Strah da je počela sezona strahova

Objavljeno:
Strah da je počela sezona strahova


Ustaneš ujutru i shvatiš da si živ. Pikavci se nisu zapalili u kanti, dim te nije ugušio, peć nije eksplodirala. Kuvaš kafu, a potom setuširaš i ne možeš da prestaneš da razmišljaš o tome kako će ti bojler sigurno pasti na glavu, ako ne danas, sutra svakako. Ili će eksplodirati, zato što sve eksplodira. Zagledaš dotrajale kuke, setiš se loših instalacija i najednom ti se strašno žuri. Kupatilo se smanjilo na veličinu čajnika, a tvoj mozak postaje košnica.

Iz stana izlaziš na brzinu, sav u strahu da ne zakasniš na posao. Onda se vraćaš prvi put kako bi proverio da li je šporet isključen. Drugi put da vidiš da li je ugašena cigareta. Treći put da proveriš jesi li zaključao. Nisi ni lud ni dementan, samo malko paranoičan.

Kada napokon uspeš da se dočepaš ulice, čeka te nova pošast – ljudi. Nepoznati ljudi koji te maze ćoškastim kesama dok se voziš. Gledaju te. Kašlju: u dlan, u rukav, uvis, udalj. I to je dovoljno da zabiješ nos u šal i provedeš ostatak vožnje ophrvan strahom od gripa i njegovih posledica: prvo se javljaju slike lomnog tela u postelji, onda već vidiš sebe u oronuloj gradskoj bolnici (sam, nikakav i na kiši), i kad dođeš do stanice na kojoj izlaziš, u glavi si već pokopan, a ožalošćena rodbina šmrkće oko spomenika (opet na kiši).

Zakasnio si na posao. (U mislima si već otpušten, nemaš pare za stan i hranu, spavaš ispod mosta i onda umreš.)

Proviriš u kancelariju kao miš iz rasola i shvatiš da treba da odgovoriš na 50 mejlova. Pakao komunikacije. Duboko uzdahneš i počneš polako. Prepravljaš odgovor stotinu puta jer se uvek plašiš da ćeš zvučati previše grubo. Ili da ćeš napraviti slovnu grešku. U jednom trenutku setiš se kako ti je neko pričao da mu se baba tokom rata toliko uplašila da su joj na obrazima preko noći izrasle duge bele dlake. I to bude sasvim dovoljno da se do kraja dana histerično pipaš po licu.

Plašiš se da odeš na Fejsbuk jer imaš nekoliko nepročitanih poruka, čitaj – obaveza.  Pališ cigaretu na pauzi, primetiš pušačku nogu na paklici, pa onda iznerviran zapališ još jednu. Ako te slučajno pozove nepoznati broj, setićeš se svih dugova koje imaš prema društvu i državi. Naravno, već vidiš sebe u zatvoru, a to nikako nije običan zatvor, već Gvantanamo, jer gde bi te drugo i strpali zbog neplaćene kazne iz 2010.A svi znamo šta tamo rade ljudima zbog neplaćene kazne iz 2010.

I nekako preživiš spoljni svet. Dolaziš kući srećan što zgrada nema lift, kog se nasmrt plašiš, pa moraš da pešačiš do četvrtog. Srećan si što nijedan uređaj nije eksplodirao – stan je ceo, svi su živi i komšije te neće mrzeti. Dugo se gledaš u ogledalo. Primetiš neku novu tačkicu i shvatiš da imaš rak kože jer to nikako ne može da bude mladež ili mrlja od kafe. Do osam uveče već dišeš na škrge i odlučno odbijaš predlog za gledanje nekog horora ili psiho-trilera. Jeftini efekti Tvin piksa ostavili su skupe posledice. Naravno, nemaš televizor jer iz njega izlaze žene sa neopranom kosom i neurednim noktima i onda umreš.

Ako negde izađeš, zapljusnuće te talas straha od previše ljudi na premalom prostoru. Neko će hteti da razgovara s tobom. Neko neće. Ali ako ostaneš kod kuće, plašićeš se zato što si sam, zato što je noć i zato što je na radiju eksperimentalni džez. Ili narodnjaci. Ili neki umorni spiker koji priča nepovezano. Od toga je jedino tišina strašnija.

Kada se pripremaš za spavanje, pripremaš se i nato da ćeš u narednih pola sata ustajati bar još deset puta – da proveriš da li se pikavac zapalio. I šta to dođavola šuška. Jesu li vrata zaključana? Šta ako u toku noći zgnječim mačku koja spava pored mene?

Zdrav čovek ima hiljadu želja, a onaj koji se plaši samo jednu – da živi u mehuru, koji je pritom i otporan na eksplozije.

Spisak strahova ne samo da je beskonačan, nego je i posve bizaran.Kažu da to nije tako strašno, nisi jedini, s tim se treba suočiti, treba ga racionalizovati, kažu misli na nešto pozitivno,kažu idi salivaj stravu. Istina je da ništa ne pomaže sasvim i da jednostavno treba da prihvatiš činjenicu da pripadaš onom delu čovečanstva kog u stopu prate leteći magarci straha.

S godinama se navikneš da stalno moraš ljudima objašnjavaš šta te toliko prestravljuje u vezi sa mokrim mrvama i automatima za kafu. Negde na polovini tih misli shvatiš da je već dva ujutru i kreće strah da ćeš se uspavati i zakasniti sutra na posao. I to te nimalo ne sprečava da ustaneš jedanaesti put, potisneš strah od mokrog đubreta kako bi sipao čitav bokal vode u kantu i otišao mirno na počinak, makar za kratko oslobođen straha da će se nešto zapaliti.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu