pa-kao-ka-kao

Objavljeno:
pa-kao-ka-kao

Vladimir Tabašević: Pa kao: roman o ljubavi, istoriji i drugim nesporazumima, Laguna, Beograd, 2016

Lagano, sarkastična razumljivost nam dopušta da zaboravimo da su naše zamisli samo mreže za leptirove kojima kroz nesporazume hvatamo jedni druge

          

Univerzum koji oblikuje čovekova svest konstantno se širi. Ali zašto se on uostalom širi? Širi se zato što želi sve da uklopi u logiku kapitala. I zeku, i jagu, i kozu i vola kom lisica trči za mošnicama jer se istripovala da je to deo mesa koji otpada. I lisicu. Lisica, zeka, jaga, koza i vo su klase, konstantno međusobno suprotstavljene, ali ipak spojene unutar imaginarnih slagalica.

Nešto tu ipak škripi. Osvrnimo se na vreme kada se odmaramo i poželećemo da se nikada ne odmaramo. Istorija je bahanal. Hektolitri alkohola preplavili su mozak. Sadomazohizam bančenja i propadanje. Raditi se mora! Šta raditi? Naši odmori su gadost za čistunce, ali je naša hrana imaginarnog karaktera. Tabaševićev roman nas vodi kroz anatomiju pobune,  kompenzujući na taj način nemogućnost revolucije. Njegova imaginarna putanja gradi i razgrađuje likove koji nastaju kao čvorišta.

Pukovnik Frojd je reklama. Običan čovek! On je reklama za turističku agenciju koja nas vodi kroz život. Naravno, advertajzing za novo vreme koje je takođe sasvim obično. Paranoja je mera minulih dana u kojoj Tabašević traži svoju aksiologiju. Pritom se ne sme biti previše sentimentalan prema sebi. Subjekt i sopstvo koje se zaglavilo na granici između subjekta i objekta, plod su tržišta. Otuda Ana deluje kao trofej i deo je sledećeg četvorougla: gornja horizontalna linija: pukovnik + frojd + x je u liniji sa majkom, i donja horizontalna linija: Ana, a sa druge strane Emil kao emanacija samog pisca. Dijagonale: pisac ↔ (frojd + pukovnik + x) i Ana ↔ majka. Anu golicaju kosti, meso, tetive i ona se napinje kako bi se sve to golicanje sabralo u jednu tačku na njenom telu, veli Tabaš puštajući Anu da postane konstitutivni manjak piščeve emanacije. Manjak uvodi majku, a majka oca. Emanacija je sin koji kao nastajuča figura penetrira u ostale likove. On zahvata citaoca, pisca i pripovedača.

Lagano, sarkastična razumljivost nam dopušta da zaboravimo da su naše zamisli samo mreže za leptirove kojima kroz nesporazume hvatamo jedni druge. To su tetive koje strukturni kostur povezuju sa materijalnošću samog mesa. Neuspeli susreti unutar fantazmagorija. Zajedničko jezgro ovih nesporazuma je i dalje sakriveno negde između. Ugrađeno u naše mozgove njihovim društvenim sazdanjem, proleće jatima ptica. Nizovi Tabaševićevih asocijacija grupišu inscenacije i to je sasvim sigurno deo njegove strategije. Čudovišta nastala kao uslov naše racionalnosti ispljunu nekoga od nas na pozornicu i to je to. Da li je mudro prihvatiti to? Pozornica kao apstraktna mašina umnožava brzoimaginarnobrzu hranu za sve nas. Slava redundanci!!! Car je go!!! Plošnost je kao da konstantno svršavaš. Tehnologija nas fasetira, gura jezik da se dodirne sa telom i u tome je njena navodna demokratičnost, ali tu je i nihilističko-teroristički nož. Šta se to otvara iza nas i pokriva plošnost koja svršava kao konj? Mislim da roman na ovo pokušava da odgovori. Naime, ovaj roman je sazrevao u nama i mogao je biti izbačen samo munjevito, u jednom slowmo-u što se ugnezdio u vreme kao tumor. Pisac ovog romana veoma dobro zna da se on manifestuje kao paranoja. Na taj način se može premostiti inkluzivni i ekskluzivni pristup koji su podelili i uvek iznova dele našu (valjanu) književnu javnost. Možda je ovaj roman samo alarm da se osvešćeno počne govoriti o oprostorenom vremenu paranojičke spoznaje.

Za Vladimira pisanje je suprotstavljenje opštem mestu. Ono je neko ko zna da je u ljubavi najbolja uloga epizodna. Kašičica Balzaka, i osetićete miris Zole koji se spaja sa belim lukom. U njegovoj knjizi rat postoji negde duboko u utrobi džiberske (samo)destrukcije skrećući u bočne priče koje počinju sa Pukovnikom Frojdom. Sazrevala je ova priča u mnogim glavama nađubrenim otpadima paranijeva. Galopiraju. ,,Gde je neprijatelj?’’, odzvanjalo je. Ogledalo između Roberta i Frojda kaže kroz Roberta piscu: ,,Nikada za Roberta nije bilo važno ko je taj neprijatelj, već koliko se njegova vojnička disciplina ispostavlja kao smislena.’’[1] Dresura šumi kroz jednog i otvara drugi lik. 1000 paranojeva sortiranih u rešetku izbacilo je život iz sebe. Roman se kao takav gradi iz svakog semema oko koga semi obleću kao ptičice. Lik je fantom negde nestao između pisca, pripovedača, čitaoca i drugih likova. On nastaje zajedno sa naracijom, tačnije paralelno sa pričom i radnjom.

Sve kao da je obojeno sledećim imperativom: izraziti ono što ne znam da je u meni. Paranoja opet počinje. Ljudi su zaleđeni. Figure figuriraju kroz likove. Ko su ovi monstrumi i šta ovde rade? Pitao se V.T… Tok svesti prekida odgovor: Monstrum kao da su neki ljudi. Struktura lika postaje manipulator koji je naknadna manifestacija procesa što se odvija unutar mene, a ja, ja sam projavljivanje misli koja bolje od mene zna gde je ovo JA. Ljudi škripe svoju zavist. Zavist je borba sa uticajem nekog Drugog na nas. Ona je citatnost paranoje. Odakle zovem, dozivam? Paranojevi se razbijaju u gomile naslaga glasova. Lik se gubi u istoriji, međutim, ona mu daje for jer gradi prostor svojim tragovima. Misao se zavija u nesanicama, kao pletenica. Istorija je njen odnos sa pahuljama koje padajući uvijaju svoje putanje. Ona opet postavlja pitanje svoje nerefleksivne paradigme. Ova mnogostrukost relacija omogućava Vladimiru Tabaševiću da se polako spušta niz rudarsko okno koje kuca srcem krvavog zlata. Tozla je tozla, jebi ga. Svaka pahulja je vrsta fraktalne dubine, pletenica takođe. Beskonačni nizovi se otvaraju na sve strane. Pitanje koje vodi ka prvom licu glasi: gde je pozicionirano vreme koje gradi lika? Menjanje pozicija vodi ka prvom licu. Ali, zaboga, gde su te pozicije? Taj bol u njemu, to je ono što će on postati, to je uranjanje u sebe. Da li to znači da su one unutar njega? Smeši se minulo vreme. Njegov osmeh koji se raspada evocira konstitutivni nedostatak. …napred, nazad…

U prolazu, fasetirani glas devojčice je ponavljao: …kukavicaaaa, nisam znala da si takva kukavicaaaaaa, sa mnom spavaš druga ti je neesanicaaaaaaaaaa… Plošnost je svršavala reke spreme u koje se ne može dva puta ući, isto tako ili tako nešto.

Dubina. U dubinu. Iz dubine. Opet dubina. Sinusoida, pa, kao, ide gore ka njoj, zatim kao on se spušta. ,,Mi vidimo samo ono što nam se već desilo i osećamo samo tragovima toga što smo proživeli.’’[2] Transformacija se nastavlja. Naše telo je ispod taloga asocijacija koje grade naslage senki. Istorija je refleksija, otvaranje ovih naslaga. Asocijacije se rastežu kroz njih i to Tabašević vidi kao svoj instrument. Posezanje za njim je kao da okrećete telefon u snu i ne možete da ubodete broj.

Hod po granici kao oštrici izbor je izvesnih ljudi. Koga je briga za to, uostalom, sami su izabrali. Linija. Linijom. Ali kako drugačije osetiti površinu nekog trenutka u koji, ipak, valja potonuti? Živimo kroz druge. Da li nam ove površine sugerišu to? Neku sisu da se nakačimo na nju? Možda državnu, ali samo ako se budemo nadmetali u umerenosti. Sisetino!!!

Vladimire, kažem mu, čovek, strah i jedna rana bez koje nema sećanja. Naša sećanja su ožiljci. Sudarima se podržavamo da istrajemo. Ko izbegne sudare vozi još jednu vožnju. I zeka i jaga i koza i lisica i vo ga čekaju. Besputište koje tone takođe.

U nekoj od budućnosti Bubulji igraju geopolitičku žmurku sa Doktorima. Srećno im bilo! Slika ribe lagano iščezava.

 

[1] Vladimir Tabašević, Pa kao:roman o ljubavi, istoriji i drugim nesporazumima, Laguna, Beograd, 2016, 78.

[2] Isto 181.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu