NISKE TAČKE

Objavljeno:
NISKE TAČKE


Najniža tačka do koje jedna zajednica može da stigne jeste tačka gubitka utopije

MEDICINSKA SESTRA I KUVAR

Za njega se govorilo i pisalo u biografskim beleškama kako se u životu snalazio radeći razne poslove, da je bio i kuvar, da se obrazovao na svojim univerzitetima, kako bi rekao Maksim Gorki, sve dok nije postao romanopisac nagrađen prestižnom nagradom. Slične biografske podatke možemo pronaći kod mnogih slavnih pisaca: bogato iskustvo stečeno u borbi za preživljavanje, kasnije potvrđeno u književnom delu.

A njoj su, kada ne bi imali šta da joj prigovore, jer je kao pesnikinja bila besprekorna, oslonjena u književnom životu samo na sebe, za nju su govorili da je završila višu medicinsku školu i da radi kao medicinska sestra.

JUBILEJ

Listam stare časopise, neodlučan koje da zadržim a koje da poklonim mladoj doktorantkinji. U rukama mi je najnoviji broj časopisa u kojem sam pre dvadeset godina objavio prve pesme.

Ta godina, bila je teška, inflacija se zahuktavala, rat zahvatio i Bosnu, a ipak ja sam se radovao, pojavile su mi se prve pesme i diplomirao sam posle desetogodišnjeg studiranja. Časopis je otkrivao, nama koji nismo studirali srpski jezik i književnost, srpsku književnu tradiciju preko koje mladi pisci ponekad olako prelaze, ali i priloge naših eminentnih prevodilaca koji su pratili zbivanja u evropskoj i svetskoj književnosti. Kritičarska traka se nije zaustavljala, objavljivani su eseji o književnosti, razni temati.

I sada, kada sam poželeo da opet u tom, najstarijem srpskom književnom časopisu, štampam pesme, zastajem neodlučan.

Nacionalistički diskurs koji je u njemu pre dvadeset godina bio latentno prisutan, sada se sasvim razbokorio. Neobično je i to da u broju nema nijednog prevedenog teksta, iako ga je netom preuzela mlada redakcija.

DIREKTIVE U SISTEMU VIŠE PARTIJA

Partijske direktive brzo se prenose do baze. Odluke se donose munjevito, pa bili u pitanju i najčvršći principi, na kojima je do tog trenutka počivala i sama partija. Vojnike partije zamenili su klonovi iz filma Matriks koji znaju samo za šmitovsko neprijateljstvo, bez sadržaja. Takođe, postoji i direktiva da se na blisku prošlost baci „veo neznanja“; ona je prisutna, ali kao drugorazredna, lišena ekskluziviteta, o njoj još jedino moraju da govore javni i specijalni tužioci i njihovi portparoli. U medijima su ispovesti žrtava iz 90-ih zamenjene govorom socijalnih žrtava, nasiljem u mikrozajednicama. Kulturna i naučna elita gotovo da i ne učestvuju u stvaranju javnog mnjenja. Mediji su usmereni na određeni krug političkih analitičara i intelektualaca, što otkriva nameru da se moć kontrolisanja i oblikovanja javnog mnjenja zadrži i u kriznim situacijama, kada ta moć postaje ili može postati odlučujuća. Postoje nevidljivi i neizrečeni ugovori između „vođa javnog mnjenja“ i medija o vernosti i lojalnosti vladi, čak i u kriznim situacijama: nemoguće je probiti medijsku koru sistema i bez kompromisa izreći javnu kritiku. Nefunkcionisanje jednog od načela nezavisnog novinarstva proizvodi degradaciju drugih načela, odstupanje od načela koja mogu važiti samo u celini.

TRANZICIONI CENZOR

Tranzicioni cenzor je član žirija i u prestonici i u unutrašnjosti, poverenik vlade sa izvanrednim nejavnim ovlašćenjima koja se osećaju u plenumu. Ko ih ne prepoznaje i ne priznaje, samim tim, zalutao je u žiri. Tranzicioni cenzor određuje u prvoj rundi kako treba žirirati, opseg dobitnika, mada u početku toleriše i sigurne gubitnike. Opominje na kraju žiriranja kako bi bilo poželjno da odluka bude jednoglasna, zbog medija i osnivača nagrade, ko zna koga. Objavljuje kritike u najuglednijim dnevnim novinama, a mlade kritičare opominje gde treba da stave neku kritičku notu. Oni (cenzorovi službenici) više osećaju prisustvo cenzora nego što su sigurni da on postoji, i to što zvanično ne postoji godi im, jer se osećaju bezgrešnima. Sada politička moć nema ime, nema paradigmu, i na prevaru osvaja meke i krhke prostore literature.

RANI I KASNI RILKE

Josif Brodski u neobično dugom eseju „Devedeset godina kasnije“ o Rilkeovoj pesmi „Orfej. Euridika. Hermes“, jednoj od pet pesama u knjizi Nove pesme iz 1907, napisanih u slobodnom stihu u kojima je Rilke pokušao da se otrgne od rime, daje ovoj pesmi prednost nad „Devinskim elegijama“, koje se obično smatraju krunom pesnikovog stvaralaštva. Brodski tvrdi da je to najveća pesma dvadesetog veka.

Pesma „Orfej. Euridika. Hermes“ opis je nekoliko trenutaka pre Orfejevog okreta, i nekoliko trenutaka posle okreta. U te tri-četiri ključne scene mita koje sadrži pesma, lira (srasla s Orfejevom rukom kao kod kiborga) u jednom trenutku zaista zasvira, i mi, iako znamo da će se Orfej okrenuti, ipak se do samog kraja potajno nadamo da neće, i da će ljubav trijumfovati nad smrću.

Klimaks čitalac doživljava ne kada Hermes izgovori „okrenuo se“, nego kada Euridika upita Hermesa: „ko“?

UTOPIJA

Najniža tačka do koje jedna zajednica može da stigne jeste tačka gubitka utopije, odnosno nade i vere da će naši kumulirani napori u budućnosti rezultirati nekom osvojenom, praktičnom i vidljivom srećom.

VORHOL U SRBIJI OSAMNAEST GODINA POSLE KRAJA HLADNOG RATA

Sarađivao sam, dve hiljade i neke, s magazinom za književnost i kulturu koji je izdavala najveća izdavačka kuća u nas. Magazin je uređivao ugledni pesnik koji je okupio nekoliko dobrih saradnika. Primerak se, uz kupljenu knjigu, dobijao i na kiosku. Pisao sam mikroeseje na pola strane o fenomenima književnosti, kulture i politike novog veka. Honorar, neveliki, redovno je isplaćivan. Bilo je dve- tri zanimljive rubrike, ostalo je bilo rezervisano za populističke pisce, spisateljice atraktivnog izgleda (preteče današnjih TV voditeljki-spisateljica) i poznate ličnosti koje su se u poznim godinama oglašavale kao romanopisci, ređe kao pesnici. Strane su bile u boji. Bilo je tu i top-lista knjiga, pop i rok muzike, muzičkih recenzija itd. Poznati pesnik pisao je likovne kritike, uglavnom o slikarima nove figuracije i fantastike. Pričalo se da je honorare za tekstove u katalozima i one pročitane na otvaranjima izložbi naplaćivao u slikama, postavši vremenom kolekcionar. U tekstu o Endiju Vorholu, pored niza proizvoljnih ocena o samoj njegovoj umetnosti, napisao je otprilike, da je on pokušao da uništi umetnost, i na kraju, kako to što je on radio i nije bila umetnost. Tekst je obilovao nizom pogrešnih premisa, kao da ga je napisao neki sovjetski oficijelni likovni kritičar u trenucima najveće konfrontacije sa Zapadom. Bio je objavljen na poslednjoj strani sa fotografijama u boji. Kada sam glavnog urednika (modernog pesnika) upitao zašto je štampao tako slab tekst, odgovorio mi je da mnogi pisci, umetnici i čitaoci prosto opsedaju redakciju u potrazi za brojem u kojem je tekst objavljen.

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu