OTPOR U OBLIKU RADIKALNE SVAKODNEVICE

Objavljeno:
OTPOR U OBLIKU RADIKALNE SVAKODNEVICE

Razgovarala: Maša Seničić

Ne vidim nikakve zabavne elemente u umetnosti koju Pavlenski sprovodi, kao što ih ne prepoznajem ni kada Pussy Riot uđu u crkvu, što ih je naposletku odvelo u zatvor. Pjotrova umetnost je radikalna, prijemčiva, izuzetno simbolična. Njegova vodeća ideja, kao i cilj koji on sebi postavlja, jeste da provocira predstavnike vlasti i natera ih na delanje

                                 Irene Langemann, photo © Andrzej Walkusz

Na predstojećem, desetom po redu izdanju Beldocs festivala, biće prikazan dugometražni dokumentarni film Pavlenski – čovek i moć (2016) u režiji Irene Langeman, koja će biti i gošća festivala. Film govori o Pjotru Pavlenskom, ruskom umetniku koji je tokom performansa “zašio svoja usta, svoj skrotum ekserima zakucao na Crvenom trgu i zapalio vatru na vratima štaba ruske tajne službe kako bi izrazio svoj protest protiv državnog terora.” Dijalogom sa autorkom otvorena su pitanja o političkoj umetnosti u Rusiji, revolucionarnim nitima svakodnevnog života, te naposletku o autorskom pristupu medijski ekspolatisanim temama.

Budući da je sloboda govora stalno na udaru ne samo autoritarnih vlada, već i korporacija i krupnog kapitala, svet saznaje o situaciji u Rusiji putem raznovrsnih političkih i umetničkih činova, takoreći kulturno-društvenih eksperimenata. (Voina, Pussy Riot, Pavlensky, i tako dalje). Mislite li da je opasno ili konstruktivno da ovako ozbiljna pitanja privlače pažnju na način koji ume da bude zabavan?

Ne vidim nikakve zabavne elemente u umetnosti koju Pavlenski sprovodi, kao što ih ne prepoznajem ni kada Pussy Riot uđu u crkvu, što ih je naposletku odvelo u zatvor. Pjotrova umetnost je radikalna, prijemčiva, izuzetno simbolična. Njegova vodeća ideja, kao i cilj koji on sebi postavlja, jeste da provocira predstavnike državne vlasti i natera ih na delanje. Pri tome, oni postaju deo njegovih performansa. Svi ovi momenti imaju auru grotesknog i usmeravaju pažnju ka političkoj poruci Pavlenskog.

Kada vidimo da se Pavlenski poziva na ćutanje, recimo, putem zašivanja sopstvenih usta, da li i filmsko iskustvo zahteva istu vrstu strpljivog posmatranja? Zašto ste se svesno odrekli svih “svetlucavih” vizuelnih elemenata koji su imanentni društvenim mrežama? One ipak igraju značajnu ulogu u današnjem aktivizmu.

U svom pristupu filmskom materijalu tragala sam za jasnim i pročišćenim vizuelnim jezikom, koji bi upravo odgovarao jednostavnosti poruke Pavlenskog. Međutim, kako smo imali samo tri dana snimanja tokom septembra 2015, kada je Pjotr bio na slobodi, nisam mogla da posmatram strpljivo. Pet nedelja kasnije bio je uhapšen zbog svoje akcije pod nazivom “Pretnja”. Za mene je najveći izazov bilo pitanje: kako napraviti film sa glavnim junakom koji nije dostupan za snimanje? Nakon brojnih razmatranja odlučila sam da “postavim na scenu” sve nevidljive stvari (koje sam imala samo u formi teksta) i to u duhu senki, sa ruskim glumcima. Crno-beli prizori imaju radikalnu i apstraktnu jasnoću, koju internet ili društvene mreže nikada ne bi mogli da postignu.

Počinjete film prizorima arhitekture putem koje prepoznajemo istovremeno monumentalnu i zastrašujuću Moskvu, a ovaj motiv se pasažno provlači i kroz ostatak filma. Osim toga, većina performansa koje Pavlenski izvodi dešavaju se u bliskoj vezi sa konkretnom institucijom ili lokacijom. Uzevši u obzir da ste se u “Rubljovki” (2007) bavili izuzetno bogatim predgrađem Moskve, koliko ulogu mislite da gradski prostor ima u otelotvoljenju moći i njenom osnaživanju?

Nisam odabrala da prikažem Moskvu iz vazduha zbog predivne arhitekture, već sam iskoristila simboličke prizore koji predstavljaju državnu vlast, recimo Crveni trg, Kremlj i tako dalje. Umetnost koju stvara Pavlenski ima veoma snažno uporište u svom ruskom poreklu; za njega je oduvek okidač bila trenutna politička i društvena situacija u Rusiji. Sa ove polazišne tačke, on razvija koncepte svojih akcija i bira adekvatna mesta za njih.

U jednoj od scena predstavljena je grupa aktivista koji se dive Pavlenskom, a čini se da među njima postoje, da se tako izrazim, različiti nivoi samo-posvećenosti toj umetnosti koja je “društveno angažovana”. Smatrate li da se u ovom slučaju Pjotrov radikalni angažman stavlja na vrh te lestvice?

Pavlenskog veoma podržavaju umetnici i aktivisti u gradovima poput Moskve ili Sankt Peterburga – oni smatraju da je njegova umetnost neuporediva sa bilo čim drugim. Međutim, mnogi umetnici u Rusiji ne smatraju ga uopšte umetnikom. Po mom mišljenju, razlog za to je činjenica da izvođačke umetnosti i politički aktivizam nisu veoma rasprostranjeni niti poznati u Rusiji.

                               Pavlenski – čovek i moć, Irene Langemann 2016

Pavlenski se ne suprotstavlja kada se pojave predstavnici vlasti. On je miran, neustrašiv i odlučan, a njegovo telo sigurno u akcije koje sprovodi. Mislite li da ovakav “tihi” otpor može biti i revolucionaran? (U odnosu, na primer, na ekstravagantne i bučne akcije u izvođenju članova Voine)

Nemi otpor Pavlenskog tokom suđenja bio je snažna poruka koja je iznervirala nadležne, sudije i izvršne sudije. Nisu mogli da donesu nikakve suvisle odluke zbog toga, ili su pak donosili apsurdne zaključke. Ne bih, ipak, uporedila taj tih protest sa revolucijom.

A može li savremena umetnost uopšte da podstakne revoluciju? Treba li to od nje da očekujemo?

Ne mislim da može da sprovede revoluciju, niti da je u stanju da inspiriše masovne proteste. S druge strane, politička umetnost može da osposobi ljude da osećaju, i da među njima podstakne kontroverznu javnu debatu.

Performansi Pavlenskog ne završavaju se na ulici, već se uspostavljaju kroz njegovo celokupno postojanje. Može li način života biti način pobune?

Da, naravno, Pjotrov način života i jeste protest, neka vrsta otpora.

Privatno je političko, kako kažu junaci u Vašem filmu, a sa čime se apsolutno slažem. Doktor, ipak, tvrdi da je Pjotrovo ponašanje detinjasto, te da bi on i njegova supruga trebalo da znaju gde se politička umetnost završava, a počinje život. Mislite li da je moguće povući crtu između ove dve stvari?

Divim se simboličkoj i metaforičkoj umetnosti Pavlenskog, ali se ne slažem sa njegovim podizanjem i obrazovanjem dece. Mislim da odrasla osoba, koja je umetnik, mora da povuče tu crtu kada su u pitanju njegova deca, nikako ih ne mešajući u sopstvene akcije, kao recimo u toku priprema za performanse.

Pokazujete Pjotrovu stranu priče, kao i mišljenja njegovih kolega umetnika, a uz to i advokata – stičemo utisak da se slažete sa onim što imaju da kažu o slobodi. Međutim, ne vidimo drugu stranu. Da li ste pokušali da kontaktirate vlasti sa idejom da ih snimite, da budu deo filma? Je li tako nešto uopšte moguće?

Druga strana je vrlo prisutna, i to upravo tokom suđenja. Pokušala sam da kontaktiram istražne sudije u Moskvi, ali je bilo nezamislivo zakazati intervju sa njima.

Kada smo kod toga, da li ste imali nekih pravnih problema tokom snimanja filma?

Snimanje je bilo veoma naporno i teško. Bilo nam je potrebno mnogo dozvola za različite sudske sporove, a obezbeđenje se prema nama tokom tih sesija ophodilo na drzak i ponižavajuć način. Četiri puta smo bili uhapšeni tokom snimanja, a jednom prilikom je policija čak obrisala fotografije sa memorijske kartice.

Kako ljudi u Rusiji reaguju na Vaše filmove, imajući u vidu da se oni tiču ruske društvene stvarnosti? Da li se to razlikuje od reakcija na Zapadu?

Nekoliko mojih filmova prikazano je sa uspehom na festivalima širom Rusije, ali nijedan od njih na ruskoj televiziji. “Pavlenski – čovek i moć” je otvorio Artdocfest u Moskvi, u decembru 2016. godine. Paralelno su se odvijale tri projekcije u prepunim dvoranama u bioskopu “Oktyabr”, nedaleko od Crvenog trga. To je jedina publika koja je videla moj film u Rusiji, a reakcije su bile izvanredne: ljudi su bili koncentrisani tokom filma, zaprepašćeni i čak veseli, a nakon odjavne špice pokrenula se intenzivna diskusija. U drugim zemljama, reakcije su bila slične – film je dobijao, a i dalje dobija, pozivnice na različite festival širom planete, a nedavno je dobio nagradu za najbolji portret na FIFA festivalu Montrealu.

Irene Langemann (Isiljkulj, SSSR, 1959), rediteljka, glumica i scenaristkinja. Studirala u Moskvi, da bi se 1990. preselila u Nemačku. Snimila više TV i dokumentarnih filmova, od kojih se ističu Russland Wunderkinder (2000) i Rubljovka (2007).

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu