ŠTA JE POP ART?

Objavljeno:
ŠTA JE POP ART?

Neko je jednom rekao da je Brecht hteo da svi jednako misle. Ja bih želeo da svi jednako misle. Međutim, Brecht je hteo da to dosegne preko komunizma, na izvestan način. U Rusiji, to hoće da sprovede vlada. Ovde kod nas, to se sasvim samo od sebe događa, a da na nas neka stroga vlada ne vrši pritisak; dakle, ako to ide bez napora, zašto ne bi trebalo da ide i onda ako čovek nije komunista? Svi izgledaju jednako i svi čine iste stvari, u tom se pravcu razvijamo sve više.

 

Mislim da bi svako trebao da bude mašina.
Mislim da bi svako trabao za svakog da mari.

 

Je li to ono oko čega se sve vrti u Pop Art-u?

Da. Radi se o tome: voleti stvari.

A stvari voleti – to znači da se bude kao neka mašina?

Da, zato što svaki put činiš to što je identično. Ti to činiš opet i opet i opet.

A i vi nalazite da je to dobro?

Da, jer je sve to fantazija. Teško je biti kreativan, a teško je i neverovati da je to što činiš kreativno ili da ne bude označeno kao kreativno, zato što svi ljudi govore o tome i o individualnosti. Svako je stalno kreativan. Tako je komično reći to da to bilo koje stvar ne bi bila; cipela, na primer, za koju sam načinio crtaž za jedan reklami oglas, bila je označena kao “kreacija”, a crtež ne. Međutim, ja verujem u oboje. Svi ti ljudi, koji nisu zaista sasvim dobri bi zapravo trebalo da budu dobri. U današnje vreme je svako skoro suviše dobar, stvarno. Na primer: koliko glumaca postoji? Postoje milioni glumaca. Svi su oni prilično dobri. I koliko slikara postoji? Milioni slikara i svi su prilično dobri. Kako se može tvrditi da bi jedan stil bio bolji od nekog drugog? Trebalo bi da čovek može sledeće nedelje postati apstraktni ekspresionist ili pop umetnik ili realist – a da, pritom nema osećaj da je nešto napustio. Mislim, umetnici koji nisu sasvim dobri, trebalo bi da postanu kao svi drugi, tako da ljudi vole i one stvari koje nisu zaista sasvim dobre. To se već događa. Treba samo da se zaviri u časopise i kataloge. Govori se, ovaj stil ili onaj, ova ljudska slika ili ona: u osnovi, međutim, to ipak ne pravi neku razliku. Na ovaj način prelazi se preko mnogo kojeg umetnika, a zbog čega bi to trebalo tako da bude?

Je li Pop art moda?

Da, on jeste jedna moda, ali ja ne vidim, kakva razlika je time napravljena. Upravo sam čuo jednu glasinu, naime da je G. prestala da radi, da je uopšte napustila umetnost. I svi govore o tome kako je užasno da je A. napustio svoj tipični stil i da sada radi na neki drugi način. Ja uopšte nisam ovog mnenja. Ako jedan umetnik više ne može, trebalo bi jednostavno da prekine; a jedan umetnik bi trebalo da bude u stanju da, bez osećanja krivice, preinači svoj stil. Čuo sam da je Lichtenstein rekao da za jednu ili dve godine više neće slikati comic-slike; nalazim da bi bilo veličanstveno da se od jednog stila može menjati ka nekom drugom. A verujem, to je ono što će se i dogoditi, to će biti nova scena. Ovo je verovatno jedan od razloga zbog čega danas radim sa rešetkastim tiskom. Mislim, trebalo bi da neko drugi može da za mene pravi sve moje slike. Meni nije bilo moguće da svaku sliku napravim jasno i razgovetno i upravo tako kao prvu. Nalazim da bi bilo veličanstveno kada bi više ljudi radilo sa rešetkastim tiskom, tako da više niko ne zna da li bi moja slika stvarno bila moja ili nekog drugog.

To bi naglavu stavilo istoriju umetnosti?

Da.

Je li to vaš cilj?

Ne. Ja na ovaj način slikam zato što bih želeo da budem mašina, i imam osećaj da bih sve što činim, ako radim na način jedne mašine, želeo da stvarno i napravim.

Da li je reklamno-grafička umetnost bila više neki mašini sličan rad?

Ne, ona to nije bila. Za to sam bio plaćen, i činio sam sve što mi je rečeno. Kada je trebalo da nacrtam jednu cipelu, crtao sam cipelu, a kada je trebalo da poboljšam crtež, poboljšao sam  crtež; činio sam sve što se od mene zahtevalo; poboljšavao sam crtež i pravio ga po želji. Bio sam prisiljen da budem dovitljiv, što danas ne moram više da budem; nakon svih ovih “poboljšanja”, ovi komercijalni crteži po pravilu su zbrinjavali osećanje, imali su jedan određeni stil. Stav ljudi koji su me zaposlili bio je obuzet osećanjem ili nečim te vrste; znali su šta su hteli, insistirali su na tome; ponekad su postajali zapravo emocionalni. Pravi radni postupak u reklamnoj grafici bio je sličan mašinskom, ali je stav prema tome imao veze sa osećajem.

Iz kog ste razloga počeli da slikate konzerve sa supom?

Zato što sam bio naviknut da jedem supu. Već dvadeset godina sam, cenim, jeo isto svaki dan u podne. Dan za danom uvek isto. Neko je jedanput rekao da su moje životne navike ovladale mnome; ta predstava mi se dopala. Ranije sam uvek hteo da stanujem u Waldorf-u i da jedem supu i sendvič, kao što je to u restoranskoj sceni u Naked Lunch-u…

Gledali smo Dr No u jednom bioskopu u 42. ulici. Film je fantastičan, tako cool. Kada smo izašli iz bioskopa, neko je bacio jednu “Cherry bomb” (crvenu petardu) direktno pred naša stopala, usred mnoštva.

I bilo je krvi, video sam krv na ljudima i svuda okolo. Imao sam osećaj da sam bio potpuno preliven krvlju. Prošle nedelje u novinama sam pročitao da ima više tih ljudi koji bacaju ove stvari – to jednostavno spada u scenu – i povređuju ljude. Moja izložba u Parizu zvaće se “Smrt u Americi. Pokazaću slike električne stolice i pse u Birmingham-u i auto-krševe kao i nekoliko slika o samoubistvu.

Kako ste došli na ove slike smrti?

Meni je ta tema važna. Jeste li videli Enquier ove nedelje? Tu je bio “Nesrećni slučaj koji je policiju doveo do plača”: glava presečena po sredini, a ruke i stopala su jednostavno ležala naokolo. Tu čoveku biva loše, ali se to – zasigurno – stalno događa. U poslednje sam vreme upoznao mnogo policajaca. Oni prave snimke svih ovih stvari, samo je skoro nemoguće od njih dobiti fotografije.

Kada ste počeli rad na seriji slika smrti?

Verujem da je to bio fotos onog velikog avionskog pada, naslovna strana jednih novina: 129 mrtvih. U isto vreme sam slikao i Marylins. Postalo mi je jasno da je sve što sam pravio, na kraju, imalo veze sa smrću. Bio je to Božić ili Dan rada, bilo koji praznik, i svaki put kada se uključivao radio rekli bi nešto kao “Četiri miliona će umreti”. S time je počelo. Ali kada se neka jeziva slika vidi uvek ponovo i ponovo, ona u osnovi nema nikakvo delovanje.

Ali Vi još uvek pravite Elizabeth Taylor slike.

S tim stvarim sam počeo prije mnogo vremena, kad beše tako bolesna i kad svi govorahu da će umreti. Sada ih ponovo pravim sasvim drugačije i njenim usnama i očima dajem svetle boje. Moja sledeća serija vrteće se oko pornografskih slika; ništa se na ovim slikama neće moći videti, ali ako uključiš ultravioletno svetlo, videćeš ih: džinovske grudi… Ako bi ušao neki policajac, možeš jednostavno da to svetlo isključiš ili da uključiš normalno svetlo: kako bi se onda još moglo reći da je to pornografija? Međutim, još sam pri tome da ove stvari isprobavam. Segal je napravio jednu skulpturu dvoje ljudi koji se vole, ali ju je razorio, pretpostavljam stoga što je bio mišljenja da je isuviše pornografska da bi bila umetnost. U stvarnosti, ona je bila vrlo lepa, moda skoro suviše lepa, ili je nekako, možda, imao ponešto osećaj da mora da zaštiti umetnost. Neka Genet-ova knjiga te čini sasvim napaljenim, i stoga mnogi ljudi kažu da to nije umetnost. Ono što se meni na tome dopada jest: da ti to daje da zaboraviš stvari kao što je stil i tome slično; konačno, stil nije važan.

Je li ‘Pop’ negativan  pojam?

Ovo ime zvuči stvarno užasno. Mora da je Dada, bilo kako, stojala u nekoj vezi sa pop-om – sasvim je komično, jer oba pojma su u osnovi sinonimi. Zna li neko šta ona treba da znači ili na šta se odnose ova imena? Johns i Rauschenberg – svih tih godina se govorilo da su Neo-Dada, i svi su mislili da su epigonalni i nesposobni da, bilo kako, preobrate stvari koje su upotrebljavali – danas se njima bave kao pretečama Pop arta. Komično je kako se stvari menjaju. Po mom mišljenju, John Cage je izvršio veliki uticaj, možda takođe Merce Cunningham. Da li ste čitali članak u Hudson Review (The End of Renaissance”, leto 1963) koji se bavi Cage-om i svim tim ljudima? U njemu se pojavljuje mnoštvo velikih pojmova kao što su radiklani empirizam i teleologija. Ko zna? Možda su Jap i Bob jedom bili Neo-Dada, a sada više nisu. Knjige iz istorije se stalno prepravljaju. Svejedno šta čovek čini. Jednostavno, svi i nadalje misle jednako, a uniformnost iz godine u godinu postaje još veća. Oni koji najviše govore o individuumu jesu oni koji najžešće protestvuju protiv svakog odstupanja, a za nekoliko godina će možda biti obrnuto. Jednoga dana će svi misliti jednostavno to što hoće da misle, a onda će verovatno svi misliti Isto: čini se da na to izlazi.

Razgovor sa Gene R. Swansonom, u “What is Pop Art?: Answers from 8 Painters, Part I, u: ARTnews (New York), 62, novembar 1963, str 24-27, 60-63.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu