KUDA ODAVDE?

Objavljeno:
KUDA ODAVDE?

preveo Vladimir Vukićević

Nadam se da će ova osrednjost – koja je  suviše uslovljena mnogim umetnosti per se stranim faktorima – proizvesti jednu revoluciju, ovoga puta asketske vrste, koje šira publika neće biti svesna, a koju će razviti prosto nekoliko posvećenih – na rubu jednog sveta koji je zaslepljen ekonomskim vatrometom

 

Da bi se budućnost iznašla, možda se mora poći od neke više ili manje daleke prošlosti koja, čini se, za nas danas počinje realizmom Courbet-a i Monet-a. Izgleda stvarno tako, kao da bi realizam stajao na početku oslobođenja umetnika kao individualca čije delo egzistira samim sobom i kome se posmatrač ili kolekcionar prilagođava, ponekad samo s naporom.

Ova perioda oslobađanja je prilično rano proizvela “izme” koji su u poslednjih 100 godina jedan drugom sledili – hitrinom jednog “izma” otprilike svakih 15 godina.

Da bi se pokušalo odgonetnuti šta će se sutra dogoditi, ovi se “izmi”, umesto da se odvajaju jedni od drugih, pre moraju sabrati u zajedničku direktivu.

Posmatrano unutar jednog veka moderne umetnosti, najnoviji proizvodi “apstraktnog ekspresionizma “ jasno pokazuju vrhunac retinalnog približavanja koje je počelo impresionizmom. Sa “retinalnim” mislim: da je estetski užitak zavisan skoro isključivo od utiska na mrežnjaču, a da ne zahteva neku drugu pomoćnu interpretaciju.

Pre jedno 20 godina publika je od jednog umetničkog dela tražila još ma koje predmetne pojedinosti, da bi mogla da opravda svoje interesovanje i divljenje. Danas je skoro suprotno istinito… velika publika poznaje egzistenciju apstrakcije, razume je i čak je zahteva od umetnika. Ne govorim o kolekcionarima koji su već 50 godina podržavali ovo napredovanje u pravcu potpunog napuštanje predmetnosti u vizuelnim umetnostima; oni su, upravo tako kao i umetnici, bili poneseni tokom stvari. Činjenica, da se problem-poslednjih-sto-godina redukovao isključivo na dilemu “Predmetnog i Nepredmetnog”, izgleda mi da potkrepljuje važnost koju sam gore pridao potpuno retinalnom aspektu sveukupne produkcije različitih “izama”.

Stoga sam, nakon ovog proveravanja prošlosti, sklon da verujem da će mladi umetnik sutrašnjice odbiti da svoje delo osloni na jednu tako jednostavnu filozofiju kao što je ona dileme “Predmetno i Nepredmetno”.

Kao “Alisa u zemlji čuda” on će, u to sam ubeđen, biti pokrenut da prođe kroz ogledalo mrežnjače da bi prodro do jednog dubljeg izraza.

Vrlo dobro znam da je nadrealizam među svim ovim “izmima” koje sam gore pomenuo, uveo istraživanje Nesvesnog i da je ulogu mrežnjače redukovao na onu koja pripada nekom prozoru koji stoji otvoren za fenomene “sive materije”.

Mladi umetnici sutrašnjice će, verujem, morati da idu još dalje tačno u ovom pravcu, da bi na svetlost dana izneli nove šok-vrednosti koje jesu fundament umetničkih revolucija i uvek će biti.

Ako sad uočimo pre tehničku stranu jedne moguće budućnosti, onda je vrlo verovatno da će umetnik – umoran od kulta ulja u slikarstvu – biti pokrenut k tome da potpuno napusti ovaj pet vekova stari postupak čiji akademski jaram samo ometa njegovu slobodu izraza.

U najnovije vreme već su izronile druge tehnike i može se predvideti da – tako kao što pronalazak novih instrumenata u muzici preinačava senzibilitet cele jedne vremenske epohe – svetlosni fenomeni, koje čovek duguje savremenom napretku tehnike, mogu – pored drugih sredstava – postati novim oruđem novog umetnika.

U sadašnjem stanju odnosa između umetnika i publike, svedoci smo džinovske produkcije koja je, uostalom, od publike podržana i podsticana. Svojom vlastitom povezanošću sa zakonom ponude i potražnje, vizuelne su umetnosti postale “commodity”: umetničko delo je sada trgovački produkt kao sapun i “securities”.

Dakle, čovek sebi može vrlo dobro predstaviti stvaranje jednog sindikata koji bi regulisao sveukupna ekonomska pitanja koja se tiču umetnika… može se zamisliti kako ovaj sindikat određuje prodajnu cenu umetničkih dela tako kao što sindikat limara reglementira nadnice svakog radnika… može se nadalje zamisliti kako ovaj sindikat prisiljava umetnika da svoju personalnost napusti u jednoj takvoj meri da nema više ni pravo da signira svoja dela. Da li bi ukupnost umetničke produkcije, dirigovana sinidikatom takve vrste predstavljala jednu vrstu epohalnog monumenta koji bi bio uporediv sa anonimnim katedralama?

Ovi razni aspekti današnje umetnosti vode nas ka tome da je posmatramo globalno u formi neke hipertrofirane ezoterike. Time mislim činjenicu da šira publika prihvata i zahteva mnogo umetnosti, isuviše mnogo; da šira publika danas traži estetska zadovoljenja koja su spakovana u jedan špil materijalnih i spekulativnih vrednosti, i da umetničku produkciju tera ka masivnom razvodnjavanju.

Ovo masivno razvodnjavanje, koje na kvalitetu gubi što dobija na kvantitetu, biva praćeno nivelisanjem sadašnjeg ukusa odozdo i u bliskoj budućnosti će za posledicu imati maglu osrednjosti.

Za završetak, nadam se da će ova osrednjost – koja je  suviše uslovljena mnogim umetnosti per se stranim faktorima – proizvesti jednu revoluciju, ovoga puta asketske vrste, koje šira publika neće biti svesna, a koju će razviti prosto nekoliko posvećenih – na rubu jednog sveta koji je zaslepljen ekonomskim vatrometom.

The great artist of tomorrow will go underground.

 

Predavanje na Philadelphia Museum College of Art, 20.03.1961.

 

Marcel Duchamp (1887 – 1968), francusko-američki avangardni umetnik, ustanovitelj ready made-a. Jedna od najuticajnijih figura umjetnosti dvadesetog veka.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu