O Tomažu Šalamunu

Objavljeno:
O Tomažu Šalamunu

Dame i gospodo,

Kada neko objavi preko 40 knjiga poezije, kada za sobom ima glavnu nacionalnu, Prešernovu, i više uglednih svetskih nagrada za poeziju, a uz to više od 50 godina živi od pisanja na relativno visokom svetskom nivou, zaista bi bilo neozbiljno predstavljati ga u ovakvoj prilici uz uobičajene kritičarske floskule koje su odavno u igri kada je o njegovoj poeziji reč.

Započeću zato sasvim drugačije, ispovedno-kontekstualistički, pripovedački, storitelerski, kao što nas je i sam organizator našeg i vašeg festivala lepo podstaknuo nazivom ovog iventa.

Recimo, daleke 1968. godine, kada je TŠ objavio svoju drugu, i danas uticajnu knjigu, „Namena pelerine“, Alen Ginzberg je objavio tri knjige pesama od kojih se najčešće pominje „Planet News“, a uz to je nedelju dana proveo u zatvoru, zajedno sa Vilijamom Barouzom i Žanom Ženeom, zbog učešća u demonstracijama jipija u Čikagu povodom američke predsedničke konvencije. Guru psihodelije Timoti Liri iste te godine objavio je dve knjige – „Tehnicians of the Sacred“ i „High Priest“, dok Karlos Kastaneda tada objavljuje najuticajniju svoju knjigu „Učenje Don Huana“. Te 1968. štampan je i legendarni tekst „Dematerijalizacija umetnosti“ Lusi Lipard – paradigmatičan i za tadašnji Tomažov angažman u tzv. konceptualnoj umetnosti, a štampana je i stihovna forma poeme „Raj sada“ Džulijana Beka na osnovu koje nastaje istoimena predstava koja je promenila ideografiju dotadašnjeg teatra i gotovo odmah gostovala na Bitefu, u Beogradu.

U to vreme ja sam još klinac koji će tek početi da studira književnost, ali već čita. Pošto je Tomaž izazvao lep opštejugoslovenski skandal tekstom  „Zašto sam fašist“, ubrzo u biblioteci Matice srpske, da vidim o čemu se radi, nalazim njegovu prvu knjigu „Poker“, pa bogami i „Namen pelerine“. I – paf, doživljavam produktivni šok. Iz „Pokera“ još pamtim stih „Juče je umro Eliot, moj učitelj“ i vidim da je Šalamunova poezija još uvek poezija za kakvu znam, ali ujedno i nešto Drugo. „Namen pelerine“ je, međutim, samo to Drugo: citiram –  „Video sam Kineza, strašan Kinez“ (pesma Informacija) ili „da li ste videli sunčanu baštu/ video sam sunčanu baštu/okrenite se onda tako/ da vam trbuh bude tamo/ gde su vam sada leđa“ (pesma Bašta).

Vesti se brzo šire, pa istražujući dalje saznajem da je Tomaž član konceptualističke grupe OHO, a već naredne godine članovi te grupe i njen rad predstavljeni su da ne može biti bolje u časopisu ROK, koji je u Beogradu pokrenuo Bora Ćosić. Da stvari budu još uzbudljivije, Ohovci, uskoro gostuju i u Novom Sadu, gde ja živim, s performerskim programom Prapradedovi, izvodeći i paradigmatičnu minimalističku instalaciju/performans Triglav, dok tadašnja ekipa mojih nešto starijih prijatelja u kojoj su Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Peđa Vranešević i slični junaci takođe pristupa konceptualističkom pokretu uvlačeći u stvar i nekolicinu nas klinaca. Od tada ne samo da često izlažemo na istim izložbama zajedno sa Ohovcima, nego se i družimo u Ljubljani, Novom Sadu, Kopru i prvoj našoj New Age komuni u Šempasu. Prilikom jednog zgodnog putešestvija u Šempas, moj tadašnji drugar, slikar iz OHO-a Andraž Šalamun vodi me u stan zgodno ušuškan u centru Ljubljane, gde upoznajem i Tomaža, tadašnjeg stanara tog prostora.

Upoznajem ga od tada, uvek iznova, decenijama, uglavnom čitajući njegove knjige, a nekoliko puta sam imao priliku i da ga ponovo sretnem uživo, na raznim festivalima, čemu se, evo, i ovde radujem.

Ta radost povod je da se malo uozbiljim i progovorim o poeziji. Citiraću, za početak, Tarasa Kermaunera, jer ne znam nikoga drugog ko bi bolje, makar i mrtav, izrazio duh tadašnjeg novog slovenačkog, reističkog, ludističkog, karnističkog itd. pesništva, kome je začetnik, po svemu sudeći, uz Istoka Gajstra Plamena, bio upravo Tomaž Šalamun.

Evo, dakle, tih mudrih i tačnih opaski Tarasa Kermaunera:

1, 1968: „Pesnici su – od Tomaža Šalamuna pa do najmlađih koji stoje na čelu slovenačke pesničke avangarde – počeli sve više da se orijentišu ka Stvari. Tako su zaključili put koji je vodio kroz tri slike Bitka: od Boga, preko Čoveka, do Stvari. Za njih više nema očajanja, jer nema nade, razočarenja, jer nema vere, krivice, jer nema pravog i pogrešnog puta, razočarenja, jer im nije do Projekata i zato ne poznaju diferenciju između zamišljenog i realizovanog, nema vremena koje je tako uspešno pomagalo da se razori humanistički čovek; snašli su se bez prošlosti kojom se ne osećaju opredeljeni, i bez budućnosti koja ih nimalo ne privlači, usredsredili su se na večno sada. Nema unutrašnjosti i spoljašnjosti, a zato ni transcendencije i transcendiranja datog, života iz potrebe i dijalektike. Sve je sada, sve je večna imanencija, sve je potpuna spoljašnjost, sve što jeste samo je svet stvari, fizičkih stvari koje se nalaze u prostoru, među kojima je čovek samo jedna od stvari. Iskrcali smo se u svetu koji je konačno dobio svoju tako dugo traženu, ali nenađenu čvrstinu. Sve je apsolutni pozitivitet, naš odnos prema svetu je euforičan, pristajemo na sve što jeste, jer je sve jednako istina. Nema više subjekta i objekta, eminenta i recipienta, umetnička dela nisu komunikacije preko kojih bi unutrašnjost jednog čoveka opštila sa unutrašnjošću njegovog bližnjeg. Zato umetnine nisu rad, nisu proizvodi naše prakse, nego stvari: sve stvari – jabuka, šuma, lopar, metla, olovka, reč.
Reč nema značenja koja joj je dao čovek, njen stvaralac; reč uopšte nema značenja koje bismo morali i mogli da dešifrujemo. Reč jednostavno ’jeste’ , svoje značenje nosi u samoj sebi kao svaka stvar pod suncem.“

Kada se tom citatu doda naredni, takođe Kermaunerov, složen u reči četvrt veka kasnije, ukupna perspektiva slovenačke neoavangardne poezije je možda još jasnija. Evo ga:

2, 2003: „Oni su prevrnuli humanističku megastrukturu, otkrili su i otkrivali su sasvim nove vidike, sa neverovatnim nadahnućem i maštom su rastvarali ispražnjeni identitet i oblikovali dvojništvo simuliranih svetova… (…) Druga generacija ludista za to više nije bila sposobna… (…) cinici su počeli da pišu za široku publiku; takvo pisanje je danas sasvim preovladalo, i to je literatura-kultura kao tržišna produkcija robe koja je namerno trivijalna.“

  
Međutim, gotovo ništa od rečenog u poslednjim redovima ovog citata ne može se odnositi na poeziju našeg večerašnjeg gosta, jer kao što su primetili i drugi kritičari (na primer Denis Poniž, Branimir Bošnjak ili Milan Đorđević), pesništvo TŠ je  tekstualni poligon nezaustavljivog eruptivnog samorazvoja i paraspiralnog grananja raznovrsnih poetičkih iskoračenja ( da ne kažem baš inspiracija ili samoinspiracija), koji od inicijalnog reističkog „ironičnog misticizma“, negde od 1972. godine i knjiga „Amerika“ ili „Bela Itaka“, sukscesivno istražuje nove oblike, ritmove i smisaona sazvučja s posvemašnjom poetičkom kosmopolitsko-egotičnom aromom katkad ironičnog a katkad umalo sakralnog vitalizma, uz eklektičko poigravanje aluzijama na svet prve i potonje internacionalne kulture i ko zna šta sve ne. Taj docniji Šalamun, donekle nalik ovom koji je večeras s nama, sažetiji je i istovremeno opušteniji semantički, nekad melanholičan a nekad hermetičan, ali uvek tekstualno igriv, erotičan, hiperboličan, ponekad i dijaboličan ali uvek prisno neuhvatljiv, polisemičan, asocijativno sasvim otvoren i podsticajan, ma koliko bio svoj i samosvojan. Njegova poezija od tada se pomera, baš kao što se mi ovde sedeći pomeramo, od za njega već  davne avangardističke paradigme „ka poziciji određenog transeksperimentalnog i transtradicionalnog iskustva“, kako to zgodno tvrdi kolega Denis Poniž, onoj poziciji iz koje je Šalamun ispisao desetine knjiga takvog literarnog i drugog intenziteta i prateće poetičke disperzije da im dodatne kritičke dosetke više i nisu neophodne.

Pošto smo u prilici da se u ta čudesa i sami uverite, od mene bi ovo, po svemu sudeći, bilo dosta. Bar za večeras. Živeli!

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu