SRPSKO NACIONALNO BIĆE

Objavljeno:
SRPSKO NACIONALNO BIĆE

Марко последњих година живи под непорозном сенком Танатоса. Од малих ногу тренирао је кошарку, аикидо, рукомет и још пар спортова, све до своје двадесет четврте године. Тело му је већма ненагрижено корозивом депресије, иако по цео дан лежи у замраченој соби и мази своју малу белу мачку. Долази код мене пун длака, смрдљив, неопран. Често је и усран, говњивих гаћа. Не марим за то. Скидам му одећу, стављам у веш машину, њега под туш, мажем га беби сапуном – он је mon bébé – и поливам гелом од јасмина и авокада.

Испод покорице измета, зноја и талога коже гнезди се чврста мишићна маса од сто килограма, што на његових два метра делује дивовски опчињавајуће. Наликује лажном Давиду што краси улаз галерије Уфици у Фиренци, док се прави скрио у првој уметничкој академији на свету или у Марковим стопалима, број педесет два. Оживљава попут голема кад ме види, лежи преко мене, меснат, полуткаст, као крвожедна звер никада припитомљена на секс са другим мушкарцем. Верује у Бога, редовно посећује Храм светог Саве у Београду, пали свеће за добробит моје непропадљиве душе. Поздрављам тај чин с благонаклоношћу и захвалношћу. Знам да ми суштински жели добро.

Међутим, мале су шансе за срећан крај. Пати од аутизма и слутим да одавно прекорачио је границе свакодневне неурастеније. Оклизнуо се и пао у психотични свет Алисе с оне стране огледала: чује гласове анђела, комуницира са мртвима и запоседају га визије будућности. Муца, несигуран је у себе, пије пре сваког нашег сусрета да смањи напетост и страх. Срце ми се слама у хиљаду парчића као зрцало злог патуљка из Снежне краљице и враћа назад на место где био је орган за емоције, срастајући у ново огледало. У њему могу јасно видети вишеструки, разбуцани лик своје љубави ка њему. Редовно ме засипао којекавим срањима, али ја га волим већ две и по године, толико да бих му увек прогледао кроз прсте. Знам да ће наставити да гађа ме балегом својих непромишљености, беса, увреда и суманутих схватања онога што кажем или учиним.

Не могу да се љутим на неког коме је толико лоше. Разумео сам га до сатрте му сржи оног дана када чуо сам разговор са мајком преко телефона. Претворио се – толики човек! – у зрно мање од маковог, у атом сићушнији од Демокритовог атома, кварк испод свих кваркова честичне теорије где се она божанска никако не назире. Усплахирено се јавио, није успео да састави честиту реченицу, вазда је причао испрекидано, без даха, док се мајка драла, бљујући непријатност као захуктали Везув жар и чађ над Помпејом. За свега тридесетак секунди и ја сам био сравњен са земљом, потучен до ногу, рашчеречен на четири стране света бесним коњима, гледајући како Марко мало-помало умире, спреман на сусрет са Творцем у кога, за разлику од њега, не верујем.

Тада сам доживео секуларно просветљење, увид лишен мистичког заноса, али темељан и дубок. Он несрећни је створ кога ни родитељи не воле – тукли су га и понижавали. Православни је геј у Србији и рве се с љубављу према мени која је понекад грех а понекад љубав, а онда опет смртни прекршај против јерархије небесних анђела, навлака лукаве змије мог курца који он, генитално усредсређен, воли чврсто да стеже, не би ли у њему нашао парчиће раја, остатке првог дана постања. Трага узалуд за савршеним битисањем када није било ничега сем божанског логоса неоптерећеног сменом дана и ноћи, као ни човечанства које не подноси. Крије се од људи и нема пријатеља. Тражи нежност у дуготрајним пољупцима, покушавајући да ме прогута, сажваће и свари, увек преплављен бојазни да крсни му светац Илија Громовник мотри с неба, претећи да опрљи га муњом и сажеже пламом.

Размишља о сеоби душе. Желео би да се поново роди и хода уздигнута чела, јер сада безглаво ћопа. Стално повређује стопала, несвесно желећи да остане непокретан, јер нигде не иде. Плеше у врзином колу истоветних сати, заробљен у Дану мрмота: одбија да научи да свира клавир и заволи своје ближње. Све је бесмислено и Сунце је помрачено – у сред поднева и неба без облачка – јер му у оку стоји парче каљавог огледала. Не види ништа сем изобличеног света пуног непријатељства и бола. Налик Кају из Андерсенове бајке, у опасности је да прими то стаклено зрнце у срце и преметне се у санту леда којој не прети глобално отопљавање већ ново ледено доба.

Покушавао је да се убије. Опијао се, скакао кроз прозор, горњи притисак му се пео до вртоглавих двеста. Авај, све је узалуд – шеснаест година спорта учинило је своје. Заробљеник је здравог тела, осуђен на дугу робију унутар самице гломазних мишића од титанијума и костију од армираног бетона. Воловско срце пумпа му крв снажно попут нафтних црпки пободених у бездан океана, шибаних задахом олујних вихора и пипцима октопода из морнарских прича пуних сујеверја.

Ни он није правоверан, већ празноверан, јер сматра да је све унапред одређено. Судба-тројеручица сплела је суђајске конце и он не може ништа учинити против тога. Препушта се очајању из кога покушавам да га изместим узалудним разговорима, уверавањима да сам боравио на сличном мрачном месту, на дну самотног бунара пробијеног све до друге стране планете, како бих промолио главу изнад тла Кине, бежећи од својих проблема. На крају, суочио сам се с њима и успео сам да их решим. Колико-толико. Одбацује све што предлажем и грли пропаст као најбољег друга, грлећи свој загрљај. Измиче самом себи, пролази кроз тело-утвару, нестаје из мог живота.

Тврди да прошла је заљубљеност коју је осетио на дан када смо се упознали испред Биоскопа REX. Држао сам предавање о свом путешествију по Њујорку, певушећи у глави Тори Ејмос: China all the way to New York, I can feel the distance getting close, присећајући се помало давнашње депресије и измаштаног бега у Кину. Могао бих поново „отићи“ на Трг небеског мира у потрази за оним што стоји у његовом имену као обећање ако мене захвати љубав која је њега наводно напустила…

У својој двадесет петој години наслонио се на зид негдашњег јеврејског светилишта, наликујући врхунској мушкој курви. Мислио сам о њему као о Марији Магдалени и маштао да обожава моја стопала и толи ми жеђ потоцима суза радосница што извиру из свих оргазама које ћу му тек приредити. Нисам могао одолети да не задигнем му мајицу и дотакнем напућене трбушњаке, сада потопљене салом пивског стомака.

Дигао је руке од себе и на себе. Склања се, па се опет враћа, једном ме је и опљачкао. Направио ми је скандал са познаником на Фејсбуку коме је тражио слику курца преко мог налога. Нисам му замерио. Можда и јесам, али би се и тај краткотрајни бес развејао, потиснут разговорима о смрти његових најближих, баба и деда за које је био везан јер су га волели љубављу која је из незаних разлога прескочила родитеље. Уследио је и вечни покој оца – утешитеља и хранитеља – јер није био запослен, нити је могао да ради тако окрњен, сјебан, разорен у парампарчад.

Нисам до краја био сигуран да ли је све заиста тако. Не само зато што је имао обичај да лаже и мења своје приче из дана у дан, већ зато што су се стварност и фикција у његовој глави збућкале у неразлучиву смесу уљаних боја на платну постимпресионисте. Ни он сам није више разабирао шта је чињеница, а шта причица за лаку ноћ којом је обмањивао и мене и себе. Како год. Био је то део стварне, страшне приповести о њему.

Тражио је и небројено пута мој загрљај, налазећи у њему прибежиште од смрти. Говорио ми је сваким покретом – Take me away from all this death! – те Минине речи из Кополиног филма Дракула, вапећи за животом у коме ће и умрети, али ће до тада сви најдражи и даље бити ту, поред њега, за њега, као ја сада. Лежали смо привијени један на другог у јаловом покушају да спојимо се у савршени андрогин након што га је Зевс муњом разделио на Марка и мене. Гостили смо се својом другом половином и платонски „филозофирали“, присећајући се древног доба када смо се котрљали од среће по цео боговетни дан, четворуки и двоглави. Блискост, тај ретки драгуљ у империјалној круни тешко освојивих пријатељства – све ређих и неискренијих – просијавао је изнутра зажарен чаробним сјајем чије порекло је тешко установити, осветљавајући пут ка сажимању, срастању, губљењу и поновном проналажењу себе.

Руку на срце, оно што сам налазио били су његови гузови, сочни као тек заклани телећи одресци, добрано прокрвљени, глатки и топли. Гризао сам их и халапљиво јео као ретку посластицу, као местанти медењак у коме само деца могу тако сладострасно да уживају. Обмотавали смо се један о другог као што пузавице опасују и стежу дебла прашумског дрвећа, као што смарагдни удав гуши несмотрену газелу, све до тренутка када су руке јутра провалиле кроз прозоре, већ гасећи стиском праскозорја бледичаста светла звезданих лампиона.

Подсећали су, у оку мог умора, на новогодишње сијалице. Плашим се да за њега неће бити 2018. Страхујем да ће успети да се убије и заувек остати у години на измаку. Посежем за последњим средством самообмане бранећи се од истине, највећег мајстора-квариша живота: поричем да ми је стало, одустајем од бављења њиме, све што је у мојој моћи урадио сам. И тачка.

Наравно, када бих знао где живи и да ли се заиста зове Марко, има ли икакве истине у његовој причи – укључујући и све ово што пишем – отишао бих из ових стопа да поклоним му неколико грама сунца и кажем речи бремените сјајем што одагнале би помрачину Танатоса. У њој живи као вампир кријући се од светла дана, уплашен да покаже своје лице, отвори уста и крезуб – али мени најлепши – течно проговори, шта год жели, јер се сада, напокон, усуђује. Желим да осећајно, гласно и нежно у исти мах отпевам му песму Шекспирових сестара Stay и тако ставим до знања колико ми је потребан. Страхујем да ћу и ја умрети без љубави… и тог вансеријског дупета.

Посветићу му најдивнију приповест и поништићу клетву што бациле су на њега три вештице из Магбета, бајку где неће се плашити измаштаних громовника. Моћи ће поново да се роди, реинкарнира у овом тексту, живи у њему срећан – за разлику од живота – макар на трен, милисекунд преостао до краја ове реченице. Налик овој причи скончаће и он, изненада, ненајављено, а нећу то ни знати. Дуга ћутња и изостанак посета учиниће да запалим свећу у Храму светог Саве, ону танку жућкасту „задушницу“, да брзо изгори и не види ме док горко ридам и сламам се.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu