Šta ti radiš povodom onoga što te muči?

Objavljeno:
Šta ti radiš povodom onoga što te muči?

razgovarala: Ivana Kamenković

Ana-Marija Cupin je basistkinja poznatog beogradskog benda Repetitor i vizuelna umetnica. Ove nedelje, razgovarala je sa nama o svojim iskustvima rada i stvaranja u bendu i umetničkom kolektivu Kvaka 22, o društvenoj odgovornosti umetnika, ženskom pitanju u kontekstu muzičke i umetničke scene i Jugoslaviji.


Koje su u ovom trenutku najveće društvene neprilike nekoga poput tebe ko se bavi isključivo umetnošću?

Umetnici u Srbiji su skoro nevidljivi. Mediji su potpuno nezainteresovani, čak i za naše velike, internacionalno priznate umetnike poput Marine Abramović, a ako se nekako odnose prema njenom uspehu, to podrazumeva ironičan stav. Sa druge strane, nema sistemskog konteksta za umetnički rad. Institucije su zatvorene ili disfunkcionalne. U alternativnoj muzici takođe nema nikakvog funkcionalnog sistema, nema izdavačkih kuća, profilisanih klubova. Umetnički rad nije klasičan posao, u njega se ulažeš ceo, ali na društvenom nivou mora biti shvaćen kao i svaki drugi rad. Bez toga si u nezgodnom položaju, nemaš redovnu platu, nemaš zdravstveno, nemaš penziono, država se jednostavno ne interesuje na taj način za svoje umetnike. Baviš se radom u kulturi, koja u sistemskom smislu ne postoji.

Mada i bez svega ovoga umetnost nastavlja da živi i razvija se, žilava je ona.

Koje strategije preživljavanja preporučuješ?

Kao pojedinac, umetnik ovde retko kad može da ostvari neku karijeru i vidljivost na sceni. U grupi možeš postići vidljivost, pozicionirati se i ostvariti kontakte,  mrežu sardnika.  Napraviti sebi neki kontekst za rad. Kada nemaš sistem koji funkcioniše, sam probaš da ga stvaraš. U Kvaki 22 skupili smo se nas osmoro umetnika, nesvesni u šta se upuštamo, i na puki entuzijazam napravili mali kulturni centar. Svi su mislili da je to nemoguće, vlasti su takve kakve jesu, nemaju sluha, ali to zapravo nije važno. Važno je da imaš ideju i dovoljno suludosti da je ostvariš.

Kako je Repetitor izgradio svoju poziciju na regionalnoj muzičkoj sceni?

Repetitor je od početka puno svirao, to je bio naš glavni cilj. Nismo se toliko bavili marketingom, snimanjem spotova, pristupali smo svemu kao deca, naivno. Važno nam je bilo samo da nastupamo i sviramo. To uvek naglašavam, akcija je ključna. Sada, nakon mnogo godina, to daje neke rezultate, sve je više koncerata, sve je veći prostor u kojem funkcionišemo. Samim tim što ideš svojim putem, kakav god da je on, stičeš nova iskustva i nove prilike. Ne obazireš  se na ukus publike. Kao umetnik ne treba da razmišljaš da li će tvoj rad nekome da se svidi, jer to onda nije tvoje iskreno viđenje stvari. Ne možeš svima da se svidiš, ne treba se time zaluđivati.

Svirate u celom regionu. Kakva su vaša iskustva sa regionalnim udruživanjem i saradnjom?

Regionalno udruživanje je neprocenjivo. I dalje smo bliski, nostalgija postoji, ljudi pate za Jugoslavijom. Jednostavno, bili smo jači. Ono što mislim o ugroženosti pojedinačne pozicije na umetničkoj sceni Izvan grupe, važi i za naše pojedinačne države. Udruživanje je važno, gde god da sviramo upoznajemo se, razmenjujemo iskustva sa drugim muzičarima. Uostalom, jezik nas povezuje, publika u celom regionu razume neše tekstove. To je velika prednost za bend kakav je naš koji u autorskom radu polazi od ideje da se na maternjem jeziku možeš najautentičnije umetnički izraziti.

Naglašavaš važnost kolektivnog rada. Čini se da ga ljudi sve teže ostvaruju. Koji su najveći izazovi radnog i stvaralačkog zajedništva?

Nije lako stvarati nešto sa drugim ljudima, uskladiti delo tako da svako bude srećan i zadovoljan. Veliku ulogu tu igraju međuljudski odnosi. Kolektivan rad u okviru alternativnog kulturnog centra Kvaka22 se zasnivao na zajedničkom cilju i entuzijazmu, i dobro funkcioniše kada se ima na umu taj viši cilj i kada se kroti sopstveni ego. To sve nije uvek tako jednostavno, posebno ako se radi o grupi gde uloge i zaduženja nisu jasno definisani što ume da izazove haos.

Kako u tom smislu funkcionišete u  Repetitoru?

U Repetitoru smo svi jednaki, i u odlučivanju, ali i u kreativnom procesu. Kada se odjednom naša bubjarka pojavi sa tekstom, to je u redu, sve je otvoreno. Iako je Boris frontmen i većinom tekstopisaac, nema dominantnih uloga. O svemu se diskutuje. Dešavaju se neslaganja i svađe, ne bežimo od toga. Mislimo da je bolje biti iskren, nego pasivno agresivan. Naš bend je postao kao porodica, a takav odnos je po mom mišljenju jedini način da opstane.

Kako shvataš  društvenu ulogu i odgovornost umetnika?

Uvek sam bila kritična prema društvu u kome živim. U Repetitoru se bavimo kritikom sistema I to ne samo kroz muziku, ne samo sa pozicije problema naše male rock and roll scene, već sa uvidom u širu sliku. Od kukanja, međutim, nema ništa. Ne treba ništa prećutati, ali treba ponuditi konstruktivna rešenja u okviru svog aktivizma. Šta ti radiš povodom onoga što te muči? To je glavno pitanje i to je mesto promišljanja na kome ti preuzimaš kontrolu. Ne stavljaš sebe u ulogu nekoga ko samo primećuje stvari, pasivnu ulogu, ulogu nekoga ko kuka i ne može ništa da promeni.

Kako bi opisala svoj aktivizam?

Aktivizam je uvek deo stvaralaštva, kroz svoj rad sprovodiš akciju, ali po mom mišljenju to je nedovoljno. Pored tvog stvaralačkog dela, koje ima određene poruke i nosi nekakva značenja, treba porazmisliti o široj slici. Nemam gde da izlažem, hajde onda da skupim ove ljude koji takođe nemaju gde da izlažu, pa da se izborimo za svoj prostor, u koji ćemo pozvati i druge mlade umetnike koji nemaju gde da izlažu. Hajde da pokažemo da je to moguće.

Rock and roll muzika je šezdesetih kada je bila u najvećem usponu bila muzika koja je kritički angažovana, ali na drugačiji način. Ne moraš ljudima nabrajati konkretne društvene probleme da bi te shvatili. Svaki koncert je sam po sebi aktivistički čin.  U muzičkom stvaralaštvu aktivizam se ogleda u mogućnosti da inspirišešl jude. Ne postavljam se iznad svoje publike i ne objašnjavam ništa, već pravim svoju umetnost u nadi da će je inspirisati za društvenu i ličnu akciju.

Kakav je položaj žena na umetničkoj sceni?

Definitivno ne postoji ravnoteža, žena je jako malo. Na rock and roll sceni smo Milena i ja takođe retkost. Žene imaju puno potencijala, kojih nisu ni svesne. Sve bi mogle da se bavimo još gomilom stvari, ali smo zatrpane trivijalnostima. Sa druge strane, biti basistkinja ili bubnjarka u rock and roll bendu nije lagan položaj. I fizički je naporan, tako da shvatam zašto nema više devojka. Treba da vučeš teške predmete, putuješ, svako veče svirka koje te iscrpi kao najžešći trening.

Još uvek ne znam kako ću uskladati porodične obaveze, kada ih jednog dana budem imala, i sviranje u bendu.

Koji su najbolji načini za razvijanje ženske solidarnosti na sceni?

Žene bi trebalo da osveste žensku snagu i energiju koja je posebna i drugačija od muške. Volimo muškarce, divni su podjednako, ali su različiti senzibilitetom, načinom akcije i razmišljanja.  Ne treba da se takmičimo, nego da se pokrenemo i delamo kroz našu autentičnu žensku snagu, nežnu, negujuću, kreativnu. Pitanje je kako da se nadopunjujemo sa muškarcima, a ne da se stavljamo nasuprot njih i na taj način gradimo svoj ženski identitet.

 

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu