Misterija izrazito objašnjivih svojstava

Objavljeno:
Misterija izrazito objašnjivih svojstava

U ovom romanu nije važno samo kako je pojedinačna patologija klasno kontekstualizovana, već pre svega kako na koji način ona kontekstualizuje jednu klasnu poziciju izvevši je do krajnjih konsekvenci


Lejla Slimani: Uspavaj me, Booka, Beograd, 2018.

Roman “Uspavaj me” marokansko-francuske spisateljice Lejle Slimani, objavljen pre tri godine, još uvek je vrlo hip i čitan, od nedavno i u domaćem izdanju. Kritika je pretežno entuzijastična, Gonkurova nagrada je među legitimacijskim ispravama, publika je masovna i uveliko internacionalna. Njegova popularnost je delimično uslovljena i kontroverznim odabirom prototipa priče u njujorškoj crnoj hronici. Izmešten na početak romana kao narativni okvir, krvavi rasplet odnosa bračnog para Mase i Luize, dadilje njihovo dvoje dece, prema svedočanstvu same autorke, inspirisan je istinitim slučajem porodice Krim. Joselin Ortega je 2012. godine ubila šestogodišnju Luciju i dvogodišnjeg Leona Krima, o kojima se prethodno duže vreme brinula. Paralelno sa suđenjem Ortegi, koja je, poput Luize, preživela pokušaj samoubistva i sa tabloidnom adaptacijom ovog slučaja, pojavila se i romaneskna verzija Slimani, probudivši pitanja o vlastitoj etičkoj opravdanosti. Ta pitanja su rasla zajedno sa komercijalnim uspehom romana i njegovom zavidnom isplativošću.

Važno je zato pre svega naznačiti da u ovom romanu nema onih udica koje namotavaju različite štampane, tv i internet forme, prevodeći vesti iz crne hronike u popularne i privlačne sadržaje. Tim pre što zavodljivost iracionalnih primesa u tumačenju društvenih pojava i ukus za mistifikaciju i esencijalizaciju čovekove “mračne strane”, nisu vidljivi samo u petparačkim i rijaliti formatima, već uslovljavaju i vrlo slabu produkciju socijalnog romana koji bi bio lišen ovakvih “romantičarskih” inputa. Otuda i kritički refleks da se i krajnje pošteni realizam Lejle Slimani, samopouzdan glede svojih analitičkih kompetencija i kritičke preciznosti, čita kao, na primer, otkrivanje savremenog društva “sa svim svojim nedoslednostima i misterijama”. Roman “Uspavaj me” upravo je (solidan) pokušaj probijanja tajanstvene aure oko iščašenih događaja i pojedinaca i “otkrivanje” pravilnog ritma društvenih nedoslednosti, tekstualnim tkanjem međusobnih odnosa različitih klasnih psihologija i patologija.

Po sredi je neka vrsta studije slučaja, istraga ljudi i okolnosti koji se nalaze u središtu mučnog događaja. Ona je izvedena strogim i efikasnim jezikom, skoro bez viškova, te fragmentizovanom naracijom dinamične fokalizacije. Nakon rođenja svog drugog deteta, Mirijam Mise se oseća sve teskobnije u ulozi majke i domaćice i zato donosi odluku da se vrati svom poslu i prihvati ponudu jedne advokatske kancelarije. Ne preterano oduševljen vaskrslim ambicijama svoje žene, Pol Mise joj se ipak pridružuje u potrazi za savršenom dadiljom. Izbor pada na Luizu, neobičnu ženu izvrsnih kompetencija, koja brzo i suvereno postaje tiha vladarka domaćinstva Mise. Figura dadilje i njen šizofreni status domaće strankinje rade u ovom romanu kao neumorni sižejni motor. Oko ove i ovakve figure okuplja se psihološka rekonstrukcija likova, s obzirom na klasno i rodno određene i isporučene društvene zahteve.  

Ti zahtevi ne zaobilaze ni ludilo, koje takođe ima svoju klasnu pripadnost. Od njih zavisi na koji način će se različite neurotične i psihotične dispozicije ospoljavati i gde će udomiti svoje mukotrpne mentalne mehanizme. Dok Luiza – Meri Popins ukida sopstvenu sumornu biografiju pokušavajući da zauzme živote dobrostojećih porodica u kojima je provela radni vek, njena porodica tavori u beznadežnoj auto/destruktivnosti pariskog proleterijata. Luiza – Joselin Ortega povremeno je sabotira, različitim ispadima budeći sumnju i nelagodu poslodavaca – udomitelja. Ona je, jasno je to još i kroz umetnuta poglavlja o njenoj porodici i mladiću o kome se nekada starala, tempirana bomba, ali u ovom romanu važno je šta takvu bombu tempira, a šta je aktivira. U igri su beznađe, bes i ne preterano misteriozna pretnja ostanka bez krova nad glavom. Zato je važno ne samo kako je Luizina patologija klasno kontekstualizovana, već pre svega kako njen konačni slom kontekstualizuje jednu klasnu poziciju, izvevši je do krajnjih konsekvenci.

Sa druge strane, bračni par Mise kao saliven staje u srednjeklasni kalup. Mirijam pokušava da uskladi porodični i karijerni ideal, uz odgovarajući prtljag frustracije, nelagode, funkcionalnog i unutarnjeg podvajanja. Ona je osetljiva na Luizinu ličnu situaciju, o kojoj pak ne zna gotovo ništa, i zato je preterano uviđajna, besprekorno korektna. Pol sanja o velikom uspehu i priziva ga dostupnim statusnim simbolima poput skupocenog sata. Nije dovoljno “emancipovan” da bi podržao ambicije svoje žene, ali nije ni dovoljno konzervativan da bi im se bespogovorno protivio. Luiza bi mogla biti spasonosno oružje Miseovih za obračun sa umnoženim klasnim i rodnim zahtevima, samo kada cena delegiranog emocionalnog rada ne bi bila tako velika. U igri su prevrtljiva nada da se ipak može imati sve, strepnja, krivica i naporno ovladavanje veštinom kontrolisanog zbližavanja.

No, dinamika ovih klasnih igara dovoljno je dijalektična i štedljiva na različitim patosima na koje mami ubedljiva psihološka motivacija likova i empatijsko razumevanje različitih društveno proizvedenih okvira i želja koji ih podjarmljuju. Isto tako, mnoga društvena pitanja za koja se ovaj izrazito angažovan tekst interesuje, poput onih koji čine jedan raskošni i kompleksni feminizam, organizovana su sa  preciznošću koja otkriva njihovu protejsku prirodu. Različita klasna obličja velikih pitanja i problema savremenog društva, kako i sam roman “Uspavaj me” neuviđajno spojluje, predstavljaju misteriju izrazito objašnjivih svojstava.

Ivana Kamenković (Jagodina,1987), izvršna urednica Prolettera.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu