Otpor konzumerizmu antikolonijalne misli

Pismo Francu Omaru Fanonu
Objavljeno:
Otpor konzumerizmu antikolonijalne misli

Ovi članovi akademske elite nude, kao i obično, svoje, u velikoj meri, trapave, detaljističke, nabubane, simplifikovane, zamarajuće, irelevantne i dosta loše pripremljene govore publici, očajnoj, gladnoj kritičkih pristupa poput tvog, koji nemaju dovoljno mesta da sednu u tom prostoru, okupljeni oko obećanja tvog imena i tog pojma – kolonijalizam, u gradu u kom je gradonačelnik očigledno lenjo i trapavo plagirao svoj doktorski rad, u gradu pod prazničnim svetlima, nabavljenim na trapavo sakrivenom korupcionaškom tenderu, organizovanom pod upravom tog našeg istog nasilnika-gradonačenika

Tekst predstavlja osvrt na okrugli sto Kolonijalizam i postkolonijalizam: kritički osvrt na osporavana, prihvaćena i kontraverzna nasleđa, održanom 3.2.2017, u Francuskom institutu u Beogradu.

Dragi Fanone,

Čujem dosta o tebi ovih dana. Beli, obrazovani, dobrostojeći muškarci i žene u mojoj zemlji na periferiji, Srbiji, u opasnim vremenima, objavljuju tvoje tekstove i govore o tebi u institucijama kulture, sa komfornih i sigurnih mesta.

Mi se ovde suočavamo sa uobičajenim problemima, treba da utvrdimo ko su nam neprijatelji. Čini se da nam to nije najjasnije i primenjujemo ili-ili pristup. Nasilje se pominje, ali se ne preferira. Muškarci i žene od knjiga, konzumenti, teško vare tvoje knjige, reč, dve ću ti o tome pisati. Pisaću ti i o brilijantnoj izmišljenoj priči “Gospodar prstenova“ u kojoj sam te, eto, pronašla, o nekim obećanjima, zidovima koji će biti srušeni i, na kraju, o muzici prezrenih kojoj se nadam.

Ko je neprijatelj?

Zateklo me je sa kojom lakoćom beli, obrazovani ljudi govore o tebi i tvom radu u instituciji francuske kulture, sa samozadovoljnim osmehom na licu. Kao da ti uopšte i nisi govorio o njima, belcima, privilegovanim, obrazovanim ljudima kao o kolonizatorima. Kao da je sve što si rekao bilo o nekom drugom. Oni govore o tvom radu kao da je reč samo o tome kako su neki siroti Crni ljudi, iz neke daleke zemlje, u neko drugo vreme, stekli kompleks inferiornosti zbog nekih belih, užasnih ljudi, sa kojima, naravno, ovi fini belci nemaju apsolutno ništa. Usled kompleksa inferiornosti, siroti Crnci sada zapravo žele da budu belci.

Oni govore o ovom nošenju belih maski na jedan takav sažaljiv način, Fanone, kako to jedino mogu belci, koji misle da su netaknuti svojim statusom belaca, da su iznad svog belačkog identiteta i kolonizatorskih postupaka. Siroti, siroti Crnci, sa svojim zbrkanim umovima, i daleki belci, i njihovi čudni putevi kolonizatorski, o kojima se izveštava u putopisima koje oni, beli i netaknuti svojom belinom, prevode.

Sve liči na posebnu priliku kada se egzotične priče o kolonijalizmu, o kojima se čita iz retkih, prašnjavih knjiga, sada u njihovoj naočitoj milosti, dele, u hladnoj zimskoj noći, u toploj sigurnosti njihove institucije kulture. Tako mi Boga, Fanone, kao da nema nikakve veze između tvog rada i bilo čega stvarnog u ovom vremenu i prostoru! Zapravo, možda u daljini, sa nekim problemima u SAD-u.Začudo, oni ipak sebe nalaze u solidarnosti sa tim prezrenim, sirotim Crncima o kojima si pisao, i recimo, sa ovima iz daleke sadašnjosti, kroz ove činove čitanja, prevođenja, objavljivanja i govorenja o tvom radu.

I ne samo to, Fanone. Da tvoj rad posluži još nečemu sem pričanju priče u hladnoj noći, oni sebe vide u sličnoj poziciji kolonizovanih, od strane nekih, ovaj put stvarnih, zlih, zlih belaca. Ne da to nije tačno, naravno, ali oni sebe ne vide uz to kao ljude kakvim si ih ti opisao, ovi beli, obrazovani ljudi, elita jednog društva. Ni malo. A ipak, bez obzira koliko je uloga kulture u našem prezrenom društvu postala smešna, baš oni dominiraju onim što je preostalo od javnog prostora, i doprinose onome što je preostalo od javnog mnjenja. Sa protraćenom privilegijom, oni guraju, ne nailazeći na otpor doduše, svoje poglede na svet i interpretacije kolonijalizma i anti-kolonijalizma, lako kao što zimska noć pada na naš prezreni Beli-grad. Naša se levica lako proda i tapše im čim oni izgovore “levo”.

Ovi članovi akademske elite nude, kao i obično, svoje, u velikoj meri, trapave, detaljističke, nabubane, simplifikovane, zamarajuće, irelevantne i dosta loše pripremljene govore publici, očajnoj, gladnoj kritičkih pristupa poput tvog, koji nemaju dovoljno mesta da sednu u tom prostoru, okupljeni oko obećanja tvog imena i tog pojma – kolonijalizam, u gradu u kom je gradonačenik očigledno lenjo i trapavo plagirao svoj doktorski rad, u gradu pod prazničnim svetlima, nabavljenim na trapavo sakrivenom korupcionaškom tenderu, organizovanom pod upravom tog našeg istog nasilnika-gradonačenika.

Poput tog gradonačelnika, kao loši studenti, a ne stvarno intelektualci, Bože sačuvaj, i javni intelektualci, oni nude svoje interpretacije tvoga rada i tvoga života, a kako ćeš verujem razumeti, i života onih koji su od njih različiti, od čijeg prisustva su dobro zaštićeni, daleko, iza staklenih zidova tople, bele institucije kulture, u svom čistom, belom pregratku prezrenog semiperiferijskog Belog-grada koji delimo.

Šta sa nasiljem?

Ne samo da se ne identifikuju kao kolonizatori, nego kada se identifikuju kao kolonizovani, oni smatraju da, sa njihove pozicije prezrenih, nasilju koje ti pominješ nema mesta. Prema njihovom mišljenju, zahtevi prezrenih ne podrazumevaju nužno nasilje.

Kako si ih samo poznavao dobro, ove bele, privilegovane pacifiste! Oni, doduše, imaju simpatije za otpor prema centru, Americi i evropskim kapitalističkim demokratijama. Kao svoje neprijatelje, oni vide svoje bele sunarodnike, propagatore kolonijalnih politika. Oni preferiraju da im se suprotstave uglavnom površnim sarkazmom i ironijom, dok sa druge strane izjednačavaju revolucionarno nasilje o kom govoriš sa zahtevima brutalnih, patrijarhalnih, klero-fašističkih nacionalista. Oni kažu NE nasilju. Ono je pre svega… pa, nešto primitivno, ne priliči im, naravno.

Oni peru svoje ruke od ovih brutalnih retrogradnih ljudi, i nemaju nameru da svoje ruke uprljaju nasiljem bilo koje vrste – ono je nemoralno, podjednako kao što su ih oprali odavno od prljave romske dece, koja “ispadoše” kao da su zrele kruške sa genom za ispadanje iz njihovog sistema obrazovanja i koja ih na ulicama vuku za rukave, ili od manje od 1% romskih studenta/kinja, kad smo već kod toga. Oni su, znaš, ljudi od knjiga.

Konzumenti i probavni problemi

Dozvoli da kažem još jednu stvar, Fanone, koja me je ispunila prezirom pre nego što te ostavim da počivaš u zasluženom miru, jer strahujem da ti je ovih dana, može biti, pristiglo dosta sličnih pisama. Žene i muškarci od knjiga imaju poteškoća da svare to što si napisao. Doduše, kažu da se tvoj rad lako “konzumira”. Oni “proždiru” tvoj rad sa lakoćom, za dan ili dva i to je reč koju koriste- konzumirati.

Ovi beli, obrazovani, intelektualci, zauzeti, habituirani “proždirači”, konzumenti interpretacija i teorija su veoma, ali veoma dobri u “konzumiraju” materijala, u velikoj meri, iako ne u potpunosti, sebi sličnih, čudnih ljudi – belih, obrazovanih, koji dolaze iz industrijskih i bogatih demokratija (od kojih ništa kako se čini ne pomaže u spašavanju od ove naše prezrenosti; a nekad su i tako brzi u konzumiranju da se zagrcnu, ali zaliju to plagijarizmom, koji se kao valjda kao lek izbora onda i toleriše među njima).

Sa druge strane, njihove teorije su često o ljudima koji su različiti od njih – Crncima, neobrazovanima, siromašnima, Romima, onima iza staklenih zidova institucije kulture koji sviraju glasnu muziku. Nema posebnog imena za njih, oni su prosto prezreni ljudi.

Kao što si pisao, Fanone, produkcija znanja belih, privilegovanih ljudi je “brza i laka” kada se radi o životima prezrenih, tako da oni proizvode teorije veoma lako i govore na moćan i “ozbiljan” način o siromaštvu, crnačkoj bolesti, kriminalitetu, seksulanosti Crnaca ili Roma. Kako ih proizvode, tako sa jednakom lakoćom i “ekspertski” uče to znanje o Crnim animiranim crtanim likovima, sa velikim usnama ili kristalnim kuglama koje su stvorili za sebe.

Pa tako, Fanone, ni tvoj život i rad nisu porcija koju oni ne mogu da progutaju. To mogu jednako kao romantični roman kupljen na trafici, to je, kako se čini, veoma, veoma lako. Čak će i tebi odati počast za jedan tako lako čitljiv stil pisanja! Tvoj rad nije kao Hegelov, Sartrov ili drugih “teških” i “ozbiljnih” pisaca belačke Evrope ili šta god je ovim belim, obrazovanim ljudima teško da čitaju (a zbog čega,opet, mora biti sa vremena na vreme mogu i da pribegnu plagijatima, ili da ih pak tolerišu kad su u pitanju “specijalni”, fini, beli, muški studenti, koji se naročito nasilnički bave politikom).

Dakle, oni konzumiraju brzo, protrčavaju kroz kolonizovane živote, no, suprotno, pretpostavljam, uobičajeno lakom putovanju kroz njihov sistem, osećaju neku nelagodu u stomaku. “Kao da imam kamen u stomaku posle čitanja ove knjige” – kažu. Čini se, ako se konzumira kao brza hrana, tvoje misli padaju teško na stomak.

Da ti kažem nešto! Odličan posao, Fanone, što si živeo svoj prezreni život i proizveo prezreni materijal koji pruža otpor konzumerizmu antikolonijalne misli, od kojih im je muka! Ali avaj! Sudeći po govoru kome sam prisustvovala, nisam sigurna da ima trajne efekte! Na kraju krajeva, tela belaca ove intelektualne elite trenirana su suviše dobro da se otarase svega što proizvodi nelagodu.

I na kraju, samo deljenje u zaštićenom, toplom, bezbednom, belačkom prostoru institucije kulture, po hladnom, hladnom danu (a mislim zaštićenom bukvalno detektorom za metal, ili knjige, ne znam tačno, ali svejedno, osećaj je identičan, sa čuvarom pored, svakako se osetiš pregledano, legitimno, zaštićeno ovim “granicama” od nekih potencijalnih ilegalnih migranata, akademskih uljeza).

Jer, Fanone, ovaj šering, pomaže kao Espumisan, Nexium ili šta god, što će beli doktori, koji nerado pipaju tela prljavih Ciganki, posebno naštelovani za boljke belih tela, prepisati da se lepo podrigne, isprdi, i otera ta strana, abdominalna nelagoda, pa da se nanovo osete kao novi oni, da se vrate sebi – ispražnjeni, beli i privilegovani kao i uvek, i pravedni, pre svega, a na kraju prezreni, sa tobom na svojoj strani, sve zajedno. Zaprepašćujuće šta javni šering među podržavajućim i ućutkanim sličnim ljudima može da učini!

Gospodar prstenova

Tako, Fanone, to sam želela da ti prenesem, svoje gađenje i, da kažem, transfer blama. Ali dozvoli da ti kažem još i o tom sjajnom komadu imaginacije u kom sam te pronašla! U ovim čistim, toplim, belim, zaštićenim prostorima kulture, koji ni malo ne liče na one delove grada čije je rušenje u kriminalnoj intervenciji gradske vlasti trapavo kao sakriveno, o tvom životu i tvojoj borbi se bezbedno čita, u hladne, hladne, zimske dane, u belom, belom klubu čitalaca, sa uživanjem i uzbuđenjem, poput onog koje se javlja pri čitanju “Gospodara prstenova”. Čitaočev stomak se skupi, a srce zadrhti od tvojih reči, kao za životom izmišljenog hobita, pred velikim Mračnim gospodarom Sarumanom.

I rasa je izmišljena, poput hodajućeg drveta, a tu, kao pod vilinskim plaštom, belačke privilegije su još jednom učinjene nevidljivim iza staklenih zidova institucije kulture velike Francuske, zemlje čiji si kriminal i dehumanizujuće, destruktivne puteve, zidove i granice poznavao isuviše dobro.

Jedino, Fanone, muzika u pozadini iza staklenih zidova nije bila odgovarajuća za ovu projekciju. Bio si u pravu, životi prezrenih će pronaći svoj put unutar zidina, i zidovi će biti srušeni, danas ili sutra. I verujem da si bio u pravu u vezi sa tim da će biti i puno slomljenog stakla i krvi, Crnaca (ali to nije neka novost) i belaca, neobrazovanih i obrazovanih, lošestojećih i boljestojećih, uličnih radnika i samouslužnih intelektualaca i političara.

Vremena su opasna, ali, kao što si znao suviše dobro u svoje vreme, a što nisam sigurna da naši intelektualci zaista razumeju – NEMA NEVINIH POSMATRAČA! Ostalo je još malo vremena da obrišu sa lica taj samozadovoljni osmeh i da STUDIOZNO, POLAKO I PAŽLJIVO pročitaju i uče iz onog što si im ti, kao i mnogi tebi slični, ostavio svojim životom. Nadam se da hoće. Za njihovo dobro, ne za moje.

Prezrena muzika

Savetovana od belih ljudi da vrednujem obrazovanje kako bih se spasila romske prezrenosti, a ipak, nikada suštinski dostojna ovih belačkih, komformnih zidova, u poziciji koja ti je suviše dobro poznata, sa mnoštvom svojih belačkih maski, prezrenih, introjektovane sumnje u sebe, ipak, sebe vidim kao nekakvu intelektualku. Ne da ikada očekujem da mi se ovo validira, pokušavam da naučim svoje lekcije.

Jednu od njih, sa svesrdnom podrškom, naučila sam suviše dobro – da prestanem da očekujem bilo šta sem frustriracije, ljutitog pljuvanja na date prilike, manifestacije ozbiljno nerazvijenih kognitivnih i emocionalnih sposobnosti veoma obučenih, belih i obrazovanih ljudi da uče o životima onih koji su od njih različiti i o moći svojih belačkih privilegija – sposobnosti nikad merenih niti negovanih u našem diskriminatornom obrazovnom sistemu, koje bi, usput budi rečeno, svi prezreni prošli sa najvišim ocenama, budući da im je život oduvek zavisio od tih sposobnosti.

Fanone, briga me i da sretnu svoje demone na kraju, sasvim iznenađeni, besni i uvređeni. O, nadam se da hoće. Ne bi me moglo biti manje briga za njihov bes, prestala sam da očekujem, priželjkujem i sanjam njihove belačke blagoslove i omanje honorare, jer sam, posle dosta vremena, ipak, naučila – ja nikad neću biti jednako vredna i nikada dovoljno dobra za njih.

Ne bi me moglo biti manje briga za njihove zaštićene, belačke, privilegovane živote akademske, dok stojim tako, slušajući njihove isprazne priče, sa muzikom u pozadini, ponižena, sa gađenjem, praznog stomaka, radne knjižice i džepova, u centru grada, obasjanog korupcionaškom svetlošću.

Ne bih imala ništa protiv ni da svako od njih ostane bez posla i da završi u teškom siromaštvu, kao mnogi radnici čije su fabrike prodate u nekim drugim korupcionaškim aferama, o kojima se ne govori mnogo u ovom ključu kolonizacije. Možda bi tada brinuli o pričama prezrenih ljudi onako istinski, kada bi im životi zavisili od toga, kada bi biopolitika počela da deluje na njih kao što je delovala na mnoge koji su ostali bez izbora, kao što deluje i na mene. Da im se, dok čitaju tvoje knjige, od tvojih reči mišići, okamenjeni u stalnom odbrambenom grču, opuštaju, i da im telo konačno nalazi nekakav kratkotrajan mir.

Iako verujem da je ovo malo verovatna mogućnost, čekam dan kada će muzika prezrenih biti tako glasna, i kada neće prestati, kada ih neću čuti kako izgovaraju prazne reči gde god potražim kritičke perspektive, slušajući kako troše što je ostalo od mojih prezrenih godina.

Sva ta belačka prisutnost, zaista! Čekam dan kada će ih uši boleti od prezrene muzike toliko da neće moći da čuju ni sami sebe, u ovim preostalim mestima kulture i znanja, povraćajući, podrigujući, prdeći i proseravajući svoje brzo varene leve i antikolonijalne interpretacije i teorije o životima prezrenih ljudi, sa svojih akademskih pozicija.

Pozicija “meritokratski osvojenih” svojim nagomilanim belačkim privilegijama, nasleđenim socijalnim kapitalom i manirima, konformizmom, čudnim ćutanjima i alijansma, dilovima, političkom poslušnošću, brojem pregaženh kolega i ispljuvanih referenci koje su uspeli da proizvedu na akademskoj pokretnoj traci, u većini slučajeva bolno irelevantnih za ućutkanu publiku, koja gladuje za kritičkim mislima koje bi im pomogle da razumeju vlastite živote i šta se to dođavola desilo sa njihovom zemljom kolonizovanom iznutra i spolja.

Jer, Fanone, dok su akademci bili zaposleni toveći svoje rezimee, konzumirajući i proizvodeći materijal razumljiv jedino njima samima, na vilinskom jeziku njihovih mudrih predaka akademaca, na kom nema reči za siromašne, Crnce, Rome ili neke druge od njih drugačije akademce, zemlja je zauzeta i žestoko gurnuta u tiraniju. Tiraniju, poznatu nam svima po patrijarhalnosti i nacionalizmu, ali ovog puta nešto više neoliberalnu, i uz siromaštvo, korupciju i nasilje, oskudica hrane, miris suzavca, pa i atomskih skloništa postaju opet živo prisutni u posleratnom sećanju mnogih od nas, prezrenih, na semiperiferiji.

Suviše često imam utisak da oni to ne razumeju svojim belim, privilegovanim telima, Fanone. Verovatno je to njima još uvek teško, u njihovim akademskim foteljama, među knjigama cenjenih belih autora, koji su retko znali ili živeli živote drugačijih ljudi, iza još uvek držećeg staklenog zida kulture, zauzeti, tako zauzeti svojim akademskim radom. Možda i umorni od jurenja za vlastitim repom, možda, no, svakako, bez devet radnih dana u noćnoj uz jedan slobodan dan, tri nedelje za redom, u kol-centru američke taksi kompanije, i bez smrznutih sviračkih prstiju na ulicma Srbije, koja velikom brzinom leti na dobrom kursu ka građanskom uličnom otporu, nema šta.

Pa, Fanone, nadam se da će naša akademska elita bolje razumeti to uskoro, sa opipljivim, bolnim osećajem koji može da poizvede Ciganska truba, čak i sa velike, velike daljine, iz skoro sanjanih, izmišljenih života Roma, sadržanih u nevidljivim, prljavim, smrdljivim, opasnim i prezrenim mahalama i predgrađima, dodeljenim delovima Belog-grada, od kog su muškarci i žene od knjiga zaštićeni detektorima za metal.

Kao što si rekao, Fanone, nasilje je uveliko ovde, ono je svugde, i na rukama prljavim od beline,“finih”, privilegovanih, belih ljudi koji čitaju tvoje knjige. Nadam se da razumeju da će u ova opasna vremena, previše drugačijih ljudi, mada možda i onih neočekivano njima sličnih, čak i belih, ostati praznih šaka, i zasigurno, kako si ti znao suviše dobro, prezreni ljudi bez ičega, sa neispunjenim obećanjima ovog društva, nemaju šta da izgube.

Zbogom, Fanone!

Primi puno toplih pozdrava sa prezrene periferije hladnog Belog-grada odakle ti sa periferije akademije zahvaljujem na mislima iz tvog stvarnog, prezrenog života,

Jelena

.

 

  1. Franc Omar Fanon (1925- 1961), psihijatar i filozof, jedan od glavnih teoretičara afričke misli, koji je svojim radom doprineo antikolonijalnim i oslobodilačkim pokretima nakon Drugog svetskog rata.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu