Prostitucija – ulaz na druga vrata

Objavljeno:
Prostitucija – ulaz na druga vrata

Može se uvek tvrditi da je svaki oblik prostitucije svojevrsna eksploatacija, budući da ona svakako nije stvar subjektivnog osećaja. Uprkos tome, ne možemo da ignorišemo individualne odluke i potrebe koje se često prilično razlikuju od onoga što neki/e od nas smatraju da je smisleno i zdravorazumski. Zamislite da vama dođe grupa po mnogo čemu privilegovanijih osoba od vas i kaže vam kako ono što vi želite zapravo ne želite i kako ste nešto internalizovale zbog rodne i klasne hijerarhije (ili zato što vas „radi ideologija“), a ne zato što je to vaš način borbe i snalaženja u rodno i klasno podeljenom društvu

Znate kako, kad čitam nešto od onoga što pišu naše takozvane ‘feminističke saveznice’, deluje mi kao da se sukob zapravo vodi oko naših tela. Jedne kažu da se zalažu ‘za prostituciju’, kao da je to tako lako. Opet, za druge je prostitucija otelotvorenje zla jer doprinosi problemu nasilja nad ženama, pa onda, pod parolom ‘Preuzmimo noć’, marširaju kroz ‘red light’ kvartove, a da uopšte ne dolaze u dodir sa seksualnim radnicama kao ženama. Kao da su prostitutke samo neka tamo tela koja su nekako povezana sa nečim što je loše i zlo ili nečim što je dobro i u prvim redovima revolucije. Prosto nas pretvaraju u simbole.
                                                      (Sendi, nekadašnja ulična prostitutka-adolescentkinja)


Skoro sam naišla na jedan ne naročito aktivan blog ovdašnjih radikalnih feministkinja pod nazivom Ukinimo prostituciju, pornografiju i surogat materinstvo. Uprkos tome što se manje-više slažem sa njihovom definicijom prostitucije, tj. onim što identifikuju kao njen uzrok i posledice, naziv sajta je pomalo je sulud i varljiv. Kao, uostalom, skoro svaki radikalno-feministički aktivizam od njegovog nastanka do danas.

Prostituciju u neoliberalnom kapitalizmu je, nažalost, nemoguće ukinuti. Ne postoje te zakonske mere i taj nivo državne ili globalne zainteresovanosti za ovaj problem koji bi ukinuli seksualnu eksploataciju pre nego što bi kapitalizmom izazvano siromaštvo i patrijarhatom izazvana mizoginija bili ukinuti. Pojedinačne zemlje bi eventualno mogle samo da je potpuno sklone iz našeg vidokruga još radikalnijom kriminalizacijom, pa bi se pimpovanje i trgovina ljudima pretvorile u još isplativije i bizarnije kriminalne aktivnosti nego što već jesu.

Siromaštvo – najčešći uzrok ulaska u prostituciju (i, kao i sama prostitucija, pojava starija od savremenog političko-ekonomskog poretka) – i rodna diskriminacija su globalni problemi, ali oblici koje kapitalizam i patrijarhat[1] poprimaju variraju od zemlje do zemlje. Samim tim, ako je ovakav politički predlog već toliko partikularan, potencijalna strategija ukidanja ne bi mogla da bude univerzalna, niti bi bilo pametno pretpostaviti da će neki osnovni preduslovi za nju da se ostvare svuda i u sličnom vremenskom periodu. Osim, naravno, ako nam nije do toga da globalna trgovina ženama procveta, a da kolonizatorske pretenzije zapadnog feminizma ponovo budu goruća tema.

Za pomenutu grupu radikalnih feministkinja, put ka potpunom ukidanju prostitucije predstavlja tzv. švedski model. On je, kao i sve švedsko, izrazito hvaljen i popularan. Princip je otprilike ovakav – ne kažnjavaju se žene u prostituciji, kažnjavaju se njihovi „klijenti“, a ženama se pomaže da izađu tako što se uče štrikanju i rukovanju kasom. Time bi se, po pretpostavci, postepeno smanjila potražnja. Na osnovu radikalno-feminističkog opisa odnosa žena u prostituciji prema njihovom „poslu“, sve bi trebalo da jedva čekaju takvu priliku da bi se izbavile iz čeljusti te industrije. Stvarnost je, međutim, drugačija. Neke žene prosto hoće to da rade, a ne da štrikaju, i ne zanima ih stav akademskih feministkinja o tome. Možda zato što su u prostituciji bolje pare, a neke kažu i da vole. Nemamo nikakve koristi ni od pretvaranja da ne znamo da one žene koje zarađuju 500 evra za noć nisu baš u istom sosu kao i one koje zarađuju pedeset.

Može se uvek tvrditi da je svaki oblik prostitucije svojevrsna eksploatacija, budući da ona svakako nije stvar subjektivnog osećaja. Uprkos tome, ne možemo da ignorišemo individualne odluke i potrebe koje se često prilično razlikuju od onoga što neki/e od nas smatraju da je smisleno i zdravorazumski. Zamislite da vama dođe grupa po mnogo čemu privilegovanijih osoba od vas i kaže vam kako ono što vi želite zapravo ne želite i kako ste nešto internalizovale zbog rodne i klasne hijerarhije (ili zato što vas „radi ideologija“), a ne zato što je to vaš način borbe i snalaženja u rodno i klasno podeljenom društvu. Pa vam, na kraju te prave male paternalizujuće drame, kažu kako su one vaše sestre i vaša velika podrška u ovom muškom, krvoločnom svetu.

Stavove u potpunosti suprotne radikalnim možemo da nađemo npr. u Manifestu podrške seksualnim radnicama organizacije Gayten-LGBT. Njihov legalizacijski pristup je tek „liberalski pakao“, zaodenut, kao što to obično biva, u brigu za dobrobit i slobodu seksualnih radnica i radnika i nekakvu, verovatno iskrenu, ali veoma kontradiktornu              anti-kapitalističku retoriku. I dok prednosti legalizacije u vidu potencijalnih radnih prava (bez obzira što ta prava, u globalu, polako nestaju) mogu da uvidim i uvažim, nešto mi baš ne da da se sa takvim pristupom tek tako složim.

Stvar je dobrim delom intuitivne prirode. Jasno mi je, dakle, zašto je potrebno da se prostitucija tretira kao legitiman i legalan rad, iako mi nešto u meni ne da da normalizujem i poistovetim oralnu penetraciju sa javljanjem na telefon u NCR-u. Ne radi se o tome da želim da merim kojoj je teže i koja je više eksploatisana, i volela bih da mi se ne učitava moralisanje. Prosto je meni, između ostalog kao ženi, nejasno zašto sve te druge žene i trans osobe treba da vise u izlogu neke zgrade u Amsterdamu kao da je u pitanju mesara, bez obzira da li je to bila njihova lična odluka ili ne. Upravo je to ono što nam legalizacija donosi – ne slobodu naše seksualnosti, već njenu komodifikaciju i nove nivoe njenog otuđivanja u postmodernom svetu.[2]

Legalna i od strane zakona blagosiljana prostitucija, drugim rečima, nije ništa više od još jedne mašine koja pravi profit od tuđih telesnih izlučevina, i za tako nešto ne bi trebalo da bude mesta u borbi za jednakost. Pored toga, prostitucije jeste još jedan od par excellence mehanizama održavanja rodne nejednakosti. Za to je dovoljno da uporedimo broj žena i LGBT osoba u prostituciji sa brojem heteroseksualnih muškaraca.

Za šta se onda zalagati? Očigledno je da oba pristupa[3] imaju mane, ali bih dodala da imaju i dobre strane. Abolicionistički uviđa duboko ukorenjen seksizam u činjenici da prostitucija uopšte postoji. Legalizacijski uviđa da je neophodno da država učini sve da žene u prostituciji zaštiti i da ne postoji ništa što bi u 21. veku smelo da se smatra kriminalnim činom žena koje se njom bave. S druge strane, prvi prevashodno obitava u idealističkom i nemuštom limbu, a drugi u svetu političkog pragmatizma, koji u kapitalizmu na kraju uglavnom ide na ruku kome ne treba.

Rešenje, kao i uvek, verovatno leži u nekom… pa, kompromisu. U feminističkom aktivizmu koji neće nikome oduzeti slobodu izbora i pravo glasa, ali koji će ženama otvarati i neka druga vrata, bez pretvaranja da to nije potrebno. Tek kada druga vrata budu otvorena dovoljno dugo i bez pauza, moći ćemo da znamo koliko je prostitucija zapravo nečiji izbor i kako ćemo u zavisnosti od toga da (re)definišemo seksualnost, pa i sam rad. Ali o tom potom, ima još mnogo da se misli.

 

  1. U duhu radikalnih feministkinja, dozvoliću sebi da za potrebe ovog teksta napravim strogu distinkciju između patrijarhata i kapitalizma, iako smatram da to inače ne bi smelo da se radi tako olako, tj. bez dalje problematizacije.
  2. U manifestu piše da „odbijaju analize prema kojima seks radnice/i doprinose „komodifikaciji žena, seksa i intime.“ To je ok i to je svakako njihovo pravo. Međutim, prethodna rečenica glasi: „Seks ne unižava žene“, a naredna: „Nećemo kriviti seksualne radnice za nanošenje štete drugim ženama (…)“. Istina, ima u svetu radikalnih feministkinja koje i ovo misle, ali staviti pitanje komodifikacije u odeljak u kome se kritikuju mizoginija, konzervativan odnos prema ženskoj seksualnosti i navodno nametanje krivice je prilično podmukao diskurzivni potez.
  3. O prohibicionističkom modelu koji je na snazi u Srbiji, i prema kome se kažnjavaju same žene u prostituciji, nekom drugom prilikom, pošto zaslužuje posebnu pažnju i po koju psovku. Ovaj pristup naravno ne zagovara ni jedna feministička struja, ali očito zagovara kranje nefeminisitčka država.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu