Subotić na šljunku

Objavljeno:
Subotić na šljunku

Tusti.

Ne znam kako je tačno sve počelo, ni kada. Znam kako i gde se odigralo. I znam kako se završilo. Jer mada se naoko do dana današnjeg ništa konkretno nije desilo, sve se već odigralo. Završeno je. Gotovo. Stvari se okončavaju kad se um razbistri. Kad se metež konačno raščisti i olupine upokojenih misli slegnu se na tlu. Na dnu. Jednom kada se to desi, ostaju još tehnikalije. Pomije za novinare, vatromet za nastranu sirotinju, spektakl nedelje ili meseca za društveno-delatni ološ i kulturnjačke klike. Tehnikalije. Logistika. Marginalije. Agencijske vesti i zgrožene reakcije iz branše. Šablonski patos. Krupne reči. Digitalne suze. Medijski prostor promukao od izjava, svedočanstava i prisećanja. Komemoracije, buržoazija, šund.

A ispod svega, tek diskretni otisak pečata u pasošu. Toliko bled da se ni datum na njemu ne može razabrati.

Jeste li boravili nekad u Rovinju početkom avgusta, takođe mi nije poznato. Načelo milosrđa išće da se ponadam da niste, ali razlozi koji mene pokreću neuporedivo su pragmatičniji. Radi razumevanja ovoga što počinjem da objašnjavam, zapravo bi bilo korisno da ste se zadesili u tom kamenom gradiću nekog avgusta (eventualno jula). Ja jesam. Bio sam tamo letos. Tamo se sve zbilo. I okončalo. Ali pođimo redom.

Početkom juna sam rešio da dve nedelje godišnjeg provedem s devojkom i njenim drugaricama u Istri. U teoriji zvuči rajski: dve nedelje, tri devojke, leto, Jadran.

Zvuči.

U teoriji.

Samo što ja nisam letovao ni u teoriji ni u holivudskoj tinejdžerskoj komediji (pa čak ni u Rovinju). Povrh svega, postoje veoma dobri razlozi zbog kojih se jedino još u najzaostalijim zajednicama na ovoj planeti krov deli s većim brojem žena (ne računajući potomstvo).

Bilo kako bilo, na letovanju s ove tri završio sam isključivo sopstvenom krivicom – ponovo sam bio dekintiran. Da sam imao drugu mogućnost, za početak bih odabrao da letujem negde na obali. Kao što prvo pravilo letnjeg turizma kaže: leto služi zato da se ide na more. No u njegovoj blizini uvek vreba pravilo broj dva, a u njemu pak stoji: osim ukoliko nisi bio istinski neustrašiv i širokogrud, pa stisnuo petlju kad je trebalo i privatizovao neko državno preduzeće s nekretninama na zgodnim lokacijama, te završio s hrpetinom para koje na kraju teškom mukom uspevaš da se ratosiljaš (pazarivši kakvu jedrilicu ili jahticu) – ne ide se leti baš na more, već na obalu kraj mora. Svi ta pravila znamo, pa tako i ja, jer i ja sam deo nas. Iako to malo vredi, doduše, kad u prošlosti nisam bio ni širokogrud ni neustrašiv. Da jesam, sigurno ne bih svakog jutra, pošto se besomučni niz kuhinjsko-kupatilskih obreda napokon okonča (taman oko podne), sedao u usijanu limariju, palio motor i pola sata grilovao dlanove na volanu. Sigurno se ne bih (svakog bogovetnog jutra!) truckao po petnaest kilometara, silazeći s brda, a onda se znojio i preznojavao i očajavao u potrazi za komadićem slobodne prašine na divljem parkingu uz magistralu. I pošto napokon negde uspem da uglavim kola, poslednja deonica mog silaska na plažu sigurno ne bi nalikovala probijanju kakve iznemogle tegleće životinje kroz krvoločno rastinje, sprženo i prepuno trnja. Ako ništa drugo, na kraju podnevne golgote pred očima bi mi se barem ukazala plaža (prisetimo se i trećeg pravila letnjeg turizma: more je plaža – plaža je more).

Bi, sasvim sigurno, barem bi se na kraju grozomorne kalvarije ukazala kakva-takva plaža – samo da sam imao drugu opciju.

Ali nisam.

Nisam je imao.

I zato dole nije bilo plaže.

Tek stenčuge nad vodom, na kojima mi se telo topilo i rastakalo, a dotrajali mozak upinjao i posrtao u pokušajima da evidentira koliko mi je pršljenova preostalo nakon celonoćnog (i svakonoćnog) zuluma čiji je glavni protagonista bio trosed na razvlačenje na koji su me osudile, ili konkretnije aluminijumska šipka u njegovom zaglavljenom mehanizmu, povodom koje se ništa nije moglo učiniti.

Jasno je da nema uračunljivog čoveka koji bi tako nešto sebi pravio, ukoliko ima izbor. Sve je to očigledno i kristalno jasno, ali drugu opciju za leto ja nisam imao, a što se prideva uračunljiv tiče, držim da je njega istorija davnih dana pregazila. Ukratko, po prispeću u zemlju tartufa, patuljaka i komunista prostor preda mnom kao da se najednom zatvorio, a s mojom slobodnom voljom kao da se takođe nešto zbilo, te je izgleda pohrlila tragom malopre pomenutog prideva uračunljiv; i ništa se nije moglo preduzeti, ništa učiniti, jedino mi je preostalo da se pomirim sa sudbinom i da popodne za popodnevom provodim zračeći mladeže i odmeravajući ledenu vodu koja je mučki pretila meduzama i ježevima i sumnjivo se penila.

Obećavam, promeniću se, kazao sam sebi. Radiću više. Piću manje. Slušaću savete bližnjih. Ako ne dopadnem zatvora, narednog leta imaću dovoljno para da se ne grebem za letovanje. Planirao sam, iskreno sam verovao u projekcije bolje sutrašnjice, ali najpre je trebalo da povedem računa o akutnim nedaćama: petog podneva otpratio sam ih do stena, kao i obično, i pošto sam opremu za plažu istovario na hridi, poželeo sam im ugodan dan. Onda sam se vratio do kola, otvorio vrata, zavalio se u sedište, zatvorio vrata, vezao pojas, prignječio kvačilo, okrenuo ključ, ubacio CD, podesio glasnoću – i pošao na jug.

Proveo sam ugodan dan. Šetao se po Puli. Video Arenu. Pevušio Addio Pola, Istra ti materina i pesme KUD Idijota. U apoteci kupio neku mast i utrljao je u krsta. Seo u kafić, dovršio Beckettove eseje. Odmarao se u svakom smislu. U povratku pokupio žene i odvezao ih natrag na brdo. Pred počinak zamolio devojku da mi utrlja „voltaren“ u krsta. Da opišem delotvornost tog postupka neću utrošiti ni reč. Niti ću se izjasniti je li krivac bila mast ili izabranica mog srca (ili pak njihovo sinergijsko dejstvo).

Ujutro sam, ipak, bio boljeg raspoloženja. Pula me okrepila. Naredna dva dana na stenama podno magistrale osetno sam lakše pregurao. Prvog pročitah jedan romančić Cesara Aire, drugog sam prešao na Barthelmejeve priče. Toliko je potrajalo. Trećeg jutra nanovo mi je bila potrebna rehabilitacija. I solucija je od ranije bila poznata: ostaviti žene na kamenju, a onda natrag u auto.

Dok sam stigao do Rijeke sunce se već beše uzveralo uz nevidljive lotre. Bleštalo je odozgo, ali meki maestral klizio je niz ulice koje su izbijale na Korzo i rasterivao svaku pomisao na žegu ili na ma koji drugi oblik neprijatnosti. Koračao sam. Šetao po gradu. Bacio oko na jedne cipele zbog kojih ko zna koji put zažalih što sam sirotinja. Seo u kafić s pogledom na more, pio kafu, gledao u vodu. Prihvatio se malo Barthelmeja. Nisam uspeo da se koncentrišem. Odustao. Razmišljao sam o glupostima kojih se čovek valjda jedino seti dok u avgustu zuri u more, potom u mobilni ukucavao beleške za priču čija će se radnja odvijati u kidnapovanom avionu koji je prisilno prizemljen na neki aerodrom. Kakav aerodrom? Koji aerodrom? Nemam pojma. Prvobitna zamisao bila je da bude jedan od dva rimska, zatim neki blistoistočni, zatim nisam mogao da odlučim je li to dobra ideja, da bih napokon shvatio kako je pitanje njegove lokacije u krajnjoj liniji posve nevažno. I za sad toliko o tome.

Oko sedam sam pošao nazad. S volanom u šakama, pokušavao sam da ne zaboravim neke dosta dobre stihove koji su mi padali na pamet. Inspirisan sam bio. Kroz bočni prozor, nad Cresom su se nadvlačili oblaci. Bili su tanki, krhki, rašiveni na mnogo mesta. Kroz svaki od procepa videlo se po jedno modro ništa. Pomislio sam, potom, da zapravo nije tako: da se ništa ne nalazi gore, u prozračnom plavetnilu između oblaka, već da je mnogo tromije, masivnije i – paradoksalno – nepostojanije. Da ga načas možeš nazreti ali da ti već u sledećem trenutku izmiče, beži. Da ga vodena tama poklapa i da ono tone u slojeve mraka ispod donje granice morskog ili okeanskog života, te otud ovo gore, između oblaka, ne može biti ništa, već je nešto drugo – nenametljivo prisustvo koje je tu – ma koliko nam teško padalo da priznamo kako je zaista tu i kako je nešto, bilo šta (to jest nešto); ma koliko ga, pežorativno i kao nekim prikrivenim, pogrešnim deminutivom, nazivali ništavilom – u nadi da će nam od toga biti lakše. No svejedno, od terminoloških akrobacija pomoći nema, a gore, u prostoru koji se u tom času pomaljao među promičućim oblacima, sve druge su se stvari, pa i same senke svih drugih stvari, rasplinjavale; i zajedno s njima bledela su, jedna za drugim, poslednja utočišta samoobmane (ili zaštite). Ostade samo divljačka, monstruozna izvesnost da to tamo, u onome što obavija sve, nije ništa, da je to najfinije i najudaljenije plavetnilo u stvari nešto. Ali put je bio krivudav, brdski, te nisam dugo mogao da zadržim pogled nad Cresom i morem. Slušao sam Grateful Dead i bavio se zapamćivanjem svojih novih stihova, a pre spavanja naterao sam devojku da mi još jednom utrlja mast u krsta, u naivnom pokušaju da se suprotstavim lumbagu (i šipci).

Probudio sam se.

Opet.

I onda opet sve isto: tri žene, kola nizbrdo, stene.

Puta dva.

Odustao sam od Barthelmeja. Od knjiga koje sam poneo na more, na raspolaganju su mi još bile Onettijeva Straža i Perecove Jutarnje radosti. Prešao sam na Pereca. Ne znam zašto nisam odabrao Onettija, ali ni na mnogo jednostavnija pitanja čovek nema odgovor, ukoliko nije prostak. Možda je reč o običnoj koincidenciji, možda naslov Perecovog romana nema nikakve veze s tim, tek prvog jutra nakon riječke ekskurzije jedna od drugarica moje devojke (srećom, ne ona u čijoj smo kući odsedali) nije bila sva svoja. Završilo se tako što je pred svima izgovorila reči mrzovolja, nadrkan, težak, ti, dosta i tako još neke slične; a sve te reči izgovorila je u premalo vremena, ponavljajući ih i kombinujući s uvredama i psovkama; i sve su one, razume se, bile upućene meni.

Kako je moguće da sam uspeo da ostanem pribran? Zbilja, kako je moguće da sam sve mirno saslušao, i da ne samo što nisam posegnuo za kristalnom pepeljarom ili flašom malvazije ili stolicom, već nisam izustio ni reč? Ne znam; ne znam. Možda je moja iznenadna staloženost imala veze s onim spoznajama o (modrom) ničemu i (neporecivom) nečemu do kojih sam došao kad je baš sve što u mojoj glavi obitava gnjuralo kroz gitarska bespuća Jerryja Garcije. Možda je nedokučivi razlog moje mirnoće na neki način bio povezan s mislima koje su nastale kad je dvadesetominutna improvizacija iz 1972. ili 1969. ili 1971. ustupila mesto tišini (poduprtoj kočopernim, rastrzanim mislima kroz koje su defilovali O’Hara, Malaparte i Poe). Ali način na koji sam reagovao bio je toliko neuobičajen da se ne bih iznenadio ukoliko bi se ispostavilo kako se njegov uzrok u stvari pojavio tek kasnije, tek nakon posledice do koje doveo – dan ili dva pošto se sve prividno stišalo a ja bio desetinama kilometara daleko, s tabanima porinutim u rovinjski šljunak. O stvarima nepodložnim prosuđivanju nema smisla donositi sud, znao je to još Sekst Empirik, možda i Al-Gazali, a zasigurno Laurence Sterne, zasigurno i Hillary „BDSM” Clinton. Sve što tvrdim je da su mi se na putu iz Rijeke čitali O’Hara, Malaparte i Poe (pogotovo Poe). I kao što rekoh, narednog jutra na napad rospije nisam uzvratio. Samo sam se izmakao, a uvrede koje je odapela mimoiđoše me.

Verbalnu komunikaciju sa saputnicama odlučio sam da svedem na minimum. Usporio sam hod i pokrete ruku, a poruke razmenjivao telesnim stavom i – kad nije bilo druge – pogledima. Trećeg dana po poseti Rijeci ponovo mi je bio neophodan oporavak. Iskustvo me podučilo kako se u takvoj situaciji postupa, problem je bio što u blizini nije bilo trećeg grada: Pulu već posetih, takođe i Rijeku. Proučavanje mape iznedrilo je jedinu moguću odluku.

Na početku rekoh kako se iz sasvim pragmatičnih razloga nadam da ste bili nekad u Rovinju početkom avgusta. Ukoliko je tako, mnogo toga vam je već jasno. Ukoliko nije, poseta nekom paklu donekle bi olakšala stvar. Kažem donekle, jer nema tog pakla koji bi se s ovim mogao meriti. Vatra je tu sporedna. Važne su uvele pihtije. Tone i tone uvelih pihtija, tone i tone sala; nepremerive tone italijanskih i švapskih babetina. Tone babetina s natprirodnim moćima, kadrih da vam učine svašta. Nema načina da se to zamisli. Ne vredi pokušavati. Ne zamišljajte i ne idite tamo. Jer ako odete, delovaće vam da se ništa naročito ne dešava, a stvari će se i te kako dešavati. O, da. Ne govorim napamet. Iz mojih usta govori… nema veze. Zaboravimo to. Nepojmljivo je šta su za kratko vreme u stanju da vam urade tone italijanskih i švapskih baba, početkom avgusta, u Rovinju. Jedan mali primer – verujem da će biti dovoljan: učinile bi da se obradujete egzistenciji servskih turista. Možete biti i katolik. Koliki hoćete. A možete, štaviše, biti čak i servski turista u Rovinju – učiniće vam to. Učiniće da želite servske turiste. Istinski. Stvarno. Biće to sveprožimajuće iskustvo, gde je neverica uzaludna. Učiniće da im se nadate. Da im se zaista nadate. Znam o čemu pričam, ovo je iz prve ruke: krčeći sebi put među telesinama, ja sam tog popodneva počeo da čeznem za svojim ženama na stenju pod magistralom. O takvim moćima se ovde radi – koje će učiniti da ne prepoznajete sopstvene želje i da one ne prepoznaju vas. O moćima koje se ni tu neće zaustaviti, nego će nastaviti dalje, i njihovo dejstvo neće popustiti sve dok sopstveno telo ne prestanete da doživljavate kao svoje. Nekoliko sati biće više nego dovoljno. Moja devojka tvrdi da po povratku odatle više nisam isti čovek. Sasvim moguće. Pregršt je pitanja u pogledu kojih sam sklon da joj protivrečim, no ovo nije jedno od tih.

Mada je, ruku na srce, u mom slučaju postojalo još nešto. Šta to? Šta tačno? Teško je reći. Ima li i veze s babetinama, jesu li one opet upletene? Uistinu je teško reći. Ali evo: suština je da čovek ne može da se šeta po Rovinju čitav dan. Stari grad se obiđe za sat vremena. Osim toga, bilo je vruće. Osim toga, već treći dan zaredom nisam ušao u more (prethodna dva proveo sam prevrćući se po stenju s Perecom u rukama, pokušavajući da ignorišem dokono žensko prenemaganje). A bio sam na letovanju. I vreme je isticalo. Te odlučih: da se okupam. Konsultovah jednog ljubaznog trafikanta. Poželeti plažu u Rovinju nije dobra ideja. On je to drugačije sročio, ja sam fokusiran na suštinu.

Zamislimo da sam već tamo, da se nakon promašenih staza i šipčenja po sparini nalazim pred uskim pojasom šljunka, krcatim ljudskim telesinama. Presvlačim se pod pinjolima. Presvukao sam se. U kupaćim sam gaćama. Zapućujem se ka gunguli kraj vode. I tek što stupim na šljunak, iskusiću onu vrstu neprijatnosti koju svaki neoštećen homo sapiens oseti kada obnažen korača pred drugim homo sapiensima koji odozdo, sa svojih peškira, pilje u njegovo telo. Obnažen i neoštećen homo sapiens, naravno, ne može a da ne oseti neprijatnost dok ga u hodu rešetaju nepoznati pogledi. Ne može, ukoliko nije matora debela svinja. A ja to letos nisam bio. Ako postanem, drugačije ću organizovati ferije. Ali rasplinjujem se. Stopala su mi, dakle, napokon bila na šljunku. Zaputio sam se k desnom kraju plažuljka, procenivši da ću se tamo lakše probiti do plićaka. Đavola!

Tada, upravo u tom času – ukazao se.

Stvorio se preda mnom. Više od pet metara ne beše nas delilo. Obnažen kao i ja, bio je, samo kosat i bradat i debeljuškast i mokar i nasmejan. Prepoznao me (nije odglumio). Vesela iznenađenost treperila mu je u glasu; obratio mi se prezimenom, a ja, rekavši Zdravo, njegovo izgovorih u vokativu. Ne doprinosi efektnosti priče, a ne može se reći ni kako to beše primerena reakcija, ali istina je da sam se i sâm osmehnuo. I to je bilo sve. U tom trenutku odigralo se i završilo. Sve. Negde u meni pojavio se poriv. U deliću sekunde poriv se kristalizovao i sazreo, pa je porodio misao, a ova se zatim, brzinom koja nadmašuje spekulacije najsumnjivijih futurologa, pretvorila u kaubojski pokret moje leve ruke. Dlan završava u mraku levog džepa. Tamo se grči. Refleksno obavija dršku skrivenog pištolja. Pištolj (ne revolver, nažalost) napušta džep. Obasjan popodnevnim suncem, penje se kroz vazduh. Ruka dospeva u vodoravni položaj. Zaustavlja se. Ruka steže pištolj, oroz se pokreće i – paf! – pet ili šest metaka – paf!, paf!, paf! – poleće ka golom trupu – paf! (paf!) – sada već friškom truplu, regionalno slavnog mi kolege.

Kamo lepe sreće.

Kamo lepe sreće da se baš tako zbilo.

Da jeste, glas bi se proneo do poslednje balkanske i anti-balkanske palanke i bilo bi nemoguće prečuti sve istinite i izmišljene detalje, naricanjem bi nam klistirali mozgove dok se nebesa ne bi otvorila, kao u epskoj poeziji, a moguće je da bi se i zemlja pod njima raspolutila i progutala dobro parče naše evropske deponije. Ali nije. Ništa slično, kao što znamo, nije se desilo: živote istinskih doajena regionalne književnosti – gorka je to istina – baš kao i živote nacionalnih književnih veličina, nemoguće je tek tako okončati. Druga gorka istina je da sam se osmehnuo. Utom se odnekud pojavio poriv, munjevitom brzinom za njim se već stvorila misao, a nakon nje usledio je opisani pokret. I on se desio, i to je istina. Ali tu je bio kraj. To je sve. Posegnuo sam za pištoljem, ali nisam ga obavio prstima, jer pištolja nije bilo. A nije ga bilo jer nije bilo ni džepa u kojem je mogao ležati: podsećam, bio sam u kupaćim gaćama. O, da: u kupaćim gaćama, bez džepa, te shodno tome i bez pištolja (ili revolvera), skrivenog u njemu. Pa ipak, valjda ne shvatajući šta se događa – ne pravdam se ali moram da podsetim na okolnosti koje su svemu prethodile – načinio sam taj nagli pokret i dotakao prstima kupaći, a onda, razumevši grotesknost svog kaubojskog čina – kriknuo sam i pojurio u pravcu šumarka.

Ženama ništa nisam spomenuo. Strpljivo sam ćutao i čekao. Do kraja nezaboravnog letovanja 2006. bio sam sluga pokorni. Po povratku kući nabavio sam pištoljčić od dase koji na buvljaku drži maskirnu tezgu. Rusvaj se uzmuvao i na kraju sam morao da istrpim još jednu njegovu tiradu, ali iz stana izlazim s levicom u džepu. Spreman sam, i znam da neću oklevati. Jedino me muči slutnja da će verovatno najpre da strada neko još mnogo gori. Zasigurno neka literarna hulja, ali koja je istovremeno i ljudska nula. I da će se tako stvari koje želim da držim razdvojenima pomešati. A potreban mi je neko poput njega. Želim da počnem s nekim ko barem donekle ume sa slovima i ko je na izvesan način čak i simpatičan (u najbanalnijem značenju te reči, onom kojim se otklanja mogućnost da u pitanju bude neka iritantna, uštogljena kretenčina – visokoparna i nadobudna, uzvišena i hladna). Želim nekog dobroćudnog i poznatog, nekog ko udara i po ustašama i po četnicima, dobričinu omiljenu među sredovečnom buržoazijom ženskog pola; nekog ko je posve u redu i čiji je jedini greh u slovima. Ali mislim da više nemam vremena za razmišljanje o tumačenjima. Spreman sam.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu