Poezija i (muški) pol

Objavljeno:
Poezija i (muški) pol

prevela sa engleskog: Dubravka Đurić

 

Ne znam mnogo o seksu, ali znam šta volim. Uvek kada čujem reč seksualnost posegnem za novčanikom. Tvoja seksualna politika je način na koji živiš.

Pre izvesnog vremena, prosledili su mi jedno pismo u kojem je moj esej o Čarlsu Olsonu u knjizi San sadržaja ocenjen kao »nepravedan« zato što kritikujem Maksimusovu seksualnu politiku. Rendi Prus piše:

Falocentrizam nije isto što i mizoginija.
Hoću da kažem da neki muškarci pišu iz »muda«, te meke, nežne tačke iz koje nastaju stalni pokušaji da se rod izrazi i zaštiti. Hemingvej i Majler pišu iz falusa, tog teškog izraza muškosti. Olson i Vitman, kao i ja pišu iz »muda«. U Beleškama o mišljenju i viđenju H.D. piše da je »materica« jedno od središta pisanja. »Muda« su muški pandam toga, kao i tog iskustva. Izražavanje roda ne podrazumeva njegovu dominaciju.

Ovde vidimo da u savremenom »progresivnom« ideološkom prostoru »muškost«

želi istu privilegiju u skladu sa »ženskošću« i »obojenošću«. Ali muškost, kao i belost, kao i američkost ne može zahtevati »status« »marginalnosti« jer i dalje kulturno, politički, društveno i ekonomski zadržava dominantnu poziciju. »Slikovite« vrednosti muškosti nisu bile potisnute /ozloglašene/poricane već su hvaljene: borba za muškarce znači zaboraviti na ono što smo naučili o maskulinitetu, a da se ne zameni bilo koja pozitivna vrednost te rodne razlike, pošto pozitivne vrednosti muškosti (kao različite od »ljudskosti«), ostaju sumljive, bar za sada, kao društveno prilagodljive strategije kojima se zadržava kontrola i moć.

Jedna od najznačajnijih odlika sadašnjeg pesničkog konteksta jeste snalažljivost mnogih marginalizovanih (mada ne i marginalnih) grupa u zagovaranju moćno pozitivnog identiteta ili u individualnom pisanju ili u potpuno povezanim društvenim formacijama (čitanjima, izdavaštvu, kritičkim spisima). Beli heteroseksualni muškarci ne mogu zauzeti ovo područje, jer je značajno grupno povezivanje ono što ne može, po dobroj savesti, biti napredno; upravo suprotno, solidarnost grupe heteroseksualnih, belih muškaraca, treba da se rastoči ne da bi se oni pregrupisali na »autentičniji muški« način već da bi se raštrkali u budućnosti koju sada nije moguće predvideti. Sigurno je da muškarci osetljivi na ovaj problem mogu zavideti onima koji su u stanju da učestvuju u izgradnji grupne rodne identifikacije, i ne iznenađuje da su mnogi od njih na različite načine ogorčeni na feminističke poezije: jer je to pozicija onog što nije predstavljeno ili što je podređeno (subaltern) što heteroseksualni beli Amerikanci suštinski isključuju iz svog bavljenja. Mada je podizanje svesti muškaraca dragocena, pa i neophodna aktivnost, »oslobođenje muškaraca« je nepristojno; ovim ne želim da kažem da sva ljudska bića ne trpe tiraniju društvenog poretka koji svaku grupu tiraniše.

U ovom kontekstu, propitivanje autoritativnih struktura našeg društva pesničkim metodama, korisno je i za muškarce i za žene. Pesnički rad koji iz toga proizlazi neće nužno biti moguće razlikovati po rodu, ali svet na koji se oni nadovezuju, bar u kontekstu neutopijskog čitanja, sigurno da će moći. To jest, korisno je čitati radove muškaraca i žena na različite načine, uzimajući u obzir drugačija estetička i socijalna značenja radova kada se čitaju u terminima roda. Razlika se, međutim, nalazi u društvenom činu čitanja i interpretiranja, a ne u samim rečima. Problematično mi je svođenje ovog istraživanja na biološki reduktivne kategorije: pri čemu genitalije postaju simbolične. Mi smo toliko uhvaćeni u mrežu društvenog kodiranja roda da nema načina kako da lociramo nesvodiva biološka značenja seksualnih razlika. Biologija nije sudbina, već ona pre ustanovljava temelj mogućnostima društveno-kulturološkog delovanja. Nema poznatih suštinski društvenih atributa ženskosti ili muškosti, već samo atributa koji su društveno obeleženi rodom, ili društveno potvrđeni. Ovo preispitivanje navodnih datosti roda je među najbogatijim oblastima »moderne« poezije i nije čudno što je većina revolucionarnih pisaca poslednjih 250 godina odbilo, ili nije bilo u mogućnosti, da se prilagodi konvencioanlnim rodnim i polnim klasifikacijama.

Naravno, ovim se sugerišu problemi svakog feminizma, kao i maskulinizma, koji se drži a priornih rodnih definicija. Društvene i seksualne funkcije stvaraju suštine. Ako je društveno željeni cilj jednaka mogućnost zapošljavanja za sve, onda će to odrediti jednako učešće u nezi dece, kućnim poslovima, itd. »Suštinski« hranilačka uloga žena biće nevažna koliko i učena (ili nikada naučena) hranilačka uloga muškaraca koji se suočavaju sa formama zaposlenja koja umrtvljuju a većini nas su dostupna. Suština nije u tome da se radikalno razgraniče razlike među rodovima, koje neizbežno vode ka radnom mestu i ekonomskim i statusnim diskriminacijama: ne dalje podele rada, već spajanje ovih realnosti. Stvaran bol i gubitak postoje kao i dobitak i uživanje, i oni se mogu izraziti, i uključeni su u forme otuđenja koje muškarci iskušavaju na radnim mestima ili u barovima za usamljene ili u braku, a kritička artikulacija ovih iskustava je nužna: ali ako se seksizam i falocentrizam podriju muškarci i žene će sve više deliti ove realnosti.

Pre par godina dao sam skromni predlog da književni radovi koji se tradicionalno uzimaju da bi se predstavilo »čovečanstvo« treba čitati u grubljem svetlu kritike roda, dok radove koji su se u prošlosti čitali kao »nedovoljno razvijeni« zbog društvenog statusa autora, treba čitati kao univerzalne prezentacije ljudi. Mislim, međutim, da je moj predlog bio suviše skorman, jer vidim u skorašnjim projektima antologija oficijelne kulture stiha čudnu želju da se američka poezija od 1960. godine predstavi tako da uzmiče od prioriteta koji su prethodno bili u skladu sa dominantnim grupama, i naravno, čak želi da prisvoji neke pesnike koji su bili nedopustivo poricani u ranijim antologijama, dok istovremeno, zadržava mnoge dominantne pretpostavke o pesničkoj vrednosti, uključujući i one koje su izmislile maskulinističke prakse.

Tako moje pitanje glasi: Da li strategija koju predstavljaju mnoge nove »raznolike« antologije pokazuje promenu ili je pre nastavak obrazaca isključivanja drugim sredstvima? Moram reći da strahujem pred svakom raspravom o antologijama i neminovnim brojanjem pomoću kategorija uključivanja i isključivanja. Često izgleda da se time doprinosi svedenom razumevaju onoga što konstituiše radikalno, ali je teško objektivno ili društveno definisati, različitost i razliku u američkoj poeziji. Sigurno je da je potrebno pažljivo i eksplicitno razmatrati rod, etničku i rasnu pripadnost u široko definisanim prikazima američke poezije, koji se usredsređuju na određeni period, ali zaprepašćuje me ono što često izgleda da je usiljeno i veštačko udovoljavanje, naročito s obzirom na medijum koji ima veliku sposobnost da istražuje višestruka osećanja (i višestruke mogućnosti) kolektivnog identiteta. Ono što je u najvećoj meri pogrešno u vezi sa novom različitošću nije njena pohvalna želja da se rediguje kanon, već nekritički doslovan pristup tom zadatku. Štaviše, raznolikost traži da se primeni ne samo na sadašnju generaciju pesnika. Mnogo više od kozmetičkog doterivanja ovih pitanja potrebano je sveobuhvatno ponovno promišljanje onoga što konstituiše naše poetičko nasleđe: na mnoge načine, prikazivanje prošlosti je značajniji deo ovog projekta od prikazivanja sadašnje scene, gde su mogućnosti suprotnih prikazivanja mnogobrojnije. Ako revidiramo naše ideje o tome ko je sada na ceni, moramo to isto učiniti i za prošlost. Ovo ne znači da samo dodajemo nešto jednoj neznatno doteranoj grupi koja čini jezgro vrednovanih belih muškaraca već i pitati se ako su oni pogrešni beli mušakrci, da li postoje beli pesnici koji su isključeni iz književne istorije dvadesetog veka, i ranije, zato što su maskulinističke i supremacionističke pretpostavke prethodno bitno uticale da ove izbore, muškarci (ma koje seksualne orijenatcije) koji su možda bili problematični za preovlađujuće paradigme poezije zato što su odbijali moralne, rodne, političke, etničke ili estetičke paradigme koje je volela oficijelna kultura stiha njihovog ili našeg vremena. Takođe moramo primetiti i to da postoje kontinuiteti u isključivanju, ne samo određenih grupa, već i pesnika i pesnikinja iz svake razumljive pozadine, koji ustanovljuju nestandardne jezičke prakse, da li dijalekatske ili idiolekatske.

Problem se, da ga postavimo u retorički najraspaljivijem smislu, ne nalazi samo u proporciji belih muškaraca u predstavljanjima američke poezije 20. veka, već u tome što su ti beli muškarci, bar do izvesnog stepena, pogrešni beli muškarci, koji odražavaju, čak i do danas, društveno konzervativnu severnjačku hrišćansku orijentaciju nekih novih kritičara, orijentaciju, koja, usput, po meni ostaje i istorijski i estetski značajna. Međutim, dozvolite mi da dodam, u nesigurnom ishodu, moj savet bi trebalo uzeti sa dozom ironije, koja mi je naročito draga i zbog koje ne četo preispituju, da će svaki novi isključeni pesnik revidiranog kanona imati za mene novu istorijsku važnost, baš u tački kada biva isključen, jer u toj tački proces oporavka može da počne.

Ali kakve to ima veze da poezijom i erotskim? Ponekad je teško razumeti kako jezik može oblikovati telo – da su naše ideologije okoštale u društvenom mesu, da mi živimo naše gramatike našim telima. Poezija je mesto gde naša gramatika može ponovo da se iskuje. Naravno, projekti mnogih savremenih poezija koje pokušavaju da prekinu sa konvencionalnim gramatičkim i narativnim modelima, mogu se razumeti baš u terminima jedne takve seksualne politike. Istovremeno, kao muškarac, brine me opiranje svakom uspostavljanju novih i pozitivnih formacija identiteta pomoću takvih spisateljskih praksi.

Ako ne rod, šta onda? Različite društvene uloge koje su žene i muškarci naučili važne su kao različite tačke polaska da bi se nagodilo sa kontrolišućim interesima ovih uloga i to će se nema sumnje prodorno odraziti u radovima pojedinaca. Pokušao sam, u svom radu, da razumem ko sam i šta sam ja a da ne pretpostavim autentičnost mojih osećanja ili seksualnosti. Ovo mi je pružilo neograničeno zadovoljstvo u pisanju.

Jer pisanje je erotično kada se prekrše sklerotični modeli komunikacije, naročito ako ovo kršenje nije ostalo da lebdi u vatri već daje plodove. Protiv ideje da ne-normalizujuće spisateljske prakse razularuju de-kreativni »libidinalni protok« koji je inače zatvoren od strane jezika ili u jeziku, rekao bih da da su objekti mojih želja / je objekt moje želje pro-kreativna poezija. Jer tu nema predlingvističkog, predsimbolnog područja koje je sistematski potisnuto prisvajanjem jezika ali se može osloboditi tekstualnim prekidima falokratičnog simboličkog poretka: ideja koja je poslednji položaj romantičarske ideologije u poststrukturalističkoj doksi. Pre, lingvistički, semantički ili simbolički poredak se graniči sa telom, njegovim nastajanjem i njegovim izdisanjem. Predsimboličko je, u najboljem slučaju, jedna u-topijska projekcija, izvan ovog sveta (poput romantičarske nedruštvene Imaginacije): doslovno nigde, nikada.

Nema »predsimboličkog« zavaravanja (sakrivanja); jezička igra je istovremeno, ne sledstveno ili narativno, konstitutivna za značenje i erotsko. Jezik kao takav nije više »falički« nego što je »klitorijalan«; i dok standardna gramatika može odraziti (patrijarhalni) društveni poredak, alternativne (nefaličke) gramatike se istovremeno realizuju i potiskuju. Kao što je nužno odbaciti redukciju značenja na utilitarno, nužno je i štititi se od šizofrenog rascepa značenja iz imaginarnih ili telesnih tokova kroz koje se ono odigrava. Kao što je Semjuel Veber (Samule Weber) to izrazio, nema slobodne igre samo igara moći: u unutrašnjosti svakog argumenta u korist oslobođenja od libidalne energije uhvaćene u zamku upisa jeste demon faličke igre koja stvara/označava svoj neprovereni ponovni upis.

Pisanje i čitanje pokreću seksualnu ekonomiju tako što otvaraju arenu erotične igre – oslobađanje, odgodu, čežnju, prazninu, destrukciju, produkciju, apsorpciju, teatralnost, determinisanost, zadovoljstvo, frustraciju. Čulna zadovoljstva koje pružaju reči, fraze i slike, nikada se ne mogu potceniti, dok otelotvoruju estetsku snagu pesme. Poetska zadovoljstva i apsolutno priznanje heterogenosti želje – različitih zadovoljstava namenjenih različitim ljudima – ostaje suštinski test svake politike, uključujući i svaku politiku poezije.

Zadovoljstvo je uvek specifično mesto: uokvireno društvenim i ličnim istorijama. Ne može biti nikakve hijerarhizacije metoda zadovoljstva (nazovite ih principima zadovoljstva ili erotskim aparatima, kako vam drago). Ako seksualne prakse nikada nisu »apsolutno oslobodilačke« u funkciji ne može se tvrditi da neka ima specijalnu legitimnost kao da je »prirodnija« od drugih: u svakom slučaju, erotsko ne traži takve utilitarne potvrde. I ako želimo da zamislimo oslobađajuću funkciju seksualnosti, trezveno je da imamo na umu da želja konstituiše gramatike društva. Nema »materijalne srži« erosa: genitalni seks, dodirivaje zida, vizija prazne i mračne sobe, miris, jedenje hleba, ples (na pragu ili u vašoj glavi), koliko i ono što su ućutkanija zadovoljstva teksta, podjednako su sublimacije/aktualizacije – artikulizacije – erosa.

Kada govorim o prokreativnoj poeziji, ne mislim da se to može razmrsiti od dekreativne igre. Pre želim da naglasim jedan osećaj da pesmi nije potrebna vrednost izvan njenih neposrednih zadovoljstva: tamo gde se vrednost nastanjuje u neposrednosti zadovoljstva po sebi, u neinstrumentalnosti činjenice njene sopstvene aktivnosti. Erotski tekst koji predlažem žudi da se konstituiše i svojim neangažovanjima i svojim angažovanjima – ne da bi napustio područje društvenog, već da bi se materijalnije, senzualnije, osećajnije smestio kao proživljen i osećan predmet u svetu i od sveta. Tako se pesma transformiše moćima svojih otelotvorenih želja, kao takvu mi je transformišemo u naša putovanja iz naših odvojenih zametaka, od teksta do dela.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu