Prijatelji

Objavljeno:
Prijatelji


prevela Ana Pejović

 

Loreta je upoznala Anu i Sema onog dana kad je Semu spasila život.

Ana i Sem su bili stari. Ona je imala osamdeset, a on osamdeset devet godina. Loreta je povremeno sretala Anu, kad bi ova odlazila na plivanje, na bazen kod komšinice Ilejn. Jednog dana je zastala dok su dve žene ubeđivale starca da uđe da se okupa. Na kraju je ušao, plivao je kučećim stilom s širokim osmehom na licu  kad je dobio napad. Žene su bile u plićaku i nisu to primetile. Loreta je uskočila obučena, u cipelama, odvukla ga do stepenica i izvukla napolje. Veštačko disanje mu nije bilo potrebno, ali je bio preplašen i dezorijentisan. Dale su mu lekove za epilepsiju, pomogle da se osuši i obuče. Sedeli su tako neko vreme dok se nisu uverili da se oseća dobro i da može da otpešači do kuće, koja je bila malo niže niz ulicu. Ana i Sem zahvaljivali su se Loreti što mu je spasila život, i insistirali da sutradan dođe kod njih na ručak.

Pogodilo se da nije radila narednih nekoliko dana. Uzela je tri dana neplaćeno jer je imala puno obaveza. Ručak sa njima značio je da se vraća iz grada čak do Berklija, i da neće sve završiti za jedan dan kao što je planirala.

Često se osećala bespomoćnom u ovakvim situacijama. Situacijama u kojima kažeš sebi, pobogu, to je najmanje što mogu da uradim za njih, oni su toliko fini. Ako to ne uradiš, osećaćeš se krivom, ako to uradiš, osećaćeš se kao mlakonja.

Nakon više sati, iscrpljena, vozila bi prema kući u Oklendu, govoreći sebi da ne može više ovo da radi.

Loše raspoloženje bi je pustilo čim bi ušla u njihov stan. Stan je bio svetao i otvoren, poput njihove stare kuće u Meksiku, u kojoj su živeli skoro ceo život. Ana je bila arheološkinja, a Sem inženjer. Svakodnevno su radili zajedno na Teotihuakanu i drugim nalazištima. Stan im je bio prepun grnčarije i fotografija, a imao je i odličnu biblioteku. U prizemlju, u dvorištu iza kuće nalazio se veliki povrtnjak, dosta stabala voća, kao i grmovi s bobicama. Loretu je očarala činjenica da dvoje tako treperavih, krhkih ljudi sve to održavaju. Oboje su hodali uz pomoć štapa, uz dosta poteškoća.

Za ručak su imali tostirane sendviče sa sirom, supu od čajota i salatu iz bašte. Ana i Sem su zajedno spremili ručak, postavili sto i servirali jelo.

Pedeset godina su sve radili zajedno. Poput blizanaca, nadovezivali su se jedni na drugo i završavali rečenice koje je ono drugo započelo. Ručak je protekao u prijatnom raspoloženju, pričali su joj, u dva glasa, iskustva s rada na piramidi u Meksiku, kao i s drugih iskopavanja na kojima su radili. Loreta je bila oduševljena ovim dvoma starim ljudima, ljubavlju koju su delili prema muzici i baštovanstvu, i time koliko su uživali jedno u drugim. Bila je zadivljena koliko su učestvovali u lokalnoj i državnoj politici, odlazili bi na marševe i proteste, pisali kongresmenima i urednicima, vodili telefonske razgovore. Kupovali su tri ili četiri novine dnevno, a uveče bi jedno drugom naglas čitali romane ili istorijske knjige.

Dok je Sem drhturavim rukama raspremao sto, Loreta je rekla Ani kako joj zavidi što ima tako bliskog životnog saputnika. Da, rekla je Ana, ali uskoro će jedno od nas otići…

Loreta se setila ove izjave mnogo kasnije, i pitala se da li je Ana počela da razvija prijateljstvo s njom kao neku vrstu polise osiguranja za trenutak kad jedno od njih umre. Ali, ne, mislila je, zapravo je stvar jednostavnija. Njih dvoje bili su toliko funkcionalni, toliko sami sebi dovoljni celog života, a sad je Sem počinjao da biva odsutan, a ponekad i da govori nepovezano.

Iznova i iznova je ponavljao iste priče, i iako je Ana uvek bila strpljiva s njim, Loreta je osećala da je Ani drago što u njoj ima još jednog sagovornika.

Koji god razlog bio, shvatila je da je sve uključenija u Anin i Semov život. Nisu više vozili kola. Ana bi je često pozvala dok je bila na poslu i zamolila da kupi zlatnu mahovinu kad krene kući, ili da odvede Sema do oftalmologa. Ponekad bi oboma bilo toliko loše da nisu mogli ni do prodavnice, pa bi Loreta išla u nabavku. Volela ih je oboje, divila im se. Pošto su izgledali kao da žarko žele društvo, odlazila bi kod njih na večeru jednom nedeljno, ili najviše jednom u dve nedelje. Nekoliko ih je puta pozvala da dođu kod nje na večeru, ali bilo je mnogo stepenica uz koje su morali da se popnu i onda bi došli toliko iscrpljeni da je prestala.  Donosila bi ribu ili piletinu ili testenine. Oni bi napravili salatu, i kao dezert poslužili bobičasto voće iz vrta.

Nakon večere, sedeli bi za stolom uz čaj od nane ili jamajkanski čaj i Sem bi pričao priče. O vremenu kad je Ana dobila poliomijelitis, na iskopini duboko u džungli Jukatana, kako su je dopremili do bolnice, kako su ljudi bili fini prema njima. Mnogo priča o kući koju su izgradili u Halapi. Gradonačelnikovoj ženi, i kako je slomila nogu pokušavajući da iskoči kroz prozor da bi pobegla od gosta. Semove priče uvek su počinjale sa “To me podseti na…”

Malo pomalo, Loreta je saznala sve detalje njihove životne priče. Udvaranje na Maunt Tamu. Zaljubljenost u Njujorku, dok su bili komunisti. Život u grehu. Nikad se nisu venčali, i dalje su bili ponosni na tu nekonvencijalnost. Imali su dvoje dece; koja su živela daleko. Bilo je i priča o ranču blizu Big Sura, kad su deca bila mala. Kad bi se priča bližila kraju, Loreta bi rekla, “Žao mi je što moram da idem, ali moram sutra rano na posao.” Često bi tad i otišla. Ponekad bi ipak Sem rekao, “Samo da ti ispričam šta se dogodilo sa gramofonom na navijanje”. Satima kasnije, iscrpljena, vozila bi kući ka Oklendu, govoreći sebi da ne može dalje ovako. Ili da može, ali da mora da postavi jasna vremenska ograničenja. I uopšte nije bila stvar u tome da su dosadni ili nezanimljivi. Baš nasuprot, njih dvoje živeli su bogat, ispunjen život, bili su obavešteni i perceptivni. Izuzetno su bili zainteresovani za svet oko sebe, za svoju prošlost. Toliko su uživali u svemu, u opaskama, u raspravama o datumima ili detaljima, da Loreta nije imala srca da ih prekine i ode. I volela je da odlazi kod njih, jer su se uvek radovali što je vide. Ali nekad joj se nije uopšte išlo, kad je bila preumorna ili imala nešto drugo da radi. Konačno je rekla da ne može tako kasno da ostaje, da joj je teško da ustane sutradan. Dođi na branč u nedelju, rekla je Ana. 

Kad je vreme bilo lepo, jeli su za stolom na verandi, okruženi cvećem i biljkama. Na stotine ptica sletale bi na pojila u blizini. Kad bi zahladnelo, jeli su unutra, pored gvozdenog šporeta. Sem je ložio, drvima koje je sam iscepao. Jeli su vafle ili Semov specijalni omlet, ponekad bi Loreta donela bejgle i lososa. Sati bi prolazili, dan bi prolazio uz Semove priče koje je Ana ispravljala i komentarisala. Ponekad je, uz sunce na verandi ili toplotu vatre, bilo teško ostati budan.

Njihova kuća u Meksiku bila je napravljena od betonskih blokova, ali su stubovi i šankovi i vitrine bili od kedrovine. Prvo je napravljena velika prostorija – kuhinja i dnevna soba. Zasadili su drveće pre nego što su uopšte počeli da grade kuću. Banane i šljive, jakarandu. Sledeće godine dodali su spavaću sobu, nekoliko godina nakon toga još jednu, kao i studio za Anu. Kreveti, klupe i stolovi bili su od kedrovine. Vraćali bi se u malu kuću nakon rada na terenu u nekom drugom delu Meksika. U njoj je uvek bilo prohladno i mirisala je na kedrovinu, poput velikih pluća od kedrovine.

Ana je dobila upalu pluća i morala je u bolnicu. Koliko god da joj je bilo loše, mislila je samo na Sema, kako će se snaći bez nje. Loreta joj je obećala da će svraćati pre posla, proveriti da li je popio lekove i doručkovao, da će mu spremiti večeru posle posla, dovoditi ga u bolnicu u posetu.

Uznemiravala ju je činjenica da Sem nije progovarao ni reč. Sedeo bi tresući se na svojoj strani kreveta dok bi mu Loreta pomagala da se obuče. Uzimao je tablete mehanički i pio sok od ananasa, pažljivo bi brisao bradu nakon doručka. Kad bi uveče stigla, on bi stajao na verandi čekajući je. Prvo je želeo da vidi Anu, pa tek onda da večera. Kad bi stigli u bolnicu, Ana bi ležala bleda, a duge sede pletenice visile bi joj kao u neke devojčice. Primala je infuziju, imala kateter, uzimala kiseonik. Nije progovarala, ali se smešila i držala Sema za ruku dok bi joj on pričao kako je oprao gomilu veša, zalio paradajz, zaštitio mahunarke, oprao sudove, napravio limunadu. Pričao joj je dugo, bez daha, o svakom trenutku dana. Kad bi otišli, Loreta bi morala da ga čvrsto drži, saplitao bi se i gubio ravnotežu u hodu. Na putu kući bi u kolima plakao, mnogo se brinuo. Ali Ana je došla kući i bila je dobro, osim što je imala mnogo posla u bašti. Sledeće nedelje, nakon branča, Loreta joj je pomogla da oplevi baštu, i potkreše borovnice. Loreta se zabrinula, šta bi bilo kad bi se Ana stvarno razbolela? U kakav se problem uvalila s ovim prijateljstvom?

Nihova zavisnost jedno o drugom, ranjivost, rastužila ju je i uznemirila. Ove misli prolazile su joj kroz glavu dok je radila, ali bilo je lepo, hladna crna zemlja, sunce na leđima. Sem koji joj priča priče dok ona plevi susednu leju.

Sledeće nedelje je kasnila. Rano je ustala, imala je mnogo obaveza. Stvarno je želela da ostane kod kuće, ali nije imala srca da nazove i otkaže. Ulazna kapija nije bila otvorena kao inače, pa je otišla kroz baštu do stepenica pozadi. Prošetala je da malo razgleda, bašta je bila prepuna paradajza, tikava, graška šećerca. Opijenih pčela. Ana i Sem sedeli su na izdignutoj verandi. Loreta je nameravala da ih dozove, ali su bili udubljeni u razgovor.

“Nikad ranije nije kasnila. Možda neće doći.”

“Ma doći će… ova jutra joj toliko znače.”

“Jadna ona. Tako je usamljena. Potrebni smo joj. Mi smo joj prava porodica.”

“Toliko uživa u mojim pričama. Bezveze. Ne mogu da se setim nijedne koju bih mogao danas da ispričam.”

“Nešto će ti pasti na pamet…”

“Hej!” viknula je Loreta. “Ima li koga?”

 

Lucia Berlin (1936–2004) pisala je sporadično, ali brilijantno tokom sedme, osme i devete decenije 20. veka. Njene priče inspirisane su životom u raznim rudarskim gradovima na zapadu Sjedinjenih Američkih Država; glamuroznim pubertetom u Čileu; trima propalim brakovima; dugogodišnjim problemom s alkoholom; vremenom provedenim u Berkliju i Meksiko Sitiju; i različitim poslovima koje je obavljala da bi mogla da izdržava svoja četiri sina, i da piše. Od početka 1990-ih  prestala je da pije i posvetila se pisanju, a 1994. godine počela je da predaje na Univerzitetu Kolorado, gde je ubrzo dobila zvanje vanrednog profesora. Godine 2001, narušenog zdravlja, preselila se u južnu Kaliforniju da bi bila bliže sinovima. Umrla je 2004. godine.

 

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu