„Lili Marlen“ ponovo (i zauvek?) u Beogradu

Objavljeno:
„Lili Marlen“ ponovo (i zauvek?) u Beogradu


Čini se, zapravo, da je u kontekstu današnje Srbije koja je raščistila sa svojom komunističkom prošlošću „Lili Marlen“ politizovana upravo revoltom Marka Orelja koji je svojim činom ukazao na pogubnu neutralizaciju jedne, politički i ideološki sasvim jasno definisane pesme. 

Ali depolitizacija „Lili Marlen“ svakako nije počela u Skadarliji…

 

Na skandale (ili bolje reći, „skandale“), kontroverze i apsurd, javnost u Srbiji se u velikoj meri navikla. Navikli smo i da se u centru ovakvih priča nalaze političari, biznismeni, javne ličnosti, pa čak i muzičari. Ipak, ne dešava se često da se „skandal“ dogodi zbog muzike „same“. Takav „istorijski skandal“ se odigrao početkom decembra u jednom od restorana u beogradskoj Skadarliji, kada se, ukratko, kuvar Marko Orelj javno pobunio protiv izvođenja poznate numere „Lili Marlen“, a onda dobio otkaz. Mnogi mediji su tvrdili je iznenadni prekid radnog odnosa izazvala upravo „Lili“, mada se pre čini da je problem bio u javnom iskazivanju nezadovoljstva, odnodno u pobuni.

Priča kaže…

Kako su preneli mediji, u pomenutom restoranu u ulici Skadarskoj, našla se grupa nemačkih turista. Muzičari, u želji da im boravak u restoranu učine prijatnijim tako što će ih zvučno asocirati na domovinu, zasvirali su „Lili Marlen“, poznatu ljubavno-nostalgično-melanholičnu numeru koju smo svi čuli po sto puta, u raznim nekim prilikama. Takav „potez“ muzičara, zaprepastio je kuvara ovog restorana, koji je u afektu zatražio da svirka bude obustavljena. Gazda ga je nagradio otkazom jer je, kako je izjavio za B92, Orelj „na posao primljen da bude kuvar, a ne muzički urednik“. Zatim su se, kako to najčešće biva, probudili svi koji su imali nešto da kažu o incidentu, a glavno pitanje na koje je u javnim „debatama“ trebalo odgovoriti bi glasilo „da li je ’Lili Marlen’ samo ljubavna pesma?“.

Ovaj događaj provokativnim za razmatranje svakako čine i brojni istorijski, društveni i politički procesi/diskursi koji su se tog decembarskog dana „sjatili“ u Skadarliji i od jednog običnog dana napravili „skandal“. Ali, činjenica da je upravo jedna muzička numera u centru zbivanja, poziva i na (ponovno) razmatranje mesta muzike u istoriji, kao i na pokušaj da se odgovori na pitanje „šta to sve muzika jeste (i može da bude)“

Istorija kaže…

Istorija numere „Lili Marlen“ zamršena je i bogata. Nastala je, zaista, kao ljubavna pesma, još u Prvom svetskom ratu, a reči je napisao mladi nemački vojnik Hans Laip (Hans Leip) koji je, kako jedna priča kaže, bio zaljubljen u dve žene – Lili koja ga je čekala kod kuće, i Marlen, medicinsku sestru koju je sretao prilikom noćnog stražarenja. Druga priča tvrdi da je Lili bila devojka njegovog pijatelja, a Marlen Laipova prijateljica iz rata. U svakom slučaju, može se sa velikom sigurnošću tvrditi da je ime devojke iz pesme kombinacija dva ženska imena koja su pre stotinak godina nosile dve nemačke devojke. Bilo kako bilo, „Lili Marlen“ je, dakle, zamišljena kao ljubavna pesma posvećena bolu dvoje zaljubljenih koje je razdvojio besmisao rata. Pošto je uspešno preživeo Veliki rat, Laip je pesmu i objavio, i to pod naslovom „Die Hafenorgel“ (što bi se slobodno moglo prevesti kao „Orgulje iz luke“). Kao primarno muzičku numeru, danas je pamtimo zbog nemačkog kompozitora Norberta Šulcea (Norbert Schultze), inače posvećenog stvaranju filmske, popularne muzike i operskih numera. Šulce je svoju pesmu pokušavao da objavi nekoliko puta, a zvanično mu je to pošlo za rukom tek krajem tridesetih (kada su nacisti uveliko uzeli Nemačku pod svoje), nakon što je izvršio značajne intervencije u svojoj originalnoj muzičkoj zamisli koja je – prema istorijskim podacima – oslikavala mračnu atmosferu rata prikazanu u tekstu. Zvučni zapis „Lili Marlen“ načinjen je 1939. godine, kada je Lale Andersen pristala da je otpeva uprkos mnogim zadrškama. Jer, da bi priča o „Lili“ danas bila još interesantnija, treba reći da su nacističke vlasti sa neodobravanjem gledale na istu, budući da joj je, kako je navodno mislio Gebels, nedostajalo agresije i „borbenosti“ koja bi podigla moral nemačkih vojnika. Samim tim, nije bilo uputno pevati je javno, te je uzdržanost Lale Andersen sasvim razumljiva.

Obrtom sudbine ili pukom slučajnošću, „Lili Marlen“ bi verovatno ostala zaboravljena da nije bilo nacističke okupacije Beograd 1941. godine. To je, naime, bila prva numera emitovana na talasima Radio Beograda nakon uspostavljanja nacističke vlasti i upravo je to doprinelo rastu njene popularnosti među nemačkom vojskom. Posebno su je voleli pripadnici Nemačkog afričkog korpusa i njihov vođa Ervin Romel koji je navodno u značajnoj meri uticao na to da ona ne bude zabranjena od strane nacističkih vlasti. Neki ovu numeru nazivaju i nezvaničnom himnom nacista, upravo zbog činjenice da je tako rado slušana među vojnicima. Tokom Drugog svetskog rata, dakle, dešavalo se preznačenje jedne ljubavne pesme, ili – preciznije – naslojavanje novih značenja na ona već postojeća. Nemačkim vojnicima je omogućavala beg od stvarnosti i (verovatno) budila sećanja na dom i dvojke i dečake koji su ostali u Nemačkoj kada su oni poslati da ginu zarad tuđih ambicija. Stanovnicima okupiranih teritorija, ipak, predstavljala jasan simbol rata, nacizma i strahota koje je sa sobom nosila nacistička okupacija. No, ona se slušala i među savezničkim vojnicima – premda zasigurno ne sa istim osećanjima – a oni stacionirani u Italiji su od nje napravili i nekoliko parodija – ista melodija, drugi tekst. Drugim rečima, „Lili Marlen“ je postala simbol nemačke vojske, ali su upotrebe, pa tako i značenja tog simbola bili sasvim različite, u zavisnosti od toga ko ga je i zbog čega koristio. Na primer, 1944. godine, ogranak američke Kancelarije za strateške usluge (Office of Strategic Services) započeo je projekat Muzak, osmišljen sa ciljem da demorališe neprijatelja. On je, između ostalog, podrazumevao i snimanje nekih od najpopularnijih nemačih numera, te je tom prilikom snimljena i „Lili Marlen“ u, danas legendarnom izvođenju Marlen Ditrih. Aproprijacija nemačke „Lili“ verovatno je trebala da predstavlja i simbolično oduzimanje moći nacistima, koji su ubrzo i zvanično kapitulirali – nešto nalik na situaciju u kojoj jedan mužjak iz krda alfa-mužjaku „oduzima“ ženku a time i dominaciju.

Muzika nije samo muzika

Upravo je zbog pomenutih istorijskih okolnosti, gotovo 70 godina nakon Oslobođenja, Marku Orelju zasmetalo izvođenje „Lili Marlen“ u centru Beograda. Ono što je važno razumeti na osnovu prethodnog, kratkog uvida u istoriju, jeste da ne postoji nešto što bi smo nazvali „samo muzikom“, odnosno, ne postoji muzika koja je odvojena od društva u kome nastaje i u kome se, što je možda i važnije, izvodi. „Lili Marlen“ je ekstremni primer. Ako bismo želeli da definišemo nešto što bi bila „priroda“ muzike, ne bismo smeli da izbegnemo činjenicu da muziku stvara čovek kako bi je izvodili i slušali drugi ljudi. Ona se izvodi među ljudima i za ljude, ona je „po prirodi“, dakle, izvođačka, odnosno performativna umetnost.

Pojednostavljeno rečeno, za lingviste je performativ jezički čin kojim se nešto – sama reč kaže – čini, čin (akcija) kojom se proizvode značenja ili se vrši intervencija u realnost (kada, na primer, matičar izgovori reči „proglašavam da je brak između vas sklopljen“, realnost ljudi kojima su reči upućene se menja). U tom smislu se i za muziku – kao performativnu/izvođačku umetnost – može reći da proizvodi/prenosi/modifikuje značenja. Odnosno, muzikom se stvaraju/menjaju/prenose različita značenja, a sa svakim izvođenjem se stvaraju nova. Za Hansa Laipa, recimo, „Lili Marlen“ je budila sećanje na ljubav i rat, za Lale Andersen je predstavljala opasnost za karijeru, za nacističke vlasti nedovoljno borbenu pesmu, za nemačke vojnike rado slušanu romantičnu baladu, a za stanovnike okupiranih teritorija, simbolisala je neprijatelja i rat. Može se tako reći da se sva ova značenja – kojih je mnogo možda upravo jer je „Lili Marlen“ u svojoj zvučnoj pojavnosti bila ljubavna, melanholična, nostalgična numera – izvode i prilikom izvođenja „Lili Marlen“. Zbog toga ona nikada – naročito ne za stanovnike Beograda – ne može, odnosno ne bi smela, da bude „samo“ ljubavna pesma, koju su, zgred budi rečeno, neki sada već mahom pokojni ljudi, mrzeli jer ih je podsećala na naciste, rat, glad, nemaštinu i smrt. Odnosno, može se reći da je zanemarivanje ovih slojeva značenja koja sa sobom nosi „Lili Marlen“, simptom i temeljne depolitizacije i revizije istorije (ali i muzike), čiji smo već godinama svedoci.

Depolitizacija

Kada je marksistički filozof Teodor Adorno u onom, sada već čuvenom citatu rekao da je „funkcija muzike da bude bez funkcije“, on je jasno definisao „grm“ u kome leži političnost muzike. Vekovima su se muzičari trudili da nas nauče kako muzika ne znači ništa, te da je „samo“ lepi predmet, odnosno, kako bi rekao Eduard Hanslik „zvučno pokrenut oblik“. „Lili Marlen“ je jedan primer koji pokazuje kako je apolitičnost muzike samo privid.

Dakle, imamo sledeću situaciju: Beograd, 2016. godina, restoran u Skadarliji. Atmosfera je opuštena, klopa dobra i izdašna, a u pozadini svira prijatna muzika. Sviraju je neki ljudi – takozvani muzikanti – za koje se apriori pretpostavlja da nisu politički osvešćeni, jer se to od njih i ne očekuje. Muzika i politika nemaju veze. Drugim rečima, opisana situacija je, reklo bi se, ne-politična. Neki ljudi sede i jedu, drugi ljudi – kuvari, konobari, muzičari – rade posao za koji su plaćeni. Situacija postaje politička (premda to većina ne uviđa), onog trenutka kada muzičari zasviraju „Lili Marlen“, poznatu numeru na Nemačkom, kojom žele da se dopadnu gostima iz Nemačke, inače verovatno dobrostojećim turistima koji bi trebalo da u restoranu ostave što više novca. Muzičari, zapravo, rade svoj posao koji je pre svega da vlasniku zarade pare, a da onda deo tih para ponesu kući. Odnosno, njihov primarni zadatak je da svojim muziciranjem povećaju profit restorana, a svirati pesmu iz zemlje iz koje su stranci u restoranu je proveren muzikantski štos koji redovno pali. Problem – a takođe i politizacija naizgled apolitične situacije – nastaje u trenutku kada se jedan od zaposlenih u restoranu pobuni protiv repertoara (a pri tome nije muzički urednik, sram ga bilo), budući da je popularna ljubavna pesma, sasvim slučajno, jedna od najpopularnijih numera nacističke vojske koja je, eto baš doživela ogromnu popularnost zahvaljujući emitovanju na talasima Radio Beograda koji su, da ne verujete, Nemci koristili za širenje ratne propagande na okupiranim teritorijama.

Revizija istorije i (surovi) kapitalizam

Baš kao i sva njena prethodna izvođenja, i ovo poslednje u Skadarliji je (sirotoj?) „Lili“ „donelo“ nova značenja. Naime, upadljivo je da se ovom prilikom jedan od zaposlenih pobunio protiv svojevrsnog auditivnog oživljavanja mračnog dela naše istorije – ne zna se da li je nekome od gostiju ova muzika zasmetala. Za to je nagrađen otkazom, jer je vlasnika restorana verovatno koštao dobiti, usudivši se da se pozove na zdrav razum i antifašističke vrednosti i postavi ih iznad pukog profita. Pitanje je šta bi se dogodilo da je neko od gostiju – ili nemačkih turista – glasno negodovao i tražio da se izvođenje numere prekine. Verovatno bi „ukor“ dobili muzičari. Čini se, zapravo, da je u kontekstu današnje Srbije koja je raščistila sa svojom komunističkom prošlošću „Lili Marlen“ politizovana upravo revoltom Marka Orelja koji je svojim činom ukazao na pogubnu neutralizaciju jedne, politički i ideološki sasvim jasno definisane pesme.

Depolitizacija „Lili Marlen“ svakako nije počela u Skadarliji. Na ovim prostorima je, na primer, poznato tumačenje pesme od strane Esktra Nene, a postoji i podatak (mada s moje strane nije proveren) da je zazvučala i kao „podloga“ za rijaliti šou Farma (2010. godine). Svi znaju za „Lili Marlen“, ali ne znaju svi zbog čega je poznata. Činjenica da se u javnosti isticalo kako je ovo samo ljubavna pesma, kao i da mnogi ne znaju njenu istoriju, rezultat je svakako i revizije naše prošlosti, te pomalo šizofrenog stava o promociji borbe protiv fašizma i istovremenoj negaciji partizanske borbe i komunističkog režima (borili su se neki tamo ljudi, ali njihova politička ubeđenja sada nisu važna). Tako su na poštanskim markama kojima je obeležavano 65 godina od formiranja Užičke republike, partizani ostali bez crvenih petokraka na kapama, a „Lili Marlen“ je lako očišćena od istorijske „prljavštine“, i pretvorena u običnu ljubavnu pesmu (kako kaže jedna druga popularna pesma). Problem nastaje onda kada se shvati kakve posledice imaju takvo „čišćenje“ artefakata prošlosti od svake ideologije i pomenuta, kao i (prividna) neutralizacija nekada jasno ideološki obojenih simbola/događaja/ideja.

„Lili Marlen“ nije (samo) ljubavna pesma, a nacistička okupacija Beograda i velikog dela Evrope se ne sme zaboraviti, niti svesti isključivo na nečije tuđe ružne uspomene.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu