Priroda masovnih demonstracija

Objavljeno:
Priroda masovnih demonstracija

prevela Ivana Maksić

Demonstracije služe da razotkriju snagu javnog mnjenja ili raspoloženja: teoretski, one su obraćanje upućeno demokratskoj svesti Države. Ali to podrazumeva svest koja najverovatnije ne postoji

Pre sedamdeset godina (6. maja, 1898.) desile su se masovne demonstracije radnika – muškaraca i žena, u centru Milana. Događaji koji su ih uzrokovali tiču se odveć duge istorije kako bismo se njima sada bavili. Demonstrante je napala i rasturila vojska na čijem je čelu bio general Bekaris. Konjica je jurnula na okupljene ljude u podne: nenaoružani radnici su pokušali da naprave barikade: proglašeno je vanredno stanje i naredna tri dana vojska se borila protiv nenaoružanih.

Zvaničan broj žrtava bio je 100 mrtvih i 450 ranjenih radnika. Jedan policajac je ubijen slučajno od strane vojnika. Na strani vojske žrtava nije bilo. (Dve godine kasnije izvršen je atentat na Umberta I  zato što je nakon ovog masakra javno čestitao generalu Bekarisu, „krvniku Milana“.)

Pokušavao sam da razumem određene aspekte demonstracija u ulici Korzo Venecija tog 6. maja zbog jedne priče koju pišem. Tokom tog procesa došao sam do nekoliko zaključaka o demonstracijama koji bi verovatno mogli biti široko primenjivi.

Masovne demostracije treba razlikovati od nemira ili revolucionarnih pobuna premda, pod određenim (danas retkim) okolnostima, one mogu u njih prerasti. Ciljevi pobuna su obično neposredni (neposrednost odgovara očaju koji one izražavaju): otimanje hrane, oslobađanje zarobljenika, uništavanje privatne svojine. Ciljevi revolucionarnih pobuna su dugoročniji i obuhvatniji: njihov vrhunac je preuzimanje državne vlasti. Ciljevi demonstracija, međutim, simbolični su: demonstrirati  silu koja se gotovo uopšte ne koristi.

Veliki broj ljudi se okuplja na vidnom i već najavljenom javnom mestu. Uglavnom su nenaoružani. (6. maja, 1898. bili su potpuno nenaoružani). Oni predstavljaju metu za represivne sile koje služe državnim organima protiv čijih mera se protestuje.

Teoretski, demonstracije služe da razotkriju snagu javnog mnjenja ili raspoloženja: teoretski, one su obraćanje upućeno demokratskoj svesti Države. Ali to podrazumeva svest koja najverovatnije ne postoji.

Ukoliko su državni organi otvoreni za demokratski uticaj, demonstracije teško da će biti nužne; ukoliko to nije slučaj, onda teško da će na njih uticati bilo kakvo otvoreno pokazivanje sile koja nije realna pretnja. (Demonstracije kao podrška već ustanovljenoj alternativnoj državnoj upravi – kao u slučaju kada je Garibaldi ušao u Napulj 1860. – poseban su slučaj i one mogu automatski biti učinkovite.)

Demonstracije su se dešavale pre nego što su demokratski principi čak i nominalno priznati. Masovne demonstracije ranog čartističkog pokreta bile su deo borbe da se tako nešto ostvari. Masa ljudi koja se okupila kako bi u Sankt Peterburgu predala peticiju caru, 1905, imala je svoje zahteve – i predstavljala se kao meta – pred bezočnom silom apsolutne monarhije. Tokom tog događaja – kao i u nekoliko stotina drugih situacija širom Evrope – demonstranti su nastradali.

Čini se da stvarna uloga demonstracija nije da ubedi postojeću državnu vlast u bilo šta značajno. Takav cilj bi bio samo zgodna racionalizacija.

Istina je da su masovne demonstracije probe za revoluciju: ne strateške niti čak taktičke, već probe revolucionarne svesti. Vremenski razmak između proba i pravog nastupa može biti veoma veliki: njihov kvalitet – intenzitet uvežbane svesti – može, u različitim prilikama, znatno varirati: ali svaka demonstracija kojoj nedostaje ovaj element probe bolje je opisati kao zvanično podržan javni spektakl.

Demonstracija, ma koliko spontana bila, jeste proizveden događaj koji se proizvoljno izdvaja od uobičajenog života. Njen značaj je rezultat njene artificijalnosti, jer tu leže njene dalekovide probne mogućnosti.

Masovna demonstracija razlikuje se od drugih masovnih skupova jer se dešava javno kako bi ispunila svoju funkciju, umesto da nastaje kao odgovor na nju: po tome se razlikuje od bilo kog skupa radnika na radnom mestu – čak i kada je u pitanju štrajk – kao što se razlikuje i od bilo koje mase gledalaca. To je okupljanje koje osporava dato stanje pukom činjenicom da se dešava.

Državne vlasti često lažu o broju učesnika na demonstracijama. Međutim, ta laž nije važna. (Bila bi kada bi demonstracije zaista bile pozivanje na demokratsku svest Države.) Brojnost je važna u direktnom iskustvu onih koji uzimaju učešće u demonstracijama ili koji dele pozitivna osećanja sa učesnicima. Za njih brojevi prestaju da budu brojevi  i postaju dokaz njihovih čula, rezultat njihove imaginacije. Što su demonstracije veće, to je snažnija i neposrednija (vidljiva, čujna, opipljiva) metafora koja nastaje zbog njihove kolektivne snage.

Kažem metafora jer snaga koja se na taj način dobija prevazilazi potencijalnu snagu onih koji su prisutni, a sasvim sigurno njihove stvarne snage raspoređene na demonstracijama. Što je više ljudi prisutno, to snažnije predstavljaju jedni drugima i sami sebi one koji su odsutni. Na taj način masovne demonstracije se simultano proširuju i otelotvoruju jednu apstrakciju. Oni koji u njima učestvuju postaju svesni toga da pripadaju jednoj klasi. Pripadnost toj klasi prestaje da označava zajedničku sudbinu, i počinje da znači zajedničku mogućnost. Ljudi počinju da prepoznaju da uloga njihove klase ne mora više da bude ograničena: da ona, takođe, kao i same demonstracije, može kreirati vlastitu ulogu.

Revolucionarna svest se oprobava na drugi način odabirom lokacije i efektom koji ona ima. Demonstracije su suštinski urbanog karaktera, i obično se dešavaju što je bliže moguće nekom simboličnom centru, bilo gradskom ili nacionalnom. Njihova „ciljna odredišta“ su retko kada od strateškog značaja, kao što su to železnice, barake, radio stanice, aerodromi. Masovna demonstracija može da se tumači kao simboličko zauzimanje grada ili prestonice. Ponovo, simbolika ili metafora je u korist učesnika.

Demonstracija, vanredan događaj koji stvaraju demonstranti, ipak se dešava u blizini centra grada, koji ima vrlo različite namene. Demonstranti prekidaju redovan život ulica kroz koje marširaju, kao i otvorenih prostora koje ispunjavaju. Oni odsecaju ove delove grada, ali, pošto još uvek nemaju moć da ih trajno zauzmu, preobražavaju ih u  privremenu pozornicu na kojoj insceniraju moć koja im još uvek nedostaje.

Percepcija demonstranata u pogledu grada koji okružuje njihovu scenu takođe se menja. Demonstriranjem, oni ispoljavaju veću slobodu i nezavisnost – veću kreativnost, iako je rezultat samo simboličan – nego što bi ikada postigli individualno ili u grupi kada bi nastavili sa svojim uobičajenim životima. U njihovim svakodnevnim težnjama, oni samo modifikuju okolnosti; demonstriranjem se sopstvenom egzistencijom simbolički suprotstavljaju okolnostima.

Ova kreativnost može biti u osnovi beznadežna, a cena koja se za nju plaća visoka, ali ona privremeno menja perspektivu. Demonstranti postaju kolektivno svesni da su upravo oni ili oni koje predstavljaju izgradili grad i da ga oni čine. Oni ga vide drugim očima. Vide ga kao sopstveno delo, potvrđujući tako svoj potencijal umesto što će ga umanjivati.

Konačno, revolucionarna svest se uvežbava na još jedan način. Demonstranti se predstavljaju kao mete za takozvane sile zakona i reda. I što su veća meta, to se osećaju jačim. To se ne može objasniti banalnim principom „brojčane nadmoći“, kao ni vulgarnim teorijama о psihologiji masa. Kontradikcija između njihove stvarne izloženosti i njihovog osećaja nepobedivosti ekvivalentna je dilemi koju nameću državnim organima.

Ili će državna vlast biti svrgnuta i mase će učiniti ono što žele: u tom slučaju simbolično odjednom postaje realno; čak i ukoliko su mase neorganizovane i nepripremljene (što ih sprečava da učvrste svoju pobedu), demonstracije će pokazati slabost državnih vlasti. Ili će državni organi ograničiti i rasturiti demonstracije nasilnim putem: u tom slučaju nedemokratski karakter državne vlasti javno će se razotkriti. Dilema koja se nameće je da li treba pokazati slabost ili autoritarnost. (Javno odobrene i kontrolisane demonstracije ne postavljaju ovo pitanje: njihov simbolički učinak je cenzorisan: zato ih ja nazivam pukim javnim spektaklom.) Gotovo bez izuzetka, vlast bira da upotrebi silu. Razmere nasilja zavise od mnogih faktora, ali gotovo nikad ne od fizičke pretnje koju predstavljaju demonstranti. Ta pretnja je suštinski simbolična. Ali napadom na demonstrante, vlasti ovaj simbolički događaj pretvaraju u istorijski: događaj koji se pamti, od kojeg se uči, koji treba odbraniti.

U prirodi demonstracija je da provociraju nasilnu reakciju. Ta provokacija može takođe biti nasilna. Ali je često na kraju nasilje koje se trpi veće od onog koje se nanosi. Ovo je istinito u pogledu taktike i istorijski gledano. Istorijska uloga demonstracija je da razotkriju nepravdu, surovost, iracionalnost postojeće državne vlasti. Demonstracije su protesti nevinosti.

Ali postoje dve vrste nevinosti, što se može razumeti samo ukoliko se zamisle kao celina na simboličkom nivou. Za potrebe političke analize i planiranja revolucionarnog delanja, one se moraju razdvojiti. Postoji nevinost koja se mora odbraniti, i nevinost koja mora nestati: nevinost koja potiče od pravde, i nevinost koja je posledica nedostatka iskustva.

Demonstracije izražavaju političke ambicije pre nego što su stvorena politička sredstva neophodna da bi se one ostvarile. Demonstracije anticipiraju ostvarenje vlastitih ambicija i tako mogu doprineti njihovoj realizaciji, ali ih same po sebi ne mogu ostvariti.

Pitanje na koje revolucionari moraju dati odgovor u bilo kojoj datoj istorijskoj situaciji je da li su ovakve simboličke probne situacije nužne. Naredna faza je uvežbavanje taktike i strategije potrebnih za samu izvedbu.

Izvornik: International Socialism (1st series), No 34, Autumn 1968, pp.11-12.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu