnos između suvereniteta, upravljanja, vladavine apstraktnog kapitala, i samog kretanja vrednosti i kalkulacije mesta na kojima se višak vrednosti može izvući. Prema Harviju, kapital svoje krize ne rešava, već ih geografski premešta – takođe važna nijansa odnosa suvereniteta i valorizacije koja se može sresti ovde jeste u tome da se novi vidovi upravljanja koji su se razvili uporedo sa mikroelektronikom – elektronsko bankarstvo, dvostruko računovodstvo, mogućnost određivanja „tehničkog viška“ u krizi – mogu iskoristiti upravo i za izmeštanje krize koliko i za projektovanje polja ekstrakcija viška vrednosti bez obzira da li profitna stopa opada ili ne. Ovo je u ranom kapitalizmu bilo nemoguće.


Nemoguće je opstati kao subjekt robnih odnosa bez posredovanja vrednovanja, bez razapetosti između zavisnosti od mreže robnih odnosa i pojavljivanja kroz robni oblik. Ovo se odnosi i na ekonomsko i subjektivno formiranje klase, na stvaranje kohezije egoa koji vrednuju. Lukač, na Fihteovom tragu, piše o hiatus irrationalisburžoaske misli koja ne može da premosti antinomiju pojave za nas i bića po sebi. Buržuj se nalazi u suprotnosti ne samo rada i kapitala već kapitala i kapitala. On ne može da prevlada svoj protivrečan položaj pošto mu se taj položaj ne pojavljuje kao protivrečan. Reč je o načinu posredovanja, koji se odvija preko vrednosti. Subjekti vrednovanja su ekonomski tautološki ego-i koji postoje dok vrednuju. Fukoovski rečeno, onaj koji ne vrednuje ekonomski nije ni živ ni mrtav. Međutim, to ne iscrpljuje sve njihove dimenzije. Subjektovo „Ja“ koje vrednuje nije totalno „ja“ subjekta. Pošto se tržište ne širi zajedno sa vrednosti samo od sebe, odvojeno od državnog aparata, onda se pomoću tog istog državnog aparata vrši represija nad tim istim subjektima čiji je sistem vrednosti i vrednovanja formiran. Zbog toga proizvodnja klasnih subjekata koji će postojati samo dok vrednuju predstavlja ujedno i njihovu eksploataciju. Stoga procesu produkcija-eksploatacija se može dodati i drugi niz procesa: subjektivacija-valorizacija-eksploatacija subjekata. U ovom smislu govorimo o spoju suvereniteta i valorizacije u auto-percepciji klasnog subjekta.

Dokaz ovoga je najpre to da klasna borba ne izražava samu sebe. Klasna borba se ekonomski vodi bez obzira da li je politički vidljiva. Ali, kriza je ta koja je pokazuje i čini vidljivom, i to je po kapitalizam negativna uloga koju ona igra. Ovde ulazi na scenu revelatorna logika krize: kriza kontrira razdvajanju politike i ekonomije. Ona je sintetična: naglo i nasilno vraća politiku i ekonomiju u sintezu uprkos njihovom prividnom razdvajanju. U krizi se otkriva da klasa ne može biti ekonomsko biće, a političko nebiće. To što je govor o klasama iščezao sa političke scene neoliberalizma, ne znači da su klase nestale u ekonomskom smislu. U periodima koji prethode krizi, ali i u periodima „večite tranzicije“ i periferizacije zemalja trećeg sveta, poput Srbije, klasna borba se nalazi s onu stranu političke vidljivosti. Kriza, suprotno tome, čini politički vidljivim ono što je pre nje bilo ekonomski nevidljivo, baš zahvaljujući svojim ekonomskim osnovama, ona ima svoju ekonomsku optiku: ona je optika vidljivog, optika koja večito polarizuje klasne odnose. Koliko je optički momenat bio bitan za pojam klase, svedoči činjenica da će Marks upravo dijalektičku spregu klase po sebi/klase za sebe odrediti prelaženjem praga političke vidljivosti klase. Drugo, suverenitet uvek već polazi od nametanja odnosa nekoj proizvodnji, ali zbog ekspanzije tekstualnosti vrednosti na završava se samo na proizvođačima. Ekspanzijom logike vrednosti vrši se i ekspanzija eksploatacije, pa samim tim i klasnih suprotnosti. A nema ekspanzije eksploatacije bez ekspanzije suvereniteta. Ergo, suverenitet se onda nameće i subjektima izvan prostora neposredne produkcije. Dakle on se nameće ne samo u primarnom, već i u sekundarnom i tercijarnom sektoru produkcije, a potom i lokalitetima poput univerziteta, fakulteta, NVO sektoru, itd.

Mehanizmi unutrašnjosti: medijacija i emancipacija

Iako se u krizi dešava slom robne razmene, to ne znači da je ona ukinuta. Naprotiv, ona se veštački održava pomoću poznatih mera štednje na nivou populacije; s njom zajedno se održavaju i robni odnosi, bez obzira da li se radi o proizvodnji ili o vrednovanju. Rekli smo da preko vrednosti ovi robni odnosi dolaze i do ne-ekonomskih oblasti i subjekata. Ne sme se nikako zaboraviti najpre da je veza subjekata i objekata kapitala relacionog karaktera. Reč je o odnosu, o jednom aktivnom odnosu. Budući da se ovaj odnosne može zaobići, on se mora kvalitativno promeniti; reč je o pasivnoj disrupciji unutar srca aktivnosti relacija kapitala.

Zbog toga bilo kakav govor o emancipaciji ne sme ciljati na njihovo zaobilaženje. Drugim rečima, u društvima robnih odnosa govor o emancipaciji mora biti ujedno i govor o medijaciji, o načinima društvenih posredovanja. Ovo ide protiv duge istorije međusobnog isključivanja ova dva pojma, koja zaslužuje kritiku ovde. Koreni ovog isključivanja mogu se naći u Rusoovoj egalitarističkoj koncepciji klase koja ublažava nužnost državnog totalitarizma u eksploatisanoj, ali moralno superiornoj individui,. Krizu, termin medicinskog porekla, Ruso prvi upotrebljava da bi označio stanje konstantne revolucije koje pogađa državu. Stoga on socijalnu emancipaciju upravo isključuje iz postojećeg sistemima socijalne medijacije.

Sličan utopizam postoji i u post-strukturalističkom miljeu, najpre kod Fukoa – koji da bi izbegao fatalizam moći, otpor smešta kao mogućnost prevrata i pobune u samu socijalnu ontologiju moći. Drugim rečima, otpor je ontološka mogućnost moći. Ovo ne znači odustajanje od Fukoove koncepcije moći – ali ovakav vid emancipacije ne cilja na postojeće strukture moći niti na njihove medijacije. Bez obzira što ovaj problem ima dublje korene i dublja rešenja kod Fukoa, ova teza je istorijski opstala i izvan njegovog opusa, najpre kod operaista, tačnije, kod Negrija. Otpor kao ontološka mogućnost izvan vladajućih struktura moći predstavlja model koji je komptabilan sa Negrijevim opisom emancipacije. Jer, otpor ne nastaje slučajno, već na mestima produkcije. Ali, kada bi bio potpuno imanentan njima, u operaističkom čitanju, on bi bio podložan kooptaciji. U pozadini Negrijevog straha od kooptacije nalazi se Trontijeva ideja da radnički militanti pritiskaju kapitaliste da iznađu nove načine eksploatacije, da klasna borba ubrzava tranziciju od formalne ka realnoj supsumciji rada pod kapital. Forme otpora Negri onda vidi unutar sistema produkcije, ali izvan sistema eksploatacije. U tom smislu on ponavlja Fukoovo pozicioniranje otpora kao ontološke mogućnosti pod senkom Trontijevog straha od ko-optacije. Onda je jasno zašto kod Negrija pojmovi emancipacije i medijacije stoje u ili/ili poziciji. Njihova disjunkcija se vidi u komuni: ona isključuje reprezentaciju, te se stoga gradi izvan sistema reprezentacije. Jer, pošto su institucije „lažne“ komune: „ono zajedničko je organizovano (i krivotvoreno) u oblicima javnog”. Le commune n’est pas commune. Zato se otpor suprotstavlja pojmovima javnosti i reprezentacije. Ovde emancipacija prati ontologizaciju; Negri čak govori o ontološkim praksama komune, koju stvara Mnoštvo; komunu subjekata stvaraju sami subjekti. Međutim, ontologizacija konstrukcije komune ne rešava problem medijacije. Jer, ma koliko da je komuna autarkična i imanentna Mnoštvu – ona nije autonomna. Autarkeja nije autonomija. Ova „ontologija“ pravi rez u odnosu na postojeće mehanizme robne razmene i distancira se od njih. Ali ona istovremeno i zavisi od tog reza. Ona svoje tlo gradi na razumevanju sebe uvek-već kao višak i kao transcendens s obzirom na proizvodne odnose. Konstitutivna moć komune zahteva već konstituisani rez, konstituisanu moć koja je cepa.

Ukratko, ukidanje jednog kraja medijacije ne ukida samu medijaciju. Navodimo primer koji Kurc daje: iako zauzimanje nekog brodogradilišta od strane radnika može ukloniti šefa ili kompaniju – ono ne ukida eksploataciju uopšte. Pošto radnici brodogradilišta ne konzumiraju brodove koje proizvode, oni ih onda moraju plasirati na već postojeće tržište. Da bi brodogradilište bilo konkurentno na tržištu, radnici moraju da eksploatišu sami sebe. To znači da bi u Negrijevom slučaju eksploatacija morala ne da prestane, nego da opstane, sa ili bez reprezentacije, u formi auto-eksploatacije. Time ova „ontološka politika“ nameće politički neutralan stav s obzirom na robnu razmenu i robne odnose, bez obzira na to da li je ona ontološki uspešna ili ne. Zato ovaj rez prema kapitalističkim relacijama nije rez unutar njih.

Kod Badjua postoji slično odustajanje od socijalnih medijacija, premda drugačijeg tipa. Prema Badjuu, pokreti arapskog proleća su istorijski u smislu da omogućavaju pojavljivanje alternativne istorije, onoga nepostojanog. „Ono nepostojano je ustalo“, a ustajanje mase je ustajanje egzistencije. Za Badjua oni su događaj kroz koji se pojavljuje imanentna, ali ne-prisutna istina. Međutim, razdvajanje politike od ekonomije Badjua sprečava da ovaj „događaj“ objasni: politički pokreti ostaju nepovezani sa procesima ekonomske produkcije, izuzev toga što se pretpostavlja da pripadaju redovima eksploatisanih. Pokreti kao badjuovski događaji upravo se samo događaju. Ovde postoji cirkularnost: Badju restituciju egzistencije neegzistirajućeg opisuje kao preduslov događaja, da bi potom rekao kako je događaj ono što omogućava to egzistiranje. U tom smislu pobune potvrđuju Bensaidovu oznaku događaja kao čuda – oni „[…] postaju čudesni u Spinozinom smislu – čudo je događaj čiji uzrok ne možemo objasniti“. Međutim, umesto cirkularnosti, Badju ovde vidi jedan korak napred u odnosu na reprezentativnu demokratiju: mase nikoga ne predstavljaju, stoga su one telo koje legitimiše samo sebe.

Ali, iako mase jesu telo koje je uvek već legitimno, ovu legitimnost ne smemo svesti na autoreferencijalnost. Pokreti nisu samo fenomeni istine, pogotovo ne istine koja pripada ili politici ili ekonomiji. Relacije kapitala su te koje su autoreferencijalne, i one zahtevaju suverenitet da bi ostale se konstantno vitalizovale i revitalizovale. Zbog konkretne kontingencije, apstraktni ekonomski zakoni se i pokazuju u svojoj suprotnosti, kao ne-zakoni, kao antinomije. Međutim, autoreferencijalnost se ne sme proširiti na emancipatorske subjekte poput pobuna, masa, itd. Kod Marksa je proletarijat upravo igrao tu ulogu ne-autoreferencijalnog, ekonomskog pokreta. Odustati od toga znači otpisati te pokrete u badjuovsko čudo događaja, što inače nije izolovana koncepcija, mada najbolje predstavlja tu poziciju – Korš će čitavu krizu marksizma opisivati kao krizu odvajanja od pokreta. Stoga – upravo suprotno – revolucionarni subjekt, pokret, otpor – nije autoreferencijalan i njegova geneza se ne može objasniti na taj način.

Sasvim suprotno ekonomskom determinizmu i razdvajanju politike od ekonomije, pojam pokreta uvek nastupa kroz sintezu politike i ekonomije, jer nastaje na mestima socijalne produkcije i valorizacije: bez obzira da li je to rudnik ili univerzitet. Ali, on se ne svodi na ekonomski determinizam. Obrnuto, prema Agambenu pokret predstavlja „prag neodređenosti između viška i manjka koji određuje granicu svake politike u svojoj vlastitoj, konstitutivnoj nesavršenosti.“ Pokret ima poietičnu funkciju: on je neodređenost koja određuje. Ne postoji autonoman pokret, budući da on upravo podrazumeva odsustvo prava i odsustvo zakona. Subjekt otpora je uvek obeležen izvesnim indeterminizmom – jer otpor nije otpor ako je unapred determinisan.

Postojeći oblici proizvodnje i proizvodni odnosi se ne smeju zanemariti, već se moraju uzeti u obzir budući da predstavljaju „embrionalnu formu“, začetak i mesto stvaranja svakog budućeg, alternativnog odnosa. Drugim rečima, emancipacija može doći samo kroz medijaciju, a ne u asketskom begu u „veliku spoljašnjost“ izvan robne proizvodnje. Jer, kategorija rada sadrži u sebi i svoju negaciju, ne-rad, odnosno, sfere koje ga prevazilaze, poput slobodnog vremena, politike, umetnosti. Rad sadrži liniju separacije od te svoje negacije u samom sebi – zato smo govorili o ekspanziji tekstualnosti vrednosti. U kapitalizmu linija koja razlikuje sferu rada od ne-rada postaje posredovana mrtvim, apstraktnim i kvantifikovanim radom. Sadašnjost se meri apstraktnim radnim vremenom, ona se sabija u tu apstrakciju. Kriza kao promena doživljajavremena lajbnicovski intenzivira ovo merenje, koje ide logički u lošu beskonačnost, iako se u stvarnosti susreće i sudara sa konačnošću konkretnog rada. Prema Bataju, kapitalizam ne poznaje ideju žrtve – dopuštenog i neproduktivnog bacanja energije. Kada govori o generalnoj ekonomiji, on govori o njenoj „eksplozivnoj napetosti“. Daleko od toga da se u kapitalizmu odustalo od merenja! Svaki neproduktivni višak rada se izbegava: žrtve nema pošto se sve žrtvuje kvantifikaciji. U krizi kapital ne može bez suvereniteta – u internacionalnoj formi poput MMF-a ili u njegovom nacionalnom izdanju – pošto on perpetuira trošenje energije samo u produktivne svrhe za kapital. Iako se često govori o tome da je potrebno ne oslobođenje rada, već oslobođenje od rada, zapostavlja se to da se pasivnost odbijanja rada mora smestiti ne izvan, već unutar procesa produkcije, na način na koji se negira upravo taj apstraktni, hiper-aktivni rad. Zato nije potreban eksces aktivnosti, već bartlbijevski eksces pasivnosti. Problem nije u tome što su politike emancipacije pasivne, nego što nisu dovoljno pasivne. Govor o emancipaciji od rada koja ne sme ostaviti netaknutim odnose kapitala, ne znači da mu ta emancipacija mora i služiti. Reč je o preokretanju proizvodnih odnosa. Zbog toga prevazilaženje robnih odnosa mora poći od kraja, od negacije negacije, koja ne završava u čistoj pozitivnosti kapitala, već koja sistem prevazilazi iznutra. Disrupcije pasivnosti predstavljaju negaciju ne procesa proizvodnje, već proizvodnih odnosa. Udar pasivnosti unutar aktivnih relacija kapitala onemogućava da se nastave procesi proizvodnje pod hegemonijom tih relacija. Promena na koju se cilja nije samo proizvodnja, već i njene relacije, i to treba uzeti u obzir kada je reč o odnosu emancipacije i medijacije. Jer, pasivnost onemogućava da se „revitalizuje staro“ i da se suverenitet veštački održava. Pasivnost je ovde aktivna samo ukoliko načini disrupciju u srcu pasivne aktivnosti produkcije i valorizacije. Zato inverzija ovoga mora doći ne izvan, već iznutra, iz unutrašnjosti polja ekonomskih relacija uopšte.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu