SREĆA

Objavljeno:
SREĆA

preveo Filip Kamenković

Ono što vam nikada niko neće reći o sreći jeste to da u njoj ima užasno malo zadovoljstva. A ipak kada nam se ne bi makar jednom dogodila, kako bismo živeli?

Moglo bi nam biti korisno ako bismo napravili razliku između zadovoljstva i sreće. Ali možda svi to bez teškoća i čine, a jedino sam ja zbunjena. Izgleda da mnogi ljudi misle da je sreća zapravo najintenzivnija verzija zadovoljstva do koje se stiže istim putem – jednostavno moraš otići malo dalje istom stazom. Moje iskustvo nije bilo takvo. A ako biste me pitali da li sam želela više srećnih iskustava tokom života, ne bih baš bila sigurna da jesam, upravo zato što se ispostavila osećanjem kojim se teško upravlja. Uopšte mi nije jasno kako bi tačno trebalo da uskladimo sreću sa ostatkom svog svakodnevnog života.

Možda bi najpre trebalo da kažem da makar malo zadovoljstva iskusim svakog dana. Pitam se da li je to uobičajena mera? Isto je bilo čak i u detinjstvu kada su ljudi uglavnom nesrećni. Ne mislim da je razlogo tome mnoštvo divnih stvari koje sam doživela, već to što za mene sitnice prave veliku razliku. Čini mi se, na primer, da uživam u hrani više od većine ljudi — u ma kakvoj, najobičnijoj hrani. Sendvič sa jajima iz jedne od onih prljavih prikolica sa hranom na Vašington skveru ima istinsku moć da izmeni tok čitavog mog dana. Kakva god hrana da se nađe ispred mene, najčešće će dobiti ocenu od pet zvezdica.

Pomislili biste da ljude vole da kuvaju ili jedu sa mnom  – a zapravo mi kažu da sam dosadna. Gde nema probirljivosti, ne može biti ni svesti o nečijem umeću, ili zahvalnosti na naročitom trudu. „Ne govori da je to bilo ukusno“, upozorava moj muž, „za sve govoriš da je ukusno“. „Ali jeste bilo ukusno“.  Izluđujem ga. U stanju sam da čitavog dana iščekujem ledeni sladoled. Učestala anksioznost koja ispunjava ostatak mog života umirena je sve dok u ustima osećam ukus nečeg dobrog. I mada je tačno da se vraća čim taj ukus nestane, nemamo dovoljno pouzdanih izvora zadovoljstva da bismo odbili onaj koji je, posebno ovde u Americi, uvek dostupan. Ledeni sladoled od ananasa. Čak se se i velika anksioznost pisanja može umiriti na osam minuta, koliko je potrebno da se pojede ledeni sladoled od ananasa.

Moj drugi izvor svakodnevnog  zadovoljstva — mada bih volela da imam bolji način da ga opišem — jesu “lica drugih ljudi”. Crvenokosa devojka sa predivnim, velikim nosom, koji verovatno mrzi, zelenim očima i bledim tenom načinjenim više od pega nego od same kože. Ili krupan čovek koji puši cigaretu na kiši, iza čijih natopljenih brkova iznenada izranjaju živahne oči, prćast nos i anđeoska usta osmogodišnjeg dečaka. Kada na kraju dana napustim biblioteku, žurim do stana kako bih što pre svom mužu opisala tinejdžera oštrih crta lica, mačijih očiju, u uskim farmekama i kožnim čizmama na potpeticu, najobičnijem sivom džemperu, sa šminkom od prošle večeri i svilenkastom pomalo nakrivljenom Pokahontas perikom preko svog afra. Samouvereno je hodao ulicom kao da je čitav Brodvej samo njegova modna pista, dok su mu pletenice letele na sve strane. „Miss Thang, van dužnosti”. To dodajem radi pojašnjenja , ali moj muž pomalo nestrpljivo klima glavom; nije bilo potrebe za ovim dodatkom. On je takođe profesionalni posmatrač.

Od saveta iz ženskih časopisa uglavnom treba zazirati, ali ima nečega u onim otrcanim rečima: „zajednička interesovanja“. Ona zaista pomažu. Volim da čujem o Kineskinji sa medicinskim udžbenikom na koju je naišao u holu, toliko lepoj da je izgledala kao ilustracija. Ili o visokom Kenijcu iz liftu, čija je izdužena fizička elegancija svela svako obližnje telo  na status smanjenog, gadnog trola. Obično neću naići na ove ljude  – moj muž radi na osmom spratu biblioteke, ja na petom – ali dok slušam o njima osećam skoro isto zadovoljstvo kao da sam ih sama srela. Još veće zadovoljstvo mi pruža podražavanje hoda, gestikulacije ili glasova ovih neznanaca, ili čak čitavih razgovora  –  između dvoje ljudi u redu za bankomat ili studenata na klupi u blizini fontane.

A zatim je tu ono što, potpuno antropomorfizovano i najčešće uvredljivo, radi ili govori naš pas, čime izražava čitav univerzum stvari koje sami ne možemo da uradimo i kažemo jedno drugom ili drugima. „Pretvaraš se da si pas“, reklo je naše dete nedavno, iznenadivši nas. Ima skoro tri godine i sav naš intimni jezik gubi privatnost i postaje joj razumljiv. Naravno, znali smo da će jednog dana postati potpuno svesna svog okruženja i da ćemo pre nego što se to desi morati da prestanemo da se svađamo, pušimo, jedemo meso, koristimo internet, razgovaramo o licima drugih ljudi i pozajmljujemo glas psu, ali sada kada je taj dan došao i ona sve razume, ispostavlja se da smo nesposobni da se promenimo. „Prestani da imitiraš psa”, rekla je „blesavo je“, i po prvi put u osam godina pogledali smo u psa sa stidom.

Povremeno je i dete zadovoljstvo, mada najčešće sreća, što zapravo znači da nam ne pruža skoro ni najmanje zadovoljstva, već tu čudnu mešavinu straha, bola i uživanja koju sam naučila da prepoznajem kao sreću, i sa kojom sada moram da naučim svakodnevno da živim. To je novi problem. Do nedavno sam iskustvo sreće imala samo pet puta u životu, možda šest, i svaki put pokušavala da je zaboravim brzo nakon što se dogodila iz straha da će sećanje na nju iskriviti i uništiti sve ostalo.

Recimo da mi se dogodila šest puta.Od toga sam tri puta bila zaljubljena, ali samo jednom je ta ljubav bila održiva ili u stanju da mi pruži dugoročno zadovoljstvo. Dva puta sam bila urađena – drogama različite vrste. Jednom sam bila u vodi, jednom u vozu, jednom sam sedela na visokom zidu, jednom na visokom brdu, jednom u noćnom klubu i jednom u bolničkom krevetu. Teško je sastaviti generalnu sliku sa tako malom i raznolikom grupom podataka. Noćni klub je sumnjiv primer, a kako je zapravo u pitanju bilo grupno iskustvo, smatram da pitanje mogu da bacim na sto. Upućujem  ga pre svega svojim Britancima. Dragi moji Britanci! Oni među vama koji su imali dovoljno sreće da koriste prvu generaciju ekstazija a da ne iskuse štetne i povremeno smrtonosne efekte za koje danas znamo – da, za vas imam pitanje. Da li je to bila sreća?

Posebno bih htela da čujem iskustva onih koji su se našli u noćnom klubu Fabrik, u blizini stare mesne pijace Smitfild, jedne noći 1999. godine (žao mi je što ne mogu biti preciznija), kada je di-džej izmiksovao „Can I Kick It?“, a nakon toga „Smells Like Teen Spirit“ sa haus podlogom koju je, činilo se, jedino i puštao prethodna četiri sata. Ja sam u tom trenutku izlutala iz karvenosnog  uniseks toaleta (!), želeći da pronađem svoju prijateljicu Saru, ili ako ne nju onda prijatelja Vorena, ili ako ne njega bilo koga ko bi se sažalio na devojku koju samo što nije počeo da radi ekstazi i koja ne može da nađe nikoga i ništa, uključujući ni svoju torbu. Oteturala sam se nazad u gužvu.

Većina muškaraca je bilo golo do pasa, a žene su uglavnom, poput mene, nosila one čudne kecelje, popularne u to vreme, koje su prekrivale prednji tela i kojima je polazilo za rukom da budu pristojne uz pomoć svega nekoliko slabašnih traka koje su se vezivale u malu mašnu na leđima. Provlačila sam se kroz gužvu znojavih golih leđa, očajavajući i pitajući se gde osoba u ovakvom klubu može naći prenoćište (stepenište? protivpožarni prolaz?). Ali sve u šta bih pokušala da pogledam brzo bi se  razbilo i spojilo u serije šarenih fragmenata, kao da živim u kaleidoskopu. Gde sam uopšte pokušavala da odem? Nije više bilo „bara“ ili „zone sa kuliranje“ – postojao je samo podijum za igru. Sve se pretvorilo u podijum za igru. Svi su igrali. Stajala sam kao ukopana, dok su me plesači pritiskali sa svih strana, i bila prilično sigurna da ću svakog trenutka poludeti.

Onda sam iznenada čula Q-Tipa – blagosloven bio  –  ne sintisajzer, ne vokoder već Q-Tipa, njegov ljudski glas je repovao preko bita koji je napravio čovek. Gornji deo moje lobanje se otvorio da primi ljudskog Q-Tipa, a mršavi muškarac ogromnih očiju mi je pružio ruku preko mora tela koja su se nalazila između nas. Uporno me je pitao jednu istu stvar: Da li te radi? Radilo me je. Ludačke cipele na štiklu su me ubijale, bila sam prestravljena idejom da ću možda umreti, ali me je ipak istovremeno preplavilo zadovoljstvo što se „Can I Kick It“ pušta upravo sada, u ovom trenutku istorije sveta, i što lagano prelazi u „Smells Like Teen Spirit“. Uzela sam njegovu ruku. Vrh moje glave je odleteo. Igrali smo i igrali. Prepustili smo se sreći.

Godinama kasnije, slušajući pesmu britanskog umetnika The Streets „Weak Become Heroes“, ponovo sam proživela ovo iskustvo gotovo savršeno preneseno u stihove, i shvatila da baš kao što je svako dete iz Amerike živo 1969. godine videlo sletanje na Mesec, tako je i skoro svaki Britanac između šesnaeste i tridesete godine za vreme devedesetih video neku verziju mršavog narkomana, na kakvog sam ja naišla u klubu Fabrik. The Streets mu daje ime „Evropski Bob“. Pretpostavljam da je to arhetipski lik moje generacije. Lik „Super Hans“ iz britanske televizijske komedije „Peep Show“ je još jedan primerak ove vrste, mada je verovatno tačnije reći da je Super Hans zapravo Evropski Bob u svojim četrdesetim. Ne sećam se imena svog tabletomana, ali ćemo ga zvati „Smeško“. Bio je jedan od onih nepoznatih ljudi koje srećete isključivo na podijumu za igru ili na plaži na Ibici. Obično su imali neobjašnjive nadimke, činilo se da  nemaju dom ili porodicu, a njihovi kapaciteti za uzimanje droga bili su neograničeni, kao i univerzalni osećaj dobronamernosti prema svim muškarcima i ženama, bez obzira na njihovu rasu, veroispovest ili stanje opijenosti.

Njihova najdivnija osobina je bila velikodušnost. Tokom te jedne večeri Smeško bi bio u stanju da za vas uradi sve. Da vam dozove taksi, hoda miljama kroz ulice za vreme ranih jutranjih sati tražeći hranu, drži vam kosu dok povraćate i sluša vaše poduže žaljenje na roditelje i prijatelje – slažući se sa svim vašim jadikovkama – iako mu je svaka osoba uključena u te razmirice sasvim nepoznata. Suprotno vašoj prvobitnoj sumnji, Smeško nije želeo da spava sa vama, da vas opljačka ili prevari na bilo koji način. Jednostavno mu je bilo strašno bitno da se te noći dobro provedete sa njim. „Da li te radi?“, bilo je Smeškovo večito pitanje. „Da li počinje da te radi ? Radi me. Da li počinje da te radi?“. Da „uradi“  vas bilo mu je gotovo bitnije od toga da sam doživi ono o čemu govori.

Da li je to iskustvo bila sreća? Verovatno ne. Ali je imitiralo stanje sreće prilično dobro. Sadržalo je, u minijaturnoj formi, veliki napor koji obično prethodi sreći i taj osećaj – jednom kada je neko „u“ sreći – da si nekako ušao u osećanje i u njemu nestao. Ja „posedujem“ zadovoljstvo, to je osećaj koji želim da proživim i kog želim da se držim. Ali na tom podijumu za igru ja sam bila sreća, ili bar neki delić sreće, zajedno sa stotinama ljudi iz kluba koji su takođe bili njen deo.

Mora da je svaki Smeško, na svoj način, prepoznao ono što je od vitalnog značaja; to bi objasnilo njihovu ogromnu brigu o iskustvu drugih ljudi. Dok god su bili urađeni, činilo se da izlaze van granica svog ega. Možda bi ovo zaista i bila sreća kada sledeće jutro ne bi uvek svanulo. Ne govorim samo o užasnoj glavobolji, zamagljenom vidu i bolovima u stomaku. Ono što bi zapravo uništilo mogućnost da smo prethodne večeri doživeli sreću je sećanje na njega onakvog kakvo je zaista bilo i brutalno saznanje da je svaki subliminalni momenat – svaki razgovor za koji nam se činilo da dotiče samu suštinu života, svaka pesma koja je zvučala kao remek-delo –  da sve to pod oštrom jutarnjom svetlošću nema nikakvu težinu. Poslednje poniženje dolazi u trenutku kada se dovučete iz spavaće u dnevnu sobu. Na kauču vaše majke, umesto lakrdijaškog spasioca i srodne duše koju ste mislili da ste sreli prošle večeri, nalazi se  bolno dosadan narkoman, koji već puši džoint i koji vas je čekao da mu pozajmite dvadeseticu za taksi.

Ipak, u pitanju nije bilo potpuno protraćeno vreme. Na neurološkom nivou ovakva iskustva vam pružaju ideju o tome kako bi sreća koja nije indukovana opijatima mogla izgledati. Pomažu da naučite da prepoznate sreću kada jednom stigne. Prepostavljam da neurolog može po jasnim stavkama objasniti zašto u trenutku nakon porođaja osećamo toliko ushićenje, ili zašto to isto osećamo plivajući u velškom planinskom jezeru sa dragom osobom. Možda se iste sinapse koje ekstazi lažno razdrma autentično pokreću svežom vodom, određenim epiduralom ili oksitocinom. I ako neko ko ima telefon dotrči do vas dok sedite na visokom brdu na jugu Francuske kako bi vas obavestio da dve godine tenzije, učenja dosadnog materijala i akademske anksioznosti nisu bile uzaludne – možda tada te sinapse, ili šta god da su, počinju svoj veseli ples.

Svakako nam nije potreban neurolog da bismo znali da zaljubljenosti, posebno one pune opasnosti – stvaraju nešto ekstatično u našem mozgu, ali isto kao i u slučaju pilula koje dele ime sa ovim pridevom, ubrzo slede horor i razočarenje. Kada se dogodila moja divlja zaljubljenost, lutali smo kroz muzeje toliko dugo da nismo ni primetili kada se zatvorio;  zaglavljeni u njegovom dvorištu, popeli smo se na visoki zid i shvativši da je još viši sa druge strane, razmatrali preostale opcije: polomljeni članak ili duga noć prespavana na kamenom lavu. Naposletku nam je prolaznik pomogao da siđemo, osećanja su postala prozraična i nakon nekoliko meseci isparila. Ono što je izgledalo kao ljubav zapravo je bio samo teen spirit. Ali kako je divno sedeti na visokom zidu, omamljen i srećan, i gledati na lomljenje članka kao na nešto nebitno.

Prava ljubav je stigla mnogo kasnije. Čekala je na kraju dugog i napornog puta, i sve do poslednjeg trenutka nisam verovala da ću je pronaći. Bila sam toliko iznenađena njenim dolaskom, toliko nepripremljena, da sam za dan kada je stigla već organizovala obilazak Holokaust muzeja u Aušvicu. U vozu koji nas je vodio do autobusa za muzej, držao si moja stopala. Uputili smo se ka svemu onom što čini život nepodnošljivim,  osećajući ono jedino što ga čini vrednim življenja. To je bila sreća. Ali nije dobro misliti ili raspravljati o njoj. Nema joj mesta među besnim svađama o tome ko je očistio kuću ili ko će pokupiti dete. Nevažna je dok spokojno sedim i gledam stari film ili dok imitiram dve starije žene iz prodavnice ili dok nervozno posmatraš kako jedem ledeni sladoled, nevažna je čak i dok radimo na dva različita sprata biblioteke. Ne uklapa se sa svakodnevnicom. Ono što vam nikada niko neće reći o sreći jeste to da u njoj ima užasno malo zadovoljstva. A ipak kada nam se ne bi makar jednom dogodila, kako bismo živeli?

I za kraj: nekada se sreća umnoži, na opasan način. Deca su ozloglašeni primer. Nije li već dovoljno loše to što će voljeni sa kojima ste proživeli istinsku sreću u određenom trenutku za vas biti izgubljeni? Zašto ovoj noćnoj mori pridodati dete, čiji bi vas eventualni gubitak potpuno uništio? Treba napomenuti i to da jednako opasnu sreću za mnoge ljude predstavljaju pas ili mačka, budući da je odnos sa životinjama u izvesnom smislu intenziviran upravo svojim zagarantovanim krajem. Nadate se da ćete napustiti ovaj svet pre svog deteta. Prilično ste sigurno da će vaš pas napustiti svet pre vas. Sreća je takva ludost čovečanstva.

Pisac Džulijan Barns je o oplakivanju onih koje smo izgubili jednom rekao, „Boli onoliko koliko je vredelo“. Ove reči mu je zapravo  napisao prijatelj u pismu saučešća, Džulijan ih je preneo mom mužu, a on meni. Mesecima nakon toga su ove reči ostale sa nama, tako jasno i brutalno. Boli onoliko koliko je vredelo. Kakav sporazum. Zašto bi iko prihvatio tako ludački dogovor? Svakako bismo, da smo normalni i razumni, birali zadovoljstvo umesto sreće, kao što to životinje pametno čine. Ipak kraj zadovoljstva nikome ne šteti previše i uvek može biti zamenjen drugim, manje-više jednake vrednosti.

 

Zadie Smith (1975, London), spisateljica i esejistkinja. Književnu slavu je stekla već svojim prvim romanom Beli zubi iz 2000. godine.

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu