NAPISANI I NEPISANI ZAKON O STANOVANJU ILI PROČITANI I NEPROČITANI ZAKON O KAPITALIZMU NA PERIFERIJI

Objavljeno:
NAPISANI I NEPISANI ZAKON O STANOVANJU ILI PROČITANI I NEPROČITANI ZAKON O KAPITALIZMU NA PERIFERIJI

Zakonodavstvo u Srbiji poslednjih decenija uspostavlja se sve više kao deo projekta kojim se uspešno razvodnjavaju i ukidaju socijalne funkcije države. Isti je slučaj i sa najnovijim Zakona o stanovanju, koji bi trebalo da zameni sve trenutno važeće zakone koji regulišu ovu oblast, a koji je upravo usvojen po ubrzanom postupku u Skupštini. Ovaj Zakon je najavljen kao uspešno rešenje problema koji su nastali zbog nefunkcionalnih zakona koji su trenutno na snazi. Ipak, izneverio je očekivanja onih koji još uvek veruju u dobronamernost države i očekuju od nje da reši stambenu krizu u Srbiji koja uporno tinja poslednje tri decenije. Ishod ovakvog postupanja zakonodavca biće puna legalizacija individualizacije odgovornosti građana za svoju stambenu situaciju.

Najviše pažnje tokom rasprava izazvale su upravo klauzule koje se tiču upravljanja i održavanja stambenih zgrada. Ova činjenica ne čudi jer se upravo ovaj deo regulative odnosi na najveći broj građana, naime onih koji su svoje stanarsko pravo pretvorili u vlasništvo tokom velike privatizacije stanova 1990ih. Ovim zahvatom država namerava da za posledice lošeg održavanja zgrada sada učini isključivo odgovornim stanare. Kako bi ovo učinila prinuđena je da posreduje sve više i sve intenzivnije, u ovom slučaju uvođenjem kaznenih mera za one koji se već bore za preživljavanje i kojima je stan najvažnije, često i poslednje utočište u ovoj borbi.Da se ne radi o rešavanju problema već o njihovoj dekontekstualizaciji i birokratizaciji govori i činjenica da se sada u drugi plan stavlja skupština stanara zajedno za nekadašnjim predsednikom iste a da se na njenom mestu ustoličava upravnik zgrade koji će morati da preuzme dužnost blokovske policije i uterivača dugova a koji će raditi kao predhodnica više kaznene pollicije – naime izvršitelja.  O egzistencijalnim uslovima u kojima se građani nalaze, više nema ni reči i sada je u fokusu isključivo njihovo ponašanje.


Prema novom zakonu u najgorem položaju će se naći upravo oni kojima je podrška zajednice i institucija najpotrebnija zbog sistematske opresije kojoj su izloženi: osobe bez dokumenata, beskućnici, oni kojima preti nasilno iseljavanje, korisnici socijalnog stanovanja – jednom rečju “gubitnici tranzicije”. Jednakost pred ovim, za socijalnu pravdu dodatno oslepljenim zakonom, podrazumeva prihvatanje nejednakosti kao prirodne pojave u društvu i opravdavanje konkretne eksploatacije u ime apstraktnog progresa. Stigmatizovani gubitnici tako postaju sami odgovorni za položaj u kojem su se našli a samim tim se na svaki zakonom regulisan korektiv ove nejednakosti (nastale brutalnom privatizacijom i akumulacijom kapitala) gleda kao na ostatak nekih prošlih vremena i samim time nemogućnost ili čak nepravdu.
Još jednu grupu u kategoriji “gubitnika” koju novi zakon ostavlja u razočarenju predstavljaju oni koji nisu bili dovoljno vredni i uspešni da kupe sebi stan, naime podstanari. Obećanje da će se regulisati položaj podstanara koji već decenijama rentiraju stanove na nesigurnom sivom tržištu završilo se regulacijom samo onog dela problema od koga će država imati direktne koristi, a to je naplata poreza stanodavcima. Odnos podstanar – stanodavac prepušten je ugovornom odnosu čime se ojačava ideja o formalnoj jednakosti partija dok se podstanari de fakto prepuštaju milosti i nemilosti stanodavaca.

Država uz pomoć zakonodavstva sada u potpunosti napušta ideju o facilitiranju socijalne pravde i ostvarenja prava na dostojno stanovanje za sve građane, osnažujući posredovanje tržišnih transakcija i prisilno razvijanje nove individualizmom uokvirene subjektivnosti, pogodne za neoliberalni poredak. Ti novi poželjni subjekti su pojedinci koji se neprekidno bore na tržištu i čija se posebnost izražava kroz bezuslovnu participaciju, i radom i potrošnjom na, naizgled paradoksalno, beskrajno neutaživom a beksrajno prezasićenom tržištu (na globalnom nivou posledica ove tržišne dinamike je istovremeni rast praznog stambenog prostora i beskućništva). Ideal jednakosti pred zakonom u ovom novom (starom) kontekstu, zasnovanom na klasnoj nejednakosti, čini da se svaki socijalni program posmatra kao moguće nefer i nedemokratski jer tobože favorizuje određene grupe.Ova situacija u mnogome otežava i bilo kakav pokušaj kritike ili otpora. Pojedinačne aktivnosti manjih ili većih grupa građana obično bivaju ignorisane, potiskivane ili kanalisane u birokratski lavirint. Svaka kolektivna akcija u ovakvom kontekstu postaje „nedemokratski“ pokušaj pridobijanja većeg uticaja i delegitimiše se kao obstruisanje vladavine zakona. Zakon tako u konačnici postaje deo institucionalnog sistema kojim se onemogućava zastupanje širih političkih interesa građana.

 

Posledice ovakve političke ekonomije i konstitutivnosti ovakvog i ovakvih zakona očituju se i u aktuelnim pokušajima otpora donošenju novog Zakona o stanovanju. U oktobru 2015. niz grupa i inicijativa iz oblasti stanovanja, učesnika događaja „Tzv. Stambeno pitanje“, doneli su zajedničku odluku da uzmu učešće u procesu konsultacija i artikulišu svoje kritike i neslaganja sa predlogom Zakona o stanovanju koji je predložilo Ministarstvo građevinarstva, transporta i infrastrukture. Rezultati ovih napora bili su zanemarljive kozmetičke promene u tekstu predloga. Javne rasprave odavno su osvedočena mesta imitacije demokratskih procedura i legitimisanje istih kroz participaju radi participacije na koju se građani osuđeni po principu uzmi ili ostavi.

Nakon ulaska nove verzija zakona u skupštinsku proceduru ista grupa je odustala od kritikovanja pojedinačnih članova zakona i odlučila da se fokusira u svom protestnom saopštenju na pojedine ekonomske problem koje stoje iza ovog zakona. Ovo opredeljenje obećava moguće buduće preusmeravanje debate sa reforme zakona, kroz suspendovanje slepe vere u isti, na ekonomsku pozadinu pitanja života i stanovanja u savremenom društvu. Ovo bi mogao da bude važan korak ka prevazilaženju ideje neuspeha zakona kao rezultata rada nesposobnih i neobaveštenih birokrata I partijskog kadra, ka razobličavanju zakona kao konkretnog političkog i ideološkog projekta koji je u buržoaskoj državi uvek alatka održanja ili pogoršanja statusa kvo, ali uvek protiv većine. Do ostvarenja ovog obećanja ovakav vid slabe reakcije ostaje u domenu propuštenih šansi za jasno artikulisani politički rad.

Sa procesom donošenja novog zakona koincidirala je i kampanja grupe Ko gradi grad usmerena na pokušaj artikulacije stambenih problema. Kampanja uspešno ukazuje na brojne simptome trajne stambene krize, od deložacija, energetskog siromaštva, podstanarstva, socijalnog stanovanja, kriminalizacije siromašnih do kreditnog zaduživanja i sveregulišućih profitnih interesa. Situacija u kojoj se nalazimo prepoznata je kao svojevrsni „Stambeni pakao“, a njen opseg se uočava u detekciji i objašnjavanju činioca stambenog pakla do kojih se ne može doći kroz primamljive reklame za stambeni kredit, jer one i služe tome da te činioce bilo normalizuju bilo aromatizuju bilo brutalno sakriju. Kritikovanje predloga Zakona o stanovanju zajedno sa kampanjom „Dobrodošli u stambeni pakao“ pokušaj je suprotstavljanja sistematskoj proizvodnji neznanja i konfuzije sa kojima se svakodnevno suočavamo, a čiji je ishod predstava o stanu i stanovanju kao o izvoru zarade, sredstvu prestiža i luksuznoj robi, a ne domu na koji svako ima pravo.

Ipak poziv kampanje grupe Ko gradi grad na kanalisanje besa oko stambenih problema po dosadašnjim utiscima sudeći, je još jedan je od simptoma, nepisanih stambenih zakona i opšte nemoći organizacija civilnog društva da se unutar politički nedefinisanih i organizaciono nejasno strukturisanih inicijativa tretiraju kompleksna sistemska pitanja koja se uvek tiču artikulisanja i ostvarenja bilo dugoročnih zajedničkih interesa bilo urgentnih zajedničkih ciljeva. Kampanja je koncipirana kao niz “spoof” reklama i ima očigledan cilj da kroz imitiranje i ismevanje reklama za prodaju stanova ili stambenih kredita, kritičku oštricu formira na kontrastu između vulgarne i histerizujuće vedrine marketinškog jezika i niza karakterističnih teških situacija u vezi sa stambenim pitanjem. Ono što nije baš najjasnije iz kampanje je prema kome ili čemu se ta oštrica okreće?  Da li je ona možda uperena potiv vlade to jest prema svim skorašnjim vladama Republike Srbije kao tipičnim kompradorskim vladama koje su u službi stranog kapitala i svakako ne mogu kao takve revnosne „službe“ brinuti o osnovnim potrebama stanovništva kao što je stanovanje? Ili je uperena konkretno prema novom Zakonu o stanovanju to jest njegovim donosiocima? Ili prema samom kapitalističkom uređenju, makar i kroz samo podsećanje kako se taj nepravedni sistem, da kažemo, predvorje stambenog pakla, uopšte zove?

Ukoliko zanemarimo moguću dizajnersku neveštost ili površnost u artikulaciji „spoof“ cinizma, potrebno je da se prvo zapitamo o sastavu i društvenoj poziciji publike zainteresovane za ovu kampanju. Sudeći po temama izabranim za kritički fokus, to je vrlo širok opseg moguće zainteresovane publike, od one koja ima probleme sa plaćanjem najma stanodavcima ili npr. troškova održavanja stanova koje poseduju, do one koja je na pragu ili u zoni beskućništva. Tu su i oni koji razmišljaju o stambenom kreditu kao jedinom izlazu iz zone podstanarstva. U ovako širokom opsegu publike verovatno ima pojedinaca i grupa koji jako dobro znaju sve nabrojane probleme i ova kampanja ih može ohrabriti da se povežu sa ljudima u sličnoj situaciji. Međutim povezivanje i rad na protivljenju ili otporu problemima je nešto što traži vreme, energiju i sredstva i mnogi od svesnih ljudi upravo zbog nedostatka ovih resursa nikad ni ne učestvuju ili realno ne mogu ni učestvovati u organizovanom otporu. To je imanentni nepisani zakon koji drži ljude paralisane i na distanci od sopstvenih kapaciteta. Podsetimo se, postoji sistem koji ljudima sistematski i oduzima te resurse ali iz kampanje nije jasno koji je to sistem a samim tim nije jasno ni zašto se svi sa pravom fokusirani problemi javljaju, ne samo u Beogradu i Srbiji.

Nadalje, pretpostavimo rezonovanje za organizovani otpor zainteresovanog građanina, koji želi da zna ko je i sa kojim ciljem osmislio ovako naizgled vedru, a vrlo sumornu kampanju. Ukoliko je prošao kroz sve slojeve upitanosti o sadržaju, formi i efektima kampanje ili njenih delova, tipa: Da li su u pitanju tek retorička pitanja koje treba da zaintrigiraju ostatke građanske i gildinske svesti? Da li je to dobronamerna i solidarna ponuda za odbijanje uloge pasivnih posmatrača i objekata tuđih zamisli i interesa u organizaciji gradskog života? Da li se iza ove opravdane ponude nalazi organizacija sa jasnim ciljevima, procedurama rada i delovanja, organizacionom i produkcionom strukturom? Ili je to možda nekakva freestyle PR i fandrejzing agencijas? Da li je u pitanju grupa motivisanih i stručno upućenih ljudi koji se nesebično bore za javni interes iz osećaja obaveze prema zajednici, njenoj dobrobiti i napretku? Sve je to moguće ali nije baš najjasnije.  Pretpostavljamo i da neko, iz domena inače vrlo zainteresovane i upućene publike, može znati ili zaključiti da su u pitanju, naravno, legitimni oblici rada i delovanja lokalnog i globalnog kognitarijata, ali da po svemu sudeći, oni nisu baš stabilne i pouzdane platforme za borbu sa protivnikom na koga su (smo) se sa razlogom namerili. Otuda je možda sasvim razumljivo i posebno simptomatično odsustvo adresata kampanje.

Možemo li se, na primer, bilo kao upućeni bilo kao neupućeni konzumetni ovog projekta, upitati da li će ogorčenje, poniženje i bes koji se sa razlogom ističu u kampanji rezultovati demonstracijama ispred skupštine? Insistiranjem kod poslanika? Nekom javnom akcijom? Politizacijom inicijative nakon mogućeg (ne)uspeha kampanje? Nadajmo se da hoće. Inicijativa, u kojoj smo i sami bili ili ostali učesnici, je po ovim pitanjima u svojevrsnom „induktivno-deduktivnom“ rebusu sa svim drugim inicijativama i grupama usmerenim, u skladu sa svojim mogućnostima i interesovanjima (ali i klasnim ili čisto materijalnim pozicijama i interesima) na neki partikularni deo opšteg problema.

 

U svakom slučaju, borba za zajedničke interese i artikulisanje moguće budućnosti i novih urbanih vizija koje nisu zasnovane na preferiranju tržišnih transakcija već na međusobnoj brizi i jednakim mogućnostima za dostojanstven život ostaje izazov za većinu za koju trenutno a i dugoročno nema izlaza iz ove vrste pakla. Izlaz koji kapitalistički sistem cinično nameće i zakonima – samo operativno –  reguliše je danteovski: nije isto u svakom krugu, budi srećan da si u prvom a ne, na primer, u osmom. U paklu je tako kako je a pitanje je, na kraju krajeva, da li pristajemo na to da pakao kao obavezni i mogući usud uopšte treba da postoji?

 

*fotografije su deo kampanje Dobrodošli u stambeni pakao

www.stambenipakao.rs

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu