RITUALI ALI

Objavljeno:
RITUALI ALI

Klasična muzika i Bečki novogodišnji koncert postavljaju se kao neko „nevino“ polje u kome je potenciran mit o (klasičnoj) muzici kao onoj koja na neki način prevazilazi granice, polje koje adekvatno talasu opšteg novogodišnjeg optimizma eliminiše moguća pitanja o klasnim, rasnim, rodnim, socijalnim, ekonomskim problemima savremenog društva i pruža trenutak ,,pomirenja“

Pre vek i nešto Antonio Gramši je izrazio svoje nezadovoljstvo u tekstu prigodno nazvanom Mrzim Novu godinu, baš zbog tog gubitka kontinuiteta, svođenja računa uz blještavi trepet rasvete i  „pretvaranja ljudskog života i duha u tržišno pitanje“.

Opšti mindfulness trend pokrenut prethodnih godina, (odjek različitih new age praksi), preplavljenost knjigama samo-pomoći u kojima se potencira važnost fokusiranja na sopstveno usavršavanje i ličnu sreću u harmoniji su sa izricanjem zahvalnosti za sve ono što već jesmo i novogodišnjim odlukama koje donosimo da bismo bili i nešto više.

Nesumnjivo, ima to svoje prijatnosti i čari, ali problem je, kako o tome govori Renata Salecl, što ovo konstantno usavršavanje sebe skreće pažnju sa problema koji postoje u sistemu i umanjuje našu moć mišljenja o kolektivnim, socijalnim pitanjima.

Za usavršavanja u tom pravcu jednostavno ne ostaje vremena i energije. U svetu neoliberalnog globalističkog kapitala – takva skretanja pažnje su više nego dobrodošla, pogotovo jer su se razvila u sasvim unosnu industriju.

Ritual koji meni svake godine privuče pažnju je Bečki novogodišnji koncert. Možda deluje da, pored brojnih drugih obeležavanja Nove godine, ovaj i nije tako relevantan, i da je interesantan malom broju ljudi. Ipak, prenos koncerta emituje se u 90 zemalja sveta, a procenjeno je da ga prati publika od oko 50 miliona gledalaca. Nakon početka televizijskih prenosa koncerata krajem pedesetih godina (koncerti se izvode od 1939. godine), događaj je privlačio sve više medijske pažnje. Od 1979. godine ostvaruju se audio i video snimci koncerta namenjeni tržištu, a  nakon 1986. godine, ustaljuje se običaj smenjivanja svetski poznatih dirigenata, što dodatno privlači pažnju publike (više o tome ovde).

On, je dakle ispraćen muzički i medijski fenomen koji – kao i svaki takav fenomen – može puno da nam kaže o društvu u kojem živimo, čak i ako na prvi pogled možda ne izgleda tako. Zašto ne? Zato što, pored različitih muzičkih praksi koje su u opticaju položaj klasične/ozbiljne/umetničke muzike ostaje veoma složen, pa se ona posmatra na različite načine: kao muzika sa velikim M koja je vredna i treba da bude više prisutna u našim životima (čitaj: u medijima), ali eto, nije iz različitih razloga; kao praksa koju konstantno treba „popularizovati“ i nuditi je kao kontratežu brojnim manje „vrednim“ muzikama koje nas okružuju ili jednostavno kao jedan od brojnih oblika u kojima zvuče naše kulture i iz kojih saznajemo ponešto o sopstvenoj savremenosti.

Razmišljanje o slici savremenosti koju formiram na osnovu ovog događaja, koji ne čini samo muzika, već i televizijska slika u kojoj se smenjuju prizori iz sale Musikverein-a, kratak film koji se emituje u pauzi koncerta, „razglednice“ sa prizorima iz Austrije koje se ponekad emituju u toku numera, baletski segment, informacije koje nudi komentator/ka prenosa, počinjem upravo od ovog poslednjeg – (parafraze) dva komentara koja su mi privukla pažnju.

Prvi se odnosi na to da je lep način da se započne Nova godina baš ovako – pri čemu se misli na zvuke klasične muzike, dok su kroz drugi komentar gledaoci obavešteni da je ideja ovog događaja da pokaže da je muzika inkluzivna, a ne ekskluzivna, i da treba da bude dostupna što većem broju ljudi. Koncert je jedno od udarnih medijskih dešavanja Evrovizije, televizijske mreže Evropske radiodifuzne unije, osnovane sa idejom potenciranja poruke o evropskom identitetu i jedinstvu unutar skupa raznolikih kultura. Novogodišnji koncert se očito pokazao kao korespondentan sadržaj koji podstiče ideje mira, humanosti i ,,ljubavi među narodima’’, a slično se navodi i na stranici orkestra: da je on „ne samo jedan od najvažnijih ’kulturnih izvoznih materijala Austrije’, već i ambasador mira, humanosti i pomirenja, koncepata koji su nerazdvojivi od poruke muzike sâme“.

U tom smislu, klasična muzika i ovaj koncert postavljaju se kao neko „nevino“ polje u kome je potenciran mit o (klasičnoj) muzici kao onoj koja na neki način prevazilazi granice, polje koje adekvatno talasu opšteg novogodišnjeg optimizma eliminiše moguća pitanja o klasnim, rasnim, rodnim, socijalnim, ekonomskim problemima savremenog društva i pruža trenutak ,,pomirenja’’.

U jednom trenutku prenosa čuli smo i da je ovogodišnji dirigent Gustavo Dudamel započeo svoje muzičko obrazovanje u okviru venecuelanskog socijalnog programa El Sistema koji je omogućavao muzičko školovanje deci iz različitih ekonomskih i socijalnih sredina, te da takva praksa postoji i u Austriji, što bi trebalo da znači da su vrata sveta klasične muzike otvorena za mnoge.

I onda, dok to slušam u prenosu, pogledam orkestar koji mahom čine (sredovečni) beli muškarci, uz tek poneku ženu članicu orkestra i pitam se gde je tu njihovo mesto? Na sadašnjem spisku među 139 aktivnih muzičara nalazi se samo 15 žena, što je ipak napredak u odnosu na 2013. godinu kada ih je bilo 8 u odnosu na 135 članova orkestra. Prva žena je primljena tek 1997. godine.

Kamera je sad na publici. Lica iz političke, društvene i kulturne elite u elegantnim toaletama smeškaju se uz zvuke valcera, dok se pozlata Musikverein-a presijava na dijamantskom nakitu. Haute couture, kao poseban statusni simbol, bitan je segment ovakvih okupljanja, ne samo za publiku: na primer, pre par godina baletske kostime dizajnirao je Valentino, a ove godine dirigent Dudamel je ponosno pokazivao etiketu svog odela koje je kreirala Vivijen Vestvud. Ona i Andreas Kronthaler su osmislili nova odela za orkestar koji se do skoro čvrsto držao tradicije nošenja fraka ili jutarnjeg odela (morning suit) u skladu sa prilikom u kojoj se koncert održava, a čiji su razlika i prigodan momenat nošenja poznati, u nekim kulturama, posetiocima tradicionalnih venčanja i poznavaocima manira aristokratije. I, eventualno, ljubiteljima Downton Abbey-a.

Poznato je da se karte za koncert čekaju godinama, da cene nisu baš za svakog, da postoji nagradna igra putem koje, ako imate sreće, možete da osvojite svoje mesto, ali i da neka mesta oduvek pripadaju članovima bečkih porodica koje ih prenose sa kolena na koleno. Da, demokratski je što sve to mogu, kao i milioni drugih, da ispratim preko TV-a.

Dalje, režiser ubacuje „televizijske razglednice“ – prizore iz različitih delova Austrije ili snimke mnogobrojnih palata kao podsetnik na slavnu austrougarsku prošlost. Za višemilionsku publiku prenosa ovi segmenti su dobro osmišljene reklame turističke ponude Austrije – kao što je zapravo i ceo koncert, gde se prepoznatljiva kulturna ponuda uparuje sa klasičnom muzikom, koja u toj ponudi ima svoje posebno mesto, zbog istorijskih okolnosti (i toliko spomenika, muzeja i grobova kompozitora koji se mogu obići), podsećanja na muzičku prošlost Beča i njeno oživljavanje upravo putem događaja poput Novogodišnjeg koncerta.

Isti efekat postiže i kratki film koji se emituje u pauzi koncerta, a u okviru koga se svake godine na različite načine tematizuje ono što Austrija ima da ponudi. Ove godine gledam Ritam Beča. Ritmovi radnih ljudi (pripremanja bečkih šnicli, slikanja, popravljanja obuće), odnosno, šumovi svakodnevice ulivaju se u zvuke valcera (prvi u nizu je onaj pomalo zloslutno nazvani Bečka krv) koji se smenjuju uz malo variranja lendlerom i tangom. U određenom trenutku, posao se ostavlja po strani da bi se beli muško-ženski parovi okupili i zaigrali valcer, prvo na ulici, a uveče i na „balovima“ u istorijski adekvatnoj garderobi – ponovo oživljavajući neka stara, dobra vremena. Ujutru, valcer prelazi u ritam svakodnevnog rada.

U filmu su istaknutiju ulogu imale muzičarke – što može biti neka vrsta odgovora na kritike upućivane orkestru zbog pomenutog malog broja žena angažovanih u orkestru. Isto tako, prividni akcenat na radničkoj klasi deluje kao kontrateža ekstravagantnijim primerima iz prethodnih godina. Takav je bio, recimo, film iz 2013. godine, nazvan Medeni mesec, koji je tematizovao ovaj post-svadbeni običaj prikazujući zabave jednog mladog, heteroseksualnog para koji je uživao u proputovanju Donjom Austrijom i boravku na luksuznim odredištima, što je uključivalo trke oldtimer-a, barokni maskenbal i naravno, dijamante kao poklon supruga supruzi. Imajući u vidu, pored svega ostalog, da su dijamanti, kako Džon Fisk objašnjava, „novčići pomoću kojih je žena-kao-patrijarhalna-roba kupljena, a nošenje dijamanata znak je muškog posedovanja žene, kao i njegovog ekonomskog i socijalnog statusa“, motivi ovog filma ukazali su na idealnog austrijskog turistu i snažno refereriraju na vrednosti patrijarhalnog, kapitalističkog društva.

Godina Medenog meseca bila je i godina u kojoj je Bečka filharmonija bila u centru pažnje javnosti zbog otvaranja svojih arhiva i otkrivanja nacional-socijalističke prošlosti. Koncerti su pokrenuti u vreme aneksije Austrije, tokom ratnih godina prihodi od koncerata išli su u nacional-socijalistički fond, a prvom dirigentu filharmonije, Klemensu Krausu, po završetka Drugog svetskog rata je dve godine bilo zabranjeno da vodi koncerte. Od 2013. godine, pokrenuta su istraživanja arhiva i sada se mogu pronaći različiti uvidi u funkcionisanje orkestra za vreme nacizma kao i u periodu denacifikacije.

No, ova epizoda bila je povod za još kritika orkestra kao izrazito konzervativne institucije. Spori pomaci ka rodnoj ravnopravnosti i spori odmaci od čvrsto ukorenjenih tradicija (poput primera sa konačnim odustajanjem od tradicionalnog dress-code-a tek ove godine), rezoniraju sa statikom u programu Novogodišnjeg koncerta – repertoar čine mahom valceri, polke, marševi, uvertire za operete i druge kompozicije članova porodice Štraus, kao i drugih austrijskih kompozitora, a šta će biti izvedeno na bis nije iznenađenje, s obzirom na to da je prvi uvek valcer Na lepom plavom Dunavu, a drugi Radecki marš. Tom utisku statičnosti i opiranja vremenu ove godine je doprineo i prilog sastavljen od baletskih segmenata koncerata iz nekoliko prethodnih decenija: osim minimalne razlike u kostimima i nešto očitijim razlikama u kvalitetu snimka, nije se mnogo toga promenilo.

Kako je primetio Tom Servis, postoji snažna veza između institucionalnog konzervatizma Filharmonije i njenog prepoznatljivog zvuka. Distinkciju u odnosu na druge orkestre obezbeđuju pojedini instrumenti (nemački tip klarineta, trube i trombona, bečka oboa i bečka horna) i tehnike sviranja (na primer, u slučaju fagota). Za repertoar klasicizma i romantizma koji je središte programa Bečke filharmonije, ovi instrumenti obezbeđuju autentičnost, s obzirom na to da se neki od njih, poput bečke horne, nisu menjali od sredine 19. veka. U tom smislu, očuvanje istorijski adekvatnog zvuka ide ruku pod ruku sa evociranjem imperijalne prošlosti Beča i održavanja predstave o orkestru onakvim kakav je bio kroz 175 godina svog postojanja.

U vremenu svesti o rodnoj ravnopravnosti kao o neophodnosti savremenog društva, istopolnih brakova, multikulturalnosti i etničkog diverziteta koji su realna slika savremenosti, kao što su to s druge strane i migrantska kriza, jačanje desničarskih i konzervativnih političkih opcija i neoliberalni kapitalizam, Novogodišnji koncert kao medijski događaj koji je snažno usmeren ka konzervaciji nekih prošlih vremena nije samo nevino praznično zadovoljstvo, a muzika nije polje pomirenja. Stvar je u tome da muzika nikad nije sama – da li će biti polje pomirenja ili upravo suprotno, polje uspostavljanja razlika, zavisi od čitavog sistema čiji su muzičke melodije i ono što se naziva „muzikom samom“ deo. Njena značenja i procesi preznačenja su složeni, a načini na koje deluje kao sistem koji čine muzička dela, kompozitori, izvođači, publika, institucije, tehnologije, događaji, govori o muzici, ne dozvoljavaju njeno tumačenje samo na osnovu fokusa na auditivni čulni doživljaj.

Bečka filharmonija svakako nudi tehničko majstorstvo u sviranju: melodije valcera su ljupke, a harizma dirigenta mami osmeh, ali prepuštanje ovom uživanju bez uzimanja u obzir svih konotacija i vrednosti koje se čitaju iz čitavog spektakla slično je onom fokusu na samousavršavanje i dostizanje harmonije sa početka priče – uz sve čari koje donosi, ono nosi i opasnost skretanja pažnje sa društvenih problema koji nas se svih tiču. Postojeći socijalni angažman orkestra uz ovakvu medijsku sliku koncerta ostaje samo jedna prazna niša koju je potrebno ispuniti, jer ne utiče na promene u sistemu koji je do potrebe za tim socijalnim angažmanom doveo. Koncert i njegov prenos iznova ponavljaju sliku rituala i praznih fraza o muzici tamo gde inkluzivnosti zapravo ima vrlo malo, potencirajući tradicionalne vrednosti u periodu proslavljanja veštačkih prekida i nametnutog masovnog slavlja, figurirajući pritom kao prepoznatljiv „kulturni izvozni materijal“.

Autorka je muzikološkinja, doktorantkinja na FMU, Beograd. Piše i priča o muzici 20. i 21. veka, muzikologiji, muzici i medijima.

Objavljeno: 02/03/2017

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu