Na marginama spiska

Objavljeno:
Na marginama spiska


osvrt na nova pesnička strujanja u Novom Sadu

 

Sačinivši listu autora/ki čija je poezija ušla u Zbornik nove novosadske poezije Nešto je u igri, mogli bismo u skladu sa književnim pogledima Rolana Barta uočiti mnoge poetičke razlike među pesnicima/kinjama, te progovoriti poneku reč o takvim diferencijama. Idući dalje ovim putem, otkrili bismo nekoliko autorskih individualnosti koje zahtevaju širi i dublji kritičarski tretman – njegova ozbiljnost bi prevazilazila prostor dodeljen stvaraocima/teljkama u navedenoj knjizi. Pored toga, morali bismo se osvrnuti na ideju pomenutog francuskog teoretičara o utopijskoj književnosti – onoj koja proizilazi iz unapred postavljenih načela. Tada bi svaki pesnik/kinja sa novosadske scene svoju posebnost ostvarivao kroz odstupanje od utvrđenog učenja. U oba slučaja, pažnju bismo trebali pokloniti individualnim poetikama i pojedinačnim pesničkim ostvarenjima. Zato bi nam određene autorske zbirke, kao na primer Krvava sisa Siniše Tucića, Bacač noževa Nike Dušanova ili Poema preko Sonje Veselinović, mnogo više rekle o strujanjima u pesničkoj generaciji rođenoj između 1975. i 1986. godine nego tendenciozni kritičarski presek. Jednostavno, svaki pristup zasnovan na generalizaciji podrazumevao bi sintezu koja sadrži dozu manipulacije, pa čak i primesu nasilja nad poezijom. Zato mi se čini da bi sintetsko predstavljanje određene pesničke grupe predstavljalo daleko više politički nego književni čin.
      U skladu sa izrečenom tezom o potrebi isticanja autorskih individualnosti, treba ovde spomenuti ironiju kao dominantnu stilsku figuru u pesništvu nove generacije iz razloga što svaki pesnik/kinja upotrebljava pomenuto izražajno sredstvo na osoben način. Pažljivim čitanjem mogli bismo uočiti razliku između Dušanovljeve prefinjene podrugljivosti koja u sebi nosi dozu pesimizma i apokaliptičnosti, i, na primer, mnogo neposrednije i komunikativnije ironije Patrika Kovalskog. Takođe bi u jednom ovako selektivnom čitanju morali istaći fine razlike između Stankovićeve gorko duhovite i Tucićeve igrive ironije, a ne bismo mogli zaobići ni oporu podrugljivost Vesne Vujić. Pored toga, i tumačenje pojedinačnih pesama, kao i povezivanje zajedničkih motiva u stvaralaštvu različitih autora/ki činilo bi istinski izazov za kritičare/ke koji žele prokrčiti put novim pesničkim glasovima. Analiza ovakvih i sličnih finesa predstavljala bi zadatak za neku ozbiljniju kritiku koja se tek treba razviti u budućnosti. Takva delatnost morala bi napraviti otklon od današnje promotivne kritike koja, doduše, ima važnu ulogu u predstavljanju nove književne generacije, ali su njeni dometi ipak ograničeni. Tek kada uslede kompleksnija i sistematičnija čitanja poezije koju nam predstavlja naraštaj rođen krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, mi možemo govoriti o punoj afirmaciji novog pesničkog talasa. Za tako nešto potrebni su naravno obrazovani i pošteni kritičari/ke koji neće upasti u još jednu zamku konformizma, pomirljivih ustupaka, te sebičnih interesa – začaranih krugova u kojima se već odavno vrte njihovi književni prethodnici/ce. Slepo prihvatanje primera koje nam nude naši literarni preci prouzrokovalo bi i ponavljanje istih grešaka koje su nas dovele do stanja u kojem se sada nalazimo.
      Čini mi se da je jedna od osnovnih boljki moje poetske generacije emotivna nezrelost koja se obično ogleda u preteranoj sujeti, a često i u lenjosti kada je u pitanju rad na sopstvenom pesničkom razvoju. Pokušavam razumeti ovu osobinu kao posledicu teških okolnosti u kojima smo odrastali. Tako je negativno nasleđe očeva (koje još uvek nismo uspeli da prevaziđemo) učinilo da smo u nekim situacijama skloni autizmu, kategoričnosti  i preteranom individualizmu. Neostvarenost rađa nestrpljivost – osobinu koja nas obično podstiče da radije biramo lakše i brže načine za postizanje uspeha, dok pesničko usavršavanje ostavljamo negde po strani. Zato nam predstoji težak i mukotrpan proces (književnog) sazrevanja tokom kojeg nijednog autora/ku ne treba poštedeti zasluženih kritika. Bez obzira na nepopularnost ovakvog bavljenja literaturom kod nas, verujem da je to najbolji put ka većem kvalitetu pesničkih ostvarenja moje, kao i svake druge generacije. Talenat postoji, samo treba raditi na njemu – čitati poetički raznovrsne autore/ke, posvećivati više pažnje pisanju, biti kritičniji prema napisanom, biti poetički osvešćeniji… I zato imam utisak da polako prolazi epoha u kojoj je pesnicima/kinjama bila dovoljna puka egzistencija na književnoj sceni da bi bili priznati od iste kao značajni. Došlo je vreme za otvaranje, te polaganje računa kroz niz dijaloga i polemika koje bi predstavljale odličnu priliku za iznošenje različitih viđenja literature i kritike, kao i književne, te kulturne politike.
O nastanku i razvoju novih pesničkih strujanja u Novom Sadu, ali i šire, već je napisano nekoliko tekstova koji nam donekle rasvetljavaju ovaj nezavršeni proces. U nekim budućim analizama trebalo bi se čuvati raznih mistifikacija i mitologizacija, jer nam one mogu skrenuti pažnju od činjenica koje obično nemaju mnogo veze sa romantičnim predstavama. Jedno od važnih pitanja na koje bi trebalo odgovoriti, glasi: zašto se u Novom Sadu stvorila ta kritična pesnička masa koju danas nazivamo autohtonom scenom? Moj odgovor, zasnovan na iskustvu stečenom kroz bavljenje književnošću u vojvođanskom centru poslednjih nekoliko godina, glasio bi u najkraćem: zbog dosade. Jednostavno, grad na Dunavu ume biti zaista nezanimljiv utorkom uveče, a tu ne pomažu ni razne kulturne i parakulturne manifestacije, jer one suštinski ne menjaju stanje duha na pomenutom prostoru i ne podstiču na postavljanje nekih bitnih pitanja za srpsko društvo – naravno, čast izuzecima. Mi smo pre par godina počeli da organizujemo literarne događaje u kontinuitetu radi okupljanja što većeg broja kreativnih ljudi i kanalisanja energije koja će otvarati neke nove prostore za dijalog i saradnju. Čovek piše da bi bio voljen, rekao je svojevremeno Bart, i ovom konstatacijom nam ukazao na snažnu socijalnu ulogu književnosti. Verujem da smo svi mi počeli pisati i objavljivati da bismo se lakše uklopili u društvene tokove uspostavljene nakon petooktobarskih političkih promena, i ta socijalizacija nam je bila neophodna u godinama koje su usledile nakon ere miloševićevskog beznađa. Centar za novu književnost NEOLIT – koji je od 2005. do 2008. delovao na književnoj sceni Novog Sada i Srbije – kanalisao je kroz svoju aktivnost pomenute težnje, te poslužio kao medijator novoj pesničkoj generaciji i vremenom postao njen značajan promoter. Verujem da bi se stvaraoci i stvarateljke, koji su nekada učestvovali u radu ove organizacije, složili da se ona nikada nije zasnivala na jedinstvenoj poetici ili ideologiji. Zato bi NEOLIT trebalo shvatiti prvenstveno kao interesnu grupaciju kroz koju su mladi autori/ke predstavljali nove književne fenomene kulturnoj javnosti, i tako krčili sebi put ka nekoj značajnijoj afirmaciji.
      Kada obratimo pažnju na biografije pesnika/kinja zastupljenih u Zborniku, primetićemo da većina njih nije rođena u Novom Sadu, niti je najranije detinjstvo provela u njemu. Neki vode poreklo iz Hrvatske, odnosno iz gradova poput Zagreba i Osijeka, neki dolaze iz Bosne i Hercegovine, odnosno iz Sarajeva, Doboja i Jajca, neki iz gradova kao što su Subotica, Bor i Požega… Svi oni su kao deca bili svedoci globalne tranzicije koja je na ovim prostorima dočekana sa tragičnim otporom i nerazumevanjem – rezultat toga su ratovi za jugoslovensko nasleđe i teške društvene krize koje i danas traju. Ove pojave pojačale su kod ljudi potrebu za preispitivanjem raznih posebnosti: državnih, nacionalnih, verskih, urbanih, kao i onih individualnih. Urbaniteti na ovim prostorima proživljavaju i danas snažnu krizu identiteta, a takav je slučaj i sa Novim Sadom. Ljudi koji su u poslednje dve decenije naselili grad na Dunavu doneli su sa sobom određeni iskustveni prtljag kojeg se nisu mogli – a ni želeli odreći. Zato oni pokušavaju, sa svim onim posebnostima koje ih čine takvima kakvi jesu, da nađu svoje mesto u vojvođanskom centru, ali i šire. Za neke od njih – kao na primer za brčansku pesnikinju Vesnu Vujić – Novi Sad je u jednom trenutku predstavljao tranzitnu stanicu koja je snažno uticala na njen književni razvoj, ali je ova interakcija tekla i u suprotnom smeru. Zahvaljujući novim pojavama u književnosti i kulturi ovog grada, novosadski duhovni prostor se neprestano proširuje. Naravno, alternativne umetničke tendencije imaju svoj istorijat i svoju tradiciju kada je u pitanju grad na Dunavu. Zato verujem da dolazi vreme kada prve asocijacije na Novi Sad kod većine ljudi neće biti isključivo vezivane za tamburaše, hranu sa viškom holesterola, prenaglašeni sentiment Mike Antića, Pere Zupca i Đorđa Balaševića, te festival EXIT kao nedavno pridodatu kariku u ovom čarobnom lancu fetiša. U skladu sa rečenim, ako bismo morali istaći neku dominantnu ideju koja povezuje raznorodne poetike u pomenutom Zborniku, onda bi to bila potraga za novim kulturnim, urbanim i pesničkim identitetom – na ruševinama onog prethodnog, koji se počeo odronjavati paralelno sa raspadom zajedničke nam države.
      Autori/ke iz Novog Sada bili su (i još uvek su) izloženi raznovrsnim pesničkim uticajima – ova činjenica ide u prilog tezi o krajnjoj razuđenosti i polifoničnosti nove scene. Jedan od značajnijih uzora za neke pesnike/inje iz Zbornika predstavljali su najistaknutiji stvaraoci/teljke potekli iz novosadskog neovangardnog talasa sa početka sedamdesetih godina prošlog veka: Vujica Rešin Tucić, Vojislav Despotov, Vladimir Kopicl, Slobodan Tišma, Judita Šalgo i dr. Ova poetička struja ne može se posmatrati izolovano u vremenu i prostoru, jer je bila deo jedne mnogo šire scene na prostoru bivše Jugoslavije koju su kreirali autori/ke iz Beograda, Zagreba, Ljubljane i dr, dok je u književnoistorijskom smislu neoavangarda povezana sa izvornom avangardom i pravcima poput dadaizma, nadrealizma, futurizma i sl. Zato mi se čini da bi jednostrano ukazivanje na značaj novosadske neoavangarde u oblikovanju savremene poetske scene moglo biti kontraproduktivno, jer ono previđa neke druge, jednako važne književne veze koje se granaju u različitim pravcima. Povodom toga, treba istaći da su i poetike drugih pesnika/kinja iz srpske, američke, engleske, francuske i ostalih književnih tradicija uticale na pesništvo nove generacije. Zato bi se pomenuti zbornik mogao tumačiti i kao prostor dijaloga između različitih pesničkih paradigmi u određenom trenutku novosadske književnosti. Mi, naravno, ne možemo sa sigurnošću predvideti u kojem poetičkom i ideološkom pravcu će se nakon ovog izdanja razvijati stvaralaštvo pojedinačnih autora/ki. Najbolji primer za ovu tvrdnju predstavlja poezija Uroša Pajića, pesnika koji zatvara Zbornik ostvarenjima iz njegovog neobjavljenog rukopisa Beleške. Čitajući njegove novije pesme, možemo uočiti značajan napredak u njegovom pisanju, koji u sebi nosi i određeni otklon od njegove rane poetike, predstavljene u pomenutom NEOLIT-ovom izdanju.
      Spisak autora/ki koji su uvršteni u Zbornik nove novosadske poezije je uslovan i ne treba ga doživljavati kao zaokruženu celinu. Izvan te liste ostalo je nekoliko pesnika/kinja koji iz različitih razloga nisu ušli u pomenuto ostvarenje, a zaslužili su to kvalitetom svoje poezije. Treba tu pre svega istaći Duška Domanovića i Dragoslava Čupića, autore koji su u početku NEOLIT-ovog delovanja bili učesnici na otvorenim čitanjima koje je ova organizacija priređivala, a njihova poezija se mogla pročitati na internetskom portalu Centra za novu književnost. Ipak, u jednom trenutku oni su odlučili da se distanciraju od javnih nastupa pod logoom pomenutog udruženja, ili su odustali od učešća u Zborniku. Treba ceniti izbor ovih stvaralaca da u potpunosti sačuvaju svoju individualnost i samosvojnost, te odbace mogućnost značajne promocije putem ovakvog izdanja i tako ostanu izvan žiže pesničkih dešavanja vezanih za novu generaciju. Pored Čupića i Domanovića, u ovoj knjizi nije se našlo ni stvaralaštvo Sonje Veselinović koja je objavila svoj prvenac Poema preko nekoliko meseci pre pojavljivanja NEOLIT-ovog izdanja i njime ozbiljno skrenula pažnju književne javnosti. Razlog ovom izostajanju je pomalo smešan – dok smo sastavljali zbornik, mi nismo ni znali za rad pomenute Novosađanke, a tada nije bilo nikoga da nas uputi na njenu poeziju. Vreme će pokazati da li je bilo još zanimljivih autora/ki sa novosadske scene kojima je zbog naše neobaveštenosti bila uskraćena afirmacija ove vrste. I na kraju želim spomenuti Dragana Jovanovića, talentovanog pesnika koji je tragično preminuo dva meseca nakon pojavljivanja zbornika, a čije pesme takođe nisu uvrštene u isti. Razlog tome bio je pre svega poetičke prirode, jer je Dragan bio sklon vezanom stihu, motivima iz književne tradicije i diskretnoj patetici (u najpovoljnijem smislu te reči), pa se njegovo stvaralaštvo nije uklapalo u tadašnju koncepciju NEOLIT-ovog uredništva. Pored toga, ovaj Novosađanin je dugi niz godina pesnički apstinirao, i zato niko od nas u tom trenutku nije video smisao u objavljivanju njegovih pesama. Kada danas čitam Jovanovićeve pesme, čini mi se da je to bila pogrešna procena.
      Teško je reći u kojim pravcima će se razvijati nova pesnička scena u Novom Sadu, ali i u drugim gradovima poput Beograda ili Pančeva. Već sada možemo govoriti o povezivanju autora/ki iz ovih centara u pesničke grupacije čija je svest o generacijskoj pripadnosti mnogo snažnija od svesti o jedinstvenom poetičkom uporištu. Čini se da još uvek ne postoji dominantna poetska paradigma među pesnicima/kinjama rođenim između 1975. i 1986. godine. Ipak, treba u skorijoj budućnosti očekivati rasplet u tom pravcu, s obzirom da se u trenutnom pregrupisavanju snaga izdvojilo nekoliko autorskih ličnosti i poetičkih struja koje pretenduju na značajne pozicije moći u srpskoj književnosti. Bez obzira na to koji se pesnici/kinje nađu u centru interesovanja književne javnosti, oni koji ostanu na književnim marginama ne smeju biti potpuno zapostavljeni. Pravi test zrelosti, na kojem će se proveravati otvorenost i dijalogičnost buduće literarne scene, ogledaće se u odnosu između vladajućih poetičkih modela i rubnih pojava domaćeg pesništva. Pluralizam kod nas ne sme više biti isključivo politički, već i kulturni, odnosno književni. Ideja koju ovde iznosim nekima može zvučati poput čuvene parole Neka cveta hiljadu cvetova iz perioda najrigidnijeg kineskog komunizma. Ipak, to nije ono što ja želim: naime, pomenutim geslom promovisan je puki privid literarne polifonije bez polemičkog naboja, a to ni u kom slučaju nije moja vizija buduće kulturne scene. Na kraju ovog osvrta parafraziraću zapažanje dobrog starog Teodora  Adorna da samo autoritarno društvo ne toleriše kritiku. Ostaje nam da vidimo da li je srpska književnost (kao i kultura) spremna za pomenuti proces demokratizacije i pluralizacije. U svakom slučaju, nešto je u igri.

Napomena: Autor je jedan od osnivača bivšeg Centra za novu književnost NEOLIT i član uredništva koje je pripremilo Zbornik nove novosadske poezije Nešto je u igri.

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu