Poštar iz Arzamasa na pragu visokih plafona

Objavljeno:
Poštar iz Arzamasa na pragu visokih plafona

Onda kada se govor tih „običnih“ ljudi, poput poštara iz Arzamasa, bude čuo kao govor odluke – što je istaknuto političko pitanje u jakom smislu – a ne kao puki životinjski krik, i kada bude bila moguća književnost koja neće biti važna ili nagrađivana zato što na usta tih ljudi stavlja flastere „kulture“, „obrazovanosti“ i „znanja“, koji im ne daju da progovore o vlastitom životu – pa umesto njih, onda, pričaju figure poput Šešelja i Šešelju sličnih – tada ću i ja imati svoj mir

 

Na samom početku, osećam etičku obavezu da kažem: Umiru majke i pripadnicima/cama niže, negrađanske klase, pa se od toga ne pravi jedan sentimentalni književni standard, niti se pravi književnost uopšte! Nemam ništa protiv smrti mame i mama sa kojom se izlazi na kraj književnošću i pisanjem – i sam to radim; zbog smrti majki i njihovoj deci se, ma koliko da ona bila stara, ili umire ili rimuje. Ne postoji ništa treće. Imam, međutim, svašta protiv takvih ideja smrti koje prete da postave jedan književni standard sačinjen od umiranja onih o čijoj se smrti ispostavlja da je važnije da se piše, nego što je to važno da se piše o smrti drugih[1]. Nisam ljubomoran na to što je Ivani majka umrla kad je „normalno“ da majke umiru, a što je meni ili nekome umrla u „nenormalno“ vreme za smrt jedne majke – svako vreme za majčinu smrt je zaista „nenormalno“. Uostalom, o smrti svoje majke nisam nigde neposredno pisao, na način da sam iznosio literarno svedočenje tog svog faktičkog iskustva, pa, prema tome, nema razloga da bilo koga uveravam u to da se ne bavim sameravanjem tih iskustava. Nikoga osim sebe samog, razume se. Međutim, obećavam da nisam „ljubomoran“ na vreme smrti Ivanine majke još samo onima koji ovo čitaju a znam da znaju tu činjenicu iz mog života. Progovorio bih, pre, o statusu smrti u našoj aktuelnoj književnosti, sasvim na distanci od ličnog iskustva – koliko je ona, naravno, moguće da se zauzme – a s obzirom na nešto što vidim kao univerzalno važno pitanje danas. Apsolutno razumem šta znači negovati umiruću majku kao što svoju majku neguje Ivana pre nego napiše i dok piše roman o tom negovanju, ali ne pričam o tome. Sasvim razumem, još, i to šta znači od tog iskustva praviti književnost. Šta drugo nam ostaje nego književnost i koja druga zastava kada smo neposredni svedoci smrti bližnjih?! Kakvu književnost, međutim, pravimo, od kakvih i čijih smrti, to je ono prvo, nezgodno pitanje koje bih ovde pokušao da otvorim i to je ono o čemu bih (pro)govorio, rizikujući da postanem sve što može postati neko ko prčka po jednoj od najsvetijih institucija u našem društvu – po instituciji smrti, i to, specijalno, po onoj smrti koja snađe pripadnike „elite“ jednog društva. Ipak, unapred verujem u elementarnu blagonaklonost  svih onih koji zapravo osećaju šta je to „Arzamaski užas“ i kakav status ima taj užas u književnosti, ali i teoriji uopšte. Najpre verujem u blagonaklonost same Ivane Dimić, autorke romana koji je otvorio pitanje na koje želim ovim tekstom, kao saborac u traženju za odgovorima ili, pre – novim pitanjima, da se nadovežem.

Za roman Arzamas, kao moto se uzimaju reči Šklovskog: „sreća i smrt – to je ’arzamaski užas’“. Prelepo. Odmah na početku, prišao bih malo bliže tom užasu. Šta dragi naš grof Tolstoj radi u Arzamasu i čime je zaokupljen, onda kad  doživljava iskustvo tog „užasa“?! Tolstoj je otišao poslom, da pazari imanje. To u motou romana jasno stoji. Poveo je i svoje sluge Tolstoj u taj poslovni poduhvat. Najednom, negde oko dva sata posle ponoći, kako se u svojim pismima i sam požalio tražeći u pisanju i pismima spas – a ne u žaljenju, razume se – desilo mu se iskustvo koje postaje temelj njegovog dela Smrt Ivana Iliča, koje nastaje sedamnaest godina kasnije. Ta novela jeste – važno je napomenuti – jedina književna referenca u Hajdegerovom kapitalnom delu Bivstvovanje i vreme. Tom istom Hajdegeru, Ivana u svom romanu, u delu označenom od strane kritike kao „kontemplativna proza“, na strani 23., stavlja u usta da je on taj zloslutnik koji je izgovorio čuveni Traklov stih „prag se skamenio od bola“. Celu tu Traklovu pesmu, čije je stihove Ivana stavila Hajdegeru u delo, za potrebe ovog teksta, ovde navodim:

Zimsko veče

Dok sneg na prozor pada
I večernje zvono dugo bruji
Mnogima je sto zastrven,
Dom ih spreman čeka.

Nekog dok luta
Mračne staze na kapiju vode.
Zlatno cveta drvo spasa
Crpeć’ iz zemlje hladan sok.

Putnik spokojno unutra kroči;
Prag se skamenio od bola.
Tu u čistom sjaju nasred
Stola sijaju hleb i vino.

(preveo Božidar Zec, iz knjige Martin Hajdeger: Mišljenje i pevanje)

U ovom nizu oslobođenog referisanja na književno-filozofska mesta, koji sledi onu relaksiranost i „sponatnost“ prisutnu u Ivaninom romanu, pokušao bih da nađem neko značenje koje je, jasno je, posledica samo mog čitanja i ulaska u ovaj roman. Imamo, dakle:

1. Arzamaski užas, koji, otprilike, znači – Tolstoj, grof i pisac, doživljava sveopšti besmisao svog životnog projekta – sticanja i gomilanja imetka, i s tim u vezi podrazumevane „sreće“ u sticanju, i shvata: Jedino je smrt neminovna i izvesna. Zaoštreno: Jedino tvoja smrt je u tvom, neporecivo tvom vlasništvu a svako imanje i imetak, samo ti je mogući budući grob.

2. Sreća da imaš i stičeš, lako se izokreće u užas, onda kada sticanje imetka postane ta radnja koju Tolstoj, sasvim ispravno tvrdeći o sebi (zbog tog iskustva u Arzamasu) da je lud, u Zapisima o ludaku, – jer je gonjen nekakvom unutrašnjom prinudom – izvodi, ne mogavši da bude „sam sa sobom“ a lišen potrebe da „radi nešto“ (odnosno – da stiče). Tako i tim rečima on govori o tom svom iskustvu. Važno je imati upravo ovu relaciju na pameti: odlazak povodom kupovine imetka i iskustvo užasa „neminovnosti smrti“.

3. Smrt Ivana Iliča. U toj noveli Tolstoj govori upravo o onome što će kasnije Hajdeger, nadovezujući se, uobličiti u misao: svagda samo mojost umiranja. Ukratko: Bližnji se okupljaju oko umirućeg i niko ne može sa njim da podeli njegovo i samo njegovo iskustvo umiranja ili pogrešno shvaćeno – bliženja (približavanja) smrti. Odatle Hajdegeru – Umire Se,  koja misao ide u glavi čoveka i samo čoveka. Umire se, da, ali ne još, već nekad, tamo, jednom u budućnosti, i ja ću umreti. Takođe, Tolstoj je tu pretpostavio da običan ruski mužik, nekako lakše ide u smrt.

4. Traklov stih: „Prag se skamenio od bola“. Hajdeger iz ovog stiha, pored stihova drugih pesnika, izvodi svoju filozofiju jezika u poglavlju  Jezik, u knjizi Mišljenje i pevanje. Hajdeger u tom stihu čita raz-liku sveta i stvari. Neko, dok zimi, luta mračnim stazama, nespreman za dom, na (nečiji) dom nailazi. Prag se kameni u bolu jer zalutali putnik iz svog sveta lutanja (i neimanja doma) kroči u spremljen dom u kom, na stolu, sijaju hleb i vino. Ne bih ovde dalje ulazio u Hajdegerovo tumačenje ove Traklove pesme, suviše je važno (ali i kompleksno) po sebi da bih se bavio njime na ovaj način, za potrebe ovog teksta. To tumačenje, jednostavno, preporučujem na čitanje. Računam, međutim, da je samo skretanje pažnje na ovaj Hajdegerov tekst  dovoljno za čitanje Arzamasa. Za to, „moje“ čitanje, iz tog teksta, važna je teza: Čovek ne govori, jezik govori.

Šta da radim(o) sa ovim opštim mestima književnosti i filozofije, koja u ovom romanu stoje, pretpostavljamo, sa određenom funkcijom?! Ništa, za početak – da ih pročitamo onako kako možemo i moramo. Postoje i druga i drugačija „mesta“, koja će uzeti neko drugi, ako mu se budu uzimala. Ja biram Šklovskog, Tolstoja, Ivaninog Hajdegerotrakla, jer su oni ponuđene smernice za jedno moguće čitanje za koje držim da je bitno da se desi, upravo na ovaj način i upravo u ovom trenutku.

Roman, kao što rekosmo, počinje motom Šklovskog, obećava ’arzamaskim užasom’, za koji sticajem okolnosti znam i pre nego što počinjem da čitam. Pominjanje tog užasa mi uliva nadu na samom početku kako se sada, dok pišem ovaj tekst, sećam tog početka i te nade. Znam i za „poreklo“ tog užasa i Tolstojeve noćne more posle kojih je bio ubeđen da je lud. Odatle ulazim u roman jer je to jedan sugerisan ulaz.

Dementna majka i kćer, dramaturškinja, u Beogradu, saznajem dok čitam – centru Beograda – gde je sve nekako blizu, specijalno kultura i njene svete institucije i gde su zgrade stare a plafoni, mahom, visoki. Neka standardna za tu relaciju majka-kćerka tenzija: majka džangrizava zbog bolesti pre svega, kćer koja se opire tako što se miri sa time da majčina bolest napreduje i da se upravo tom džangrizavošću i manifestuje, i ona, kćer, u svemu tome, čita i „kontemplira“ nad smislom postojanja, razume se, tražeći jedan mogući spas. U serijama „kontemplativnih crtica“, vidimo ono što sama autorka romana u brojnim intervjuima naziva „vertikalom“. To saznanje imam nakon pročitanog romana i naknadno mi i definitivno postaje jasno o kakvoj je „vertikali“ reč. Razume se – o duhovnoj. Horizontala je, onda, ovaj naporan dijalog koji na svakodnevnom nivou junakinja vodi sa majkom. Jasno je – dobijamo „krstastu formu“ predstavljenu kao inovativnu, kojom ćemo otvarati glave ljudi/čitatelja i u njih, opet „spontano“, stavljati  vrednosti tipične za iskustvo jednog sveta građanskih vrednota. [2]

Dolazim do još jednog mesta, „kontemplacije u prozi“, gde se pominje stih: „Prag se skamenio od bola“, i kažem sebi da je odlično što se, makar i iz nehata, upleo Trakl, makar i greškom nazvan Hajdeger, sa pesmom „Zimsko veče“. I čitava ta simbolika krsta – za koju sam naknadno saznao i tako još jednom doživeo roman ne čitajući ga iznova –  i simbolika skamenjenog praga, skamenjenog zbog lutalice koji nabasava mračnim stazama na dom i trpezu koja nije spremljena za nju, dobijaju novo značenje. Isto tako najednom, u romanu se pojavljuje, na strani 116,  kao da je i sam zalutao,  vođen jednom mračnom silom prisutnih referenci, poštar na vratima junakinjinog doma – na pragu koji ne prekoračuje! Nakon što izgovara: Zima neka stegla (za mene ga je stegla baš ona zima iz Traklove pesme Zimsko veče koju Ivana na strani 23 svog romana zaziva), počinje, opet ničim izazvan, da priča o politici i državi, o mestu i funkciji predsednika države, i počinje da naglas fantazira o sebi na toj funkciji. Drznem se i pitam se, dok „čitam“ iznova ovaj roman samo i samo tako što pišem ovaj tekst – zašto je u romanu poštar propričao baš o politici na adresi na kojoj je trebalo samo da ostavi poštu?! Na vrata čijeg doma ima da stigneš, da bi kao „običan poštar“ propričao o politici? Kakav svet iz tog doma i s one strane praga moraš da osetiš, da bi dobio poriv da pričaš o svom životu upravo tako što ćeš se pitati o tome ko tobom vlada i tako što ćeš poželeti tu istu poziciju predsednika, kako bi makar nekako držao konce vlastitog života u svojim rukama?! I opet, dok razmišljam o tom svetu i domu koji je u romanu predstavljen, na pamet mi padne jedan mogući odgovor – na vrata onog sveta kome bi taj sam, uvek-već kao čovek nevidljiv poštar, sveden na svoju poslovnu funkciju, voleo da pripada. Jer zašto bi nas drugo Ivanina književnost navela na Hajdegera, nego zato da mi kao čitaoci umesto nje nađemo ono što bi ona volela da je sama našla u Hajdegeru, koju „ljubav“ bi trebalo da nam garantuje u tekstu prisutan označitelj – Hajdeger – ali nigde ne, makar u tragovima, prisutna i Hajdegerova misao promišljena s njene strane, makar i kao misao njenih junaka, koja glasi: Čovek ne govori, jezik govori. I poštar iz „Arzamasa“, na te svoje neuke izlive političnosti, dobija lekciju od junakinje, kćerke, najpre o tome „da je svaka promena uvek nagore“, a zatim i u vidu ciničnog pitanja – „Što se ne kandidujete za predsednika“? Naravno da je ovaj poštar predstavljen kao jedna kastrirana figura kojoj je gotovo stvar građanske obaveze narugati se, i koja, kao takva, pltika, banalna, predsednikovanju i psovanju sklona, ima drugi životni problem – taštu koja ga onemogućava da realizuje svoje političke ambicije. On, jednostavno odgovara: „Ne da mi tašta da se brukam, a hteo sam“. Time se ovaj dijalog završava a za mene počinje mreža mogućih čitanja i tumačenja.

Šta se ima voleti u krstu?! Kažu mi – simbolika raspeća. Kažem – razapeti, i to oni razapeti koji su danas, među nama, razapeti živi, jedino njih imam da volim i jedino njima ima da se klanjam jer jedino u tome, ovi odavno razapeti, prestaju da budu zamenjeni za krst i postaju, opet žive a odavno pale žrtve jedne ideje. Tek kada pogledamo kroz tu optiku, ne treba nam krst da bismo videli raspeća na sve strane. Ono što nam zapravo treba, jeste književnost koja će na te žive razapete ukazati onom simbolikom od koje su postali prazni uvreženi simboli

Rekao sam već negde, a sad ću i ponoviti. Držaću se za to mesto, za tu ransijerovštinu, čvrsto, celom silom pesnice koja želi i mora da udara po licu nepravde: Onda kada se govor tih „običnih“ ljudi, poput poštara iz Arzamasa, bude čuo kao govor odluke – što je istaknuto političko pitanje u jakom smislu – a ne kao puki životinjski krik, i kada bude bila moguća književnost koja neće biti važna ili nagrađivana zato što na usta tih ljudi stavlja flastere „kulture“, „obrazovanosti“ i „znanja“, koji im ne daju da progovore o vlastitom životu – pa umesto njih, onda, pričaju figure poput Šešelja i Šešelju sličnih – tada ću i ja imati svoj mir. Kada, na koncu, budemo imali književnost koja će tematizovati smrt „običnog čoveka“, kao što to izvodi upravo onaj koji je osetio „Arzamaski užas“, a ne smrt „neobičnih“ nas i naših bližnjih koji smo, kao što je to slučaj sa junakinjom ovog romana, zaokupljeni metafizikom – dok nas svi drugi opkrajaju – i to, gotovo kao po nekom pravilu, tom i takvom metafizikom smo zaokupljeni upravo tako što ne čitamo (i/ili ne razumemo) stvari koje smo kao istaknute reference našeg književnog opusa i promišljanja naveli. Da stvari izvedem do kraja – neko ko je zaista pročitao Hajdegerovo tumačenje Traklovog stiha „Prag se skamenio od bola“, ili samu Traklovu pesmu „Zimsko veče“, kao što se to osnovano pretpostavlja za junakinju romana da je čitala – na osnovu njenih „kontemplativnih“ insinuacija i referenci, taj neko nikada na pragu svog doma ne bi imao tako snishodljiv odnos prema „običnom“ poštaru i njegovoj potrebi da priča o onome u šta se, po pretpostavci građanske i „emancipovane klase“, ne razume – o politici, dok, u suštini i u realnosti, obavlja jednu jedinu funkciju – funkciju opkrajanja i olakšavanja života upravo toj klasi kojoj pripada junakinja romana. Nameće se, prema tome, pitanje: sa kakvom funkcijom, onda, stoje pomenute književne reference, ukoliko se, čitanjem samog romana, stiče dojam da su njegove junakinje angažovane na strani onih vrednosti – osobenosti, vlastite izuzetnosti, visokokodirane misaonosti, umetnosti i umetničarenja, između ostalih – koje su dijametralno suprotne vrednostima koje „produkuju“ i simbolizuju autori na koje se u tekstu poziva. Pre svih, sam Tolstoj, čiji lik i delo implicitno prisutni glasno odzvanjaju već u naslovu romana dajući tako presudan ton čitavoj celini. Na ovom mestu bih sugerisao jednu moguću perspektivu i tumačenje.

Koja je to užasna perverzija arzamaskog užasa, koje prelepo i iz nehata se dešava u romanu Arzamas? Lik dementne majke kroz čitav roman konstantno očekuje da im se, od strane „demokratskog“ režima ukradeno, vrati neko nesretno potkrovlje, i tom brigom opterećuje i svoju kćer koja zajedno sa njom nosi taj teret iščekivanja te pravne odluke, ali kojoj će i samoj u nasledstvo pasti taj eventualni čardak. To je istina te situacije užasa koja se sama od sebe ispisuje – smrt koja „se bliži“ i svojina, kamen, imetak  – imanje – kao jedan umišljeni, navodni izlaz ili beg. Nije tu po sredi, ako mi dozvolite, tek dementno iskliznuće ili simptom bolesti (na koncu, sama pripovedačka instanca kolažira dijalošku formu, sa zahtevom za jednim mogućim značenjem koje se u čitanju otvara). U igri je, rekao bih, neka inverzija Tolstojevog iskustva – Tolstoj je otišao po imanje, a iskusio je neminovnost vlastite smrti a junakinja usled iskustva sve bliže smrti, navodni izlaz vidi u vraćanju tavana.

Važno je, prema tome, roman Arzamas situirati u aktuelni društveno-politički kontekst Srbije i videti na koji način on koincidira sa trenutnim ideološkim tendecijama. Odavno već je tematizovana funkcija rehabilitacije Draže Mihajlovića u kontekstu ideološkog pokrića za procese koji se odvijaju u „bazi“ – restituciju, odnosno, povraćaj imovine. U tom grmu se čini da se krije jedna moguća interpretacija ovog romana. Kako paralela sa rehabilitacijom Draže ne bi bila previše labava, ja je neću izvoditi ovde, niti ću se u nju pouzdati, već ću je ostaviti da se ona u toj svojoj pretpostavljenoj labavosti, sama od sebe uruši. Ono, međutim, što mi se čini da će ostati postojano, jeste jedno drugo izvođenje. Ako smo ustanovili da je centralno mesto arzamaskog užasa Tolstojevo iskustvo suočavanja sa neminovnošću vlastite smrti, posredovano njegovom kupovinom imanja, onda je osnovano zapitati se u kojoj funkciji je u ovom romanu glavna referenca Tolstoj, ako imamo u vidu to da se samim romanom Arzamas, implicitno i eksplicitno prisutne, promovišu Tolostojevom  književnom radu i životnom iskustvu (koje je odlučujuće za njegov književni opus) dijametralno suprotne vrednosne kategorije – briga oko gomilanja imovine (postoji poglavlje u romanu koje je naslovljeno „Denacionalizacija“) i podsmeh „običnom čoveku“? Junakinja, majka, u jednom trenutku u romanu, eksplicitno kaže: „Nije dosta što su mi komunisti oduzeli kuću četrdeset pete, nego su sad pobedile demokrate, pa nam ukrali i tavan. Ko vele, ovi su navikli da im se otima, pa neće ni primetiti.“ Iako su ta dijaloška mesta predstavljena kao tek dementni ispadi majke, ipak se otvara jedno drugo pitanje – Nije li ovaj junakinjin sentimentalni vapaj za imetkom, pretkraj života, i sam u funkciji legitimizacije jednog procesa koji se odvija u aktuelnom ideološkom kontekstu i nije li on sve samo ne „simptom demencije“? S tim u vezi, valjalo bi imati na pameti da je upravo taj dementni lik majke, sasvim pravni subjekt, koji nesmetano artikuliše svoje pravne zahteve. Ako nam je jedna od poslednjih životnih želja, želja za vraćanjem oduzete imovine, onda sama imovina, ispostavlja se, pervertirano sadrži u sebi jedan gotovo životni naboj i jednu mogućnost namirenje nekakve pretpostavljene (političke) pravde. Naravno da je potreba za materijalnom sigurnošću, okosnica lagodnog života, i da je, prema tome, privatno vlasništvo u funkciji obezbeđivanja te sigurnosti – onako kako su danas idejno i vrednosno  postavljene stvari. Zašto, međutim, baš Arzamas, i zašto baš Tolstoj, koji je u svom iskustvu užasa, tu i takvu „sigurnost“, još pre sto pedeset godina prozreo kao nedovoljnu i lažnu utehu pred činjenicom vlastite konačnosti?

Naš skroman zaključak bio bi da referenca na Tolstoja stoji upravo sa (neosvešćenom?) intencijom da se sam Tolstojev „Arzamaski užas“ izokrene naglavačke i stavi u korpus dominantne ideologije prema kojoj važi: Ako već još uvek nismo odgovorili na pitanja vlastite konačnosti, kao jedini odgovor koji nam kako-tako može „obavljati posao“, ostaje privatna svojina u statusu svetinje, koja i nakon naše smrti, verujemo, nastavlja da postoji u naše ime. Ta vrsta pervertiranog odnosa prema materijalnim tekovinama, nije, naprosto, zbog toga što ne postoji kapacitet da se Tolstojevo iskustvo arzamaskog užasa danas iznova razume ili makar validno interpretira, koliko zbog nedostatka interesa da u svojim „kontemplacijama“ i „duhovnim vertikalama“, prebacimo onaj „maksimum“ koji nam zadaje nepodnošljiva lakoća života ispod uvek nedovoljno visokih plafona.

 

[1] Na ovu temu, toplo preporučujem knjigu Todora Kuljića, Tanatopolitika, koja je, na sreću, dostupna na sledećem linku: Tanatopolitika, Kuljić

[2]Da se razumemo – i danas, duboko u srcu, osećam prinudu da volim krst, ali prevashodno jer nemam kapacitet da osvestim da (straho)poštujem razapete, a ne bilo kakvo ukrštanje, drveta, književnih formi ili čega već. Šta se ima voleti u krstu?! Kažu mi – simbolika raspeća. Kažem – razapeti, i to oni razapeti koji su danas, među nama, razapeti živi, jedino njih imam da volim i jedino njima ima da se klanjam jer jedino u tome, ovi odavno razapeti, prestaju da budu zamenjeni za krst i postaju, opet žive a odavno pale žrtve jedne ideje. Tek kada pogledamo kroz tu optiku, ne treba nam krst da bismo videli raspeća na sve strane. Ono što nam zapravo treba, jeste književnost koja će na te žive razapete ukazati onom simbolikom od koje su postali prazni uvreženi simboli.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu