Osmomartovska trilogija

Objavljeno:
Osmomartovska trilogija

Upadljivo je i opasno izostavljanje nasleđa koje su izborile žene u socijalizmu, a prethodno su mnoge dale život u aktivnoj borbi za pobedu projekta socijalističkog načina ženske emancipacije

 

Žene u kolektivnom pamćenju još uvek nose znanje o nesigurnosti ženske situacije u društvu.[1] U novijoj istoriji,u više navrata demonstrirale su odlučnost u borbi za prava svih potlačenih. To je bio razlog da pažljivo pratim nedavne masovne proteste žena u SAD-u protiv političke platforme novog američkog predsednika Donalda Trampa.

Istovremeno, kao hroničarku ženske istorije, ovi događaji podsetili su me na zaboravljene, ili ne tako često spominjane, masovne proteste žena koji su prethodili velikim istorijskim događajima koji će promeniti svet. Pre svega, na Francusku buržoasku revoluciju (1789-1795) i Februarsku revoluciju u Rusiji (1917). Kako je dan početka Februarske revolucije kasnije uzet za Međunarodni dan žena, učinilo mi se važnim da sve ove događaje povežem u niz pitanja i nešto pretpostavki o odabranim aspekatima navedenih zbivanja, važnih za istoriju, sadašnjost i budućnost položaja žena u društvu i znanja o tome.

Da li su skorašnji masovni protesti žena u mnogim svetskim gradovima nagoveštaji novih promena?

Paralelno sa nedavnim protestima žena u američkim gradovima trajali su i protesti u evropskim i australijskim gradovima. Da li se ovde samo radi o sestrinskoj podršci evropskih i australijskih žena Amerikankama u njihovom pohodu za odbranu prava žena i svih ugroženih? Ako da, postavlja se pitanje zašto te sestrinske, isto tako masovne podrške nije bilo kada su u jesen 2016. godine stotine hiljada Poljakinja izašle na ulice poljskih gradova, protestujući protiv zabrane abortusa, čak i u slučajevima kada trudnoća ugrožava zdravlje i život? Zašto tada nije bilo iste takve sestrinske solidarnosti sa borbom Poljakinja za osnovno ljudsko pravo, pravo na odluku o sopstvenom telu? Da li to možda znači da su neka „naša tela, naši umovi, naša snaga“[2] važniji od nekih drugih tela, umova i snage? Iskreno se nadam da ne, ali to treba tek dokazati praktičnom, masovnom solidarnošću. U suprotnom, izgleda da se logika svetskog poretka, u kojem postoje povlašćeni i parije, i gde ovi poslednji ne zaslužuju nikakvu solidarnost, možda prenela i na ženski pokret.

Nasuprot tome, u ovim protestima van Amerike želela sam da vidim da je ženski korpus na globalnom planu počeo da razmišlja o uzvratnom mehanizmu kontrole spram politike velikih sila koje pogubno utiču na naše živote. Ostaje da vidimo da li ima i trunke istine u ovoj hipotezi. Jer ako pogledamo stvari, jasno je da živimo u svetu gde je Donald Tramp, iako izuzetno moćan, samo eksponent liberalne ekonomije i etike, gde se ekonomski liberalizam doživljava kao sekularna religija. „Ovaj obrazac već neko vreme dominira, a njegove marionete, uz manje ili veće varijacije na temu, suštiniski ne ugrožavaju sveti liberalni princip. Rečju Karla Polanjija, na delu je „tržišno shvatanje društva  koje izjednačava ekonomiju s ugovornim odnosima, a ugovorne odnose sa slobodom.“[3]

Ono što zabrinjava u pogledu platforme savremenog kapitalizma je upravo odsustvo definisane kritike liberalnog kapitalizma. Feministička kritička misao je, kako to objašnjava Nensi Frejzer[4], izgubila svest o podjednakoj važnosti analize svih planova rodne nepravde: ekonomske, političke i kulturne. Razdajanje ovih perspektiva unutar feminističkog fokusa išlo je u korak sa odsustvom sistematske kritike kapitalizma uz istovremeno naglašavanje borbe za priznavanje identiteta i razlika. Dok god udar feminističkog aktivizma ne pogodi srž problema – eksploataciju i potčinjavanje posredstvom neoliberalnog tržišta – dotle će se promene dešavati po principu da jedan sistem potčinjavanja zamenjuje drugi. Pri tom borba protiv muške dominacije nad ženama i za priznavanje različitosti i dalje moraju biti visoko u fokusu feminističke teorije i prakse.

Istorija beleži da su dve velike svetske revolucije Francuska buržoaska revolucija (1789-1795)  i  Februarska revolucija (1917) započele marševima/protestima žena iz radničke klase

U Parizu je masa od oko šest hiljada gladnih žena 5. oktobra 1789. marširalo ka Versaju tražeći od kralja i Narodne skupštine da intervenišu kako bi se ublažila nestašica hleba. Njihov marš i protest pred kraljevskom palatom u Versaju završio se tako što je kraljevski par bio primoran da se u koloni, sa protestantkinjama, uz povike i uvrede, vrati u Pariz. Protestantkinje su smatrale da će se Parižanima skupoća i nestašica hrane ublažiti ako kraljevska porodica živi među građanima Pariza. Ovaj događaj, potaknut ekonomskim nevoljama koje su ugrožavale svakodnevni život porodica ovih žena, za koji su dobrim delom kao domaćice bile odgovorne, različito je tumačen kroz istoriju. Jedan od savremenika je kolonu žena, u kojoj je bio i kraljevski par, video kao zastrašujući prizor „opakih žena“[5]. Istovremeno, politički zahtevi žena koji će zatim uslediti, poput Deklaracije prava žena i građanki Olimpije de Guž (septembar, 1791), nisu naišli na topao prijem. Ova revolucionarna platforma novog ravnopravnog modela društvenog ugovora koji je podrazumevao jednaki pravni položaj svih osoba bez obzira na pol odveo je pred tribunal Revolucije. Zahtevajući, između ostalog, i pravo da kao žena izađe na govornicu kad već zakonski može na gubilište, Olimpija de Guž je od revolucionara-republikanaca dobila samo giljotinu. Nakon toga, čitav ženski korpus ostaće u poziciji potpune potčinjenosti muškarcima duže od jednog veka. Ipak, Francuska buržoaska revolucija je obeležila savremenu istoriju sveta kao graničnik koji je na istorijsku pozornicu doneo nove društvene aktere.

Lav Trocki je u Istoriji ruske revolucije zabeležio da su tekstilne radnice St. Peterburga, bez mentorstva sa bilo koje strane, počele štrajk tražeći hleb i mir, kao i podršku metalskih radnika. Tog 23. februara 1917. štrakovalo je oko 90.000 radnika i radnica. Bio je to, kako će se pokazati, prvi dan Februarske revolucije, obeležen masovnim skupovima žena pred ruskom Dumom i sukobima sa policijom. Oktobarska revolucija koja će zatim uslediti i stvaranje sovjetske Rusije otvoriće novu stranicu istorije sveta.

Od februarskog događaja 1917. još je nešto ostalo živo do danas, istina potisnuto i prekriveno novim obrascima komercijalizacije i istorijske manipulacije: Međunarodni dan žena. Lenjin je uz pomoć Klare Cetkin 1922. odlučujuće uticao da se proslavlja 8. mart, kao podsećanje na štrajk žena u St. Peterburgu. Neka novija istraživanja u vezi sa savremenom istorijom štrajkova žena problematizuju povezivanje nastanka  praznika sa „legendom o 1857“ odnosno štrajkom njujorških tekstilnih radnica. Da li se on desio nije jedina nedoumica, već se postavlja pitanje da li se desila i proslava 8. marta 1907, na pedesetogodišnjicu njujoškog protesta?

Na to upozoravaju radovi istoričarki Kondel i Pik[6] (1982), Kaplan (1985) i Vitoreli (2005). Da li je zaista u Zapadnom svetu događaj iz 1857. izmišljen 1955. da bi se istorija 8. marta odvojila od „ (…) veze sa sovjetskom istorijom i da bi mu se dalo mnogo internacionalnije poreklo, mnogo starije nego ono boljševičko, mnogo spontanije od odluke Kongresa ili inicijative žena bliskih političkim partijama, a da je datum 1857. izabran u znak počasti Klari Cetkin jer je to godina njenog rođenja (…)?“[7] Ali koga još briga za 8. mart i značenja koja datum sobom nosi? Sećanje na borbu više generacija žena za ženska prava je izbledelo. Zaboravili smo da stojimo na njihovim ramenima, izgubili smo oslonac, visimo u  prostoru straha, gladi i opšte komercijalizacije. Zaboravili smo čak i koja smo sve prava izgubili.

Ko ima monopol nad prošlošću, određuje i budućnost

Međunarodni dan žena jeste prilika da analiziramo položaj žena u društvu i da se podsetimo svih pretkinja-borkinja za ženska prava. Nikad ne smemo zaboraviti generacije žena koje su često svojim životima izborile mnoga prava koja danas shvatamo kao civilizacijske tekovine.

Desilo se da je povodom proslave 8. marta prošle godine na Facebook stranici Britanskog saveta (Srbija) osvanula infografika koja je trebalo da prikaže jedan pogled na istoriju borbe za ženska prava na međunarodnom planu. Na prvi pogled, zgodni sažetak za sve koji žele brzo da saznaju nešto o zahtevima koje su žene, preko istaknutih borkinja za ženska prava, postavljale u različitim društveno-ekonomskim kontekstima. No već na drugi pogled odabir situacija i ličnosti otvarao je mnogo više pitanja nego što je davao odgovore.

Osnovna teza koju je infografika nudila je da su se za istoriju ženskih prava i nove sfere za žene u svim sferama života i rada izborile Anglosaksonke. Pravilo potvrđuje par primera van tog korpusa, odnosno situacije iz Sudana i Porugala. One su tu da pokažu da kolažni prikaz pretenduje da se odnosi na čitav svet, a na tu tezu naslanjale su se i odluke Skupštine Ujedinjenih nacija.

Upadljivo je i opasno izostavljanje nasleđa koje su izborile žene u socijalizmu, a prethodno su mnoge dale život u aktivnoj borbi za pobedu projekta socijalističkog načina ženske emancipacije. Od svih izborenih ženskih prava iz perioda socijalizma, kreatorima inforgrafike najznačajnije je da su žene Sovjetskog saveza 1942. formalno bile primljene u vojsku. Infografika Britanskog saveta dakle takođe rekonstruiše nastanak 8. marta, izvlačeći praznik iz socijalističkog nasleđa i smeštajući ga u opštost. Po mom sudu, to je bio pokušaj zatamljivanja perioda socijalizma, koji je, koliko god sporan u pogledu nekih drugih pitanja, za ženska prava bio više afirmativan. Potvrda o prosperitetu i napretku je i položaj žena u svakodnevnom životu u socijalističkoj Jugoslaviji, čiji se dometi ( ista zarada za isti posao, otvorenost svih položaja u društvu za žene, pravna jednakost sa muškarcima u svim sverama života i rada, besplatno i kvalitetno školovanje, široko dostupna zdravstvena zaštita, posebna zaštita majki i dece, društvena briga o deci i starima…) ne mogu naučno negirati.

Druga opasna teza koja proizlazi iz odabranih informacija inforgrafike ide u prilog tvrdnji nekih ovdašnjih feministkinja i teoretičarki feminizma da, recimo, u Srbiji nemamo šta da ponudimo međunarodnoj istorije borbe za ženska prava. To je ozbiljna neistina. Ovde ću samo ponuditi argument da su žene u Vojvodini 1918. glasale, a sedam ih je bilo izabrano u Veliku narodnu skupštinu Bačke, Banata i Baranje koja je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji. To nije moglo nići na pustom polju, već je bilo posledica činjenica da je feminističku teoriju i inaugurisanje nove ekonomski samostalne žene na srpskom jeziku već 1870.  sasvim (teorijski i svedočenjem u sopstvenom životu) ustanovila Draga Dejanović, a prethodile su akcije osnivanja škola za žensku decu, ženske organizacije, i dr. Da ne pominjem period AFŽ-a (1942-1953) kada su žene u socijalističkoj Jugoslaviji preuzele odgovornost za obnovu i izgradnju zemlje ulazeći na velika vrata u privredni, politički kulturni i svakodnevni život.

Dakle, postignuta ženska prava kod nas nisu rezultat prelivanja iz zapadnih demokratija već imaju autohtonost i autentičnost koja je za poštovanje. Ali, ko ne zna svoju istoriju prepričava onu koja mu je najdostupnija. Zar ne?

 

[1]Zahvaljujem drugarici i prijateljici Jovanki Zlatković za komentare i sugestije koje mi je dala pročitavši tekst a koje sam ja sa zahvalnošću usvojila.
[2] „Naša tela, naši umovi, naša snaga“ je jedan od natpisa na protestu u Berlinu.
[3]Karl Polanji (2003), Velika Transformacija, Beograd: Filip Višnjić, 140.
[4]Nancy Fraser (2013) Feminizam, kapitalizam i lukavstvo istorije, Kriza, odgovori, levica, ur. Ana Veselinović at. al.Beograd: Rosa Luxembur Stiftung, 269-286.
[5] Ofen Karen, Osporavanje muške aristorkratije: Feminizam i Francuska revolucija dostupno na http://www.zenskestudie.edu.rs/izdavastvo/elektronska-izdanja/casopis-zenske-studije/zenske-studije-br-13/79-osporavanje-muske-aristokratije-feminizam-i-francuska-revolucija
[6] Kandel Liliane, Picq Francoise (1982),  „Mythe des origines, A propos de la journee internationale des femmes“, La Revue d`en face, No 12.  Paris: Editions Tierce, 67-80
[7]Kondel i Pik, prema Kaplanu. Vidi: Kaplan Temma (1985), Comentary on the Origins of International Women’s Day, Feminist Studies No. 11, str 163.  Dostupno na: https://libcom.org/files/International%20Women’s%20Day.pdf.

 

Dr Gordana Stojaković (1957, Beograd), objavila brojne publikacije na temu istorije ženskih pokreta u Srbiji i regionu, autorka portala Pravo na rad i dobitnica Godišnjeg priznanja u oblasti ravnopravnosti polova (Izvršno veće AP Vojvodina, 2008).

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu