Šikica za društvo za okruglim stolom

Objavljeno:
Šikica za društvo za okruglim stolom

Kult ličnosti i podaništvo teorijskim božanstvima su norma na univerzitetu. Kao na primer podaništvo prema Batler. Batler, Batler, Batler. Ili Spivak. Spivak, Spivak, Spivak. Ja sam suviše svesna svog života, a teorije su nesavršeni instrumenti kojima se život pokušava smestiti u interpretativne kategorije

 

Šest razloga privilegovanih za status quo koji su bezveze

Slušajući moj lekoviti i smirujući Južni vetar,  Sinana, Draganu, Šemsu, možda nekome bude značilo ako pokušam da preciziram svoje poruke, bez ulaženja u akademske teorijske igre koje su mi dosta zamorne. Naslušala sam ih se, pa su mi se pokazale kao beskorisne, a nekada i štetne. Ako hoćete da se pokažete kao neko ko zna više o postkolonijalnoj teoriji –  samo izvolite. Ja sam pogrešna osoba za disciplinovanje teorijom.

Filozofija nauke je učinila da se ne trzam mnogo na to šta neko misli da bi po nekoj teoretičarki trebalo da mislim. Privilegovani ljudi imaju svoje dominantne interpretativne krugove i epistemički relativizam nas uči da oni uvek mogu da proizvedu uslove pod kojima se stvarnost čita, u kojima se i Fanon čita, i da uspešno isključuju interpretacije onih „manje informisanih“  predefinisanim „relijabilnim diskursom“, kojima mogu da učine da „crna tela nestanu iz sopstvene priče“ kako kaže Mboti.

Fanonove ideje su mi važne jer je on primer potlačenog koji je bio spreman da govori radikalno i javno protiv izrabljivanja, a naročito rasizma. Kod nas je to je neverovatno hrabro. Ludački. Evo, daću samo jedan primer. Ovde Romkinje, čak i boljestojeće, kojih pak nema za stolom gde se razgovara o tome „ ko ima pravo na feminizam“ , dakle i o inače zapostavljenoj temi rasizma, kažu mudro „retko nas gde prihvataju kao u ženskom pokretu”. Što je, nažalost, i tačno. Retko nas gde prihvataju, pa smo srećne i sa ovim što nam se nudi, a i zato što moramo da mislimo kako da preživimo. Zavisimo od donacija, a sigurno  je da donacije ne dolaze od Romkinja.U najbolju ruku mogu da dolaze od patrijarhalnih Roma. Suštinski razlog zbog kog su Romkinje počele da govore javno o muškom nasilju nad Romkinjama držim da je taj što nisu morale da zaviseod njih. Imale su Soroša jedno vreme i građanke neromkinje da im finansiraju projekte. Ali vremena su teška. Presušuju donacije. I gde će sada morati da  govore o tome kako pokret nije njihov, nego ih u njega prihvataju. Eto, ni NVO  scena se ne razlikuje mnogo od partijske. Eto, i ovde samo  je potrebno da pratite novac.

No, ni Fanon nije moj Bog. Ne mislim, na primer, da to kakav je njegov odnos prema istoriji mene obavezuje u mom odnosu prema istoriji, ako je uopšte i različit. Kult ličnosti i podaništvo teorijskim božanstvima su norma na univerzitetu. Kao na primer podaništvo prema Batler. Batler, Batler, Batler. Ili Spivak. Spivak, Spivak, Spivak. Ili Janković, Janković, Janković. Na ulici, sa tim ženskim pokretom, ne sa partijom . Ali vidite kako su blizu NVO scena i partijska scena.  Milićević, „političar i bivši srpski gej aktivista“  nas je još 2010. tome naučio kad  je ušao u SPS posle Prajda.  Ja sam suviše svesna svog života, a teorije su nesavršeni instrumenti kojima se život pokušava smestiti u interpretativne kategorije. 

Dakle, ovoliko sam – u svojoj ograničenoj spoznaji – razumela iz kratke kritike svog prethodnog teksta. Ona mi deluje prosto kao poziv na status quo jednog muškog, pretpostavljam belog, obrazovanog, privilegovanog subjekta, iritiranog dovoljno da mora da se oglasi i da me smesti na neko „pravo“ epistemičko mesto. Mislim, dobro, korisno je, ima vidljivost i širu andragošku svrhu.

Da počnem:

1. Svi ti koji govore o potlačenima i prezrenima  u stvari su privilegovani, i da kažemo licemeri

  • Teorijom se bavepovlašćeni u kapitalizmu: Slažem se.
  • Fanon je bio povlašćen i mahom svi teoretičari postkolonijalne teorije bili su povlaščeni: Bio je boljestojeći potlačeni. Šta to znači? Znači da mu je otac radio na carini, a majka vodila radnju. Imao je bolje uslove života od mnogih crnaca pa se mogao obrazovati i putovati. No, crna koža ima svoju cenu, ništa nije vredelo. I pored asimilacije koja je uvek prisutna kod boljestojećih potlačenih, čak ni kad se iz uverenja borio za Francusku pod sloganima antifašizma, nikad nije bio jednak sa povlašćenima, onim boljestojećim, lošije i najlošije stojećim belcima, kolonizatorima. Kolonizatori, povlašćeni antifašisti gledali su da,nakon što su bili spremni da daju svoje crnačke živote za proklamovane antifašističke i internacionalne ciljeve, ljude crne kože izbrišu sa fotografija, iz istorije i sećanja, bez poštovanja njihovog dostojanstva. Isto tako, kolonizatori  su bili daleko od toga da crncima, ma koliko bili povlašćeni, ustupe neke poluge moći i vlasništvo nad zemljom i drugim resursima koje su prigrabili. To je valjda bit kolonizacije. Dakle, bio je on povlaščen, ali nije nikada mogao imati jednako priznanje niti distribuirana dobra, dakle nije mogao biti povlašćen jednako kao belci, ako baš neko misli da ga to što je bio boljestojeći potlačeni delegitimiše u bilo kom smislu. Izjednačiti Fanona sa belcima toga vremena ovako u jeziku je u najmanju ruku čudno, i destabilizuje dramatičnu razliku u moći koja je postojala.Hajd da kažem da skoro i ukida kolonizaciju. Pitanje je zašto bi to neko radio?

 

2. Pošto nema nevinih, Fanonu i drugima koji se bave teorijom o prezrenima i potlačenima nisu „čiste ruke“, a ja hoću da baš potlačeni i prezreni govore – onda ništa

  • O potlačenima nužno moraju govoriti oni koji su potlačeni, kaže se u mom tekstu: Ne kaže se, ide se van nekakve politike identiteta u epistemičku nepravdu, sa agitacijom da se isključenim epistemičkim subjektima omogući da doprinose epistemičkom korpusu, bazenu (pool) informacija, interpretacija, znanja! Romski i crnački identiteti su samo egzemplarni, iako su u fokusu.

Dosadno je spočitavanje politike identiteta romskim aktivistima/kinjama, naročito nama koji smo kao nešto i čitali u našim ubogim pokušajima da razumemo bitak naš prekarni, od strane vas koji čitate radove postkolonijlanih autora sa visokoparnim imenima. Deluje kao onaj očekivani stereotip koji mi, Romi imamo o vama – učeni ljudi preziru Rome, za koje smatraju da su neznalice. Ajte vi uradite nešto vodeći se tim teorijama konačno, kako god da ih razumete. Evo čekaju vas svi subalterni romski, kako god da ih definišete, razbićete nam neke stereotipe ako to učinite.  Samo jedan Rom/kinja, na primer, neka imaju korist od vašega znanja i tumačenja Spivak i ostalih, samo se potrudite, možete vi to.

  • Ako o potlačenima nužno moraju govoriti oni koju su potlačeni, onda sledi da u svom tekstu radove onih koji su povlašćeni moram odbaciti, uključujući i Fanona: Ne stoji prvo, pa ni drugo. Dodatno, nisu bili povlašćeni, nego boljestojeći potlačeni: politika jezika je zabrinjavajuća u tim izjednačavanjima u povlašćenosti kolonizovanih i kolonizatora, kao što rekoh.

 

3. Ako baš hoću da neki prezreni i potlačeni subjekti postoje i govore, onda su oni drugačiji subjekti od onog kako ih ja predstavljam, dakle, neinformisana sam i o svom životu i o teorijama o svom životu i neosnovano se bunim – bolje da ćutim.

  • Subalternost je identitetska odrednica u mom tekstu, za razliku od situacionog određenja Spivak: Nisam se bavila subalternošću po Spivak; teorijski trop politika identieta vs subalternost ovde vidim kao podmetnut za svrhe belaca, muškaraca i nekih žena privilegovanih da se izbegne razgovor o problemima kojima ne žele da se bave jer im ne ide u korist.
  • Subjekat se smešta u prošlost u mom tekstu, a to nije ono što Fanon radi, pa se ne mrem osloniti na njega pri istorizaciji položaja potlačenih, uključujući i Rome: Neću da ulazim u interpretacije Fanona: Bitnije je da je istorizacija, po mom mišljenju, nužna za pitanja pravde. Balkan  je baš dobar primer, čudno kako to nije blisko i u ovom kontekstu. Pitam se zašto je to tako.


4. Isto tako, teoretičari na koje se oslanjam govore nešto drugo od onog što ja mislim da govore. Marksističkom levom logikom (ti pomeuti licemeri privilegovani) sami ukidaju mogućnost rasprave o rasizmu privilegovanih, belih, obrazovanih, građanski ili levo orijentisanih osoba. Dakle, ni oni sami neće da problematizuju te stvari, pa šta se ja onda bunim. Moje su poente tako bez teorijske osnove i socijalnog konteksta, van granica logike i razumnosti – bolje da ćutim

  • Povratak crnačkom bitku je povratak u prošlost: Ideja progresa je po mom mišljenju problematična; Da li je ova interpretacija Fanona u redu, ne želim ulaziti u to; bitnije je da za mene nema sadašnjosti, ni budućnosti bez prošlosti
  • Bunim se jer otkrivam vlastitu (ukradenu) kulturu-prirodu, ne jer ne mogu disati, kao što Fanon kaže: Ah, prosto ne stoji, ah biopolitike, ah, moje probavne smetnje pomenute, čir na želucu, između ostalog nastao i od proseravanja onih koji poznaju teorije, a zapravo ih ne poznaju i praksa im se ogleda u stavljanju Romkinja, a i pride ostalih, od njih po nekom kriterijumu različitih, u njihove mentalne kutije za cipele. Tako je to. Neki samo seru, a neki ćute i gutaju. Dok im ne prokrvare čirevi i dok im telo razjedeno biopolitikama ne počne da otkazuje. Onda kad vide da se radi o borbi na život i smrt, onda nikakve teorije seratora ne pomažu da se grčevito ne uhvate za njihove vratove u davljeničkom ropcu.
  • Fanon bira Vijetnamce kao primer, ne Crnce, i to je indikacija za otklon od povratka u crnački bitak: Nije li ovo selektivna opservacija (charry picking)? A svi ostali primeri? Znate da je Fanon pisao o položaju Crnaca?
  • Ne uviđam da se prezrenošću obuhvata ne samo crna rasa nego ropski položaj mnogih drugih: Pročitati ponovo + dodatne tekstove
  • Ne uviđam marksističku poentu da treba da se ukinu svi gospodari, ne beli gospodar: Pročitati ponovo + dodatne tekstove.


5. Paradoksalno, tvrdnja je i da je kapitalizam opšte prisutan, pa nam je besmisleno raspravljati o alternativama, i svi smo mi uprljanih ruku, povlaščeni valjda, pa su moji zahtevi da se govori o belačkim i drugim privilegijama promašene – bolje da ćutim

  • Sva su dobra komodifikovana, stoga je svaka upotreba jezika kapitala legitimna: Ne stoji,mislim baš su vam jadn i besmpomoćni ti privilegovani subjekti. Cccc. Čujte, ako vam je jezik performativan subjekt internacionalne leve orijentacije, onda ne morate da doprinosite kapitalizmu na ovaj način, nego prosto pravite izbor da to radite. Moždabi argument da je izbor nesvestan bio smisleniji. Ovo liči na nekakvo haringovanje (red herring), odvraćanje pažnje od bitnog. Ovo sam pomenula kao periferni delikt, fokus je na komzumerističkoj i kolonijalnoj praksi teoretičara, o čemu govori ceo tekst. Smptomatično kako se predstavljalju privilegovani subjekti kao bespomoćni i kao oni koji ne donose odluke, nemaju moć. Jadni oni.
  • Saradnja u kapitalizmu postoji uprkos opiranju, pa je svaka moralna osuda naivni utopizam : Nije valjda? Ne stoji vam to uz Spivak, da vam kažem. A čujte, prejak vam je taj „onda“ deo. Liči mi na sve ili ništa logičku grešku. I na kraju šta sledi iz ovoga ako bi stajalo? Svet bez moralnih osuda? Bez opiranja? Vi biste onda status quo? Tužno je meni to. Akademija koja tako pravi otklon, da kažem „debankuje“ etiku i moral. Šta čovek da očekuje onda od vas koji čitate Spivak i Fanona? Nove članke valjda o moralnim utopijama i besmislenosti otpora? Ima ljudi koji teoriju uopšte ne čitaju, kojima je ostalo nešto i od etike i od želje za pravdom, kojima moralne osude nisu utopizam, koje će ih moguće pokrenuti na ulice i koji će da promene ovu zemlju za vas, da stvore vaše utopije. Bar se nadam. Nada nikad ne umire, kažu. A vi sedite i čitajte o tome posle, intervjuišite ih i pravite svoje teorije, ko i uvek valjda, tj. ako ne odluče da i vama ne zakucaju na vrata da preračunaju vaše doprinose njihovom bitku.Znate šta je naivni utopizam? Da ja i dalje mogu da verujem da će privilegovani ljudi početi iz etičkih razloga da slušaju moralne osude i da svoju kogniciju umesto na odbranu statusa quo počnu da koriste kao epistemički vrli subjekti za promišljanje alternativa sopstvenom referentnom okviru. Tako, tekst o Fanonu koji sam pisala neromska, boljestojeća, obrazovana osoba koja čita mogla bi da razume kao retko štivo iz kog se može iščitati dosta korisnih stvari za sagledavanje stvarnosti iz jedne drugačije, njima nikada dostupne perspektive, njima podarene tom prilikom, i bivajući epistemički vrli, ovi bi se subjekti mogli naći u koristi, i doprineti proklamovanoj paroli „drugačiji svet je moguć“, na primer. No, najčešče akademija ne uči epistemičkim i etičkim vrlinama, ona uči kako da se sa što manje emotivnog upliva, mašinski proizvodi produkt, da se fingira i pozira, komunalno proserava, da se bude deo ekipe, uz osećaj superiornosti, a i da se teorija koristi za održanje vlastite pozicije uz kartu objektivnosti i racionalnosti.

 

6. Na kraju krajeva, ja sam elitistkinja, a ne oni, ja sam licemerna (nedostaje i da sam privilegovana da se vratimo na 1. tvrdnju) – nemam pravo da govorim

  • Zgražavanje spram činjenice da se Fanon konzumira kao literatura sa trafike govori o elitizmu mom, pre nego elitizmu teoretičara : Malo mi dođe i smešno. Ne da sirotinja, pa i romska, nema svoj elitizam, ali nije vam to dobar argument. Zgražavanje je nad lakoćom čitanja, ne nad literaturom sa trafike. A drugo, smešno mi je jer se vidi koliko ne znate o životima Romkinja i siromašnih i njihovom odnosu prema takozvanom trešu. Možda možete tu kartu da bacite nekima iz građanske opcije koja će da glasa za Jankovića. Ne da ja neću, mislim, nek nam poživi grđanska opcija, lakše ćemo sa njom, valjdaa možda će oni, ili takvi kao vi, da naplate uskoro i za troškove pretrpljenog stresa zbog pokretanja pitanja vaših privilegija i rasprave, nekih 120000 rsd, pošto vidim da je to isporučena cena otporu rasizmu na koju se pristaje, ko zna.


I evo, ako baš treba da poslušam nekog da ne gledam u prošlost, onda ću da poslušam Šikicu, njen zahtev razumem jer poziva na ljudskost u greškama, i na spremnost da se na njima uči. Toplo preporučujem, sa svojim elitnim ukusom, ovaj ciganski bluz pun životnih mudrosti. Vidite, možda vam se bitak sem na plehane instrumente iza staklenih zidova privikne i na glas i reči Romkinja, a uši malo na trilere, ko zna, možda vas to podstakne da ih počujete i oko kojih drugih stvari, bitnih za njihove živote.

 

Jelena Savić (1981), polaznica AŽIN-ove škole poezije i poetike. Objavila knjigu pesama Eksplozivne trunčice (2004), kao i niz separata mahom u časopisu Profemina.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu