Populizam i kulturne razlike

Objavljeno:
Populizam i kulturne razlike

Kulturni ukus građana nema svoju pozitivnu supstancu, već je relacione prirode. Građanska kultura je sve suprotno onome što je kultura masovne potrošnje u datom trenutku: od narodne i komercijalne muzike, brze hrane, igranja na pametnim telefonima za vreme filma u bioskopu, „drečavih“ boja trenerke i kičaste dodatne opreme na automobilima. Odnos njihovog aktivnog i proizvedenog razlikovanja i na taj način stvorene društvene distance postoji pre njegovih članova, tj. buržujske kulture s jedne i ruralne/prigradske kulture s druge strane. Uzajamno rastojanje je ono što određuje obe kulture, a ne obrnuto


Teorije ideologije i diskursa, barem one na lokalu, imaju problem sa objašnjenjem populizma.[1] Interpretacija ima mnogo, ali sve dele intelektualnu aroganciju koja barem donekle izaziva neprijatnost kod njenih autora. Naime, ako nameravamo da populizam objasnimo kao nešto što se dešava u glavama ljudi i ako populizam predstavlja nešto loše, onda moramo da otkrijemo nekakav mentalni „kvar“, ruralno poreklo, ili, rečeno politički korektno, nedostatak obrazovanja i kulturnu nazadnost kod masa, među kojima se populizam primio (i koje postaju ekstremno desničarske, rasističke, itd). No sve to, barem kod levičarskih interpretacija populizma, izaziva nelagodu.

Govoriti ljudima da su glupi i da se zato kod njih javlja lažna svest je nezgodna stvar. Prvo, na načelnoj ravni, neuskladivo je sa privrženošću levice idealu jednakosti. Na praktičnoj je ravni, s druge strane, neprijatno govoriti ljudima da su glupi a istovremeno zahtevati od njih da kroz poreze finansiraju humanističke intelektualce da nastave da se bave time kako i zašto je svest tih istih ljudi lažna.

Pokušajmo stoga za početak da priđemo populizmu „odozdo“, tj. ne zato što on unutar građanskog humanističkog habitusa intelektualaca izgleda kao nešto uznemirujuće i zastrašujuće, već da bismo uvideli kako on zaista funkcioniše i ima li u njemu nečega stvarnog.

Populizam je pre društveni odnos nego određeni sadržaj misli. On je društveni odnos između populističkih lidera i njihovih sledbenika (što je nekako očigledno i samorazumljivo), ali i između masa „običnih“ ljudi i onih koji se od svedenosti običnog života distanciraju svojim gestovima i stavovima. Burdije to naziva stvaranjem društvenih razlika, odnosno održavanjem i (ako je moguće) uvećavanjem društvene distance između ovih grupa, koja se izražava kroz kulturni ukus.

Kulturni ukus građana nema svoju pozitivnu supstancu, već je relacione prirode. Građanska kultura je sve suprotno onome što je kultura masovne potrošnje u datom trenutku: od narodne i komercijalne muzike, brze hrane, igranja na pametnim telefonima za vreme filma u bioskopu, „drečavih“ boja trenerke i kičaste dodatne opreme na automobilima. Odnos njihovog aktivnog i proizvedenog razlikovanja i na taj način stvorene društvene distance postoji pre njegovih članova, tj. buržujske kulture s jedne i ruralne/prigradske kulture s druge strane. Uzajamno rastojanje je ono što određuje obe kulture, a ne obrnuto. Drugim rečima, ne radi se o tome da građani odvojeno žive u svom, a „seljaci“ u svom svetu, i da tek ponekad postaju svesni udaljenosti koja ih razdvaja, već o tome da je svako izražavanje kulturnog ukusa ono što tu razdaljinu aktivno uspostavlja (a samim tim i kulturni identitet obe strane).

U studiji reprodukcije društvenih razlika i razdaljine u školskom sistemu, Burdije navodi da kulturne razlike znače i različite kulture izražavanja prepoznavanja te razlike. Dok učenici iz srednje klase pokazuju moralno ogorčenje i bes, proleterski učenici se pred stalnim poniženjima uglavnom odnose sa pasivnim otporom (ignorisanjem naredbi, ćutanjem kada ih prozovu, bavljenjem drugim stvarima tokom školske nastave, itd). Mislim da se ovi uvidi mogu proširiti i na druge društvene situacije izvan škole.

Čak i u medijskim komentarima odraslih srednjoklasnih građana, osnovni i prevladavajući način prepoznavanja kulturne razlike između njih i kulturnih Drugih je moralno ogorčenje i zgražavanje. S druge strane, provokativno uživanje Drugih u masovnoj komercijalnoj kulturi, gde se negira kulturna razlika i superiornost buržujske kulture, upravo time što je stalno izaziva i deluje nasuprot nje pokazuje da je bremenita njome i da se ne može otrgnuti od osećaja kulturne inferiornosti.

Upravo je ovaj odnos, tj. različiti načini prepoznavanja i proizvođenja kulturne i time društvene razdaljine između jednih – civilizovanih i obrazovanih (onih koji se redovno puštaju u Berghajn) i drugih – kulturno inferiornih, ono što čini stvarnost populizma. Populizam ne funkcioniše zbog gluposti masa, već zato što predstavlja oblik osvete i nadoknađivanja za svakodnevna poniženja koja trpe kulturno inferiorni.

Odnos između populističkih lidera, velikih malih ljudi,[2] i njihovih sledbenika istovremeno iskorišćava i menja postojeće odnose kulturnih razlika i razdaljine između građanskog i ruralnog. Menja ih na taj način što daje smisla osnaživanju tzv. vajt treša, čiji pasivni otpor spram građanske kulture lako može da se pretvori u aktivni, a potom i zadobije svoj izraz u stvarnoj političkoj moći. Populizam stoga nije lažna svest, tj. ne radi se o tome da se u mislima masa nalazi loš sadržaj jer su manipulisane kroz medijski diskurs, već on takođe poseduje element istine, odnosno stvarne kulturne razlike i razdaljine u društvenoj situaciji gde „civilizacija“ istovremeno predstavlja način segregacije. 

Ta istina u populizmu je, naravno, ružna – ali je jednako i na isti način ružna kao i stvarnost same kulturne segregacije. Populistički lideri su odvratni seksisti, ali njihovi sledbenici taj seksizam strastveno ne podržavaju toliko zbog sopstvene mizoginije, koliko zbog toga što je politička korektnost deo buržujske etikete. Podržavaju ih, pre svega, iz resentimana. To ne znači da je opscenost populističkog diskursa okej ili opravdana, već da je deo društvene stvarnosti a ne učinak ideološke indoktrinacije ili izloženosti lošem medijskom diskursu.

Prevela Andrea Jovanović

[1] Tekst predstavlja prevod uneliko izmenjenog prvog dela Primoževog teksta Zadnji alfa samec, [Poslednji alfa mužjak], objavljenog u: Mladina alternative: populizem, 9. 12. 2016, str. 78-81.

[2] Ovako je Adorno nazivao fašističke liderske figure u studiji o fašističkoj propagandi. Radi se o tome da je npr. Hitler istovremeno inkarnacija svakog Nemca i nešto što totalno prevazilazi običnost nemačkog života.

Primož Krašovec, sociolog i predavač na Filozofskom fakultetu u Ljubljani.

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu