Nasilje maternjeg jezika

Objavljeno:
Nasilje maternjeg jezika

NEDOSANJANI MODERNIZAM

Moje telo će nestati u prekinutom snu,
u fabrici čokolade
u nedosanjanom modernizmu.

San me uvek vraće u prošlost
u nezavršenu priču
u neostvarenu ljubav.

Devojka u koju sam bio zaljubljen
nije čekala na mostu
prema industrijskom naselju
jer nikada nije ni postojala.

Moja ljubav je nepreživljena trauma,
koja me je trajno vezala,
za nedosanjani modernizam,
iza fabričkih dimljaka
u gradskom parku punom lišća,
u suton oktobra,
u kasnu jesen, kada priroda umire.

Fabrika čokolade
polako se topi.
Most lebdi u vazduhu,
Fabrički dimnjaci i industrijsko naselje
su nedosanjane kulise.

Traumu moram da obnavljam
i da se trajno vežem
za san koji nikada ne mogu dosanjati
za modernizam sa kojim neću raskrstiti.

Treba biti otvoren za ljubav
i osloboditi se tela
za nedovršenu priču
i nepostojeće kulise,
za fabriku čokolade,
koja se neće otopiti.

Zauvek stajati na mostu
i iščekivati susret.

 

PRAŠINA VIŠE NIJE MIRISALA

– ispovest osobe sa invaliditetom
                                   Francu Kafki

Rastao sam kroz hodnike i zgrade
nijedan sat, nijedan minut,
nije mogao da se zaustavi.

Bio sam upisan
u registre što mirišu na prašinu
u rad na telu
u utisnutu  ljubomornu patologiju doktora
koji je pratio moje odrastanje
vežbanje i
popravljanje.

U hodniku je bilo jednako svetla
i regulisane tame.

Život kao čista biopolitika
poznog modernizma.

Moja majka je bila
čist društveni konstrukt
fiksirana ekserom
da bi postojala.

Rastao sam kroz zgrade i hodnike
predodređen da popravim telo
i da ostanem zauvek
upisan u registar.

Post moderna me je otela od patologije doktora
izvukla iz hodnika zgrade
poznog modernizma
na svetlost dana
sa margine u centar
političke korektnosti.

Nisam više morao da vežbam
i da rastem kroz hodnike
i sati i minuti
počeli su da se zaustavlju.

Postao sam prihvaćen u svetu,
ali mi je bilo zabranjeno
da izgovaram reč popravljanje.

Svaki rad na telu
pokretao je nevidljivi mehanizam kazne.

Spašen sa margine
ostao sam bez doktora i majke
kao društvenog konstrukta
fiksiranog ekserom.

Svet me je prihvatio,
ali sam se ponovo,
vratio u hodnik
iz centra na marginu
utešen i ojačan.

Telo je i dalje bilo upisano
u balast poznog modernizma
ostalo u registrima
sa poremećenom ravnotežom
izmeđju svetlosti i tame.

Prašina više nije mirisala.

 

NASILJE MATERNJEG JEZIKA

Sve što znam o nasilju,
Iskustveno i iz priča drugih
Naučio sam u čekaonici
U maternjem jeziku.

Nema tu više lanaca,
Nema tu više rešetaka
Ne vredi se postavljati
Nasuprot nečemu.

Saznavati sopstvo
Saznati suštinu.
Moje najsuptilnije uspomene
Najsrećniji trenutci
Ostali su u nasilju maternjeg jezika.

Sve što je moglo biti dobro
Na kraju se pokvarilo.

Nema tu mnogo filozofije
Treba učiti drugi jezik
Prihvati neku drugu sintaksu
Sa više istine i vazduha.

Pa makar povredio druge
Zašto da ne?

Sa mnogim ljudima
Sasvim slučajno
Delio sam zajednički jezik
U istoj čekaonici.

(Ne znam ni šta sam čekao)

U čekaonici
Reči su silovane
Zakovane smislom
U nasilju jezika.

Tu nema ni promene, ni poezije.

Treba početi sve ispočetka
ali ja nažalost,
nemam više vremena.

 

Siniša Tucić rođen je 1978. godine u Novom Sadu. Pesnik, esejista i multimedijalni umetnik. Objavio je tri zbirke poezije: Betonska koma (1996), Krvava sisa (2001), Nove domovine (2007) i Metak (2012). Jedan je od priređivača zbornika nove novosadske poezije Nešto je u igri (2008). Sarađivao je u časopisima: Tisa, Ovdje, Transkatalog, Simposion, Nezavisni, Danas, Stanje stvari i Polja. Bavio se scenskim izvođenjem u Kamernom pozorištu muzike – Ogledalo. Živi i radi u Novom Sadu.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu