KROZ

(Ispovest meta-detektiva)
Objavljeno:
KROZ

Igor Marojević, Kroz glavu, Dosije, Beograd 2012.

Prva faza procesa davanja nadimka je intuitivno njušenje koje intuiciju otkriva kao sve kompleksniji i kompleksniji logički metod. Ova supersaturacija mi nameće bezbroj rešenja za korupciju što niče u svakom instantu. Čovek je nestao i zamenio ga je mehanizam koji treba osloviti odgovarajućim nadimkom. Stupio sam u potragu za njim

Velimir, sladčajšomu, i ljubaznejšomu. i srdca mojego neotlučnomu, i mnogo sugubo važdelenomu. Pisalo je na papiriću. Prošao je još jedan sat. Smračilo se i crna ulica upijala je svetlost radnji zasenčenu kišnim oblacima. Žuti kišobran? Nešto crno usisavalo je i ulicu.

U kolima, na suvozačevom mestu, stajala je zbirka eseja Igora Marojevića pod nazivom: Kroz glavu. Pokušaću da napišem metatekst o njoj. Mačistički sam potegao iz politarke i pripalio cigaretu.

Ja sam meta-esej u metatekstu, nešto između logičkog i sugestivnog, ili između inkluzivnog i ekskluzivnog. Čovek sam koji je nestao. Od niza sugestija gospodina Marojevića ostala su mi samo četiri traga. Iz antikvarnice na uglu satima niko nije izlazio.

boli me kurac

Sa ovim tragom ostala je želja da Drugome stavim do znanja da me baš briga za nešto. Nešto može biti bilo šta. Šta god? Moj dvojnik zamakao je u susednu uličicu. Blaženstvo jurnjave sam iskulirao. Zbog njegovog amblematskog karaktera unutar idioma kurac je uvek falus. Na mestu zakrivljenja simbolički poredak raste, a policijska baterija[1] ga ustrojava. Mene za to jednostavno boli kurac. Bol ovde govori o izvesnoj vrsti nelagode kroz koju moram da prođem. Kakav bih ja detektiv bio kada u svakom trenutku ne bi iskazivao spremnost na trpljenje.

ubijanje vremena

Ovaj trag čini ono meta- u mom imenu. To je žarište njegove žudnje. Žudnje kapetana XXX-a, inače vođe baterije policajaca.

Naime, pričama (sugestijama) i logičkim operaterima (konceptima) mi ubijamo vreme. Oni zajedno grade kafanu u kojoj je industrijska memla i prljavština pretočena u r’n’r fantazije. … osećam seeee pa-ra-nor-mal-nooo… odzvanjalo je unutar nje. Prišla mi je lagano i rekla sledeće: Sviđa mi se da ti ne bude prijatno. I nije mi bilo prijatno. Možda iz razloga što nisam hteo da ubijam vreme. Ubiti? Zašto se vreme mora ubiti? Zato što nas ono proganja kada nije oprostoreno, odnosno kada nema mogućnost da povećava silogističku gustinu. Pretvara se u nizove aluzija.

Ubijanje vremena nas uključuje u beskonačne nizove, ali u njima se svi simptomi ponavljaju unedogled.

Povratak bludnog sina proživljavam uvek kada se mrtav pijan vraćam u svoju sobu. Da li će se vratiti na mesto zločina?

greška

Ustao sam i lagano doručkovao. Suočavanje sa greškom počinje njenim priznavanjem. Vreme je jedini lek protiv smrti. Otišao sam u meditacije.

..ili molitve… ring!!! ring!!! Podigao sam slušalicu. Krkljavi, ali zadovoljni glas kapetana XXX-a me je dočekao, takoreći na volej. Počeo sam da izbegavam propuste načinjene prethodnih dana.

nadimak

Ako je reč napustila meso, a vlastito ime pokušava da ih spoji, onda nadimak pokušava da sugestijama ekstrahuje izvesne mape iz mesa. Nadimak nadima.

Leš nije bio pun vode kada su ga izvukli iz velikog crnog hromiranog automobila. Smrskano drvo nedaleko odatle bilo je žuto i čisto.

Prva faza procesa davanja nadimka je intuitivno njušenje koje intuiciju otkriva kao sve kompleksniji i kompleksniji logički metod. Ova supersaturacija mi nameće bezbroj rešenja za korupciju što niče u svakom instantu. Čovek je nestao i zamenio ga je mehanizam koji treba osloviti odgovarajućim nadimkom. Stupio sam u potragu za njim. DNK analiza ovde je bila bespomoćna.

Prva rečenica potrage glasila je:

Boli me kurac da ubijam vreme.

Pogledao sam kroz prozor. Ispred zgrade je stajao parkiran crveni Alfa Romeo Giulia Quadrifoglio. Ubijam vreme zato što me boli kurac, rekao sam u sebi, čovek je nestao i zamenio ga je mehanizam, a ja u tome otkrivam apokaliptičnost tog mehanizma. On nastaje unutar snažne potrebe da se obeleže početak i kraj. Ako su primeri točkovi suda, onda su točkovi mog kadilaka primeri prolaska kroz ubistvo nizova trenutaka. Skoro sve se menja dok idemo kroz. Kragna moje Haringtonke leprša. Crne zumbane cipele i crne vunene čarape s tamnoplavim časovnicima pritiskale su pedalu.

U sobi više nije bilo tela. Po podu su bili tragovi krvi. Na stolu sam pronašao papir na kome je bilo nečitko napisano sledeće:

Greška je nadimak.

Šta je onda ime? Vraćao sam se putem pored mora. Pitanje je u meni izazvalo strah vidljiv kroz treptanje oka. Oštrinu logike zamenio sam deskriptivnom senzualnošću, što je za cilj imalo da otupi njene zube. Došao sam u situaciju da ne mogu zastupati sebe. Mene mora da zastupa Drugi za koga je ovaj jebeni istok karijera. Greška nas je povezala i ovaj put.

Zapalio sam cigaretu.

Vrtoglavica koja me je uhvatila kada sam došao do hotela u centru grada, spojila je sve tragove u jednu rečenicu:

Boli me kurac za grešku koja nadimkom ubija vreme.

Svako ime je greška, a nadimak je fantazam koji deluje realnije od nje. Slepa mehanika ritma zločina probudila se u meni. Shvatio sam da nadimak ubija vreme i potrčao sam prema ogromnim staklenim vratima. Moj nadimak je protrčavao ulicom sa nožem u ruci sakriven kariranim kišnim kaputom.

Kada sam u biblioteci našao Lakanov matem za fantazam počeo je da me boli kurac za sve.

U setu je nedostajao nož. Policija je dodala da lopovi nisu popili nijedno pivo. Svi predmeti su postajali odsutni dok je moj Cadillac Eldorado iz 1971. godine žderao put. Odsustvo tog predmeta uspostavilo se tek kada sam osetio privezanost za nešto. Ni sam nisam imao predstavu o tome šta bi to moglo biti. Opsedale su me pojedine reči. Na primer reč: modifikator. Svaka gramatička kategorija je modifikator. On je provirivao iza svake reči. Planina je bila manja od mene, a volan je postajao sunčev sistem. Potegao sam iz limenke piva i odbio dim. Ili on ili ja, nikako i on i ja.

,Pre svega, modifikatori povećavaju otvorenost i pothranjuju dvosmislenost teksta, dodavajući ovom znatan broj konotacija, dok u naučnom tekstu modifikatori nikad ne dopuštaju denotativnu funkciju.’’, čitao sam u nekoj knjizi tog jutra.[2] Svaki sledeći sloj u potrazi za zločincem bio je spolja diferenciran. Nadimanje me je nateralo da kroz greške tragam za istinom u sebi. Da nije njega bolela bi me kita za istinu.

Ispred mene je prošao voz. Predgrađa su se preobrazila. Industrijska revolucija je u punom jeku. Ja sam točak u lancu operacija koji više ne razumem. Sa druge strane, potraga za nadimkom je modalan proces u kome mogućnost često raste povezujući pri-tom stanje u kome me opseda neka reč, sa stanjem u kome se moje nadimanje skuplja. Padao je mrak.

Velimir Popović (1986), umetnik je i teoretičar umetnosti. Živi u Užicu

 

  1. Policajac=označitelj.
  2. Solomon Markus, Matematička poetika, Nolit, Beograd, 1974, 54.

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu