Priča

Objavljeno:
Priča

 

Zdravo! Odoše svi, a niko da nas upozna. Ja sam Gorčin. Gorčin Baldašić. Tako sam se zvao i prije rođenja. Otac je, kad mu je majka rekla da je trudna, odlučio, ako dobije sina da mu da ime Gorčin. Po prađedu. Ili čukunđedu. Ne znam tačno. Uglavnom po nekome iz duboke tame porodične istorije. Nekome glavośeči. Višestrukom ubici. Vele da je taj bio dika i ponos familije. Čuj, familije! Bratstva. Plemena. Nacije. Rase, jebote. I da je ratovao i ubijao za krst časni i slobodu zlatnu. Za kralja i otadžbinu. Za Tita i Partiju. Za mir i demokratiju. Za nekoga, za nešto. Jebi ga, vazda takvi nađu neki razlog i povod za klanje. A pošto se oni prezivaju Baldašić, normalno je da sam i ja dobio to prezime. Zapalo me, eto. Majka nije imala ništa protiv. Protiv imena Gorčin, mislim. Ona nikad nije imala ništa protiv očevih ideja. Mada meni bi život bio isto sranje i da su mi dali ime Slađan. Profesija? Slobodni umjetnik. Mislim, bez stalnog sam zaposlenja. Ali solventan, uglavnom. Radim na albumu, znaš. Neka eksperimentala, onako rokerski, do jaja. Tezgarim kad moram. Ne previše. Ne volim ti ja te robovske varijante. To muvanje s gazdama i menadžerima. Uvlačenje u dupe i sviranje na uvce idiotima. Ono, znaš, kad mijenjaš repertoar po potrebi. Kad se prodaješ na grame i dekagrame kenjarama. I pušiš za sitnu lovu svakome kretenu koji je prošvercovao tri bokse marlbora. I još te kecaju u dupe da uvijek mogu naći boljega i za manje para. Ali nije sloboda za svakoga, brate. Košta. Neko je rođen da bude rob, znaš. Ono da ga jebu u zdrav mozak, da trpi, da se savija, a onda da se iskali na onima ispod sebe. Hijerarhija je nemilosrdna. Traži robove i gospodare. Naučio sam to još u osnovnoj školi. Zato škola i služi, da nešto naučiš. A najgori su ti robovi-gospodari. To ti je međukategorija na hijerarhijskoj ljestvici. Opasna. Zajebana. Fleksibilna. Mogu li dobiti cigaretu? Hvala! Mada, ruku na srce, ne postoje ni apsolutno slobodni. Ali ni apsolutni gospodari ne postoje. Samo je bog apsolutan. Apsolutno slobodan. I apsolutni gospodar. Uh, jebote, prećerah s ovim filozofskim kurcolaprdanjem. Udavih te. Ufati to mene ponekad, onako, pred zoru, znaš. Ma vidim, vidim da te ne interesuju ni filozofija ni politika. Ni mene, pravo da ti kažem. Ne znam što mi je jutros. Nego, oćeš li da spavaš sa mnom? Da se kresnemo, mislim? Ti i ja. Onako drugarski. Solidarno. Okej, okej, nije frka. Što je?! Što me gledaš tako, jebote, kao iz tuđe glave? Neboj se, nijesam silovatelj. Moje je da pitam, tvoje da kažeš – ne. Okej? Poštujem. Svako ima pravo na izbor. Mislim, seks nije obavezan u našem slučaju. Oću da kažem, riba si vrh, brate, ali nije frka nikakva. Predložio sam to reda radi, je li, da ti ne sjebem ego. Znaš, sami smo, prilika je, mladi smo, relativno mladi oću da kažem. Nijesmo đeca. Ustvari, odrasli smo ljudi, odgovorni prema sebi i drugima. Ljudi bez predrasuda, kul pipl, a to ne košta ništa. Mislim, dobrovoljni seks ne košta. Ne insistiram, ipak. No pušing, nije to moj manir. Start je bio formalan. Razumiješ? Eto, sad se vrijeđaš. Koji ti je kurac. Ne valja ti ni ovako ni onako. Nemoj da se ljutiš odma’, jebote. Đe ti je stav? Oćeš linijicu? Oćeš, naravno. Evo, sad ću da nam napravim dvije debeljače, da snifnemo pa da se pomirimo. Važi? Dobro, a? Radi te? Već? Vrh, kažem ti. Šta otkad? A što se to tebe tiče? Dobro, dobro, de. Reći ću ti. Od petnaeste. Mislim, tada sam počeo da duvam. A od ljeta devedeset treće sam na horsu. Svakodnevno. Kako sam živ? Otkud znam, jebote, otkud znam. Genetski otporan, valjda. Mada, često se pitam i jesam li živ. Jesam li uopšte živio. Života prije petnaeste jedva se śećam. Ponekad uzmem porodični album i pokušavam da osvježim uspomene. Kurac! Mutno, kao loš snimak. Po krštenici danas punim trideset i tri godine. Isusove godine. Danas, 6. aprila 2009. Hvala, samo nemoj da me vučeš za uši. Da mi ih ne izdužiš. Ionako se ośećam kao magarac. Kao magarac od trista devedeset i devet godina. Magarac sa Galapagosa. Ma kakva kornjača! Na Galapagosu i magarci žive trista-četiristo godina. A ponekad, opet – ośećam se kao da nijesam ni počeo da živim. Kao da sam juče rođen, jebote. A ti? Kako se ti zoveš? Bojana! Lijepo ime, kao rijeka. Volim rijeke. Često odem na obalu Morače. Uradim se i gledam kako voda teče. Osluškujem je satima. Jedino tada ośetim da je svijet u ravnoteži. Da smo ja i svijet u nekom suglasju i radujem se što sam živ. Desi mi se ponekad da vičem, da igram po oblucima na obali, da skačem. A prolaznici me gledaju s mosta pa viču i oni. Meni viču. Ne čujem ih ali znam, viču mi: ej, ludače! Al’ ne jebem ih, znaš. Svak zna svoje i svak radi svoje. Ja sam za njih ludak, a u stvari ja sam tada sretan. U ravnoteži sa svijetom i tako to, je li. Šta radiš, mislim, čime se baviš? Od čega živiš? Nije lako, jebote, trka-frka, tacne, čaše, flaše, ćikare, pepeljare, računi, gazde, kurac-palac. A sve za malu lovu, sitnu, jadnu, bijednu i nikakvu. Šišbak zaboravi. Ko ima ne daje, a sirotinja jedva i za kafu skupi. Eksploatacija, brate. Eksploatacija čovjeka po čovjeku. Tako veli Marks. Marks ili Engels. Tako ili nešto slično, nije važno, zaboravio sam. Ustvari nikad nijesam ni htio da zapamtim. Ne jebem definicije. Ne jebem ni krupne riječi. Ne volim istoriju, ideologiju, astrologiju, pedagogiju. Trovali su me time kad sam bio dijete. Dok sam bio neotporan. Još ispiram mozak i dušu od toga otrova. Drogom. I muzikom. Mada, izgleda bezuspješno. Jer još serinjam o tome. Kontaminiran sam, brate, kao južni Irak. Volim botaniku. E, to volim. I muziku. To sam već rekao. Ali moj đed, zloglasni Šćepan Baldašić, oznaš i udbaš, koji na duši ima više rođaka i kumova nego svi Nemanjići zajedno, voli definicije. I vlast. Vlast naročito. Redovno izlazi na izbore i glasa za njih. A najviše voli da citira Marksa i Njegoša. Znaš ono: kome čelo prsne kuku njemu! I slična sranja. Prdnjava staroga svata. Nećeš se valjda radovati ako ti prsne čelo, zakukaćeš, normalno. A tebi, je li tebi živ đed? Živ je. Novak. Udbaš – i on! Živi nedoderi, jebem ti. Izgleda što više zla naneseš ljudima, duže ćeš živjet. Zato se sva Crna Gora i dala u Udbu, poserem je. I Udbu i Crnu Goru. Ne proizvodi se ođe ništa osim prijava i denuncijacija, osim pendreka i lisica, osim mokrih konopaca i jauka, osim bejzbol palica i metalnih šipki. Pa kome prsne čelo, kuku njemu, of kors! Po linijicu još, pa svak svojim putem, a? Slažeš se? Nećeš?! A dobra je roba, dobra, kao dobar san. Đe ćeš? Doma. Da pajkiš. Okej. Bat voč jour bek! I ako se predomisliš javi. Ono, znaš. Ponuda ostaje. Naći ćeš me. Srešćemo se. Nije Podgorica Njujork, jebote. I ostavi mi koju cigaretu.

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu