Kulturna revolucija i Luj Altiser

Objavljeno:
Kulturna revolucija i Luj Altiser

Želim da se kritički suočim sa glavnim oruđem diskvalifikacije svake misli o Kulturnoj revoluciji koje se podjednako viđa među levičarima i liberalima. To je optužba za orkestriranost pobune ‘odozgo’. Istorijske studije, koje su i same formalno dosta prožete liberalizmom, ipak pokazuju da je u najrazvijenijoj formi Kulturna revolucija suštinski bila masovni pokret kojim se nije moglo prosto dirigovati

 

                                              „Uprkos svojoj, često izuzetno, dogmatskoj formi[…] u suštini je tačna“

                                                                                                                          Luj Altiser o Kulturnoj revoluciji.[1]

1. Ove godine  navršava se pedeset jedna godina od početka Velike proleterske kulturne revolucije (KR) u Narodnoj Republici Kini. Pedesetogodišnjica je prošla uglavnom nezabeležno u svetu i na levici – makar na njenom nemaoističkom delu. Levi pokreti i intelektualci su uglavnom prećutali ovaj jubilej, ne želeći ili zaboravljajući da misle o njemu i njegovim značenjima. U praksi, deluje da svi kolektivno pratimo liniju Kineske komunističke partije (KPK) koja je svoju zvaničnu osudu o KR iznela 1981. godine.[2] Pitanje koje se samo nameće je koliko uopšte danas možemo pričati o ovom istorijskom događaju bez zapadanja u poznate liberalističke ideologeme o: „ljudskim pravima“, „kultu ličnosti“, poslovičnoj „osudi svakog nasilja“ (koje naravno izostaje kada su nezapadni narodi mete vojnog i ekonomskog nasilja Zapada) itd.

Bez namere da zauzimam sektaški stav i branim sve društvene protivrečnosti koje su proizašle iz KR, moram ipak razbiti jednu uvreženu predstavu o njoj. Želim da se kritički suočim sa glavnim oruđem diskvalifikacije svake misli o KR koje se podjednako viđa među levičarima i liberalima. To je optužba za orkestriranost pobune ‘odozgo’. Istorijske studije, koje su i same formalno dosta prožete liberalizmom, ipak pokazuju da je u najrazvijenijoj formi Kulturna revolucija suštinski bila masovni pokret kojim se nije moglo prosto dirigovati.[3] U prilog ovoj tezi može se pomenuti i način na koji je Mao, i vrh pročišćene KPK, ukinuo Šangajsku narodnu komunu i rasformirao Crvenu gardu pomoću vojske.[4] Namerno napominjem KR ‘u najrazvijenijoj formi’ jer je geneza ideološkog i političkog preokreta zaista krenula iz partijskog vrha. Takva situacija zahteva mišljenje na nekoliko nivoa apstrakcije u kojoj dominantne političke protivrečnosti u vrhu KPK mogu, ali ne moraju uvek, delovati protivrečno prema masovnom revolucionarnom pokretu, koji je i sam bio pun protivrečnih odnosa. Ovi složeni odnosi nastali su, razvijali se i bili razrešeni u periodu od leta 1966. do zime 1968. godine. Nakon toga primat u razvoju KR su preuzeli drugi odnosi.

Želim da podvučem da navedeni skupovi složenih protivrečnosti, makar iz tog prvog perioda KR, ne isključuju mišljenje revolucionarnog pokreta masa i njihovog aktivnog političkog sa/dejstva sa delovima KPK protiv svih struja koje su ideološki radile u interesu restauracije kapitalizma odnosno onih koje su oni tako procenili. Jedino ovako možemo iz našeg današnjeg trenutka, a pod pretpostavkom nesektaške, nerevizionističke i neliberalističke rigidnosti u analizi, doći do smislenog razumevanja tih događaja u NR Kini.

Ovde nam možda u pomoć može priteći Luj Altiser (Louis Althusser). Ovaj francuski marksista je pokušao da ponudi kratku analizu političkog i teorijskog značaja KR u mesecima kada se ona događala. On je svoje stavove izneo u Sveskama o marksizmu i lenjinizmu za novembar-decembar 1966. godine.[5] Iako je naša današnja politička konjunktura neuporediva sa onom iz šezdesetih, Altiserova postupnost u političkoj analizi i upućenost u teorijska pitanja koja KR pokreće nam mogu pokazati kako da temeljno mislimo o ovoj inače prokazanoj temi.

2. On postavlja tri pitanja o KR kao „političkoj činjenici“. Prvo, u kojoj to konjunkturi ova revolucija interveniše. Drugo, kakve političke ciljeve sebi postavlja. Treće, kakve metode i sredstva pribavlja i primenjuje. Pre nego što ponudi odgovor na prvo pitanje on nam skreće pažnju na istorijsku izuzetnost događaja kao što je Kulturna revolucija. Zaista, moramo zastati i shvatiti da se nikada pre nje u istoriji nije desila ideološka revolucija u već etabliranoj socijalističkoj državi. On je veoma kritičan prema svim svojim savremenicima koji njen nastanak objašnjavaju isključivo pomoću regionalne geopolitičke konjunkture, tj. u svetlu američke intervencije u Vijetnamu i razlaza NR Kine i SSSR-a. Ona je po njemu pre svega proizvod unutrašnjih protivrečnosti jedne socijalističke zemlje i prema tome predstavlja deo razvoja Kineske socijalističke revolucije. Međutim, kineska konjunktura ovde se javlja kao egzemplarni slučaj konjunktura svih socijalističkih zemalja. Vođen marksističko-lenjinističkim konceptima smenjivanja „faza“ revolucionarne promene društvene formacije Altiser postavlja pitanje rizika „regresije“ socijalističke države natrag „u kapitalizam“. Naravno, razrađujući ovu tezu teorijski, kasnije kaže da o „povratku“ kapitalizma ne možemo misliti uprošćeno, kao o prostom povratku starog, jer i sama kapitalistička regresija može proizvesti formalno socijalističke institucije koje joj služe. „Marksizam nije evolucionizam“, kaže Altiser, jer njegova koncepcija dijalektike promišlja nejednak razvoj protivrečnosti i sve moguće „diskrepancije, distorzije, regresije bez ponavljanja i skokove“ koje idu uz njih.

U ovakvoj situaciji ‘u suštini’ je tačno govoriti o „dva puta“ – regresivnom i revolucionarnom. Ovo je ujedno, kako Altiser kaže, „dominantni politički problem“ koji postavlja politička konjunktura Kulturne revolucije. Mesto na kojem se vodi bitka za „izbor društvenog puta“ je upravo instanca ideologije. Važno je pronaći razlog zašto ideološka instanca može postati strateško polje sukoba. Altiser ga nalazi u tome što socijalistička revolucija nikada nije totalna. Pojedine stare društvene protivrečnosti se nasleđuju, nove se stvaraju, upravo tokom i nakon same revolucije. „Marksizam nije verska filozofija istorije“, u kojoj bi socijalistička revolucija predstavljala kraj istorije, kaže Altiser. Upravo se kroz klasnu borbu u ideologiji gomilaju i pojačavaju ideološka dejstva poraženih klasa, koja se potom nužno prelivaju u politiku i ekonomiju. Jedini način da se efekti ove ideološke kontrarevolucije suzbiju i preokrenu je kroz masovno revolucionarno dejstvo u ideologiji. Stoga su i ciljevi KR u Altiserovom tekstu dosledno predstavljeni kao uklanjanje feudalne, buržoaske, i sitnoburžoaske ideologije, te njihova zamena novom ideologijom masa, proletera i socijalista. Na prvom mestu, Altiser navodi da revolucija koju svesno započinje partija mora prvo ideološki revolucionisati samu partiju. Međutim, ovako zaoštrena klasna borba u ideologiji ne može a da istovremeno ne preokrene političke i ekonomske odnose. Ovo se zaista i dešavalo već krajem 1966. a naročito tokom 1967. godine kada je došlo do ekspanzije pokreta izvan organizacija revolucionarnih delova KPK i Crvene garde u seoske zajednice, narodne komune, radničke grupe i dr. „Marksizam nije ekonomizam“, inače ne bi bilo moguće misliti ovako složenu dvostruku artikulaciju ideologije i ekonomije.

Kada čitamo Altiserov tekst moramo prvo uzeti u obzir sve moguće protivrečnosti koje proizilaze iz autorovih ograničenih uvida u konkretne političke okolnosti pri vrhu kineske kompartije. Potom, moramo misliti o protivrečnostima u samom pokretu tokom leta 1966. godine. Na kraju, moramo naročito misliti i o onim protivrečnostima koje proizilaze iz naše sopstvene istorijske distance. Ona je uzrokovana poznavanjem događaja koji su usledili u Kini nakon Kulturne revolucije. Naša distanca je na taj način duboko određena nečim što je Altiser u svom kasnijem radu nazvao logikom „ostvarene činjenice“. Usled poznavanja „raspleta“ ovih dinamičnih događaja nakon sedamdesetih, mi uvek, u određenoj meri, mislimo teleološki o sledu ovih izuzetno neteleoloških događaja. Arhivska građa, koja je i dan danas veoma kontrolisano poveravana lojalnim pojedincima, i studije koje su bazirane na njoj i drugim primarnim izvorima nam govore o tome da je Altiser dosta tačno procenio opštu dinamiku političke konjunkture u socijalističkoj Kini šezdesetih.[6]

Međutim, ne treba ni preceniti Altiserove sposobnosti. Činjenica je da kada piše o KR on značajno simplifikuje njene uzroke unutar jedne socijalističke zemlje. On predstavlja NR Kinu kao zemlju u kojoj je već došlo do političke i ekonomske revolucije – u kojoj su politički i proizvodni odnosi, kako sam kaže, „manje više“ preokrenuti. Po ovoj predstavi jedino što nužno (teleološki) sledi je ideološka revolucija. Altiser i sam pominje da je ovakva analiza dosta shematski postavljena i da kao takva pati od krutosti. Dodao bih da ono od čega u svom shematizmu zaista pati su ideologemi marksizma-lenjinizma na mestima gde je morao tražiti oblik naučnog govora o što temeljnije izučenoj stvarnosti KR. Jedna od prednosti istorijske distance je što možemo identifikovati jedan ovakav ideologem npr. na mestu na kojem Altiser piše o Mao Cedungu i njemu lojalnoj KPK kao elementu koji vešto usmeravaju mase Kulturne revolucije dalje od „slepog ‘spontanizma’“ i obezbeđuju da politički kurs te revolucije ne skrene u „politički ‘avanturizam’“. Ipak, mi danas znamo da su u zaustavljanju tog dela revolucije i disperziji omladinskog i avangardnog dela pokreta najviše doprineli sam Mao i njegov nesuđeni naslednik Lin Bijao. Nesumnjivo, saznao je to i Luj Altiser krajem 1968. godine ali nije poznato da li se igde detaljno izjašnjavao o nasilnom kraju ovog, možda najvažnijeg, dela Kulturne revolucije. Protivrečnosti između filozofovog teorijskog interesa, njegovih pojedinih ideoloških rešenja i (ne)poznavanja konkretnih revolucionarnih praksi takođe se vide kada piše o sredstvima i metodima KR. On, iz kojih god razloga, vođen kojim god informacijama o crvenogardejskim praksama tokom letnjih meseci 1966, predstavlja KR kao izuzetno opreznu u upotrebi nasilja. Iako se tu unapred ograđuje od ideje bezgrešnosti bilo kojeg političkog pokreta, ovde navedeni autori pokazuju da to prosto ne odgovara činjenicama. Mada, po svemu sudeći, brojne akcije Crvene garde nisu imale za cilj likvidaciju onih koje su kritikovale, njeni članovi imali su značajna diskreciona prava u upotrebi nasilja tokom akcija.

3. Ono na šta stavlja akcenat je da KR uvodi niz marksističkih teorijskih problema u praksu državne politike, što pak dovodi do pojave novih oblika revolucionarnih organizacija. Inovacija KR nije ležala u tome što je zamišljena kao deo partijskog i narodnog napora da „omogući socijalističkoj zemlji, obezbeđene socijalističke baze, odgovarajuću ideološku nadgradnju“.[7] O tome su već bili pisali Marks i Lenjin, podseća nas Altiser. On tvrdi da novitet Kulturne revolucije leži u činjenici da je „po prvi put u istoriji radničkog pokreta jedna socijalistička zemlja smatrala neophodnim da tu tezu sprovede, i držala je da je za to sposobna“.

Ovakva situacija dovodi do pojava masovnih organizacija nastalih iz „krugova, čitalačkih grupa i narodnih komiteta“. Ukoliko su prethodne dve borbe dovele do pojave sindikata (ekonomska klasna borba), te revolucionarne partije (politička klasna borba), ideološka klasna borba dovela je do pojave masovnih ideoloških organizacija.

Međutim, kada pričamo o metafori ekonomskog „temelja“ i ideološke „nadgradnje“  moramo znati da „ideologija nije ‘sprat’“. „Nju je bolje porediti sa cementom“ koji vezuje čitavu, kompleksno artikulisanu strukturu. Iako će kasnije odustati od nesavršene „metafore zgrade“, već ovde vidimo ono što će Altiser napisati u poznatom eseju „O ideologiji i državnim ideološkim aparatima“, kao i u nedovršenoj knjizi O reprodukciji. Naziru se problemi mišljenja materijalnosti ideologije i državnih ideoloških aparata koji će opsedati mnoge teoretičare idućih decenija. Ideje, u ovom eseju, ne podrazumevaju samo sistem „ideja–predstava“ koji individue imaju o svetu, već i postojeće sisteme „ophođenja–ponašanja“ koje one izvode svakodnevno bez naročite svesti. U zavisnosti od date konjunkture među idejama i običajima može postojati delimični ili potpuni „identitet“, ili pak, delimična ili potpuna „diskrepancija“.

No, ovde se javlja jedno važno pitanje. Zašto je po Altiseru ovaj novi tip organizacije bio neizostavan za dalji razvoj svake socijalističke države? Upravo zato što revolucionarno preuzimanje vlasti od strane partije i sprovođenje diktature proletarijata dovodi do „delimične ali neizbežne fuzije“ između državnih aparata i partije. Rešenje ove protivrečnosti, prvi put viđene u boljševičkom Sovjetskom Savezu, nije u formiranju „radničko-seljačke inspekcije“, koja je, po Lenjinu, morala „nadzirati odnose između partije i države“. Altiser nalazi da je Lenjin tu pogrešio jer je zamislio ovo telo kao emanaciju partije i da je baš zato ovaj problem, možda najvažniji u čitavom socijalizmu 20. veka, ostao nerešen u SSSR-u. Rešenje problema, nada se Altiser, donosi upravo Kulturna revolucija. Ono se ostvaruje kroz izazivanje masovnog pokreta i stvaranje masovne organizacije čiji ciljevi su pronalaženje i kritika partijskih vođa i društvenih krugova koji su se „odvojili od masa“, a potom i svih onih segmenata društva koji su svojim idejama i običajima navodili NR Kinu na „kapitalistički put“.[8]

4. Cilj ovog eseja bio je da približi i pomoću Altiserovog teksta otvori neke osnovne probleme mišljenja Kulturne revolucije i njenog značaja za levicu danas. Njegova teorijska intervencija nam postavlja pitanje masovne ideološke revolucije kao još jednog mogućeg fronta u borbi za uništenje i prevazilaženje kapitalizma. Dodao bih da, ukoliko je Altiserova „revizija“, s kraja šezdesetih i sedamdesetih godina, ičemu doprinela to je upravo povećanje naše svesti o kompleksnosti procesa o kojima je reč. Svaki put kada se koriste termini kojima se bilo koja kapitalistička društvena formacija i njena moguća socijalistička revolucija postavljaju teleološki gubi se iz vida složena, istovremena, događajnost svih instanci društvene formacije (onoga što će Altiser kasnije nazvati „filozofijom susreta“). Svojstvo ekonomske instance da bude determinišuća u kapitalizmu javlja se kao pravilnost koju utvrđuje nauka. Međutim, sama formula ekonomskog određenja društvene formacije ‘u poslednjoj instanci’ je opšta i beskrajno fleksibilna. Ona nužno nalaže mišljenje o nadodređenjima drugim instancama koja su ključna za svakodnevnu, kratkoročnu ili dugoročnu reprodukciju jednog tako sveobuhvatnog i metamorfnog načina proizvodnje u toliko mnogo konkretnih društvenih formacija. Sam Altiser je, makar u većem delu svog intelektualnog života, upravo putem Lenjina i Maoa, razlikovao jednu determinišuću protivrečnost od mnoštva dominantnih protivrečnosti i njihovih osnovnih/sekundarnih aspekata. Mi, koji smo danas suočeni sa zadatkom uništenja i prevazilaženja postojećih proizvodnih, političkih i ideoloških odnosa, ćemo se možda susresti sa mogućnošću sprovođenja masovne ideološke revolucije mnogo brže nego što to jedna ideologija nalaže – možda upravo bez prolaženja kroz, u tekstu grubo predstavljene, marksističko-lenjinističke „faze“ po redu i redosledu. U svakom slučaju, moramo se setiti „da nema izvoza Kulturne revolucije“. Ona pripada specifičnom razvoju Kineske socijalističke revolucije. Međutim, njene lekcije „pripadaju svim komunistima sveta“, kako kaže Altiser, da služe za nauk u svim situacijama i svim oblicima u kojima ih mogu primeniti.

 

Bibliografija i webografija:

G.M, Goshgarian, “Introduction”, Althusser, Louis, The Humanist Controversyand Other Writings (1966–1967), Matheron, Francois (ed.), Goshgarian, G.M, (transl.), Verso, London & New York, 2003.

O zvaničnim politkama današnje KPK prema Kulturnoj revoluciji videti: http://www.politika.rs/sr/clanak/355102/Kina-ignorise-50-godina-od-izbijanja-kulturne-revolucije

[20.11. 2016.]; http://www.slobodnaevropa.org/a/27740271.html [20.11. 2016.].

Yan Jaiqi, Gao Gao, Turbulent Decade: A History of the Cultural Revolution, University of Hawai‘i Press, Honolulu (HI), 1996.

Elizabeth J. Perry, Proletarian Power: Shanghai in the Cultural Revolution, Westview Press, Boulder (CO), 1997.

Andrew G. Walder,Fractured Rebellion: The Bejing Red Guard Movement, Harvard University Press, Cambridge, MA, 2009.

[Attributed to Louis Althusser], Anonymous, “On the Cultural Revolution”, Jason E. Smith (tr.), Décalages, Vol. 1: Iss. 1, online journal, 2010.

Tony H. Chang, China during the Cultural Revolution, 1966–1976: A Selected Bibliography of English Language Works, Green Wood Publishing Group, Weisport (CT) – London,  1999;

Videti i intervju sa Roderikom Mekfarkarom iz 2015. godine: http://fivebooks.com/interview/roderick-macfarquhar-on-the-cultural-revolution/ [20.12. 2016.].

 

[1] Prema: G.M, Goshgarian, “Introduction”, Althusser, Louis, The Humanist Controversyand Other Writings (1966–1967), Matheron, Francois (ed.), Goshgarian, G.M, (transl.), Verso, London & New York, 2003, str. xxxviii.

[2] Videti: http://www.politika.rs/sr/clanak/355102/Kina-ignorise-50-godina-od-izbijanja-kulturne-revolucije [20.11. 2016.]; http://www.slobodnaevropa.org/a/27740271.html [20.11. 2016.].

[3] Yan Jaiqi, Gao Gao, Turbulent Decade: A History of the Cultural Revolution, University of Hawai‘i Press, Honolulu (HI), 1996; Elizabeth J. Perry, Proletarian Power: Shanghai in the Cultural Revolution, Westview Press, Boulder (CO), 1997.

[4] Andrew GWalder, Fractured Rebellion: The Bejing Red Guard Movement, Harvard University Press, Cambridge, MA, 2009.

[5] Iako tekst nije potpisao, danas mu se sa sigurnošću može pripisati: [Attributed to Louis Althusser], Anonymous, “On the Cultural Revolution”, Jason E. Smith (tr.), Décalages, Vol. 1: Iss. 1, online journal, 2010.

[6] Tony H. Chang, China during the Cultural Revolution, 1966–1976: A Selected Bibliography of English Language Works, Green Wood Publishing Group, Weisport (CT) – London,  1999; Videti i intervju sa Roderikom Mekfarkarom iz 2015. godine: http://fivebooks.com/interview/roderick-macfarquhar-on-the-cultural-revolution/ [20.12. 2016.].

[7]Anonymous, “On the Cultural Revolution”,op. cit, str. 13.

[8] Ibid. str. 17.

Hvala svima koji su sugestijama i drugarskom kritikom doprineli poboljšanju ovog teksta!

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu