TA ŽURKA, TA OLUJA

odlomak iz romana Dete istog besa, Kontrast, 2016.
Objavljeno:
TA ŽURKA, TA OLUJA

Žurka. U prirodi. Pored ustajale vode. Napušteni ribnjak. Stigli smo kad je sunce tek odmaklo od podneva. Hiki se izdvojio, prišao nekom tipu, bilo je jasno da se poznaju. Dora je skinula japanke i uronila noge u baruštinu. Preusmerio sam pogled na šarenog tipa, pušta muziku s gramofona. Povučen ritmom, zanjihao sam kukovima, svedoh se na nervozno cupkanje. Hiki se vratio, pazario je spid. Dora izvlači iz ranca nešto što je improvizovalo podmetač. Hiki je istresao iz kesice prah i formirao linije.

– Nikad ovo nisam probala – Dora nije prikrivala raspusno iščekivanje u glasu.

– Ustvrdio bih da nam je svima prvi put – Hiki me okrznu pogledom, beše poput novopečenog gurua.

– Ja neću – rekoh.

Oboje su mi uputili pogled – Ne laži; znatiželja je poručila – U pravu su.

Hiki i Dora ušmrkali su prah.


– Zar ne bi trebalo da se sklonimo odavde? – upitao sam u pokušaju da revitalizujem zaostalu kontru.


Prasnuli su u smeh. 
Možda bi trebalo da se skloniš iza onog tamo drveta – iskidano uzvrati Hiki.
 Osvrnuo sam se oko sebe i, ne znajući kud, ušmrkao spid. Uvideh da je premašena razložnost za postojanje racionalnog idiota. Hiki i Dora uronili su u gomilu. Sklopljenih očiju prepuštao sam se pokretima iz mesta. Telo mi se savijalo poput gume, prizivalo je ritam – uzburkani talas, sasečen, ma koliko da je ponovo narastao.

Izopšten iz vremena, pravim iskorak iz mesta. Tonusna teži- na urušila je naredni korak; pogled mi je skakao posvud naokolo, grozničavo je tragao za raspoznavanjem poznatog. Trgnuo me je sarkazam – Mogao bih i oslepeti čekajući. Prisetih se svih onih ponavljanja u razbijanju talasa. Korak, neočekivano lagan.

Kretao sam se kao čigra kroz gomilu, više i ne tražeći, ugledah poznato – Hiki i Dora. Nisu se štedeli u prihvatanju zagrljaja gomile. Potraga se završila, nije bilo razloga da znaju da sam tu.

Stadoh da lutam van te sintetičke eksplozije iz mase ljubavi. Dozvao me je glas:
 – Ej, ti… Psst!

Ugledao sam mladića – kosa mu je prirodno rasla na gore; spazih i dve devojke – ukotvljeni na granama bujne krošnje.

– Dođi – reče mladić.


Uspentrao sam se uz stablo i odredio svoju granu. Mladić je iz novčanika izvukao pečurke; otpušta mi zarobljeni pogled:
 – A-a. Nemoj me pitati šta je.


Ćutali smo i preživali. Devojke su se opružile na svojim granama.

– Pre dva meseca pokušao sam da se ubijem – progovorio je mladić.

– Kako? – upitah, spreman da sačekam nastavak.


- Izgutao sam antidepresive i sedative iz očevog profesionalnog inventara.


– I? – zapitani veznik osetio se malicioznim.

– Ništa. Nije bilo ničega u komi. To me je baš razočaralo. Otvorio sam oči i prepoznao oca. Plakao je. Samo me je upitao – Zašto. Hteo sam da mu kažem da bi mu bilo bolje bez mene. Nisam smeo da mu kažem. Osećam se bedno zbog toga.

Mladić je upro kažiprst u grudi:
- Plačipička, razumeš?


Devojke su počele da se kikoću. Pomislih kako to što se oseća bedno ne može biti zaostavština kukavičluka; pre će biti da je ozbiljna hrabrost, sasvim jalova dok nagoveštava bezdanu da je mogao postati savršeni deo njega. Hteo sam ovo da mu kažem, no devojačko kikotanje porobljavalo mi je pažnju, privlačilo me je i hteo sam da im se pridružim, hteo sam i ja da se kikoćem samo zato što mi se činilo da bi se tako sjedinio u besmislenom moćnom pražnjenju. Mladić je zurio u mene, tupo, nevino, radoznalo; uporno sam stiskao vilicu, zamišljajući kako sam, eto, zarobio bujični smeh. Spretnim pokretima spustio se s drveta, nestao iz vidokruga. Razjapio sam usta i smeh je zaglušio kikotanje.

Utihnuo sam. I devojke su. Opružen na mojoj grani, promatrao sam izvedbu lišća. Svaki list imao je mačku u očima i senzualnu srcolikost usana. Lišće je treperilo u ritmu tehno muzike, no izvedba je bila kao u nekom pariskom podrumu iz dvadesetih godina. Bio je to kolosalni sklad treptaja i, iz njih, izlivenih boja. Lišće se udruživalo u klastere, a svaki klaster izlivao je samo svoju boju. Udruživali su se klasteri jarkih boja, stapali su se s klasterima pastelnih… Grane su se umrežavale, krošnja kao razigrana arabeska; kao materinska vulva. Svod na dohvat ruke. Pozajmljivao sam vrat, usne, davao se devojkama u bescenje… Beše to uvod u preseljenje na moju granu. Isprepletene ruke, dopuna vulve. Survavali smo se, krošnja nas je nežno prosleđivala dole. To dole beše ponor prepunjen zlatnih latica, ponor u kontrakcijama – povremeno je izbacivao na površinu mladića uzdignute kose, koža mu je prekrivena zlatnim prahom; izronio bi, zaustavio se u ravni pupka, pozivao me je da mu se pridružim. Jednu od devojaka čvrsto sam stezao za ručni zglob, visila je nad tim blistavim ponorom. Pogled mi je tragao za drugom devojkom, nije je bilo. Mladić je ponovo izronio, zaustavio se u ravni pupka, obe ruke uronjene su mu u latice; zurio je u mene, tupo, bezbojno; blistavi sjaj kože. Najednom je stao da se kikoće istim tonom, istom bojom u glasu kao onomad, u nekom od eona u kom su se kikotale devojke. Usisala ga je kontrakcija ponora, ipak, kikotanje nije prestajalo, bivalo je glasnije. Pogledao sam u viseću devojku, očne duplje blago su joj se smešile, u njima je zjapila tmina. Ispustio sam krik, čulo se samo šuštanje lišća. Odvojio sam prste od ručnog zgloba, ruka joj je ostala slepljena za moj dlan. Trgnuo sam drugi dlan, slepljen za granu; proklizao sam i njen zglob konačno se odvojio od mene. Padao sam u blistavi ponor, sam, polako. Zlatni mladić ponovo je izbačen kontrakcijom, do pupka; raširio je ruke i, kada je trebalo da udarim u njegov zagrljaj, bolno se spojih sa zemljanom podlogom. Zujanje u ušima mešalo se sa tako prepoznatljivim kikotanjem. Pridigao sam se, ugledao obe devojke kako upiru prstom u mene dok se valjaju po travi. Primakao sam im se i fiksirao pogled za nejasnu daljinu. Sve što se potom dešavalo, bilo je sasvim predvidljivo – ustale su, utišane, uputile kratak pogled jedna drugoj, otišle. Iz neprijatno- sti se potkralo iznureno zadovoljstvo – brzo se povuklo u zab- orav. Prepoznato dopiranje tehno zvuka obnovilo je zagubljenu sponu sa Hikijem i Dorom.

Vraćao sam se izvoru buke. Stabla bi povremeno izmenjala mesta, prilično diskretno. Grana mi se očešala o rame, pomislih da je pokretljivost drveća možda tendenciozna; pomisao je nabu- jala u ubeđenje – drveće namerava da se igramo šuge. Odbio sam da to tumačim kao šumsku malicioznost; nekako se isterah na čistinu. Gomila. Buka. Orošeno čelo. Želja da zaokružim obnav- ljanje spone bila je jača. Pronašao sam ih na obodima gomile. U nepoznatom društvu. Kada su me ugledali, videh radost. Oboje su stali da me grle, što mi nije bilo baš po volji. Nisam se opirao. Upoznali su me sa skupom razdragane mladosti; izgledalo mi je kao da se privremeno izmenjena mladost poznaje godinama. Jedan iz skupine ispričao je vic o Ciganu, njegovoj ženi i ginekologu. Valjda je pokušao da me uvede u društvo mrtvih pesnika. Taj drekavac odista nije mogao da pretpostavi koliko mi je vic neprimamljiva želim-da-budem-duhovit kategorija. Naravno, svi se tu siti ismejaše. Najednom, smanjili su se. Hiki i Dora, takođe. Postali su patuljci. Dora mi se obratila. Govorila je ubrzano. Nepoznatim jezikom. Jezikom patuljaka. Nije to bilo nepodnošl- jivo. Nepodnošljiv beše njen glas, kao da je isticao iz helijuma. Nos joj postade prćast, izgledala je kao štrumfeta. Nisam više mogao – oteo mi se smeh kao vrisak. Preneraženost na Dorinom patuljastom licu dodatno je gnevila pokušaje da makar izopštim raspojasanost iz smeha. Preostalo mi je da izopštim sebe.

Vratio sam se šumi. Drveće je strujalo kroz moju razdrljanu smirenost. Spustih se na kolena, primicanje najbližem drvetu; stablo kao oslonac. Zaklopio sam oči, podat miru. Kada sam ih otvorio, ukazao se ribnjak. Živa voda. Otac. Pecao je. Nisam više mario za mir. Razdraženost. Krenuo sam ka njemu i stalno bio na istom odstojanju. Zar me ne vidiš! – zaurlao sam u zgusnutoj tišini. Upecao je ribu, stavio u košaru, krenuo. Ubrzao sam korak, a odstojanje se izdužilo. Tek pošto sam zastao, on je zastao; okrenuo se, mahnuo. Ne znajući za bolje, mahnuo sam i ja. Nastavio je da se kreće onim prethodnim, rekao bih – zadatim pravcem. Nisam imao snage da se pomerim. Nisam više želeo ni da ga dosegnem. Grudni koš izbijao mi je bes, a on, otac, još jednom se okrenuo:

– Obiđi majku!


Otac nestade. Nestao je i ribnjak. Padoh na kolena, geganjedo onog istog drveta; oslonac. Zaklopih oči. Nađoh se na Zlatiboru. Pred kućom koju je podigao moj otac. Ostarela, ali ne i otuđena. Ulazna vrata behu otvorena. Cvrkute ptica poklapala je sablasna tišina – izbacivana iz kućnog enterijera. Neko je stavio dlan na moje rame. Jedini prijatelj. Prijalo mi je što je tu. Odmah sam stao da mu pričam o očevoj vezanosti za kuću. Jedini prijatelj pažljivo me je slušao. Krenuo sam unutra, pozvah ga da me prati. Opisivao sam enterijer kao da je preda mnom potencijalni kupac. Preda mnom? Nije ga bilo. Dospeh na trem. Vidokrug je izgledao napušteno.

Otvorio sam oči. U kolima; na zadnjem sedištu. Sviće. Dopire tehno muzika. U glavi mi je kao u košnici.

Izleteo sam iz kola i zaustavio se. Odao sam zahvalnost svežini jutra. Krenuh uzbrdo. Zatekao me je asfalt i nešto još bolje – nekoliko taksi vozila.

Seo sam na mesto suvozača, istresam iz promuklog grla dovoljno jasno odredište. Hteo sam samo da ćutim, no, taksista je bio svež, raspoložen i, da zatvorim niz – razgovoran:

– Treća smena, a?


- Nije lako nama trudbenicima.


– Dobro kaže ona pesma – Sve je lako dok si mlad, a?


Osetio sam strašan zamor, pomislih – dovoljno za privođenje razgovora kraju.

– Moja mladost se završila na ujakovom traktoru – taksista beše uporan duž kontre usamljeničkom volanu.

– Kako se to može izgubiti mladost na bilo čijem traktoru? – uzvratih, odapet u sarkazmu.

– Ja sam ti izbeglica iz Krajine.

Glupost, ta etiketa moje netrpeljivosti, zakucala se u grkljan. Setih se Olujnog listanja novina na osunčanoj distanci i ugodnog uranjanja nožnih prstiju u crnogorski plićak; setih se tih članaka što su potirali dugove progonitelja s obe strane nišana kusurom nagomilane sirotinje. Bilo mi ga je žao. Bilo me je stid. Bio sam besmisleno kriv pred univerzumom.

– Izvini – rekoh, nisam imao šta drugo da kažem.

– Opušteno, batice, nego da ti ispričam…

Sada, međutim, taj čovek opušteno, anegdotski pripoveda o njegovom isterivanju iz Krajine. Kao da nije bilo Drugih. Kao da je bio jedini junak naspram tragedije pučkog kolektiva; mitologizovao se u seljačkoj snalažljivosti naspram cevi što bljuju smrt raznovrsnih kalibara.

Pokušavao sam da se isključim, da ga ne čujem, da izmaknem dlanove lepljivom gađenju. Jednostavno, nije išlo.

Uživao je, smejao se svojim dogodovštinama, zajedno smo putovali kroz zabavni sunovrat.

Ipak, odredište se moralo dogoditi. Žovijalnost čoveka za volanom – što hleb znači, prekinuta je kao svečana vrpca iza koje se čeka neko novo uposlenje. Taksista se smrknuo u ćutanju kratke i otežale pauze. Dadoh mu zarađeni novac:

– Zadržite to što je preteklo.


Rekoh mu i: 
- Prijatno. 
Nije ništa izgovorio, stisnuo je papučicu za gas. 
Proželo me je apstraktno sažaljenje prema svima onima koji su se sažimali u tom čoveku. Jauci i kuknjava, lišavanje bitnog u broju. Rat u Jugoslaviji. Rat u komšiluku. Rat. To što sam ga tretirao sa (nazovi) visine, iz pozicije nekog ko nema s tim veze, zapravo ne znači ništa – pena, jer je takav (nazovi) eskapizam ništa do samodovoljna nadmenost koja nije u stanju da postane uverljivi žongler nad nevidljivom mrežom zaštitne gluposti. Ticao me se taj auto-put bratstva i jedinstva, na kom nas je stisnuta papučica odvela u bratoubistvo, izgnala na prašnjave puteve nastajanja feuda. Feudi će se obnoviti, a na šačicu onih što će, uprkos svemu, s nostalgijom gledati na nekadašnje bratoljublje, gledaće se s prezirom i sa zaostalim podsmehom na jurodive. Ticao me se taj rat i stvarnost koju za sobom tegli, ticao me se nužni upliv u simulaciju stvarnosti kao uslov bez kog se ne može u opstajanju feuda. A ukoliko ozbiljnije zagaziš u ratno simuliranje stvarnog, i tu poveruješ u ma kakvu vrednost, ma koliko iskreno, metak će te zasigurno pogoditi.

Viktor Radonjić (Beograd, 1973), dramaturg, pesnik, prozaista

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu