OD SEVERA UTOPIJE KA JUGU INTIME

Film Svi severni gradovi (2016), režija: Dane Komljen
Objavljeno:
OD SEVERA UTOPIJE KA JUGU INTIME

Komljenovo ostvarenje se može posmatrati kao postmoderni film, jer Svi severni gradovi poseduju pre svega postmoderno osećanje, koje odiše raspadom utopije, bilo to ljubavne ili socijalističke/modernističke, posle koje su priče neodržive

Dane Komljen se nizom kratkometražnih filmova, koji su imali zapažen uspeh na evropskim festivalima, istakao kao jedan od najoriginalnijih autora mlađe generacije sa ovih prostora, a njegov prvi celovečernji film Svi severni gradovi je pre srpske premijere, na Festivalu autorskog filma u novembru 2016, bio prikazan na festivalima u Lokarnu, Sarajevu, Njujorku, Kotbusu… Poznati filmski magazine Film Comment uvrstio ga je na listu od 20 najboljih filmova te godine koji još nisu imali bioskopsku distribuciju, a primetila ga je i strana kritika. Međutim, Komljenov izraz je toliko specifičan i hermetičan da se šire interesovanje publike, čak i onog njenog dela koji je naklonjen tzv. art-filmu, nije ni moglo očekivati.

Iako se povodom filma Svi severni gradovi teško može govoriti o bilo kakvoj radnji, mogu se skicirati osnovne konture fikcionalnog sveta. Dva neimenovana muškarca (koje predstavljaju Boris Isaković i Boban Kaluđer) nalaze se u neimenovanom prostoru, po svemu sudeći u napuštenim bungalovima jednog letovališta. Iako postoje naznake da njihov odnos posmatramo kao ljubavno-erotski, on u velikoj meri ostaje nedefinisan. Oni međusobno ne govore, niti rade bilo šta što bi nas navelo da izvedemo konkretnije zaključke povodom njihove veze. Aktivnosti im se najčešće svode na obične radnje – spavanje, šetanje, pranje rublja…

Dramaturški posmatrano, Komljen pokušava da napravi antipriču, tako što će odabrati da ne prikaže potencijalno bitna mesta u odnosu dvoje ljudi. Slično kao u filmu Mama  (2016) slovenačkog reditelja Vlada Škafara, i ovde smo suočeni sa zaobilaženjem sukoba i nedostatkom dijaloga koji bi pojasnio dešavanja, s tim što Komljen odlazi i korak dalje. Škafar jednostavno svoje junakinje ne dovodi u kontakt, pa gledalac nema problem s tim da odsustvo sukoba doživi kao realno i moguće, dok Komljen postiže daleko veći stepen očuđenja, jer njegovi likovi većinu vremena provode zajedno. Na taj način atmosfera postaje blago nadrealna, a likove ne možemo doživeti kao junake u klasičnom smislu, jer oni zapravo nemaju definisane karaktere.

Ovakva dramaturgija u kombinaciji sa osobenim rediteljskim pristupom stvara labavu strukturu koja u potpunosti odgovara poetskom, a ne narativnom diskursu. Scene u klasičnom smislu gotovo da ne postoje, za šta je u najvećoj meri zaslužan montažni ritam filma, koji počiva na principu “jedan kadar – jedna scena” ili, preciznije, svaki kadar je jedan prizor. Odsustvo kontinuirane montaže u okviru scena odgovara nameri da se razbije iluzija o uzročno-posledičnom nizu na kome počiva standardna fabula, a elipse između kadrova nisu merljive i gledalac ni po čemu ne može zaključiti koliko je vremena prošlo između njih niti da li se uopšte nižu linearno.

Međutim, sve navedeno ne znači da Svi severni gradovi ne iziskuju određenu gledalačku aktivnost, da je dovoljno jednostavno se prepustiti atmosferi i nizanju prizora. Umesto da traži kauzalne veze među događajima, gledalac je primoran da povezuje motive i upoređuje njihove varijacije, a prizori u ovom filmu najbolje se mogu uporediti sa pojmompesničke slike. Te motive, stoga, odlikuje paradoksalna težnja da se ulančavaju, dok se istovremeno nikada ne mogu uklopiti u celinu bez ostatka.

Hermetičnosti filma doprinosi i Komljenov postupak zbližavanja motiva iz udaljenih sfera, čime pokušava da intimno poveže sa kolektivnim. Prizore u kojima pratimo likove presecaju fotografije građevina iz Severne Afrike, koje su izgrađene 1960-ih i 1970-ih, kao i komentari izneti kroz voice-over naraciju. Pošto ni u jednom trenutku ne vidimo likove da govore, ne možemo reći da li glas naratora pripada jednom od njih. Sadržaj monologa je raznolik, kreće se od priča o građevinama (jedan deo je,kao u Komljenovom kratkometražnom filmu Sve, još uvek, u orbiti, posvećen Braziliji) do usputnih, poetizovanih komentara o sebi i sopstvenom psihičkom stanju. Pošto je glas neidentifikovan, a istovremeno sveprisutan i javlja se bez određenog reda, najlogičniji zaključak je da on pripada autoru. Tako dolazimo i do još jednog bitnog aspekta ovog filma – samorefleksivnosti.

Naime, pri kraju prve trećine filma, pojavljuje se i treći lik, koga glumi sâm Dane Komljen. Ni njegova pojava neće doprineti rasvetljavanju odnosa među akterima, naprotiv, situacija postaje još nejasnija – on se pojavljuje iznenada i njegov upad u prethodno postavljen svet nije propraćen nikakvom reakcijom glavnih likova, već im se on naprosto pridružuje, bez naznake o tome da li se poznaje s njima ili ne, a od trenutka njegovog dolaska često će se pojavljivati scene u kojima je prisutna i filmska ekipa, čime se prvobitni odnos između dva lika dodatno komplikuje. Pitanja se ovim postupkom umnožavaju: da li gledamo film o filmu ili film u nastajanju, o pokušaju da se napravi film, ili o nemogućnosti autora da artikuliše svoju viziju?

Čini se da može biti tačno i sve nabrojano i ništa od toga. Umetnički svet koji Komljen nastoji da stvori toliko je rastegljiv da u sebe pokušava da uključi razne aspekte, a da ni jednom ne da primat, jer bi to neminovno značilo i određenu redukciju. Ovakav izraz, dakle, odgovara pojmu poetskog čija je suština u tome da suspenduje značenje, da daje prostor motivima onoliko koliko im je potrebno da postanu samo nagoveštaji, a da ih ukida, menja ili zamenjuje drugima pre nego što počnu nešto da znače.

Ipak, čini mi se, više intuitivno nego racionalno, da postoji neka tajna veza koja združuje tri najbitnija aspekta ovog filma – (ljubavni) odnos, socijalističku modernizaciju (sve severne gradove iz naslova, imenovane u filmu – Novi Zagreb, Novo Sarajevo, Novi Beograd), i samorefleksivnost filma – a to je pojam (post)utopije. U tom smislu, Komljenovo ostvarenje se može posmatrati kao postmoderni film,jer Svi severni gradovi poseduju pre svega postmoderno osećanje, koje odiše raspadom utopije, bilo to ljubavne ili socijalističke/modernističke, posle koje su priče neodržive. Metafilmski nivo je zato neophodan, kako bi o toj nemogućnosti svedočio.

Međutim, i sam period modernističkog filma, kada su autorske poetike slične Komljenovoj imale daleko veći značaj, sada se čini kao utopija. To ne znači da treba dići ruke od svega i zabavljati mase, niti da ovaj film nema određenu zanimljivost i kvalitet, ali se njegov značaj može odrediti samo u zavisnosti od razvoja same Komljenove poetike i eventualnog pronalaska adekvatnije forme za tu poetiku. Želim da verujem kako su Svi severni gradovi film na granici, između srušenih snova i ponovne izgradnje, te da će naredni Komljenovi filmovi pružiti nadu da se postmoderno osećanje može prevazići.

Jovan Marković (Beograd, 1989) je filmski i književni kritičar i esejista, trenutno na master studijama teorije dramskih umetnosti i medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu

Svi severni gradovi (All the Cities of the North), SCCA/.BA – Sarajevo Center for Contemporary Art / Vizart film / Dart film / Code Blue Production, producenti: Amra Bakšić Čamo, Nataša Damnjanović, Adis Đapo, Bojana Radulović, Zoran Galić – režija i scenario: Dane Komljen – kamera: Ivan Marković – montaža: Nataša Damnjanović, Dane Komljen – zvuk: Simon Apostolou, Igor Čamo, Jovan Munižaba – scenografija: Magdalena Vlajić – uloge: Boris Isaković, Boban Kaluđer, Dane Komljen – trajanje: 97 minuta

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu