O poeziji, zaboravljenoj temi

Objavljeno:
O poeziji, zaboravljenoj temi

 

Malo je pesničkih stavova o poeziji, čak i kad oni izgledaju sasvim lucidno, koji su razumljivi, osim u njihovom polemičkom kontekstu.

Vistan Hju Odn

Pada kiša. Od onih za koje znamo da do mraka neće stati, a još je leto, kalendarski. Idealno da se nešto zapiše o poeziji, nešto, jer zaboravio sam kako glasi zadata tema, toliko sam odugovlačio. nenadmilosevic-h

Kupio sam flašu vina. Pijem na prazan stomak i razmišljam da li da preskočim ručak, supu, kobasice i pire. Kada pišete pesme ili neki literarni tekst, ispijanje vina na prazan stomak ima svoje efekte, ali kratkotrajne, sudare grozničavih misli, koje mogu dati rezultate, ali posle toga dolazi tupost. Kada spremam kobasice uvek citaram sebe: ’’Kako fino mirišu kobasice, rekla je/kada sam se iz kuhinje dovukao/i stao na prag kupatila.’’ Tako počinje moja pesma ’’Sreća’’ iz knjige Umanjenja. Moja se žena ne ljuti, iako zna da sam citirao osobu koja nije ona, imaginarnu ili stvarnu, svejedno, poezija oživljava mrtvo. Ljude, vreme, predele, situacije. Mrtvo je i ono što se još nije rodilo, a ne samo ono što je postojalo.

Čarls Simić je jednom napisao da je on mistik kuhinje i izlizanog tiganja. Svoju knjigu Umanjenja napisao sam u kuhinji, ustajući rano, spremajući usput doručak, ručak, šnicle, pite. U vreme ručka mašinu i papire stvaljao sam na kuhinjsku sofu. Jeftine namirnice, vreme za spremanje i suvrenost u pripremanju hrane su ideali koje sam ostvario, ali za koje se moram i dalje boriti. Pesnik i kada ne živi sam mora na neki nažin živeti kao samac. Ustajati kada drugi spavaju, šetati se kada drugi gledaju televiziju, posećivati groblja u sumrak, piti u ranu zoru, tumarati gradom u vreme nedeljnog ručka, jesti kasno uveče, popiti i šestu duplu kafu u jedan sat posle ponoći umesto čaja ili mleka itd. Zbog toga valjda pesnik i umire prerano. Postoje i pesnici kojima dug život pristaje, kao Česlav Miloš ili Šimborska. Ali čini mi se da je Brodski prerano umro. Gde li je sada, kod kog pesnika, njegova ’’muza koja ne umire nikad’’, za razliku od ljubavnice, žene, saputnice. Problem pesništva danas je u tome što ne možemo da uzvratimo velikim pesnicima, koji nas uvek iznova obasipaju ljubavlju za naš život i istinom našeg života, a mi im okrećemo leđa u naporu da poništimo prethodnika u sebi. Po Haroldu Blumu ovo bi vreme moglo da se odredi kao vreme klinamena , vreme stida i ushićenja zbog pesama napisanih pre nas i naših pesama, zbog ’’strašnog sjaja kulturne baštine’’.

Nasuprot tradiciji razdvajanja dela i autora, pripadam tradiciji jedinstva života i umetnosti, tradiciji Emersona, Ničea, Vitmena, Vitgenštajna i dr. “Svet i život su jedno”, ovu Vitgenštajnovu rečenicu iz Tractatusa sam možda najviše puta citirao. Moto radne verzije moje prve knjige bio je jedan Vitgenštajnov paragraf iz Tractatusa, za koji mi je moj prijatelj i veoma dobar pesnik, kome sam dao rukopis na proveru, rekao: “ ne trebaju ti nikakvi Vitgenštajnovi stihovi”. U neznanju, zapravo je izrekao jednu veliku istinu: da je Vitgenštajn pesnik. Sve je uostalom tekst. Ali onda sve bi moglo biti i poezija. Poezija je svuda gde ima ritma, napisao je jednom Malarme, da se tu zaustavim u citiranju.

Ali nekada nisam voleo poeziju. Dok su je drugi voleli ja sam bio ravnodušan prema njoj. Tu sam bio u zakašnjenju. I danas se tako osećam.

Moj brat student slikarstva i njegov prijatelj neostvareni pesnik(što ne znači da se nikada u večnosti koja je pred nama neće ostvariti) čitali su Brodskog, to je tada bila moda posvećenih. Otkrivali su i poljsku poeziju, znali su za bitnike. Zanimala ih je svetska poezija. Bio je početak osamdesetih. Sećam se da je bratovljev prijatelj o svom trošku putovao na festival u Strugu. Ali sve to bilo mi je nekako nategnuto, nespojivo sa mojim idealima života pisaca i književnosti, kojih se sada i ne sećam. Ja sam bio samouvereni mangup koji je voleo da čita romane i prozu, u to vreme i knjige Karlosa Kastanede(u Prosvetinom izdanju) i koji nikada nije pomišljao da će pisati romane, a naročito ne pesme. U to vreme sam probao i hašiš (pušili su ga studenti slikarstva) i slušao Stranglers (No more Heroes) dok sam se sređivao pred večernji izlazak. Od brata sam maznuo( prisvojio) stari sivi sako od listera koji je nekada pripadao apotekaru Miši, ocu njegovog prijatelja. Nisam ga skidao nekoliko godina. Zašto se zabijati u zadimljene sobe i čitati i pisati pesme o lepoti života kada nam se ona nudi u samom životu, pitao sam se? Lepota u životu prolazi, to nisam znao, mada se, i bez poezije može obnoviti, ali svaki put teže. Sve je izgledalo da se ide ka boljem životu koji bi trebalo da bude bliži Zapadu, člija nam je kultura davana na kašičicu kao znak šta bi mogli da izgubimo ako ne budemo dobri, naročito kad zagusti.

Poeziju sam počeo češće da čitam kada sam u pojedinim stihovima prepoznao i svoja šaputanja, tiha bajanja, nemir – ono što nisam znao, ili smeo izgovoriti. Kada je iluzija u životu, zbog sve ružnije stvarnosti, ustupala mesto istini poezije, istini književnosti. Pobuna protiv svesti o nužnosti smrti, koja je jača kod pesnika od pobune drugih ljudi, dovela me do poezije. Strah da ne postanem “ubogi kasni došljak”, kako bi rekao već citirani Harold Blum (citati se ne mogu izbeći) naterao me da sistematski čitam knjige poezije. Tada sam imao oko dvadeset pet godina. Prestao sam da studiram. Kada je tuđih stihova ponestalo, počeo sam sam da ih pišem. Tako i danas, čitam tuđe i pišem svoje stihove. I danas imam osećaj da nešto spašavam kada pišem pesme, da to nešto jedino pravom pesmom mogu spasiti. Jer, sem velikih uzleta ljubavi i uma život je trivijalan. Shvatio sam da poezija može da stvori svet u kojem mogu da budem na ti sa svojom patnjom koja je neizbežna, i da je to jedini način da se oduprem brutalnosti sveta koji mi ni u svom najboljem izdanju ne može pružiti utočište. Helderlin je u Umeću pesništva napisao da i u ograničenom životu, čovek može beskrajno živeti. Čovek je sam svoj svemir, i taj je svemir, kako bi rekao Robert Frost u jednoj pesmi, veći od onog pravog. Uvek su mi bila bliske koncepcije sveta koje polaze od beskraja individualnog, koje podrazumeva i drugo beskrajno individualno. Takvog zamišljam i mog idelanog čitaoca.

Poezija je oživela maglovite događaje mog života, učinila opipljivim njihove potankosti, s druge strane zapitala se nad onim svakodnevnim, konkretnim.

Ideal pesništva je da ispiše, da nađe figure, sintaksu, ritam koji će da uhvate celokupnu lepotu njegovog života i drugih ljudi, predela, situacija koje on zna ili zamišlja. Pesnik uvek mora tome da se okreće – “nenapisanoj retorici”, kako bi rekao Stivens. Želja za literaturom je doživotna, kao i želja za slobodom. Pesnik pokušava da sam stvori svoj Raj, ili dođe do njegovih granica, što bi bila krajnja tačka pesništva. Samo veliki pesnici stižu na vrata Raja i tu oklevaju. “… jer ja jurim, jurim u raj, isto su tamo prosjak i kralj…”.

Autentičan pesnik uvek će težiti da u pesmi stvori ambijent da izrekne ono nepoetsko što u njemu prebiva, i što on na radost čitalaca čini poetskim. To ne bi trebalo da postane manir, jer kada postane, onda dobijamo lošu poezija. Poezija se ne može osvojiti nikakvim metodom, pa ni nadrealističkim ’’spojenim sudovima’’.

Kada sam intenzivno počeo da čitam srpsku savremenu poeziju čudilo me je kako ona ima malo veze sa savremenim govornim idiomima iz kojih bi trebalo da crpi svoju uverljivost, i pomoću kojih je moguće “prevariti” čitaoca i saopštiti mu nešto nesvakidašnje, slično njegovom nesvakidašnjem, njegovoj metafizici, naravno ako je poseduje. Ipak jedno je čitanje poezije, a drugo je vera u poeziju. Pesnik Miloš Komadina jednom mi je rekao da njegov prijatelj a moj poznanik Miša čita, voli i razume poeziju a da je sam ne piše. Složili smo se da je to danas postalo retkost.

Poezija zadržava pažnju, usporava proces stvaranja smisla, proizvodi novo vreme, umesto vremena koje nam neprekidno izmiče u našim neljudskim pokušajima da dosegnemo bezvremenost. Stvari među kojima postojim date su mi njihovim imenima. U neprekidnom procesu sažimanja smisla, često koristimo mnoštvo imena nemajući jasnu predstavu o tome šta one zastupaju u našem govoru. Otuda je za mene poezija i pokušaj imenovanja stvari i njihovih odnosa. Ona nije samo stvar imaginacije već i stvar uma. Svaki znak ima dve polovine: označava predmet i znači nešto drugo. Predmet je za sve isti, ali asocijacije koje taj znak (označavajuće) proizvodi su različite za svakog pojedinačno. Pesma postoji između te apsolutne saglasnosti o nečemu, opšte saglasnosti vezane za sam praktičan život i odstupanja, nesaglasnosti, koji čitaoci naslućuju ali, nikome ne saopštavaju. Poezija daje saglasnost odstupanjima čitaoca od poretka sveta, poretka moći.

Poezija se nalazi u nestvarnom, rajskom prostoru između nekog (mog, ili tvog) dokumenta, neke fotografije ili predmeta što me podstiče na pisanje, što spada u ličnu istoriju (zvaničnu, onu koju bih pričao pred sudijom) i sećanja na taj događaj, što nije istorija, nije prošlost. Tako je pesma najbolji način da sebi predstavim nešto tako neodređeno i važno kao što je prošlost. Samo tako i ostajem dalje u njoj i samo tako mogu nešto da uradim pred činjenicom njenog strašnog skupljanja u odnosu na ekspoloziju budućnosti, samo tako u njoj mogu nešto da promenim, da se izbavim na kraju krajeva, ali da izbavim i čitaoca. Poezija je znamenje nemoći, nemoći da se zapamti jedinstven oblik događaja čija nedodirljivost izmiče slovima. U toj razlici, u tom nepodudaranju živi pesnik. Tu mu je dom. Dopuštajući da postane medijum i tako izgubi individualnost, postaje metafora ljudskog života – iskupljuje se u iliziji.

Pesma nudi mogućnost, mom ili nečijem tuđem životu, kaže: moglo bi i ovako da bude, da li bi voleo ovako, ili, ovako možda? Uzmi me, ja sam tvoja, kaže. Moja sećanja su tvoja sećanja; ovaj trenutak, tvoj je trenutak sreće; ali, i moja tuga, tvoja je tuga. Ja sam tvoja porodica, izneveri me, prevari me, načini incest, odrekni me se, sve ti je oprošteno! Ostani dečak, ne moraš odrasti, ja ću se brinuti o tebi… Idila pesništva je porodična idila. Pesništvo je čar incesta, ukroćena opiranjem toj čari.

Poezija je stara, primitivna i nepraktična delatnost. Ipak u trenutku naklonjenosti muza pesnika uzbuđuje saznanje da je toliko toga neopevano, i da korišćenjem reči, koje su i pre njega toliko puta izrečene, može da izrazi nešto novo i nesvakidašnje.

Živeći svoju drugu prirodu pokušavam da pevam iz predela neznanja svog bića. Ne muzikalno, radikalno odbijajući korišćenje drugih načina govorenja. Dakle, kada pevam ptolomejac pobeđuje kopernikanca u meni. Svet je tada sve što mi se pokaže.

Tada, i samo tada ja sam u svetu.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu