Tamo gde večno sunce sja

Objavljeno:
Tamo gde večno sunce sja

Jasno je da su se prioriteti EU promenili, i da ona više nema nameru da tera vodu na liberalno-demokratsku vodenicu, sve dok je političke i makroekonomske stabilnosti. Ali je isto tako jasno da sve veće skretanje Srbije u model autoritarnog populizma/bonapartizma nije dobro ni za njene građane, a bogami ni za nekakve progresivne političke aktere. Gde je levica u Mađarskoj? A u Rusiji? Jel’ ste videli kako se politički likvidira vođstvo leve partije u Turskoj u po bela dana?

U pravu je Informer – vala je svaki početak težak – kad kaže da je osnovni cilj svih onih koji su protiv vlasti destabilizacija te iste vlasti. Ili, barem bi politička destabilizacija trebalo da bude najneposredniji cilj svih antirežimskih snaga. Drugo je sad to što nezvanični, a i zvanični, službeni glasnici i glasovi ne razlikuju destabilizaciju vlasti od destabilizacije države, jer su već odavno i ta dva pojma poistovetili. U svakom slučaju, retko se kad političke istine iznose naočigled svih i tako visokotiražno, ali kada se iznose – to već zahteva svu našu pažnju.

Od početka kampanje za predsedničke izbore, ali i mnogo ranije, na sve strane uglavnom vlada zaglušujuća buka – kako režimska glasila uhvate nekoga u mašinu, tako opoziciona udare kontru pa prozvane stave na naslovnicu. Na radikalnoj levici je do nedavno vladala zaglušujuća tišina, kada su počele obazrivo i bojažljivo da isplivavaju analize. Ipak, u proseku je i dalje malo reči o samim izborima, njihovim uzrocima, posledicama, mogućim ishodima i eventualnoj preporuci za biračko ponašanje. To je donekle i razumljivo – Vučićevu Srbiju stvarno je postalo teško analizirati, jer je neprozirnost politike, društvenih interesa i njihovog (ne)saglasja tolika, da bi reptili stvarno mogli biti na vlasti a da mi o tome nemamo pojma. Lakše je – i tehnički i psihički – postalo baviti se nekakvom američkom politikom, nego pokušati razumeti koje su sve društvene grupe, kako i zašto podeljene po političkim blokovima kod nas.

Izuzetaka od ove  zaglušujuće tišine i pomenutih analiza je nekoliko – tekst S. Aleksića na Mašini, Z. Petakova na Novom Plamenu i par tekstova na sajtu M21. Skoro svim tekstovima je zajednička osobina da se uglavnom fokusiraju na kritiku Saše Jankovića, a manje na samu dinamiku izbora. Takođe im je zajedničko i uobičajeno komesarsko otpisivanje: sve je to desno, kapitalističko, reakcionarno, bezvredno i nigde tu nema nikakve razlike. Naposletku, svi tekstovi završavaju na pomalo očekivan, a ipak neverovatan način – preporukom, eksplicitnom ili ne, da se od izbora apstinira i, u slučaju Petakova, okrene izgradnji pokreta „koji će biti jasno levo ekonomski i svetonazorski orjentisan, sa razvijenom politikom u vezi sa ključnim pitanjima ovog društva“.

Pre nego što pređem na suštinu – šta uopšte znači graditi pokret, nezavisno od Petakovljevog teksta? Ta fraza je postala zgodna poštapalica radikalnih levičara, a da do sada nije doživela bilo kakvu ozbiljniju razradu i konkretizaciju. Iako nema političke operacionalizacije tog poziva, levičare kad god pitate ono čuveno pitanje – šta da se radi – velike su šanse da će odgovor upravo biti „pa treba graditi pokret“. Kao i sa ekonomskom politikom, nije se mnogo odmaklo od deklarativnih izjava i programskih orijentacija. A vreme teče: destruktivni kapitalizam jede društva, društva jedu prirodu, a priroda preti da nam se svima jednako sruši na glavu kao onaj gvozdeni zakon iz Marksovog Kapitala.

Baš iz te vremenske perspektive, sulud mi je, iskren da budem, poziv da se od izbora apstinira. U situaciji u kojoj je postalo očigledno da su ovi predsednički izbori epizoda u kojoj se odlučuje budući smer kretanja hegemonije SNS, apstinirati od izbora znači apstinirati od politike. Stav prema izborima kreće se od ogorčenosti na to što izbori nemaju smisla[1], pa do toga da na njima niko ne nudi „sistemsku alternativu“ i da se, stoga, tamo nema šta tražiti. Normalno da niko ne nudi sistemsku alternativu, jer ćemo tu alternativu ili da ponudimo mi ili je neće niko ponuditi i formulisati. A osim toga, nisu predsednički izbori baš ni vreme ni mesto da se, od svih stvari, na njima traži sistemska alternativa, a politika se dobrim delom tiče baš vremena i mesta. Po kriterijumu sistemske alternative, svi osim radikalne levice ispadaju iz jednačine – što je, priznaćete, dosta zgodna jednačina i voleo bih i ja da imam jednu takvu.

E, da vidimo sad zašta jesu predsednički izbori. Ovi izbori su prilika za ono sa početka teksta – za destabilizaciju vlasti. Nikako ne mogu da se pomirim sa levičarskim stavom o apstinenciji tim pre jer nikako ne mogu da ukačim – ali to mora biti zato što sam „desničar“ i „reformista“ – da je ishod u kome je vlast SNS, pa, brža, jača i bolja, u bilo kom svetu dobar ishod. Dalja stabilizacija i okoštavanje Vučićevog režima mogu da predstavljaju dobar ishod samo za one političke sadiste koji i dalje ostaju pri onom „što gore, to bolje“, iako ih je iskustvo poslednjih 30-ak godina ubedljivo demantovalo. Bilo kako bilo, na koji tačno način levici i svim za slobodu i napredak zainteresovanim ljudima nije u interesu da režim SNS sutra ne bude stabilniji, moćniji i jači nego juče?

Ukoliko se trend jačanja režima nastavi – mada mislim da je Vučićevo kandidovanje za predsednika označilo i početak njegovog kraja – Srbija će najverovatnije biti sve bliža političkom modelu vlasti koji je na razmeđu lične vlasti i oligarhijskog upravljanja, onako kako je to u Turskoj, Mađarskoj i Rusiji. U tom smislu je Vučić čedo Zapada i Istoka – briselske monetarne, fiskalne i spoljne politike i osovine Erdogan-Orban-Putin koja u sve većoj meri poništava političke tekovine XX veka (prvi za sada poništavaju „samo“ socijalne). Bogoljub Karić, praroditelj modernih srpskih kapitalista, tek se vrativši iz mrtvih Vučića je već prekrstio u „srpskog Putina“ i time, možda, najavio naš dalji kurs. Jasno je da su se prioriteti EU promenili, i da ona više nema nameru da tera vodu na liberalno-demokratsku vodenicu, sve dok je političke i makroekonomske stabilnosti. Ali je isto tako jasno da sve veće skretanje Srbije u model autoritarnog populizma/bonapartizma nije dobro ni za njene građane, a bogami ni za nekakve progresivne političke aktere. Gde je levica u Mađarskoj? A u Rusiji? Jel’ ste videli kako se politički likvidira vođstvo leve partije u Turskoj u po bela dana?[2]

Osim toga, ukoliko se nastavi sa označavanjem svih koji deluju antirežimski kao soroševaca i NATO plaćenika (kao što je slučaj npr. sa Inicijativom Ne Da(vi)mo Beograd), brzo ćemo doći u situaciju u kojoj će svako ne-nacionalističko, nepodobno, antirežimsko delovanje – a to znači i, sutra-prekosutra, ono čuveno sistemsko-alternativno – biti prokazano kao plaćeničko i izdajničko na maltene svakom koraku. U zemlji u kojoj većina građana sa pravom oseća da o njihovim životima uglavnom odlučuju drugi, ovakve optužbe su politička eutanazija.

Dok Vučić, s jedne strane, jača svoju vlast po Napoleonovom zavodljivom modelu – poverenje odozdo, vlast odozgo – sa druge strane politička i društvena situacija u zemlji toliko propada da mi nije jasno odbijanje levičara da se aktivnije uključe u antirežimsko delovanje. Ako nije dovoljno to što Bogoljub Karić ide po zemlji i priča da treba „svaka srpska kuća da bude kao fabrika, da u njoj rade tri generacije“ (opet najavljujući naš dalji kurs?); ako nije dovoljno što se supruga jednog predsedničkog kandidata proglašava za šefa narko-tržišta u zemlji, bez posledica, a poslanik vladajuće koalicije saopštava da dva kandidata razmenjuju skank i ekstazi po čačanskim pečenjarama; ako nije dovoljno što ljudi ginu po autoputevima lepeći plakate za SNS, a da to nije ničija odgovornost do poginulog; ako nije dovoljno to što država ne želi da reaguje na prenos silovanja uživo; ako nije dovoljno to što režimska glasila razvlače koga hoće, kako hoće, donoseći presude i za najgore zločine – šta je onda dovoljno?

Možda je dovoljno to što imamo najveću nejednakost prihoda u Evropi, što smo jedna od najsiromašnijih zemalja, što nam infrastruktura propada tamo gde se već ne privatizuje (ili baš zato), što od zdravstvenog sistema ostaju samo dronjci, što se prostori i naselja prekrajaju u skladu sa potrebama biznisa, a trajno, što gradonačelnik Paraćina mrtav ’ladan može da kaže da para za ulice, parkove i kanalizaciju nema, al’ da ima za stranog investitora, što zamalo da se napravi nekakav Demografski savet koji će da uvede popove u abortus, „jer je tako u Rusiji“ – i sve ono što već godinama znamo da se dešava?

I zato – na izbore. Minimum koji se može izneti, individualno ili organizovano, jeste doprinos daljoj destabilizaciji vlasti. Valjda ne mora da se piše da je destabilizovana vlast kudikamo slabija i na udare sleva, da pukotine i vakuumi koji se stvaraju između politički „nepokrivenih“ zona i tačaka otvaraju prostor za svakojaku progresivnu borbu. Valjda ne mora ni da se piše da je nestabilna vlast uvek bolja od stabilne, samopouzdane i neometane. A najgora je stabilna vlast sa kvazi-plebiscitarnim legitimitetom, stečenim na gladi, bedi i strahu. Nećemo na izborima dobiti ni sistemsku alternativu, ni socijalistički projekat, ni neko ozbiljno proširenje demokratije, ali ćemo možda dobiti vlast koja će morati malo više da se nateže. A što se nateže, to i puca.

Drugo, ovde bih reč dao Politbirou KPJ, 1935. godine: „Komunisti ne mogu i ne smiju biti ravnodušni prema oblicima gospodstva buržoazije. Komunistima nije svejedno da li buržoazija održava svoju diktaturu pomoću građanske demokratije ili pomoću fašizma. Danas, kada fašistička kontrarevolucija juriša protiv buržoaske demokratije, danas, kada je u čitavom nizu zemalja buržoaska diktatura primila fašistički oblik, danas, kada su radnici u mnogim zemljama postavljeni pred izbor: ili buržoaska demokratija ili fašizam, danas se u takvim uslovima komunisti moraju boriti za vraćanje narodu svakog komadića demokratskih tekovina…”.[3] Stvar je, dakle, jasna, čak i kad se prebaci na poznati teren klasičnog marksizma i socijalizma XX veka. Nema, naravno, govora o fašizmu i fašističkoj diktaturi, ali itekako ima govora o „borbi za vraćanje narodu svakog komadića demokratskih tekovina“, naročito u uslovima u kojima je pitanje da li će izbori uopšte biti pošteni.

Makedonija, ekonomski izmrcvarena i ubijena sve većim nasiljem i samovoljom države, kao da je na ivici građanskog rata. Ivanov neće da dâ mandat Zaevu, iako ga Ustav na to obavezuje – drugim rečima, Gruevski i VMRO, najbolji đaci periferijskog kapitalizma, neće mirno da predaju vlast. Nekakva satelitska inicijativa poziva (siromašne i orobljene) Makedonce na ulice da „brane državu“ (koja ih je orobila). Jesu li ovo obrisi naše budućnosti, jednom kad se slome naprednjačka autoritarna kola? Jedno je sigurno – ostanemo li kod kuće 2. aprila, sigurno idemo tamo gde večno sunce sja, tamo gde je Makedonija. I zato – na izbore.

[1]Ili, kako to kaže jedan kritičar društva: „Kao neko ko voli da štedi energiju (čitaj: lenj), ne volim da trošim vreme, emocije ili mozak na nekakve predsedničke izbore koji neće, po mom mišljenju, doneti bilo kakvu razliku.”
[2]Treba reći da je levica u Turskoj dobrim delom proizvod nerešenog „kurdskog pitanja“, te da je, izuzev kurdskih i pro-kurdskih partija i pokreta, marginalna kao i u druge dve zemlje.
[3]A prema sjajnom tekstu S. Miloševića Liberalna kritika levice ili gordost i predrasude „kraja istorije“.

Vuk Vuković (1990), apsolvent sociologije i član uredništva portala Novi Plamen.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu