Spomenik i Prvoborac

Objavljeno:
Spomenik i Prvoborac

Tekst razmatra ideološki akt o sklanjanja spomenika Josipu Brozu Titu sa Trga partizana u Užicu, današnjeg centralnog Užičkog trga. Metod koji nas vodi kroz tekst stoji na psihoanalitičkom tlu  i baziran je na uspostavljanju veza i izvođenju zaključaka iz stavova Frojda, Lakana i Žižeka na temu odnosa praznine i ‘nagona smrti’ i uticaja tog odnosa na formiranje fantazama. Proces formiranja fantazama, artikulisan između praznine i ‘nagona smrti’ prati nizanja istorijskih fakata. Istorijski fakti svakako se pokazuju kao produkti fantazama različitih ideologija i njihove smene. Praznina koja je kao svakodnevni objekat, u ready-made postupku uklanjanja biste, unesena u prostor Trga vodi nas iz simulakralnog sveta definisane ideologije u naturalistički horor tranzicije.

Princip realnosti interveniše u(nutar) principu zadovoljstva, sputava ga i stvara zakonitost u Simboličkom odnosno u fantazmu. To je zakonitost iz Simboličkog koja u svesti konstruiše fantazam. Fantazam je tako postavljen kao imaginarna sedimentacija odnosa zadovoljstvo – nezadovoljstvo. Određeni fantazam se ustoliči kao svakodnevno i zahteva dug i zaobilazan put do formi zadovoljstva koje već nisu uspostavljene i ponavljane u njemu. Kroz ove zaobilazne puteve Ja prelazi ka složenijim organizacijama kompatibilnim sa društveno-političkim aparatima. Dolazimo do iluzije celovitog Ja u njegovom odnosu sa nekompatibilnim nagonima, odnosom koji je artikulisan kroz razmere između zadovoljstva, nezadovoljstva i Ja. Potiskivanje mogućnosti zadovoljstava pretvara se u izvor nezadovoljstva. Neurotično nezadovoljstvo je vrsta zadovoljstva koje se ne može osetiti kao takvo. Statika unutar ustoličenog fantazma koju smo već podcrtali, spojena sa konstatacijom da ,,histerični najvećim delom pate od reminiscencija”,[1] dovodi nas na polje istorizovanog vremena. Intervencije unutar istorizovanog vremena proizvode identitete. Zato moramo pokušati da uspostavimo veze između praznine i nagona smrti koje će nam u kontekstima cikličnih ponavljanja pomoći da interpretiramo nizanje istorijskih fakata kao dokaza oblikovanja života koje dolazi iz kulture koja oblikuje ideologiju.

Prisila ponavljanja ne sadrži samo mogućnost obnavljanja ranijeg zadvoljstva, već donosi sa sobom i doživljaje koje nisu mogli biti zadovoljeni. Oni su kao takvi potisnuti i izranjaju kroz ponavljanje zajedno sa obnavljanjem ranijih formi zadovoljstva koje je u tom ponavljanju sadržano. Uprkos tome što ponavljnje donosi i nezadovoljstvo, akcija se iznova i iznova ponavlja. Prisila ponavljanja tako zalazi iza principa zadovoljstva. Zapitajmo se sada kakva je to sila koja nas nagoni da se uprkos svemu povinujemo ovom ,,večnom vraćanju istog”?

Opažanje sa svešću gradi sistem. On se nalazi na granici između spoljašnjeg i unutrašnjeg. ,,Svest nastaje na mestu traga sećanja.”[2] Ali, tu nema trajnih tragova. Tragovi se u svesti uvek šire na sledeće unutrašnje sisteme, u njima i kroz njih. Proces, odnosno trag uzbuđenja , gubi se u fenomenu osvešćenja. Atemporalna zona, koju stvaraju nesvesna duševna zbivanja koja su po sebi ,,bezvremena”, stvara iluziju praznine u vremenu. Činovi primarnog procesa kao mehanizmi id-a prazne tenzije kreirane od strane principa zadovoljstva, koji pokreće id i zahteva instant zadovoljenje potreba, želja i htenja; sekundarni proces prazni tenzije između ega i id-a koje su uslovljene neispunjenim nagonima i potrebama. Sekundarni proces funkcioniše kroz akciju ega usmerenu na traženje objekta u realnom svetu koji se poklapa sa mentalnom slikom kreiranom od strane (id-ovog) primarnog procesa. Definišući nagon Frojd sve ove procese ‘spušta’ do organskog života:

Nagon bi, dakle, bila unutrašnja težnja, svojstvena živom organizmu, za ponovnim uspostavljanjem nekog ranijeg stanja, koje je taj živi organizam, pod uticajem spoljašnjih remetilačkih snaga, morao da napusti; neka vrsta organske elastičnosi, ili ako hoćete, ispoljavanje inercije u organskom životu.[3]

Cilj navedene definicije nagona je da se prepozna u nagonu konzervativni momenat prirode živog. Značajno je opisati i implementaciju pomenutog momenta u istorijsko objašnjenje, čime se konzervativni nagoni sabiraju sa nagonima koji teraju na stvaranje novog, i tako sjedinjeni se  ponavljaju ulančavajući se u cikluse. Ali sve živo umire iz unutrašnjh razloga. Oni su jednom bili spoljašnji i od njih nema zaštite. Projekcija unutrašnjih uzbuđenja na spoljašnje procese samo ih neznatno ublažava. ,,Cilj svega živog je smrt, i obrnuto: Neživo je postojalo pre živog.”[4] Opet se vraćamo na zaobilazne puteve koji vode do dostizanja cilja (čoveka) – ka smrti. Tačka do koje smo došli asocira na Kjerkegorovu konstataciju da ,,malograđanin obilazi mogućnost kao zatvorenika u kavezu verovatnoće,…”[5] Možda se u ovom obilaženju i nalazi izvor zaobilaznih puteva.

Da se vratimo na motiv ponavljanja. U njegovoj osnovi je ,,nagon ka savršenstvu”. Ovaj ,,nagon ka savršenstvu” moraćemo da usmerimo ka Ja čime dobijamo Ja-nagon, uz naglašavanje činjenice da ,,nagon ka savršenstvu” polazi od seksualnih nagona. Usled sukoba Ja-nagon-a sa spektrom seksualnih nagona nastaje sadizam koji je zapravo nagon smrti. Nagon smrti je Ja, ali ga je narcistički libido odvratio od njega i on se ispoljava na objektu. Povratak sadizma u sopstveno Ja naziva se mazohizam. Objekt-Ja je sistem potencijalnosti tačaka dodira sa spoljašnošću koje Ja kao subjekt uklapaju u intersubjektivnu koheziju. Mazohizam je regresija i regulacija kreatura libida unutar Ja-nagona. Nagon života se tako iskazuje kao sklop nagona smrti i prisile ponavljanja. Kao takav nagon života formira i raspoređuje Ja-objekte koji ispunjavaju prazan prostor. On se vraća u fragmentima praznine unutar svesti. Ciklična perpetuacija sadržaja svesti odvija se oko atemporalnih praznih sadržaja nesvesnog nastalih iz pomenutih fragmenata. Spekulaciju o praznini Frojd nastavlja drugom spekulacijom:

Spekulacija onda dozvoljava delovanje tog Erosa od samog početka života i izvodi ga kao ,,nagon života”, za razliku od ,,nagona smrti” koji je nastao od anorganskog. [6]

Postaje jasno da su ,,nagoni života” unutar živog, odn. unutar nas. Oni ,,sa sobom neprestano donose napetosti čije smirivanje se oseća kao zadovoljstvo”[7]. Sa druge strane, nagon smrti je neupadljiv i neprestano se šunja naokolo. Princip zadovoljstva je i unutra i spolja, ali stalno stoji u službi nagona smrti prkoseći ‘principu realnosti’.

Lakan ,,nagon smrti” i ,,nagon života” razmatra kao manifestacije dva različita aspekta nagona. A Unlust(oklevanje, neugoda) on postavlja na sledeći način:

A Unlustje ono što se ne može pripisati načelu ugode [principu zadovoljstva], što se ne može svesti na to načelo. Polazeći od toga Frojd nam kaže da će nastati ne-ja. Unlustse postavlja – pazite dobro – unutar kruga prvotnoga Ja, on ga izgriza, a da ga homeostatsko funkcioniranje nikad ne uspije resorbirati.[8]

Ovde se postavlja pitanje artikulacije homeostaze izadovoljstva. Homeostazu je moguće dosegnuti samo u slučaju smrti, odn. vraćanja neorganskom. Lakan nam ovde poručuje da je ,,svaki nagon (ustvari) nagon smrti” zato što: svaki nagon teži svom uništenju, svaki nagon uključuje subjekt u ponavljanje i svaki nagon predstavlja pokušaj da se izađe izvan principa zadovoljstva u svet ‘viška zadovoljstva’ koji je označen kao jouissance, gde je uživanje doživljeno kao patnja.[9]

Žižek nešto slično konastatuje fokusirajući se na princip nirvane. Za njega nirvana je najviši i najradikalniji izraz principa zadovoljstva. Nagon smrti je uvek protiv sebe (nagon smrti je uvek protiv nagona smrti…), i on je ,,tenzija koja opstaje i prelazi izvan i protiv principa nirvane”.[10]Nirvana je utonulost u ništavilo. ‘Ništavilo’ je praznina, lišenost supstancije, najniži nivo energije… Ona je znatno bliža principu realnosti (koji se suprotstavlja principu zadovoljstva).Princip realnosti ima veću sklonost da opstane u ,,nečemu” nego ,,ni u čemu”. Žižek to objašnjava na primeru Higsovog polja, koje kada se izvuče iz određenog sistema tom sistemu energija raste. Osvrćući se na Lakana on konstatuje:

To je ono na šta Lakan cilja kada ističe razliku između frojdovskog nagona smrti i ,,principa nirvane”, prema kome svaki živi sistem teži ravnoteži, najnižem nivou energije, i u krajnjem ishodu, smrti.[11]

Naime, nedokučivost neorganskog za organsko, u organskom se manifestuje kao praznina. Praznina u organskom se u svesti manifestuje kao praznina. Sa druge strane, težnja organskog da pređe u neorgansko (iz koga vodi poreklo) je osnova određenja ‘nagona smrti’. Tako se u praznini najjače artikuliše nagon smrti. (Pri-)vezanost za spoljašnji predemet (objekat) uspostavlja se u odsustvu tog predmeta. Prisustvo tog predmeta kao predstave u svesti i iščezavanje ove predstave kao trga iz svesti, određuje mogućnost pojave fantazma. Lakanov matem za fantazam je:$ ◊ a. $ je subjekt sveden na nivo označitelja (vizuelnu ili akustičku sliku), kome još samo ostaje opna (Frojdov mehurić koji je zaštićen od nadražaja, ali, čiji sledeći sloj kore ,,kao organ za prihvatanje nadražaja, mora biti spolja diferenciran”). ◊ je kondenzacija četiri znaka u jedan (‘veće od’, ‘manje od’, ‘i’, ‘ili’), dok je a zauvek izgubljen objekt želje koji usmerava želju. ‘a’ je praznina u svesti koja vuče poreklo iz nedokučivosti neorganskog i pokušaja artikulacije te praznine u svesti. Lakanov matem uspostavlja odnos između spoljašnjosti i unutrašnjosti subjekta. Ovaj neuspeli odnos rezultira formiranjem fantazma kojim se pokriva praznina i prividno artikuliše nagon smrti. Ciklična perpetuacija sadržaja svesti oko atemporalnih praznih sadržaja nesvesnog biva zamenjena cikličnom perpetuacijom oko sublimnog objekta ideologije. Fantazam se formira kao iluzija ravnoteže u cikličnom kretanju oko sublimnog objekta ideologije.

Odredili smo odnos između praznine, nagona smrti i nagona za savršenstvom. Pre nego što pređemo na slučaj koji ćemo interpretirati u artikulaciji teze, predlažem da se osvrnemo na vezu koju Žižek uspostavlja između Maljeviča i Dišana:

Maljevičev minimalistički raspored prosto daje ili izoluje – to mesto kao takvo, prazno mesto (ili okvir) s protomagičnim svojstvom na osnovu kojeg se svaki objekt koji se zatekne u njegovom okviru transformiše u umetničko delo. Ukratko, nema Dišana bez Maljeviča: tek pošto je umetnička praksa izolovala okvir/mesto kao takvo, ispražnjeno od svekolikog sadržaja, možemo se upustiti u ready-madepostupak.[12]

Ovde se otvara i osnovna zamisao ovoga rada: pokazati kako se uklanjanjem sublimnog objekta ideologije iz svog konteksta proizvodi ‘prazno mesto’ koje prazninu uvodi kao svakodnevni objekt i transformiše je u umetničko delo. Naravno, potom se iz pomenute praznine proizvodi paradoksalno meta-‘prazno mesto’koje vodi subjekt ka opsesivnoj potrazi za apsolutom dovodećiga do inercije kao jedinog održivog principa. Naporedo sa tim nastojaćemo da pokažemo da se ceo ovaj proces već mogao nagovestiti u konstruisanju pomenutog sublimnog objekta ideologije.

Ako se uporede naslovne strane užičkih Vesti od 8. Maja 1981. i 7. Maja 1982. godine na njima se zatiče gotovo ista fotografija: u prvom planu skulptura Josipa Broza Tita i pored nje dva pionira, Užički centralni trg odn. Trg partizanai na njemu gusta masa ljudi. Članci koji su dati pored ovih fotografija ističu žalost i tugu zbog smrti ,,najvećeg sina naših naroda” dodajući pri tom i epitet besmrtnosti njegovom imenu. Svi građani se obavezuju na čuvanje tekovina njegovog besmrtnog dela. Tako na primer jedan deo članak iz 1981. glasi:

Ta besmrtnost Tita, veličina njegovog dela i sam njegov odnos prema životu i smrtisu ono što najveću tugu i žalost pretvara i usmerava iz čina govora o bolu u čin opredeljenja za njegovo delo koje je njega učinilo besmrtnim, a nas poznatim i priznatim u celom svetu.  To je potvrda da život čoveka ne određuje čin rođenja i čin smrti već delo koje je stvorio.[13]

Ili godinu dana kasnije:

U borbu za naše lepše i srećnije sutra vodi nas Titova reč i njegovo neuništivo delo. To su putokazi na drumovima jugoslovenske budućnosti za kojom odlučno idemo s Titovim imenom na usnama.[14]

Vremenska dimenzija ovih fragmenata članaka više je nego očigledna. Oni tumače događaj koji se ciklično, gotovo liturgijski, odvija svake godine 4. maja u petnaest časova i pet minuta. Ali u tom cikličnom obeležavanju jednog momenta u godini, nešto drugo postaje  očiglednije. To je insistiranje na besmrtnosti ‘njegovog’ dela i fokusiranost na budućnost u koju idemo sa njegovim ,,imenom na usnama”. Svakako da je u fokusu na budućnost sadržana određena ideja progresa, ali je ideja o besmrtnosti vođe vuče u začarani krug koji se beskrajno ponavlja. Učinak tog ponavljanja je petrificiranje fantazama koji su konstruisani kroz lik i delo vođe, odn. Josipa Broza Tita. Ovde se nameće pitanje o samoj anatomiji tih fantazama, o njihovom funkcionisanju i vezi sa ovom reprezentacijom Titove ličnosti. Mesto na kome su se pomenuti događaji odvijali je Trg partizana u Užicu, na kome se nalazi jedna od retkih skulpturalih reprezentacija predsednika SFR Jugoslavije.

Trg partizana u Užicu nastao je u kontekstu koji se oblikovao kroz delovanje balansirajućih mehanizama društva prema političkom zapadu i istoku. Pre Trga partizana u Užicu je postojao Trg sv. Đorđa čijom gradnjom je raskinuta veza sa zakasnelom orijentalnom kasabom i uspostavljen odnos sa srednjeevropskim građanskim varošicama 19. veka. Trg partizana takođe je doneo promenu, ali različitog karaktera od pomenute. U osnovi koncepcije trga je dešifrovanje urbanističkih vrednosnih načela i zahteva lokalnog duha, spojeno sa težnjom ka metropolskim shvatanjima odn. težnjama internacionalnog (stila) modernizma. Socijalistički modernizam je artikulisan tokom pedesetih i šezdesetih godina iz slovenačkog kulturnog područja i krajem šezdesetih u okviru korčulanskog praxis-anastalog na temmeljima egzistencijalizma i strukturalizma. U isto vreme pobunu protiv socijalističkog realizma, kao dogmatske umetnosti, u Srbiji su predstavljale izložbe Petra Lubarde i Miće Popovića iz 1950. godine. Pružanjem otpora SSSR-u i izborom samoupravnog, trećeg socijalističkog puta, otvorila se mogućnost za heterodoksne stilske i likovne interpretacije i ne-sglasnosti unutar njih. Tako je pružena mogućnost za graditelje da poniru u načine izgradnje iz različitih vremenskih perioda i kombinuju ih u prilično fluidnim kontekstima definisanja zamisli samoupravljanja. ,,Dok je urbanistička i  kompoziciona planimetrija Novog Beograda razrađivana u širokom rasponu eksperimentalih šema, zvanično publikovanih i nezavisno raspravljanih, u okviru analitičkog institucionalnog planiranja i individualističkih razmatranja, u konceptima od predratnih sajmišnih komunikacionih formacija podignutih u šire razmere urbanizma do šematizacije koje su poprimile oblike savremene apstrakcije – u slučaju užičkog graditeljskog događaja radilo se o zgusnutom ideološkom sadržaju i brzini realizacije.”[15]Proučavajući strukturu trga suočavamo se sa principima proklamovane fluidne modernosti, moguće u strukturalnim pukotinama novog sistema koja je suprotstavljena krutom dogmatizmu socijalističkog realizma (estetizma). U stilskoj analizi trga otvara se rezonantna stilska polifinija koja prostor gradskog trga dovodi do granice na kojoj se može okarakterisati kao ,,brisani”. Zgrade koje okružuju trg bitne su za dalju njegovu karakterizaciju:

Zgrade pozorišta i centralne pošte u prosedeu folklorizma velikohočanske ili prizrenske kuće, ali i kao simbolički gestovi prizivanja evropeizacije u korpusu savremenog internacionalizma, sa južne strane trga, u okviru kojih su realizovane stambene zgrade arhitekata Dobrile Ivanović i Milana Antića.[16]

Neodvojiva od konceptualnog okvira kroz koji je definisana struktura užičkog trga bila je i skulptura Josipa Broza. Skulptura je postavljena 24. Juna 1961. godine. To je (umereno) kubistički modelovana stojeća efigija, mirno spuštenih ruku, sa levim iskorakom i maniristički svedenim volumenom maršalskog kaputa, bez parafernalnih, ekvestralnih i utenzijalnih motiva. Monumentalizam kubistički modelovane skulpture Josipa Broza sučeljen je i združen sa intimističkom ambijentalizacijom trga izvedenom kroz parterske nivelacije.

Monumentalnost skulpture bila je dodatno istaknuta snažnim rezoniranjima sa trgom i njegovim okružjem. Pomenuta rezoniranja postignuta su premeštanjem glavne oblikovne teme Trga partizana sa skulpture kao Prvoborca ,,na glavnu likovnu rezonancu postignutu geometrijskom opozicijom viske Pantovićeve [Milorad Pantović] stambene kule i horizontalnog, bogato dekorisanog zidnog panoa pozorišne zgrade.”[17] Zidni pano pozorišne zgrade sa šest stubova ,,izvanredne simboličke simulacije” naglašava ispršene grudi skulpture Prvoborca posredstvom trapeznih profilaispod kapitela stubova.

Spomenik je ipak u svojoj monumentalnosti zadržao sličnost sa spomenicima podizanim u slavu i čast Staljina. I u Kršinićevom (FranoKršinić) rešenju Tito je u istom maniru kao i Staljin predstavljen u šinjelu kao večiti soldat revolucije. Šinjel dominira skulpturom i unutar smirenog i dostojanstvenog držanja unosi snažnu kompaktnost i čvrstinu koja spomenik poistiovećuje sa stenom. Ranija slična verzija skulpture koja je postavljena u Kumrovcu i koju je napravio Antun Avgustinčić takođe je isticala šinjel, međutim, bio je to šinjel koji se viori na vetru i koji je isticao nemirna dešavanja u vreme krize oko Trsta. Sa druge strane, spomenik postavljen na Trgu partizana svojom kompaktnošću, smirenošću i odsustvom zaslužuje da se nazove stenom. Podsetimo se sada šta nam po pitanju toga kaže Sveto jevanđelje po Mateju (16, 18):

A i ja tebi kažem: da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati.[18]

i ‘dijalog’ Svetog jevanđelja po Jovanu (1, 42) sa njim:

I dovede ga Isusu. I Isus pogledavši ga reče: Ti si Simon, sin Jonin; ti ćeš se zvati Kifa što znači Petar.[19]

Svakako da prethodni citati prikazuju trenutak uspostavljanja religijskog ustrojstva. Trenutak postavljanja inertne stene oko koje će se kretati čitav kosmos kao zbir artikulacija svesti ljudi. Liturgijski tekstovi koji su raspoređeni u okviru ciklusa jedne godine služe da uspostave stabilan poredak fantazama koji će homogenizovati i instrumentalizovati celokupno društveno tkivo. I u poretku koji sebe naziva ateističkim zatičemo isto stanje stvari: savršenstvo se utvrđuje, utemeljuje i održava kroz cikličnu perpetuaciju koja dovodi do ustrojstva društva putem stabilizovanja poretka fantazama. Definicijom ikone postaje nam jasno poreklo i neobična snaga serviranih fantazama:

Najkraća definicija mogla bi biti da je ikona neka vrsta opne, membrane, možda i prozora, koji je postavljen između nebeskog i zemaljskog sveta, i kroz koju (ili putem koje) je moguća dvostruka komunikacija – sa jedne strane onaj koji stoji ispred ikone može da opšti sa svecem koji je naslikan, i tada, kako veli sveti Vasilije Veliki, u od strane ikonofila često citiranom pismu Amfilohu, ,,čast koja se ukazuje ikoni prelazi na prototip”,…[20]

Kao što vidimo ovo nije više fantazam koji se može definisati kao nešto što je između mene i ‘realnog’, već kao okvir-membrana-prozor-fantazam koji je za mene pripremljen prolaz ka apsolutu (bogu, sferi ideja…). Kako ja komuniciram sa apsolutom tako on komunicira sa mnom. Radi se o dvosmernoj komunikaciji u koju su upisana pravila življenja koja subjekt usvaja i suludo ponavlja, u svojoj želji da i on dosegen savršenstvo. Naravno da se to odražava dobro po proizvodni proces, ali samo pod uslovom da opisana indoktrinacija ne gubi na snazi. Razlika postoji između dvodimenzionalne i trodimenzionalne reprezentacije ‘savršenstva’. Dvodimenzionalna nas ‘zakucava’ na jednu tačku sa koje se opisana komunikacija odvija, dok trodimenzionalna otvara čitav prostorni niz takvih tačaka u okviru potencijalnog narativa koji se otvara u našim kretanjima oko nje. Tako se realni prostor isprečuje ispred nas kao ,,sveta zona”.

Proces Inkarnacije (otelovljnja, utelovljenje) koji smo opisali dodatno je pojačan masovnim okupljanjima ispred spomenika Titu. Proslave Dana mladosti i noćna dežurstva pionira dovode nas polako na tlo euharistije, u zapadnom religioznom kontekstu. Euharistije tumačena kao proširenje Inkarnacije. transsupstancijalizacija, odn. pretvaranje hleba i vina u krv i telo Hristovo znak je prisustva, istog onog prisustva koje se priziva liturgijskim aktom.

Hleb i vino su vidljivi i dodirljivi ovde i sada, a oni re-prezentuju nešto odsutno, a to je Pravo (božansko) Prisustvo:,,U euharistiji označitelj je označeno.”[21]

Ovde se ne radi o identitetu koji se uspostavlja između označitelja i označenog,  već ,,označitelj je(ste) označeno”. Jednim gestom se eliminiše materija kao najniži sloj u neoplatonističkom poretku i uspostavlja se simulakralna realnost koja je ‘realnija od realne’ i koju uspostavlja apsolut kao savršenstvo kroz koga deluju državni ideološki aparati. Simulakrakna realnost je realnost nizova označitelja, komponovanih i uspostavljenih kao realnost. To se postiže posredstvom entiteta koji je transformisan u ‘savršen’.

Podsetimo se sada protestantskih gestova koje je izveo Martin Luter, a na koje nam Bojana Pejić u svom odličnim tekstu skreće pažnju:

Kada se 1517. pobunio protiv kulta svetih slika i relikvija kojeg je propagirala vlast iz katoličkog Rima, Martin Luter je ustao protiv centralizovane vlasti na dva načina: preveo je Bibliju sa latinskog na nemački jezik, a svojomnetrpeljivošću prema slici preduzeo jedan sasvim moderan gest, jer je Marsel Dišan a ne Luter, kako tvrdi Verner Hofman, inaugurisao ,,estetiku posmatrača”.[22]

,,Apastinencija od slike” koja je inaugurisana pomenutim gestovima, prenela se i na pobunu protiv komunističkih rezima. U drugoj polovini pedesetih i početkom šezdesetih, tokom destaljinizacije, su sklanjane skulpture pokojnog sovjetskog lidera. Zakon iz 1984. godine(Zakon o upotrebi lika i dela Josipa Broza Tita) oštro je zabranjvao upotrebu ,,lika i dela” Josipa Broza u komercijalne svrhe. Ovaj akt onemogućio je demokratizaciju i emancipaciju društva i njegov put ka zapadnim oblicima proizvodnje i distribucije proizvoda kroz društveno tkivo. Dogma koja je bazirana na njegovomliku i delu pri tom je ojačana. Kada je krajem osamdesetih i početkom devedesetih SSSR ulazio u tranzicione vode, kao akt otpora komunizmu počelo je skidanje skulptura Lenjina i Feliksa Đeržinskog. To se moglo pratiti u seriji članak koji su izašli u dnevnom listu Politikatokom 1991. godine. Vrhunac te serije članaka, začinjene početkom ratnih dešavanja, nalazi se u Politici od 21. avgusta 1991. Članak nosi naslov: ,,Kralj Petar pretopljen u partizanskog heroja”. U članku se prati sudbina spomenika kralju Petru Prvom Oslobodiocu u Zrenjaninu. Spomenik, koji je bio trn u oku Švabama – folksdojčerima srušen je aprila 1941. godine. Tokom rata ležao je u krugu nekadašnjeg Doma omladine u Zrenjaninu. Nakon rata je raskomadan i samo je glava sačuvana. Naravno, od bronze spomenika kralju Petru I napravljena je bista narodnog (partizanskog!) heroja Žarka Zrenjanina.[23] Sedam dana kasnije, 27. avgusta 1991. godine, sa glavnog Užičkog trga inicijativom građana sklonjen je spomenik Josipu Brozu Titu. Spomenik je premešten iza Narodnog muzeja u Užicu gde stoji do dana današnjeg. Ostaje pitanje koje su bile konsekvence sklanjanja spomenika sa Trga partizana.

Svakako da je sklanjanje spomenika bilo refleksija trenutnih zbivanja na prostoru bivše SFRJ, ali ono je i više od toga. Sklanjanje ovde postaje simptom dešavanja koja su usledila. Uklanjanjem spomenika Josipu Brozu u slobodnom javnom prostoru nastala je praznina koja simbolično opisuje novo tranzicijsko vreme koje nema nikakav drugi društveni znak. Praznina koja se otvorila u okviru Traga kao konteksta nije otvorena uklanjanjem spomenika. Suprotno tome, uklanjanjem spomenika ona je unesena kao svakodnevni objekt u simulakralni svet. Tako je otvoreno ono što sam nazvao meta-‘prazno-mesto’ kao mesto koje sve što uđe u njegov okvir podiže na nivo apsluta. Vrsta simboličke ‘crne rupe’ koja poziva na identifikacije sa individualnim apsolutom (bogom) koji sve subjekte vodi putem užasne inercije. Praznina sa kojom je ovde izvršen ready-made postupak mnogo manje odgovara modernističkom purizmu (Less is More), a mnogo više postmodernističkoj premisi (Less is Bore) koja vodi ka principu mnogostrukosti i haosa. Haosa koji može da uredi samo snažna ekonomska proizvodnja koja je kod nas izostala. U odsustvu snažne proizvodnje haos se proširio ostacima pređašnje simulakralne realnosti. Umnožavanje viđenja, kao produkt opisanog procesa, dovelo je do upliva mnogih varijeteta fantastičnih priča u prostore koje je ranije formirala ideologija. Inflacija fantazama pojačala je inerciju koja je subjekt dovela na nivo stvari. Otvoren je princip haosa koji simulakralnu realnost teži da ogoli do krajnjih granica transformišući je u naturalistički horor tranzicije.

Praznina je i dalje prisutna. Na mesto spomenika nije postavljeno nijedno drugo spomen-obeležje, niti ploča. Zgrada pošte srušena je u bombardovanju od strane NATO pakta 1999. godine. Deluje kao da se inicijalna praznina sve više i više širi.

 

 

Literatura:

  1. Agamben, Giorgio, The Highest Poverty, Stanford: Stanford University Press, 2013.
  2. Bernar, Đorđe: ,,Kralj Petar pretopljen u partizanskog heroja”, Politika, 21. Avgust 1991.
  3. Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta, Beograd: Jugoslovensko biblijsko društvo, 2004.
  4. Ciganović, Aleksa, ,,Izgradnja trga partizana u Užicu: između ideje savremenosti i nesavremenosti”, Izgradnja, 67, 2013,
  5. Frojd, Sigmund, S one strane principa zadovoljstva; Ja i Ono, Novi Sad: Svetovi, 1994.
  6. Frojd, Sigmund, Brojer Jozef, Studije o histeriji, Beograd: Čigoja štampa, 2004.
  7. Kjerkegor, Seren, Bolest na smrt, Beograd: Plato, 2000.
  8. Lacan, Jacques, XI Seminar. Četiri temeljna pojma psihoanalize, Zagreb: Naprijed, 1986.
  9. Lacan, Jacques, Ecrits, Paris: Seuil, 1966.
  10. Mutavdžić, R, ,,U spomen velikanu”, Vesti, 1765, 1981.
  11. Pejić, Bojana, ,,,Tito’ ili ikonizacija jedne predstave”,Novo čitanje ikone, Dejan Sretenović, Beograd: Geopoetika, 1999.
  12. Prodanović, Milet, ,,Nove forme skrnavljenja”, Novo čitanje ikone, Dejan Sretenović, Beograd: Geopoetika, 1999.
  13. Turudić, M, ,,Dan tuge i ponosa”, Vesti, 1818, 1982.
  14. Žižek, Slavoj, Ispitivanje realnog, Novi Sad: Akademska knjiga, 2008.

 

 

[1]Frojd Sigmund, Brojer Jozef, Studije o histeriji, Beograd: Čigoja štampa, 2004.

[2]Sigmund Frojd, S one strane principa zadovoljstva; Ja i Ono,Novi Sad: Svetovi, 1994, 20.

[3]S. Frojd, isto, 37.

[4] S. Frojd, isto, I39.

[5]Seren Kjerkegor, Bolest na smrt, Beograd: Plato, 2000, 66.

[6]S. Frojd, isto, 63.

[7]S. Frojd, isto, 65.

[8]Jacques Lacan, XI Seminar. Četiri temeljna pojma psihoanalize, Zagreb:Naprijed, 1986, 257.

[9] Jacques Lacan, Ecrits, Paris: Seuil, 1966, 844.

[10]Slavoj Žižek, Ispitivanje realnog, Novi Sad: Akademska knjiga, 2008, 394.

[11]S. Žižek, isto, 393.

[12] S.Žižek, isto, 366.

[13]R. Mutavdžić, ,,U spomen velikanu”, Vesti, 1765, 1981.

[14]M. Turudić, ,,Dan tuge i ponosa”, Vesti, 1818, 1982.

[15]Aleksa Ciganović, ,,Izgradnja trga partizana u Užicu: između ideje savremenosti i nesavremenosti”, Izgradnja, 67, 2013, 489.

[16]A. Ciganović, isto, 491.

[17]A. Ciganović, isto, 494.

[18]Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta, Beograd: Jugoslovensko biblijsko društvo, 2004.

[19]Isto

[20]Mileta Prodanović, ,,Nove forme skrnavljenja”, Novo čitanje ikone, Dejan Sretenović, Beograd: Geopoetika, 1999, 157.

[21]Bojana Pejić, ,,,Tito’ili ikonizacija jedne predstave”,Novo čitanje ikone, Dejan Sretenović, Beograd: Geopoetika, 1999,135.

[22]B. Pejić, isto, 122.

[23]Đorđe Bernar, ,,Kralj Petar pretopljen u partizanskog heroja”, Politika, 21. Avgust, 1991.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu