Moralistička revolucija?

Objavljeno:
Moralistička revolucija?

 

Kada stvari postavimo ovako, možemo da razumemo zašto moralizam vodi u analitički ćorsokak. Radi se o tome da etika kao legitimna filozofska disciplina postaje zloupotrebljena (pretvara se u moralizam) kada se primeni tamo gde joj nije mesto: na analizu fenomena društvene proizvodnje koji nadilaze pitanje individualnih moralnih izbora pojedinaca i predstavljaju nužni deo kapitalističkog sistema

 

Zajednički sadržilac polemike između Jelene Savić, Matije Otaševića i mene jeste slaganje oko problema da subalterni ne govore, tj. da subalterni uopšte postoje. Narednim pasusima podvući ću i dodatno objasniti neka od ključnih mesta razmimoilaženja. Kritiku, dakle, fokusiram na dve tačke: 1) uloga teorije i 2) moralizam teorije[1].

Uloga teorije

Ukoliko tražimo od teorije da podstiče na revolucije, daje upute za iste i sl, lako ćemo se i brzo – baš kao i Jelena Savić – teorijom razočarati. Teorija koja spremno čeka priliku da se utisne u praksu ne postoji. Eksperimenti „doslovne primene“ teorija ne samo da su se tragično završavali, već bi uglavnom i potpuno izobličili „prvobitnu“ misao teoretičara i teoretičarki, obesmislivši tako njihov predani rad. Jelena Savić, međutim, ima drukčije mišljenje. Ona zahteva da napokon „uradi[mo] nešto vodeći se tim teorijama konačno, kako god da ih razume[mo]“, ali se upravo ovako intoniranim zahtevom priča oko teorije, njene uloge, te odnosa teorije i politike, i na koncu teorije i prakse, više pokazuje kao autorkino nerazumevanje tih saodnosa, a manje kao „impotencija“ same teorije. Letimični osvrt na staljinizam i SSSR dovoljan je sasvim da uvidimo moguće posledice ovakvih svetonazora. Ukoliko ne, tu je kapitalizam u današnjoj fazi neoliberalizma da razbije sve iluzije. Premda u teoriji zahteva skoro minimum države, slobodno tržište i pojedince slobodne da biraju, „doslovnom primenom“u praksi se sve svodi na krilaticu radi ili umri.

Nakon što je Jelena Savić nama „ostavila teoriju“ – iako sve vreme polemišemo na internet portalu koji je, između ostalog, i teorijski – autorka obilato u tekst unosi neteorijske, a narodske znalce: Šemsu (Suljaković), Draganu (Mirković) i Sinana (Sakića). „Ciganski bluz“ nesumnjivo ima svojih čari, ali uvođenje članova Južnog Vetra u tekst ne čini ga ni u kom smislu manje „teorijskim“, zato što namena teksta nije osvrt na delovanje ove nesumnjivo popularne grupe, već kritika teorijske tribine Kolonijalizam, postkolonijalizam. Dakle, moramo konstatovati da nisu simpatije prema Južnom Vetru te koje omogućavaju kritiku, već određen (teorijski) jezik autorke, analitički aparat i prostor na kome se aparat koristi, a tekst produkuje i konzumira.

Jednaku zbunjenost u meni izaziva sledeće pitanje: kako to da osoba toliko sigurna u „impotenciju“ teorije, mene – u nedostatku kritike – upućuje na ponovno čitanje Fanona? I ne samo Fanona, već, kako kaže, i „dodatnih [teorijskih] tekstova“. Naime, ako me je već okarakterisala kao belog, povlašćenog stanovnika staklenog zvona, a potom uputila na još jedan krug obrazovanja, nije li malo suludo da u trenutnoj konstelaciji očekuje da subalterni progovore na/o teorijskoj tribini, teorijskim jezikom, o teorijskoj temi koja im je potpuna nepoznanica? Ukoliko se ovakva očekivanja ostvare te namesto dakako povlašćenih učesnika okruglog stola dobijemo „ciganske truba[če]“, ili ma kog subalternog subjekta, pitanje je, zaista, šta bi oni mogli da nam kažu o predmetu takve rasprave na takvom mestu.

Kratki osvrt na tribine gde radnici (kao razvlaščeni subjekti) nastupaju u ulozi govornika može nam poslužiti za proveru rezona J. Savić. Radnici tada, u okviru i granicama svog jezika, govore o stradanjima kroz proces tranzicije, a slušaoci su, u okviru i granicama svog registra, u prilici da iz prve ruke čuju šta muka i patnja znače. Epilog je uglavnom sledeći: radnici se javno izjadaju, publika to čuje, a u krajnoj instanci ne dogodi se apsolutno ništa. Skloniji sam da verujem da se ovakvim postupcima pre prikriva nemogućnost određenih partija/organizacija/aktera da se organizuju sa razvlašćenim subjektima, a da puko (do)davanje mikrofona služi samo „pranju savesti“ usled ovih nemogućnosti. Suštinski problem – kako organizovati političku borbu – ostaje nerešen, i to iz mnogih razloga, od kojih ću izvojiti dva koja vidim kao ključna: pripadnost određenoj razvlašćenoj grupaciji ne povlači sa sobom nužno i radikalnost mišljenja/delanja, s jedne strane, dok sa druge – teorijske tribine ni nisu mesto na kojima se može „desiti“ revolucija. Minimum poštenja zahtevao bi od kritičara teorije kao takve da je tretiraju shodno njenim funkcijama – ali i u njenim granicama.

Moralizam (umesto) teorije

Drznuti se misliti teoriju – čak i u novinskom tekstu – bez moralizama može Jelenu Savić navesti da mi spočita rasizam, a profesora svetske književnosti koktel dekonstrukcije i rasizma. No, kada kritikujem moralistički stav o konzumerizmu (i politici uopšte) na umu imam nekoliko stvari, i nijedna nije dekonstrukcionistička – već marksistička.

Prvo, marksističko preispitivanje odnosa proizvodnje i zadovoljenja potreba u kapitalizmu otkriva da, nasuprot onome što autorka tvrdi, kao pojedinci koji živimo i funkcionišemo u kapitalističkom sistemu istom moramo doprinositi i nužno mu i doprinosimo. U pogledu konzumerizma, činjenica je da se najveći deo naših potreba u kapitalizmu zadovoljava robom, i da se u srcu funkcionisanja kapitalizma nalazi robno-novčana razmena bez koje on nije moguć. Samim tim, potrošnja je njemu inherentna, a ne usputna stvar. Kada stvari postavimo ovako, možemo da razumemo zašto moralizam vodi u analitički ćorsokak. Radi se o tome da etika kao legitimna filozofska disciplina postaje zloupotrebljena (pretvara se u moralizam) kada se primeni tamo gde joj nije mesto: na analizu fenomena društvene proizvodnje koji nadilaze pitanje individualnih moralnih izbora pojedinaca i predstavljaju, kao što smo ukazali iznad, nužni deo kapitalističkog sistema.

Drugo, iz ovoga sledi da protiv konzumerizma nema ni individualne moralne borbe, a sve i da je ima, ona ne samo da cilja u pogrešnu metu, već je ni ne pogađa. Ne možemo napadati konzumerizam kao takav (jer on kao takav i ne postoji), već moramo razumeti njegovo mesto u kapitalističkom sistemu: etika to mesto ne može objasniti, niti je to uopšte njena svrha. Fanon je upravo primer rezona drukčijeg od ovog. Premda verovatno pojedinac „izvrsnog morala“, on nije učestvovao u Alžirskom ratu za nezavisnost samo zato što je bio dobar čovek, već zato što je rat postojao. Pitanje zato nije i ne treba da bude jesu li određeni pojedinci moralni – šta god to značilo – već kako politički efektivno delovati. Danas, kada nema borbi kakva je bila alžirska, zašto nema takvih borbi je političko pitanje i na njega se ne može odgovoriti moralističkim lamentiranjem, već – između ostalog – upravo kritičkim teorijskim razmatranjem.

Ako smo zaključili da uloga teorija zapravo nije pokazati kako organizovati revoluciju, da teorija nije knjiga recepata, možda je sada pravo vreme da Jeleni Savić, deklarisanoj antiteoretičarki, postavim pitanje: hoće li možda revoluciju onda organizovati moralizam? Potraga za odgovorom, na svu sreću, ne mora dugo da traje, pošto su tu i poneki privilegovani pojedinci koji pomno prate ovu raspravu, a jedan „Blaznavac sa ajfonom“[2] već joj se pridružio. Sledi drugo pitanje: da li je to onda vizija „ispravne revolucije“? Da li su subjekti revolucije ti privilegovani belci spremni da naglase „svest“ o svojim privilegijama i izraze žal što ih poseduju?

Ako jesu, da li bi ih se onda možda odrekli? Verovatno ne bi, ali se ni ne radi o tome, budući da individualno odricanje privilegija ne predstavlja ništa ukoliko nema političkog organizovanja. Izgleda da najbolje što jalov moralizam može da proizvede jeste upravo srceparajuća ispovest boljestojećeg belca koji bi zajedno da sa Jelenom Savić „smisli“ kako da Fanon postane događaj na ulicima, a mene da iskritikuje zato što sa njima neću da zajedno „mislim“ takav događaj. Istina je, zaista neću. Nadam se da neće ni Jelena Savić jer bi time, između ostalog, sebi uskočila u usta u kontekstu stavova iz teksta kojim je ova polemika i počela: „(…) kao loši studenti, a ne stvarno intelektualci, Bože sačuvaj, i javni intelektualci, oni nude svoje interpretacije tvoga [Fanonovog] rada i tvoga života, a kako ćeš verujem razumeti, i života onih koji su od njih različiti, od čijeg prisustva su dobro zaštićeni, daleko, iza staklenih zidova tople, bele institucije kulture, u svom čistom, belom pregratku prezrenog semiperiferijskog Belog-grada koji delimo“ – što je zapravo identično onom što je Otašević uradio.

[1] Iz ovoga izostavljam kritiku politike identiteta iz prošlog teksta, jer smatram da na nju nijedan od ova dva autora nije efektivno odgovorio, te stojim i dalje iza svake od svojih iznetih poenti.
[2] O karakterisanju mog teksta od strane M. Otaševića „ćirjakovićevskim“, a samog Zorana Ćirjakovića ovakvim ili onakvim zbog toga što je pisao za „Politiku“ (što je valjda autoru dovoljno da nekoga u tabloidnom maniru diskredituje), te pogrešnim tvrdnjama da je Ćirjaković tvorac termina „autorasizam“ (koji se usput u ovoj raspravi nigde ne pominje, ali ostavimo simptome psihoanalitičarima) – nemam šta da kažem. Ovu raspravu smatram dovoljno bitnom da se ne bih upuštao u senzacionalističku logiku ovog tipa ad hominem argumenata.

Stefan Tanasijević, član Kluba 128.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu