Prijateljstvo i priča

Objavljeno:
Prijateljstvo i priča


eseji o Pratu – 6

 

Ni nakon pet eseja koje sam napisao, nije mi lako da pišem o Hugu Pratu. Svakako ne zato što su mnoge stvari kolokvirane. Naprotiv, analize nekih Pratovih tema i postupaka smatram tek započetim. Moja zbunjenost pred Pratovim delom proističe iz okolnosti koju čitalac u meni doživljava kao poklon hedonisti – u ponovnim čitanjima ne izostaju iznenađenja. O vrsti iznenađenja koja nam Prat priređuje pisao sam već ranije. Njegov opus počinje da mi se čini kao neprekidna pletisanka autoreferencijalnosti. Nije li ta autoreferencijalnost postala samo načelo opusa? Pauk nastavlja da ispreda mrežu iz svog trbuha iako je debeljuškasti trbuh zvaničnog autora nestao.
Biološka smrt autora, čije je ime postalo poznato i novinarima zalutalim u kulturne kolumne, je naravno događaj koji treba propratiti. Ali tu smo već na terenu gde se bratski susreću autentičnost i neautentičnost, vrednovanje dela i kič obrada nekoga kome još nisu postavili bistu na obližnji trg, ali ko zna, možda i hoće? Umesto posezanja za Filozofijom palanke Radomira Konstantinovića, koju pošteno rečeno ni nemadoh pri ruci ovde u Amsterdamu, citiraću jedno prebacivanje srednjoškolskog stila za pismene zadatke u novinske stupce. Umesto srećne profesorke i petice, dobijate ganute čitaoce novina:

Još jednom je uspeo da nas sve iznenadi nenadmašni umetnik Hugo Prat – nedavno je bez najave, putem tišine, ka neispitanim dimenzijama neznanih svetova tame otputovao zauvek. Posustaje izmučen opakom bolešću, ali zauvek nam je ostavio čitav niz fantazija, bajkovitih vizija, hiljade snova suočenih s javom… Kao i Korto Malteze, Hugo Prat je bio uvek nasmešen, ne bez sujete u očima, svestan mana sveta u kome je postojao, pa ipak u taj je svet bio zaljubljen. Zajedno su obadvoje šetali linijom koja deli san od jave, metafiziku od fizike (to je jedna prostorna dimenzija), iluziju od istine. Prata više nema (drugovi među nama), ali će ostati s nama zauvek u liku Korta Maltezea, iz dana u dan nudeći svoj optimizam, svoj večan osmeh.
Nije najbitnije da li je tekst iz gornjeg pasusa (ako isključimo zagrade) zaista napisan i objavljen, a jeste, ili ga je samo moguće napisati. Bitno je da je Prat postao “kulturna veličina” podložna svim vrstama interpretacija, pa i onima dirljive razdroćkanosti.
Iskreno rečeno, sama Pratova smrt nije me duboko potresla. Nisam ga lično poznavao. Nikada ga nisam  sreo. Čak sam se pitao da li je možda ipak bolje da ga ne upoznam. Kažu da je bio veoma šarmantan čovek. Ali, kritičarskog demona u meni više je interesovao opredmećeni šarm opusa. Slično sam se osetio kad je 1991. umro Isak Baševis Singer, u mom ruksaku vrednosti jedan od najvećih pripovedača. Sa tek nešto sasvim pribrane tuge mirno sam se oprostio od čoveka koga nikada nisam upoznao i nastavio da iščitavam njegove knjige.
Nešto drugo je izazvalo čudno, drugačije uzbuđenje u meni. Kada sam dobio poziv od Aleksandra Nikolića, priređivača temata o Pratu za časopis “Reč”, pitao sam ga za imena ostalih kritičara i pisaca pozvanih da pošalju prilog. I tada sam shvatio da temat za mene ima emocionalni prizvuk okupljanja prijatelja sa kojima je deo druženja bio obeležen razgovorima o Pratu. Pomenuću i one koji neće ili ne mogu pisati tom prilikom.
Vladimir Pištalo, pisac, autor novele Korto Malteze. U jednom trenutku najčudniji “izbeglica u Las Vegasu”. Sada živi, piše i valjda doktorira u Americi. U celini sam mu posvetio esej Vavilonske niti Korta Maltezea, a u Kritičarskom tangu sam mu se lično obratio, nastavljajući u tekstu naše višesatne rasprave (uz jelo i piće) zašto manje volim Pratov Tango nego što ga voli Vladimir. Ako je elektronska pošta u kvaru ili nedovoljna za razmenu, čujemo se telefonom. Šaljem mu secesionističke razglednice, onakve kakvim je opremao Almanahe Beogradske Manufakture Snova.
Neposredno pošto smo počeli da se družimo, Radoslav Petković mi je poklonio primerak svog romana Senke na zidu i u posveti pomenuo Korta Maltezea. Radoslav je potom napisao roman Sudbina i komentari, poetičkog brata ideje iz Priče o Veneciji da, kada se umoriš od nečije vlasti, možeš otvoriti tajna vrata i otići u drugu priču. Primenio sam Pratov i Radoslavljev savet u vlastitom životu.
Vasa Pavković i njegov poznanik V. Fumeti. Sa tom dvojicom sam se sprijateljio učeći se mudrosti da naši temperamenti, intelektualni maniri i čitalačke strasti, čak i kada se ne podudare u dlaku, jesu prijateljstvo komplementarnosti. U našem prijateljstvu istog i različitog, Prat i “Nikad robom” pripadaju istom. Nikada nismo otišli utroje na pecanje. Pišemo jedni drugima šta je zanimljivo u Beogradu i Amsterdamu.
Dejan Anastasijević: Oblačić, strip i radio “B92”, predratni “Ritam”. U mučnim vremenima ne piše o stripu. Radi kao novinar u “Vremenu”. Pisao je svojevremeno kolumnu Lik i delo, ne o braći Dalton nego o nekim drugim Daltonima. Nismo se dopisivali. Umesto toga, naše prijateljstvo je bilo postalo prijateljstvo dugih telefonskih razgovora. Ja sam ga učio da prepozna šta je kritika u njegovom pisanju, Dejan me je učio da budem oprezniji prema onome što je stil u mom pisanju. Prvi je imao Pratove Švajcarce u Beogradu. Tačnije, s albumom se šepurila njegova sestra Duška.
Zdravko Zupan. Prat je u našem prijateljstvu bio najjači dokaz da postoji univerzalni jezik stripa koji prevazilazi podele na “klasiku” i “avangardu”, “zanat” i “poetičnost”. U započetom projektu enciklopedije stripa, na kome smo zajedno radili, Prat bi imao centralno mesto.
Karim Zaimović. Pored V. P. Fumetija, čovek sa kojim sam uspevao da se družim ne samo lično nego i kroz tekstove – dopisivali smo se pišući ih. Karim je ubijen u Sarajevu avgusta 1995. Imao je 24 godine. Ta vest, koja je do mene došla preko Hilehoma, jednog važnog sela u Holandiji, bila je najveći ujed za srce u tom sramnom govnu od ratova.
Nenad Mikalački Đango. Prat i Korto Malteze su, pored Kena Parkera, bili najača zajednička droga celonoćnih seansi druženja. Šta su trava i šit prema tome? Đango živi, kao i ja, u Amsterdamu. Bavi se ilustracijom, a ne stripom. Pričamo o stripu i dalje, prvo je to bilo izgovarajući, a potom više ne izgovarajući reči.
Toliko o različitim ljudima i druženjima koja objedinjuje Pratovo odsutno prisustvo.
 A jeste li ikada razmišljali o mogućnosti prijateljstva s nepopravljivim ubicom? Ja, iskreno rečeno, nisam i srećan sam što se u ovim smutnim vremenima nisam našao u prilici još i za to. Verovatno nije ni Korto Malteze, sve dok mu Prat nije smestio zamku. Zamke života i zamke sižejnog oblikovanja likova, međutim, ne povlače istu odgovornost. Autor ima pravo u ime sižea da podari život, da ga uskrati ili izokrene njegovo značenje kao preokrenutu rukavicu – upravo ono što u životu ne može opravdati nikakav “viši istorijski smisao”.
Ono što je u Baladi o slanom moru izgledalo samo kao sticaj okolnosti, postalo je deo Kortove sudbine. Prijateljstvo sa Raspućinom uvek mi se činilo kao zagonetka vredna pažnje. Humani lik Korta Maltezea nerazdruživo vezan za Raspućina? Kako to može?
Pratu je pomogao 1905. godine Džek London da smesti Korta u stupicu druženja sa Raspućinom. Ugledavši kroz prozorsko okno zlu ali ozarenu fizionomiju Raspućinovu, Korto je upitao Londona: “Je l’ ti to prijatelj?”. Odgovor je glasio: “Da… a sada postaje i tvoj: Raspućin”. Korto nije znao u šta se upušta, a pogotovo ne šta ga sve čeka do hašišnih snova Zlatne kuće Samarkanda, 1921. godine. Šesnaest godina mlađi, Korto je ipak već znao da se prema stvarima mora odnositi s ironijom. Dakle, i prema Raspućinu: “Iskreno rečeno, ne shvatam šta Džek London u tebi vidi, ali obećao sam da ću ti pomoći”.
Skica za portret Raspućina mogla bi da se izgovori u nekoliko rečenica. On je patološka ličnost. On je anarhista. On je paranoidan. On je detinjast. On je okrutan. On žudi za prijateljstvom. On je Kortova polarnost.
Balada o slanom moru sadrži prve tragove koji svedoče o Raspućinovoj žudnji za prijateljstvom. Želeo bih da imam prijatelje, a to mi ne uspeva. Zar se toliko razlikujem od drugih? Da, Raspućine, prilično se razlikuješ od drugih. Ipak, Prat će ti dodeliti Korta, što ti, da si živ čovek, nikada ne bi zaslužio.
Ipak, nije sve tako jednostavno. Postoji nešto zajedničko između Raspućina, Korta, pa i samog Prata, barem onakvog kakvog ga znamo iz njegovog dela. U ratu oružjem i mecima, u ratu ideologija i pripadnosti, Prat pronalazi jedan vrlo specifičan međuprostor, pukotinu koja se ne može drugačije označiti nego kao radikalni individualizam. Pogledajmo za časak Fort Viling. U njemu susrećemo Sajmona Girtija koga Prat portretiše po sopstvenom liku. Ko je Girti? Otpadnik od bele rase. Kao savim malog su ga usvojili i odgajili Indijanci koji su mu ubili roditelje. Da li Girti, međutim, pripada Indijancima? Indijanski poglavica postavlja Girtiju pitanje koje će još mnogo puta biti upućeno likovima Pratovih stripova. “Na čijoj si ti strani?” Girtijev odgovor je – na strani Simona Girtija. Reakciju poglavice vredi zapisati: “Poznajem te dugo, ali te još uvek ne razumem. Ti nisi ni belac ni Indijanac, nisi ništa… Moj si prijatelj i prijatelj mojih neprijatelja”. Za poglavicu prostor između prijatelja i neprijatelja je jednostavno nedopustiv, ispunjen ništavilom. A taj isti poglavica menjaće mišljenje o tome ko mu je prijatelj a ko neprijatelj nekoliko puta. Nazdravlje, poglavice. Ako nisu dopuštene nijanse nego samo isključivosti, onda nas “obrti događaja” obrću kao zvečku, a naša čvrsta uverenja zveckaju kao semenje u praznoj tikvi.
Prat, međutim, nije toliko nadobudan ili narcisoidan da bi veličao Girtijev lik. Girti je isto tako ljubomoran na kapetana Džipsona zbog njegovih uspeha u trgovini i ima mišljenje o ženama kao nedovoljno važnom predmetu da bi se na njega trošilo puno priče. Girti će se kasnije, po sopstvenim rečima, opredeliti za onoga koji bolje plaća i koji ima više šanse da pobedi. Upravo neki elementi Girtijevog lika poslužiće Pratu za variranje radikalno individualističke pozicije u likovima Korta i Raspućina.
Ako nije dopustio nikakvu narcisoidnost Sajmonu Girtiju, Prat je sa Kortom imao drugačije planove. Znatnije pomeranje u tom smeru možemo pratiti u ciklusu Kelti, u kojem Korto živi Evropu 1917-1918. godine. Revolucionarni romantizam i česti zamišljeni pogled u oblake učinili su Korta manekenom istorije (termin je Pištalov). Iako Kelti jesu jedan od najboljih ciklusa kraćih pripovesti o Kortu Maltezeu, oni još uvek ne poseduju punoću autorefleksije likova kakvu ćemo sresti kasnije u Zlatnoj kući Samarkanda. Ljubitelji literarnih vrednosti Korta Maltezea ponekad previđaju koliko se glavni lik u njemu tesno približio klišeu. Sam Korto je u Keltima, na prvi pogled, imao dosta prilike za akciju – doktore što se to događa sa mnom, osjećam se čudno… što da radim bez akcije čitavi dan – uostalom, mitraljirao je i obarao avione, dizao u vazduh vojne štabove, potapao nemačke podmornice i hvatao izdajnike. Mornaru transformisanom u manekena istorije ipak kao da je nešto nedostajalo. Umesto keltskog slatkastog sna revolucije i Kortovog prepoznavanja vlastitog lika u oblacima koje tako uporno posmatra, više me privlači suvi etiopski pesak i Kuš kao anđeo smrti ili, pak, vlaga južnoameričkih močvara i razbijeni revolucionarni snovi turskih vođa koji ne mogu da izađu iz Ataturkove senke. Kelti nemaju baladno slanu suvoću morskog vetra, vilingovsku epičnost, a ni humornu metatekstualnost hašišnih snova. Prat je morao da vrati zlo u njegovom izvornom obliku nesporazuma sa sopstvenom prirodom – Raspućina.
No, Prat je bio sasvim svestan onoga što čini, svestan svojih dugova prema umirućem romantizmu epohe. U epilogu Kelta, priči o Crvenom Baronu, Manfredu fon Rihthofenu, Prat vraća svoje dugove. Jednog od poslednjih mitskih pilota-duelista on savršeno portretiše. Rihthofen nosi ruže poginulom pilotu koga je oborio. Pri tome maštari da je ubijeni možda u srodstvu sa D. H. Lorensom koji je svojevremeno zaveo njegovu tetku, navevši je da napusti muža i sina. Mrzi engleske pisce-zavodnike, ali se ipak autoritarno divi njihovoj literaturi. Uredno telefonom javlja mami o svojim podvizima. Kada ovaj kičer, romantičar rata, pogine, olupinu aviona Barona Rihthofena nadleće pilot sasvim drugog kova koji će doći do izražaja u sledećem ratu – Herman Gering.
Prepustimo Geringa udobnom letu u njegovom dvokrilcu. On odleće iz ovih redova, napušta i fikciju Kelta, ima puno posla, dug je let do Nirnberškog tribunala, trajaće godinama; prepustimo ga onome što ga čeka i onome što druge tek čeka s njim, na to ne možemo da utičemo. Vratimo se papirnatom liku Raspućina.  Vratimo se neverovatnoj priči o prijateljstvu Korta Maltezea i Raspućina.
U Baladi o slanom moru Kranio kaže Raspućinu dok stoje na plaži: “Znaš li šta mi se kod tebe ne sviđa? Baš sve!”. Kranio je flegmatik i u potpunosti je u stanju da sagleda psihopatsku sklonost Raspućinove ličnosti. E, ovu sposobnost i rešenost da Raspućinu to saopšti platiće smesta smrću. Kranio ne spada u privilegovane, kao što su Prat i Korto, koji mogu da budu blizu Raspućinu i da to prežive. No, treba zabeležiti i šokantne Raspućinove reči, neposredno posle ubistva Kranija: “Rekao sam ti da ću te ubiti… Glupi ljudožder, da je bio pametniji mogli smo biti prijatelji”. Očigledno, siroti Raspa je i dalje u potrazi za prijateljstvom. Jedina osoba koja je u stanju da se nosi s njim je Korto. Mnogo puta, Raspućin mu je obećao da će ga ubiti, ali to se nikada neće desiti. Jeste li razmišljali o tome koliko lica zlog vezira Iznoguda i Raspućina liče jedno na drugo? Druga sličnost je u tome što Iznogud nikada, nikada neće ozlediti kalifa Al Prašida, bez obzira koliko se na to spremao! To jednostavno nisu propozicije priče. Priča ima druge tokove i likovi, dok borave u njoj, ne mogu o njima da odlučuju. Zato je potrebno preći u drugu priču, što katkad neko od nas i učini.
Tek nakon Korta Maltezea u Sibiru i Zlatne kuće Samarkanda, Raspućinove reči iz Balade o slanom moru zvuče manje nadrealno: “Ti mene imaš za najboljeg prijatelja… Ah! Korto, Korto, nemoj tako! Ne znaš šta gubiš ako odbiješ moje prijateljstvo!” Kortov odgovor je, opet, potpuno tipičan za Korta: “Počinješ da buncaš. Radije bih bio prijatelj otrovnom pauku.” Kasnije, međutim, u Zlatnoj kući Samarkanda Korto će Raspućina zvati svojim prijateljom.
O Kortovom radikalnom individualizmu pisao sam u eseju Zagonetni Korto Malteze, pre dvanaest godina. Kako stoji stvar sa Raspućinom? U Mladosti Korta Maltezea, kada se nađe u rusko-japanskom ratu, Raspućin ovako rezonuje. Ja ovaj rat nisam tražio. Nisam ni primirje potpisao. Niko nije pitao za moje mišljenje! Odlučio sam da mi je sve dopušteno. Nisam fatalista. Nisam tip da budem igračka sudbine. Ne sudimo samo o Raspućinu, dopustimo mu, makar i na trenutak, da on sudi o drugima. Nevolja je, međutim, sa Raspućinom i sa Jezuitom Džoom, jednim drugim Pratovim likom, ili pak sa Lu Vecelom iz Fort Vilinga, što oni ne sude o drugima, oni presuđuju. Otkud Pratova fascinacija ovakvom vrstom likova? Ne zbog toga što čine zlo nego zato što svojim gotovo neshvatljivim kodeksima, (a imaju ih sva trojica, uključujući Raspućina!) razaraju samo tkivo prihvaćenih društvenih kodeksa.
Monah u Baladi o slanom moru Korta naziva nedisciplinovanim individualistom, prevratnikom. Korto zaista jeste buntovnik, ali jedne sasvim posebne, ironične vrste. U svakom razgovoru o politici Korto ironijom sabotira sagovornikove ideološke sheme. Nakon razgovora sa Kraniom o nacionalizmu i patriotizmu, slede tri prizora koja govore više nego sve razmenjene reči. Korto ostaje sam, sedi na verandi i gleda direktno u sunce koje dodiruje ivicu mora. To nije sunce izlazećih ideologija.
 Tvrdio sam da se pitanje “Na čijoj si ti strani?”, postavljeno Sajmonu Girtiju u Fort Vilingu 1962. godine, sistematski ponavlja kroz Pratov opus. U Frivolnim razgovorima u Molileu, posebnom albumu Pustinjskih škorpija, poručnik Koinski daje isti odgovor – na svojoj vlastitoj. Raspućin, naravno, na ovakvo pitanje odgovara “kompleksnije”: na strani sam novca, žena i lepih stvari, jako skupih stvari.
Da li je reč samo o fikcionom ustuknuću da se kaže sopstvena pripadnost ili je u pitanju nešto dublje što ima dalekosežne konsekvence po Pratovu poetiku? Radikalni individualizam likova ide do ostvarivanja njihovog prava da otškrinu vrata za prelazak u jednu drugu priču. Čitava stvar se začinje u Etiopljanima onog trenutka kad Korto kaže Kušu: “Ja sanjam. Šamael nema senku. Mislim da ću promeniti san.” Kuš: “Kuda sada nameravaš?” Korto: “Ne znam… Daleko.” Početak Korta Maltezea u Sibiru i kraj Priče o Veneciji vrata za odlazak otvaraju širom.
Kada sam već počeo da živim u Amsterdamu, došao mi je do ruku meni nepoznati esej o Kortu Maltezeu istoričara i pisca Stanka Andrića, objavljen u zagrebačkoj “Književnoj smotri” godinu dana pred početak rata (esej je kasnije objavljen u njegovoj knjizi Dnevnik iz JNA i druge glose i arabeske, “Durieux”, Zagreb, 2000). U tom tekstu je napisano nešto vredno pažnje. Reč je o statusu zla u poznijim epizodama ovog stripa: “Malteze je, u jednom dubljem smislu, ne etičkom nego morfološkom, zapravo anti-junak”, “zlo je uvek samo privid… daleko od toga da bude alternativno načelo, zlo je zapravo nestvarno, kao u doktrinarnoj teologiji”. Prat čini korak dalje u “fikcionalizaciji” svog dela. Gering je pušten da odleti u svoju realnost. Ostaju Raspućin i Korto. Oni sada zaista mogu da budu prijatelji.
U Kortu Maltezeu u Sibiru srešćemo Raspućina obučenog kao Deda Mraz koji nudi Kortu promenu datuma proslave Božića, jer nešto treba da se slavi u trenutku kada je čovek u raspoloženju za to. U Priči o Veneciji Raspućin se pojavljuje samo kao duh iz čarobne lampe, da bi se onda umnožio u nekoliko svojih pomoćnika, “crnih stražara”.
“Smrt prokletom Vizantincu!”, uzvikuju crni stražari.
Korto: “Hej… čekajte momci! Ja nisam prokleti Vizantinac. Vi se varate…”
Raspućin kao duh iz lampe: “Pokvareni Vizantinac ili spletkaroš Venecijanac, nama je to jedno isto i tebi nema spasa…”
Korto suočen sa pretećim kopljima: “Ali… Postoji samo jedan način da se izvučem… Evo… budim se i napuštam ovaj ludi san…”
Zlatna kuća Samarkanda je posvećena pozlaćenim snovima hašiša, derviškom plesu i oniričkom ornamentalizmu Istoka. Raspućin se druži sa Kortom u snovima, ali se pojavljuje i kao lutka u karađozu, lutkarskom pozorištu. Zlatna kuća Samarkanda je alhemijsko delo. Ona je alhemija “spravljanja” Korta  Maltezea i njegovih likova. Prat je tu “ispsihoanalizirao” i Korta i Raspućina. Dobro i zlo, Korto i Raspućin, najmanje su psihološki udaljeni u časovima samotne instance pozlaćenih snova Zlatne kuće Samarkanda. Uostalom, Korto se već u Priči o Veneciji “ispovedio” umirućem Bepiju Falijeru da je rđav. U Zlatnoj kući Samarkanda Kortovo suočenje sa samim sobom nije samo susret sa svojim zlim dvojnikom Ševketom nego i priznanje prijateljstva sa Raspućinom, onakvim kakav on jeste. Sve se udvostručava, ogleda u svojoj drugačijoj mogućnosti. Raspućin kaže: “Za mene nema opasnosti. Ja nemam dvojnike da se motaju oko mene.” Vara se. Zlatna kuća Samarkanda je alhemijska klopka za realistički shvaćenu motivaciju likova. I Raspućin je udvojen.
Komandant Ševket: “Šta ti je Raspućine, postao si melanholičan?”
Raspućin: “Da… ponekad… Nikad mi nije bilo jasno zašto… ali ponekad zapadnem u ovakvo duševno stanje, mešavinu neopisive sete… Ima tu i zamora zbog životnih teškoća, slatke nostalgije… nežnosti… Sve u svemu, danas sebe mnogo volim.”
Ševket: “Ja bih rekao da si ti lud.”
Raspućin: “Pazi Korto… hoću reći Ševkete, zbog ovoga bih te mogao ubiti.”
I tako u Zlatnoj kući Samarkanda “san letnje noći” prerasta u san opusa, snenu refleksiju o svojim mogućnostima. Zla više nema. Dok sede uz vatricu i prijateljski ćaskaju, Korto, koji inače uvek uspešno skriva svoju ljubopitljivost i nesigurnost, pita Raspućina o svom dvojniku: “Kaži… da li je stvarno ličio na mene?”

(“Reč” br. 19, Beograd, mart 1996)

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu