Pedeset nijansi privatizacije i kulta ličnosti

Objavljeno:
Pedeset nijansi privatizacije i kulta ličnosti

Teško je snaći se u ovoj šumi kontradikcija, još teže razaznati gde u najnovijoj ljubavnoj aferi počinje vlast a gde njena „alternativa“ ali jedno je sigurno: kokošije pamćenje sprečava „građansku elitu“ da se priseti da i ona odveć lako posegne za kultom ličnosti kao mehanizmom održavanja glave iznad vode

Uspeh trenutnog predsednika Srbije liči na na uspeh mađioničara koji iz šešira čupa sve manje i manje očekivano đubre. Šešir je, ispada, prepun na prvi pogled međusobno kontradiktornog krša: i Srbije i Evrope, i japijevskog i nacionalističkog rečnika a na koncu i neočekivanih političkih saveznika. Poslednji zec predstavljen publici kojoj se sa usana cedi slina oduševljenja je spisateljica i – očekivali su u publici – najtvrđa protivnica autoritarizama svih valenci, predstavnica elite sa beogradskog asfalta, prva među kulturnjacima i poslednja koja bi mogla biti izvučena iz njegovog šešira da bi bila spoljni saradnik ove oligarhije: spisateljica Biljana Srbljanović. Srbljanović će izgleda pružiti usluge saučesništva u nešto marginalnijem taktičkom manevru – podizanju spomenika bivšem premijeru Srbije Zoranu Đinđiću – kao saradnik i kreator audio komponente spomenika koji će na studentskom trgu biti instaliran o sledećoj godišnjici ubistva Đinđića. Kako je u državama posttranzicijske pustinje eksploatacija leševa odveć čest običaj, pravu novost u ovom slučaju predstavlja dvostrika upotreba: o mrca će se ovom prilikom ogrebati i vlast i njeni tobožnji protivnici, potvrđujući da je strvožderstvo obostrano a glad na trulež opšta odlika svih modaliteta tranzicionih elita: političkih, kulturnjačkih i mafijaških.

Sličnosti se tu ne završavaju – tanka je linija koja razdvaja ne-ukus beogradskih vlasti i liberalno-kulturnjačku elitnost – pa Beograd dobija još jednu turističku atrakciju: sa Slavije sklonjenu stereo fontanu zaodenutu u malograđanski muzički ukus će zameniti stereo spomenik zaodenut u političke svetinje. Simbolički banalna – mada zbog toga ne i manje dvosmislena – vizuelna komponenta spomenika (prekinuta pa nakalemljena strela uperena ka nebu) biće upotpunjena i audiabilnom: skriveni kasetofon – uvrnuto nazvan “Utišajmo sebe, pustimo NJEGA da govori” – će puštati zvukove užurbanog grada, urbane vreve i parčiće govora bivšeg premijera.

No, “utišajmo sebe” i dajmo šansu autorki da objasni glupost: “u dramaturškom smislu, zvučna instalacija polazi od osnovne ideje unutrašnjih glasova prolaznika, misli koje beže i koje se mešaju, koje nadglasavaju i nadjačavaju jedne druge, koje zbunjuju i skreću sa strelovitog puta. Glasovi, koji se čuju iz diskretno plasiranih zvučnika, su zapravo naši. (…) Ovaj prvostepeni dramski nivo igre samo uvodi posmatrača u drugi, dubinski i suštinskiji: kada se približi skulpturi, posmatrač iznenada počinje da razaznaje poznati glas sa poznatim rečenicama (…). Iz drugog nivoa (..) zvučnika (..) dopire glas Zorana Djindjića, zvuk njegovih reči i iscepkanih rečenica i misli, sa začudnim prekidima i dužim pauzama, veoma utišano, tako da posmatrača poziva da napravi napor da zvuk čuje, da ga prepozna, da sasluša i konsekventno razume.

Za ovu jednostavnu operaciju potreban je samo jedan preduslov: da utiša SEBE.”

Dakle: utišajmo sebe (da bismo progutali ovo prostmoderno postmortemno proseravanje); ćutimo (jer naše su misli haotične i beskorisne) i upijajmo tranzicione propovedi; isključimo se (jer je operacija uterivanja ideologije tranzicije moguća samo nad poluhipnotisanim pacijentom kojem je politička svest zamenjena odama političkim svetinjama); ućutkajmo sopstvena sećanja na stvarnost tranzicije (ne bismo li bez griže savesti mogli da poločemo ovu kofu pomija); ućutkajmo se (i klanjajmo se sakralizovanim tranzicionim moštima); ućutkajte svakodnevnog, kratkovidog pojedinca (da bi mogla da progovori dalekovida elita i njene svetinje); zatvorimo politiku u četiri zida i preispitujmo se (dok ne prođe privatizacija).

Autorkino objašnjenje, stoga, funkcioniše i kao opšti mehanizam legitimacije same tranzicije: da bi se opravdalo razaranje emencipatroskog društva i instalacija tržišnog – kojem je pokojni premijer bio sklon – pojedinac mora privremeno da ućuti, a politička se sfera mora staviti ad Acta. Stoga ispada da pustoš tranzicije, zazvana zarad odbrane temeljnih vrednosti liberalizma, svoje pune potencijale može ostvariti tek temeljnom negacijom njegova dva centralna pojma: pojedinca kao političkog subjekta i političke sfere kao mesta socijalizacije i odlučivanja. Dodajmo zato na gomilu još jedno čitanje predloga za ovaj spomenički kompleks: možda je u pitanju konačna petrifikacija i najvernije svedočanstvo bede liberalnog elitizma.

Predloženo “umetničko delo” ima sve što se zahteva od depolitizovane lite zamene za angažovanu umetnost: skupu instalaciju, podključan iMac negde ispod, zahtev za autorefleksijom kao zamenu za politički angažman, patetično moraliziranje te na koncu i optužujući prst uprt u sve. Ali najviše u najveće žrtve tranzicionih politika – stanovništvo. Ukratko, umetnica nas na kraju pita: “gde ste bili 2003?”; politički angažman zaključava u četiri zida; a kritičarima (tadašnjim i sadašnjim) ubijenog premijera poručuje: “sram vas bilo!”.

Teško je snaći se u ovoj šumi kontradikcija (a nju je najbolje dao dekonstruisati Rastislav Dinić, još teže razaznati gde u ovoj najnovijoj ljubavnoj aferi počinje vlast a gde njena „alternativa“ ali jedno je sigurno: kokošije pamćenje sprečava „građansku elitu“ da se priseti da i ona odveć lako posegne za kultom ličnosti kao mehanizmom održavanja glave iznad vode – obožavanje premijera sumnjivih rezultata a nesumnjivog privatizacionog kapaciteta njen je modus operandi poslednjih deceniju i po: stoga leleci o kultu ličnosti aktuelnog predsednika zvuče pomalo licemerno a neverovatno da gurui kulturnjačkog elitizma tako teško primećuju da njihov odraz u ogledalu polako ali sigurno dobija konture Aleksandra Vučića. Ukratko: našavši se između čekića i nakovnja baciće se ravno na praktikovanje kulta ličnosti i raskopavanje grobalja u potrazi za moštima.

Projekat je, dakle, uvrnut, prepun kontradiktorne simbolike, izvedba je bizarna, a pozadinski proces (džentrifikacija urbanog prostora) opasan – ali i pored svega toga, za neke je jedini problem: dirigent pod čijom će se palicom on sprovesti. Bizarnosti, međutim, često znaju više otkriti no mistifikovati pa bi sporni spomenički kompleks možda mogao da pomogne da se identifikuje gde se tačno nalazi taj sporni kontinuitet između Đinđićeve vlade i današnje oligarhije. Dodajmo stoga i par primedbi iz registra istorijskih paradoksa: džentrifikacija studentskog parka i njegovo pretvaranje u servis vlasnika privatnih automobila biće legitimizovano audio-vizuelnim kičem, predvođeno spomenikom premijeru čije politike nisu napravile diskontinuitet sa najvažnijim procesom koji je započet pod Miloševićem – privatizacijom – a izvešće ga vlastodržac koji će isti taj proces unaprediti gotovo do savršenstva.

 

Stefan Aleksić, antropolog i magistar političkih nauka. Piše za brojne regionalne lijeve časopise i portale.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu