Kritika lajkujućeg uma

Objavljeno:
Kritika lajkujućeg uma


Maji i Ivanu

 

Sve ovo može da se ispriča na različite načine. Vrednovanje kao forma delanja izbegava kritičku refleksiju zbog prividne neutralnosti. Ono se pretvara u samorazumljivu praksu i stvara utisak da kritika može da bude samo sadržinska, kao da ona može da se odnosi jedino na subjekat ili na objekat vrednovanja. Međutim, ukoliko prenebregavamo one varijante koje ga bezuslovno hvale („dinamični pluralizam oblikovanja mnenja“, „izvanredno slobodno strujanje vrednosti“, „čist demokratizam preferencija u virtuelnoj javnosti“…), onda ćemo se suočiti sa kritičkim pristupom. Ovaj način delanja je deo jedne mnogostruke istorije, naime, istorije koja se odvija iza naših leđa. Kritika lajkujućeg uma ne bi trebala da ukaže na nelegitimna prekoračenja granica, već bi mnogo više trebala da obrati pažnju na društvene (ekonomske, političke, metapsihološke…) procese koji se nagomilavaju u aktu vrednovanja.

* * *

Šarl Iv Zarka u jednom eseju (L’évaluation: un pouvoir supposé savoir) piše o tome da danas mnogo češće govorimo o vrednovanju, nego tokom 90-ih. Kao ideologija efikasnosti, ekonomičnosti, adaptacije i inovacije, vrednovanje se već proteže na svaki društveni sektor, ono deluje kao opšta kontrola proizvodnje dobara; vrednovanje upravlja raspodelom proizvodnje, ono fiksira, standardizuje i normalizuje – i upravo se zbog toga ono razotkriva kao momenat koji onemogućava efikasnost, ekonomičnost, adaptaciju i inovaciju. Zarka naglašava da je vrednovanje institucionalizovano, da je ta logika daleko prevazišla uobičajeni svet roba, a njegov glavni primer je istraživanje koje se odvija u visokom obrazovanju: univerzitetska industrija je ocenjena rang listama (upor. sa zanimljivim obogaćivanjem istraživačkog vokabulara: h-indeks, impakt faktor…), njen kvalitet se obrazuje u zavisnosti od kvantitativne tvrdoće vrednovanja. Anonimnost, prividna neutralnost i navodna transparentnost vrednovanja služe tome da prikriju samovolju koja leži u disciplinovanju. Samolegitimacija te forme moći ne bi mogla da bude ubedljivija: njeni bezlični kriterijumi važe za svakoga. Nekonformizam rizikuje institucionalnu smrt, a onaj koji pokušava da pruža otpor postaje žrtva nepristranosti vrednovanja. Režim diskursa, moć koja je zainteresovana u istini kao normi, menadžerska logika – takvim rečima Zarka opisuje tu pojavu. Jedna posebna providnost pokriva skrivanje vrednovanja, njegova očekivanja su opšte pristupačna, njegove nagrade i kazne uvek mogu da budu opravdane. Prema tome, kritika kreće putem razotkrivanja ako postavlja pitanje na sledeći način: ko kontroliše one koji nas kontrolišu? Lakanovska fraza u naslovu Zarkinog eseja je zgodna, jer se znanje već unapred pretpostavlja, a upravo je zbog toga vrednovanje ideološkog karaktera. Centralni evaluator je bezimeni Drugi koji uvek već zna, koji je veći ekspert od svih eksperata, veći naučnik od svih naučnika – u svetu panevaluacije on uživa u izvanrednoj moći. On ne samo što vrednuje, već određuje ono polje u kojem vrednosti mogu da budu raspodeljene. Vrednuje se sâmo vrednovanje.

Međutim, postoje i podliji, perverzniji oblici vrednovanja koji su umakli Zarkinoj pažnji. Čarobna reč self-evaluation sugeriše da vrednovanje više nije isključiva privilegija Drugog koji se nalazi iznad mene ili daleko od mene. Na kraju ispita student može da ocenjuje sebe pre profesora, na kraju godine radnici preduzeća iskreno procenjuju svoju efikasnost na anketi. Došla je uzvišena sloboda da mogu da potcenjujem sebe. Ili mogu da precenjujem svoju delatnost, ne bi li izrazio svoje besprekorno samopoštovanje. Nudi se izvanredna mogućnost da se subjekat i objekat vrednovanja ujedinjuju. Vrednujem sebe, dakle, između „ja” i „sopstva” ne nastaje nikakav raskorak. Prema Altiseru, ideologija nas predstavlja kao izvorne subjekte, a ne kao subjekte nečega – pa eto. Ne-slobodna sloboda (čiji su dobro poznati primeri slobodno otuđivanje radne snage u ugovoru, odnosno slobodno odricanje donošenja odluke u predstavničkoj demokratiji) se pojavljuje u novom obliku: u samovrednovanju se dobrovoljno potčinjavam jednom kriterijumskom sistemu. Umesto imaginarne saglasnosti onoga koji vrednuje i onoga koji se vrednuje je mnogo više reč o interiorizaciji Drugog, njegova mašinerija postaje još delotvornija kroz mene. Povećanje pounutrašnjene kontrole i obogaćivanje samoizražavanja nastupaju držeći se za ruku. Recite, kako biste Vi procenili vaš učinak u proteklih godinu dana?

Autori critical management studies ukazuju na to da u toku postfordističkog timskog rada kompanije prepuštaju vrednovanje samim radnicima da bi pratili i one radne procese koji se inače teško mogu kontrolisati, odnosno da bi sebi uštedili teškoće koje kontrola podrazumeva. Nastaje jedan uzajamni, međulični mikropanopticizam (da upotrebimo izraz Žamea Kašija: participativni panoptikon, sousveillance) u kojem svaka pojedina osoba igra ulogu menadžera koji nadzire ostale. Međusobno vrednovanje je garancija za efikasnost rada, a zahtev lojalnosti se prepliće sa obavezom da saradnici budu nadzirani. Tu praksu koja se gradi odozdo bismo mogli da nazovemo supsidijarnošću vrednovanja u kojoj Drugi nije iznad ili daleko od mene, već je moj neposredni kolega koji bilo kada može da me potcenjuje.

Tamo gde ima vrednovanja, ima i onih koji su potcenjeni. Vrednovanje kao forma moći pravi selekciju i eliminiše. Ipak, povezanost merenja i vrednovanja je složena. Ponekad se objektivnošću merenja prikriva samovolja vrednovanja, a ponekad su svršene činjenice merenja učinjene nebitnim pomoću viška subjektivnosti koji se nalazi u vrednovanju, sugeriše se da se zapravo radi o kontingentnim preferencijama. Merenje se može iskoristiti prilikom vrednovanja, a vrednovanje se može iskoristiti prilikom merenja. Između njih nema stroge granice, oni se lako pretvaraju jedno u drugo da bi se na kraju merilo vrednovanje sâmo i da bi se vrednovalo merenje. Dokumenti se umnožavaju, podaci se akumuliraju, sve lakše možemo da pratimo koliko vredimo.

* * *

Čini se da dinamika moderne nužno proizvodi radikalne kritike vrednosti i vrednovanja. Jedna izuzetno mnogostruka  kritička tradicija ukazuje, primera radi, na nasilni karakter razmenske vrednosti i na njenu ograničenost: ne postoji ekvivalentna vrednost koja bi mogla da služi kao adekvatno ogledalo izvesnih istaknutih bića (spisak je bogat, proteže se od ličnosti do umetničkog dela). Takav kritički način govora uvek rizikuje da će, slaveći čist kvalitet naspram kvantifikacije, postati žargon autentičnosti, a da pri tom ne preispituje samu formu vrednosti. Kvantifikacija mišljenja, delanja i predmeta je zahvalna tema, u njenoj kritici mogu da se susreću Bergson i veberijanci, Zimel i hajdegerijanci. Strahovlada broja, sugeriše se, onemogućava plodnost iskonski kvalitetnog života, slobodan tok vremena shvaćenog kao heterogeno trajanje ili pravo samopokazivanje bitka. U svakom slučaju, odmeravajuća i izjednačavajuća praksa vrednovanja prikriva nešto autentično.

I na marginama kritike političke ekonomije su se pojavile teorije koje žele da pored upotrebne vrednosti i razmenske vrednosti otkrivaju i drugačije tipove vrednosti. Benjamin je pomoću pojma „izložbene vrednosti“ (Ausstellungswert) pokušavao da zahvati onaj oblik vrednosti u kojem se ne manifestuje jedna upotreba, ali u kojem se ne izražava ni društveno potrebno radno vreme. Tako npr. muzejska vrednost jedne slike potiče od toga da je ona napustila sferu svakidašnje upotrebe, a njena cena ne odražava rad koji je bio uložen u njeno stvaranje. Iščupano iz svog izvornog životnog konteksta, lišeno svoje ritualne uloge, umetničko delo ne nastupa kao rezultat jednog radnog procesa, ali ni kao upotrebljivo remek delo, već kao disfunkcionalni predmet estetske svesti. Ono se nalazi izvan svakidašnje predmetnosti koja je podjarmljena od strane instrumentalne racionalnosti, i upravo iz toga proističe njegova izložbena vrednost. Rani Bodrijar je stvorio termin „znakovna vrednost” (valeur-signe) takođe zbog toga da bi ukazao na one momente predmeta koji nadmašuju funkcionalnost i proizvodnju. Jedan sekundarni sloj pokriva predmet, sloj društvenih konotacija, a to se često dešava toliko intenzivno da upotreba služi kao alibi za samonametanje znakovnom vrednošću. Reč je o sistemu diferencija: jedna mini suknja upadljive boje dobija znakovnu vrednost u razlikovanju od suknje boje slonovače. Na jednoj umetničkoj audiciji se slici kao znaku priključuju i sekundarna značenja društvenog statusa i prestiža. A inače Bodrijar radikalizuje kritiku političke ekonomije: marksizam, kaže on, vrši samo malograđansku kritiku kapitalizma sve dok se bori za povratak od razmenske vrednosti ka „izgubljenoj”, „autentičnoj” upotrebnoj vrednosti. Razmenska vrednost i upotrebna vrednost su samo dve strane iste medalje, oba tipa vrednosti služe kao motori fetišizma. Štaviše, zapravo je upotrebna vrednost kriva za vladavinu pojma vrednosti, jer su tim izrazom fiksirane funkcionalnosti predmeta i zadovoljavanje već postojećih potreba učinjeni glavnim kriterijumima. Na tragu Mosa i Bataja, Bodrijar hvali simboličku razmenu koja se nalazi s onu stranu svake svrhovitosti. Jedinstveni i svečani gestovi poklanjanja, igre, odnosno žrtvovanja predstavljaju događaje koji se ne daju meriti, kodifikovati ili iskoristiti, nešto što nije vrednost i što se ne može vrednovati.

Nedavno su Negri i Hart kritikovali institucionalizovano merenje imaterijalnog rada, prema njima kvantitativna kontrola, vršena od strane puko parazitirajućeg kapitala, deformiše kognitivno-afektivni rad koji postaje vladajući („immaterial labour is immeasureable”). Članovi zajednice koja se bazira na duhovnoj i emotivnoj koordinaciji čitavim svojim životima doprinose stvaranju dobara, a i sam njihov život se reprodukuje u toku rada. Kapitalizam sve manje i manje može da spreči nemerljivu plodnost samorazlikujućeg, imanentnog života – u ovom narativu sam produktivni Život postaje grobar imperije koja se protegla na svaku tačku našeg postojanja. Kako bi iko mogao da meri npr. proces duhovne inovacije? Akumulacija kapitala koja postaje sve apstraktnija je, prema tome, u suprotnosti sa čisto kvalitativnom i kooperativnom karekterom rada novog tipa. Negri i Hart kroz ideju „postindustrijskog društva” (koja je poreklom konzervativna) izgrađuju mesijanizam mnoštva koje vrši rad s onu stranu merljivosti. Ali se mesijanska zemlja u suštini nalazi u nama samima, kao deo mnoštva mi već sada efikasno pružamo otpor kontrolnim mehanizmima kapitalističkog društva. Naša participacija u bioproizvodnji, kažu dotični autori, prouzrokuje krizu vladajućeg sistema. Izvanredno produktivni imaterijalni rad, koji je zasnivan na dobrima koja su deljena od strane svih, rezultira hroničnom prinudom merenja: po svakoj ceni žele da upravljaju mnoštvom koje pokušava da pobegne nadziranju. Uzalud je tako, merenje postaje sve više kontingentno i samovoljno. Borba koja se sada odvija moža da se opiše ovako: kvalitetno-kooperativna proizvodnja versus nadzirajuće-potčinjavajuće merenje. Naravno, za Negrija i Harta se šansa fleksibilnog stvaranja vrednosti, koje prevazilazi merilo i merenje, čini mnogo boljom.

* * *

Vrednost se može učiniti transistorijskom kategorijom, njena svakidašnja upotreba neprestano koketira sa večnošću, u njoj se manifestuje želja za stalnošću. Ali se radi o društveno-istorijskoj kategoriji koja je nezamisliva bez njene ekonomske uloge. Kada je Marks u Kapitalu upotrebio reč „vrednost” (Wert), on se služio pojmom koji je u Nemačkoj upotrebljavala ekonomija a koji se kasnije pojavio u matematici, a tek je u poslednjoj trećini 19. veka dobio ulogu u etici. Kompleksna istorija pojma vrednosti, od novokantovaca do Šelera, od Ničea do Vebera, od Klukhonovih analiza vrednosti do Werturteilstreit-a je samo kasni ishod. Pitanjima o važenju, o priznatosti, o relacionom karakteru, o  apriorizmu i o nosiocima vrednosti, odnosno o njenom odnosu prema činjenicama i prema predmetima prethodi ekonomsko poreklo. Vrednost, pre nego što je označavala ontološki samostalnu ili upravo metaontološku sferu, je bila ekonomska kategorija. Uslov mogućnosti njene uspešne karijere je imperija dovršene robne proizvodnje u kojoj vrednost postaje osnovni način društvenog posredovanja. Nestaje „objektivni”, „imanentni”, „supstancijalni” značaj predmeta (valor naturalis, worth; a u vezi s tim i pitanje justum pretium-a), ono što su oni „po sebi” predstavljali, a vrednost se konstituiše kroz konfrontaciju stvari na tržištu. Ne postoji privatna vrednost, ne postoji apsolutna vrednost, ne postoji apsolutno sredstvo za merenje vrednosti – postoje jedino društveni procesi koji oblikuju vrednosti, a rukovodeće načelo razmenske vrednosti kao nužnog pojavnog oblika vrednosti je apstrakcija i relacioni karakter („refleksivnost”). Prostor sila, kontingencija, mnogostruko polje, kontekst, odnos, serijalnost, dinamika. Možemo da govorimo o uslovima proizvodnje kategorije vrednosti (slično tome kao što je Marks govorio o tome da se samostalna kategorija rada mogla pojaviti u ekonomiji samo pod određenim društvenim uslovima i da ona retrospektivno otkriva ulogu rada u ranijim društvima, ili po uzoru načina na koji je Peter Birger analizirao retrospektivnu snagu avangardne kategorije umetnosti): uslov nastanka kategorije vrednosti kao takve je moderna koja tržišno strujanje vrednosti čini opštom društvenom prinudom, a trijumfalni put te kategorije u klasičnoj ekonomiji, zatim njena upotreba u matematici, u etici, itd. je rezultat toga. Hana Arent je pisala o tome da se tek u univerzalnoj relativnosti „javnosti” razmenskog tržišta pretvara sve u vrednost, da su vrednosti, koje društvene norme apsolviraju u funkcionalnim odnosima, konstituisane u kretanjima ponude i tražnje, u cirkulaciji roba koje su lišene svojih suština. Dakle, svedoci smo neobičnog procesa kada slušamo diskurs o „krizi vrednosti” i o „gubitku vrednosti”: govori se o krizi tradicionalnih porodičnih, spiritualnih, političkih ili nacionalnih vrednosti (često uz nostalgiju prema predmodernim vremenima), referišući na stvari koje bi trebalo da predstavljaju nešto što se nalazi izvan tržišta, iako je upravo moderno tržište uslov mogućnosti trijumfalnog povorka kategorije vrednosti. Nikada nije bilo toliko vrednosti kao danas.

Mainstream ekonomija operacionalizuje vrednost, redukuje je na cenu ili je apsolvira u statistici individualnih preferencija, a ponekad se smatra da je reč o pukoj reči, o metafizičkoj izmišljotini (do kraja 30-ih godina pojam vrednosti definitivno gubi svoje istaknuto mesto u ekonomiji). Značaj teorija kritike vrednosti je upravo zbog toga neprocenjiv: one stavljaju vrednost u centar pažnje, ali je ne tretiraju kao transistorijsku ili čisto subjektivnu kategoriju, već kao društveno-istorijski ishod, kao činjenicu koja proizilazi iz dinamike kapitalizma. U nastavku ćemo prikazati vrednost kao kritičku kategoriju, oslanjajući se na spise kritike vrednosti koja je reinterpretirala Marksa (pre svega na radove Mojšea Postonea i Roberta Kurca). Kao osnovni posrednik društvenih odnosa, vrednost se ne sme opisati kao faktor koji reguliše samo tržiste ili cirkulaciju, jer njena apstraktna vladavina određuje i sam način proizvodnje. Vrednost je opredmećivanje jednog istorijski specifičnog rada: u njoj se ne izražava kvalitet ili kvantitet proizvoda, već apstraktni rad (odnosno njegovo vreme), koji odgovara društvu dovršene robne proizvodnje. Društveno posredovanje, a time i društvenu podelu rada vrše odnosi između stvari – proizvodni odnosi se izražavaju u formi vrednosti. U logici kapitalizma je stvaranje društvenog bogatstva (wealth, Reichtum) potčinjeno samoposredujućim mehanizmima vrednosti (value, Wert). Reč je o dinamici koja je puna protivrečnosti: kretanje kapitala doprinosi eksplozivnom razvoju moderne nauke i tehnologije, ono na revolucionarni način povećava neposrednu proizvodnu snagu znanja, ali dok proširuje društveno bogatstvo, i dalje mu je potreban ljudski rad kao uslov vrednosti i viška vrednosti. Budući da za samovalorizujući proces kapitala sama vrednost predstavlja motivaciju, zbog te prinude on još uvek mora da intenzifikuje produktivnost rada, a proizvodne snage i dalje hoće da meri pomoću radnog vremena, iako bi povećanje slobodnog vremena i smanjenje značaja rada predstavljali pravi društveni razvoj. Pojavljuju se sve noviji i noviji oblici apsolutnog i relativnog prisvajanja viška vrednosti, a prinuda stvaranja vrednosti podrazumeva opstanak pojednostavljenog, uniformizovanog, intenzivnog i fragmentiranog rada. Kapitalizam se koleba u dijalektici fiksnog kapitala i varijabilnog kapitala. Vrednost je sve manje pogodna za merenje stvarnog društvenog bogatstva, ona je sve više anahrona, a njene napetosti neprestano prinuđuju sistem na krizu. Društveno bogatstvo sve manje zavisi od neposrednog rada, zato vrednost ne sme da ostane određujući faktor u njegovom stvaranju. Kritička dijagnoza tvrdi da je višak masovnog rada postao suvišan. Dakle, najradikalnija struja kritike vrednosti cilja na poništavanje proizvodnje koja se bazira na vrednosti, odnosno vrednosti kao takve. Treba da se oslobodimo, prema tome, od prinude povećanja rasta, odnosno od strukturalne prinude masovnog neposrednog rada. Marks koji služi kao referentna tačka nije teoretičar „radne teorije vrednosti”, nije ni ontolog rada, već je autor onih delova Grundrisse-a koji se odnose na mašinu, mislilac ne-rada, Marks koji rad upotrebljava kao istorijsko-kritičku kategoriju. A vrednosno imanentna kritika kapitalizma je odbačena. Zar nije hiperboličko preterivanje kada se kritikuje vrednost kao takva? Oni koji su svojevremeno na zid jedne kuće u Rue de Seine napisali „Nemojte da radite nikada” se ne bi kolebali. Ne valorisez jamais – N’évaluez jamais… Nikada nemojte da unovčite, nikada nemojte da vrednujete…

Iz te perspektive se može reći da kapitalizam sadrži različite tendencije. Ukoliko je istinita Mandelova teza prema kojoj kasni kapitalizam predstavlja upravo najčistiji oblik kapitalizma, onda to mora da znači sveopštu ekspanziju logike vrednosti. Logika vrednosti i ranije netaknute društvene sfere potčinjavanja svojoj apstraktnoj vladavini, zato je moguća i Zarkina dijagnoza o vrednovanju koje se rasprostire na svaki segment društva. Na paradoksalan način, baš kriza vrednosti, njen rastući anahronizam proizvodi hroničnu prinudu vrednovanja. Ali ima mnogo strategija otpora koje pokušavaju da izmiču potčinjavanju, nastaju linije bekstva koje žele da se oslobode vrednosti. Zapravo, pored kapitalizma, u senci sistema su uvek postojali procesi razmene sa drugačijom logikom. Međutim, u globalnom poretku kasnog kapitalizma, gde se proizvodi sam život, sa svim njegovim kognitivnim i afektivnim momentima, putevi otpora i traženja alternative su sve bogatiji. Povećava se grupa onih koji ne stvaraju bogatstvo dobara da bi ga unovčili.
* * *

„if facebook ever shuts down, you’ll see people roaming the streets, shoving pictures in each others faces, screaming: «do you like this??!! DO YOU??!!»” (nepoznato)

“There is something profoundly narcissistic in the judgement of preference. «I prefer this, I am a connoisseur, I prefer the late Beethoven quartets against symphonies.»” (Mladen Dolar)

Rejmon Vilijams je u toku 70-ih upotrebio izraz „totalno strujanje” (total flow) ne bi li opisao iskustvo gledanja televizije: emitovanje slike i glasa bez pauze pojedini programi transformišu u struktuiran proces, ali ne postoji element, u izmenjivanju prolaznih, efemernih stvari, koji bi se mogao očuvati u memoriji. Totalno strujanje nudi sve novije i novije sadržaje, a pažnja se nikada ne smanjuje, nešto nas uvek obuzima, već je i gledanje televizije kao forma iskustva garancija za totalno ispunjavanje, bez obzira na sadržaj – produbljivanje, refleksija i distancirani pristup su već unapred onemogućeni. Pojavljuju se uobičajene primedbe spram „medijskog društva”: totalno strujanje osuđuje primaoca na pasivnost i lišava ga sposobnosti da pravi razliku između relevantnog i irelavantnog. Ipak, veoma je važno da je doba televizije stvorila i strategije koje potrošače pretvaraju u aktivne proizvođače.

Internet već mnogo više opterećuje korisnike. Klikovanje je jedan skoro imaterijalni akt, koji se odvija negde na granici našeg tela, s onu stranu mogućnosti umora, a kreće se na površini (vidi staru metaforu surfovanja). Ali je lutanje ipak napor, ono pretpostavlja sposobnost orijentacije i istraživanje u beskonačnoj mreži. Virtuelno kretanje stvari ne može da ostane čisto neutralni proces strujanja, to zahteva previše veliku aktivnost. Lajkovanje (odnosno +1, njegova konkurencija na google-u) nešto izdvaja i ističe, u izvesnom smislu izoluje. Hladnom davanju virtuelnih znakova se priključuje i višak kretanja, u totalnom strujanju, nad kojim se može vršiti i kritička selekcija; sada se pojavljuju istaknute, vrednovane stvari. Rizomatski model interneta nije dovoljan za opis tog fenomena, jer se u tom procesu stvara svojevrsna vertikalna hijerarhija. Nije reč samo o metodskom poništavanju dosade, već i o rasterećivanju korisnika, jer ova strategija mozgovnu selekciju čini lakšom. Vrednosti moraju da cirkulišu. Kad god sretnemo jedan virtuelni sadržaj, prvo se suočavamo – bez obzira na to da li smo svesni toga ili ne – sa tragovima aksiološke subjektivnosti. Uspešna ekspanzija lajkovanja je istorija podjarmljivanja vrednosno neutralne predmetnosti. Bodrijar kaže na jednom mestu: „…više niko nema neposredno, brutalno iskustvo samih predmeta ili događaja. […] Vidimo samo vrednost stvari, a ne njihovu formu.“ Vrednost predmeta je nekoliko koraka ispred predmeta. To je svojevrsni apriorizam lajkovanja koji već unapred prožima pojavljujuće sadržaje sa svojom komunikativnom toplotom. Iz toga sledi i izvesna prinuda lajkovanja: poznato je da mnogi lajkuju i onaj link koji su oni sami podelili – neutralnost puko podeljenog sadržaja nije dovoljna, zato je potreban višak tog gesta. Prema staroj kritici, razmenska vrednost rasplinjuje neposrednost upotrebne vrednosti, a sada bi se moglo učiniti da vrednovanje onemogućava pravi susret sa stvarima. Lajk je novac virtuelnog vrednovanja. Stare sfere vrednosti se izjednačavaju, ono „dobro“, ono „istinito“ i ono „lepo“  strujaju na istom planu imanencije, sve zauzima svoje mesto na rang listi. „Jesus Christ (Public figure) – 4, 473, 149 like this”, „Pancakes (Interest) – 728, 766 like this”, „Masturbation (Interest) – 10, 702 like this”. Ajmo da množimo i da delimo ne bi li saznali koliko vrede stvari jedne spram drugih. Postoje prolazni lajkovi kao što su oni koji nestaju u totalnom strujanju društvenih mreža i postoje sedimentirani lajkovi koji se akumuliraju kod jednog fiksiranog sadržaja. Oni su često povezani i međusobno se pojačavaju: može da se lajkuje link za stranu koja je već lajkovana od strane mnogih. U svakom slučaju, lajkovanje se izražava u brojevima. Što označavaju ti brojevi? „Vrednosti kao čisti kvaliteti se ne mogu meriti. […] Ipak, vrednosti koje pripadaju istom modalitetu mogu da se mere na posredan način, ukoliko merimo njihove nosioce tako što njihov kvantitet kao jedinice označavamo vrednosnim simbolom, a upravo to stvara vrednosne razlike koje se jedva mogu primetiti. Ako posle toga prebrojavamo te simbole i ukoliko te simbole tretiramo kao brojeve, onda na posredan način merimo i same vrednosti” – piše Šeler. Međutim, lajkovanje sve smešta na istu ekvivalentnu ravan, a broj lajkova nije ništa drugo do kvantitativno izražavanje pukih preferencija u „javnosti”. Jedan korisnik, jedan lajk: virtuelni poredak je očigledno na strani jednakosti. Sadržaji rezervoara vrednosti sve brže cirkulišu i povećavaju se, u njima se fiksira mnenje miliona korisnika. Ima u tome nečega poput vrtloga: ono što se lajkuje postaje još privlačnije i još više ga lajkuju – često se čini zagonetkom zašto želja Drugog preferiše nešto. As you like it. Ulaženje u cirkulaciju može da bude čak i znak društvenog uspeha. Ono što se lajkuje je dobro, ono što je dobro se lajkuje. Ipak, ima jedne neizvesnosti. Ponekad je sam sadržaj lajkovane stvari izrazito negativan (npr. pokazuje se da je jedan političar lagao), ali se ipak lajkuje deljenje stvari, jer je očigledno da onaj koji je upload-ovao ima distancu spram dotičnog sadržaja, da se nalazi u nekakvoj metapoziciji. Lajk može da se odnosi na sadržaj, kao i na deljenje sadržaja, dakle, može da bude podrška za participaciju u virtuelnoj društvenosti, ali može da bude i izražavanje mišljenja u vezi jednog sadržaja. „X.Y. je umro” – da li može da se lajkuje takav link ili ne? Ukoliko je ta osoba bila dovoljno stara i pokazujemo poštovanje prema njenom životnom delu, onda može? A ukoliko je umrla mlada, na tragičan način, onda ne može?

U mnogim slučajevima je moguće samo razočarenje (unlike), a izražavanje antipatije (dislike) nije. Zar nas to ne podseća na Frojdov iskaz prema kojem u nesvesnom postoji jedino „da”, a negacije nema? Lajkovanje stvara kulturu afirmacije (Enemy Graph to samo koriguje). Svako lajkuje ono što mu se sviđa, a ispoljavanja dopadanja vrlo dobro žive jedne pored drugih u jednoj mirnoj, veseloj koegzistenciji, u paralelnim grupnim narcizmima koji se nikada ne susreću, u skladu sa postmodernom krizom versus-a. Radi se o lažnoj tehniciji pomirenja. Nije slučajno što se pojavljuje sumnja da je lajkovanje samo polovično društveno delanje. Kada jednu stranu, na kojoj ljudi protestuju, lajkuje nekoliko stotina ljudi, a na samom protestu na ulici se pojavi samo desetoro ljudi (kao što je bio slučaj sa skandalom oko vojvođanskog Mađar Soa), onda lajkovanje služi kao zamena za pravi čin – ono liči na tibetanski točak vere koji samo treba pokrenuti i čini se da će stvarnost izvršiti ono što bi bilo naš zadatak. Moglo bi se reći da svrhovitost bez svrhe koja se otelovljuje u virtuelnom vrednovanju zamenjuje angažovano zauzimanje pozicije. Ipak, ne može se smatrati ozbiljnim analiza koje lajkovanju prebacuje nedostatak efikasnosti. Jer je stvarno reč o jednoj hiperkonektivnoj logici koja je od nedavno odgovorna za veliki deo društvenih interakcija. Šerovane i lajkovane stvari nas povezuju, one stvarno posreduju. Lajkovanje čak i ostvaruje jednu staru fantazmagoriju građanskog društva: ono na ubedljiv način sugeriše da puke lične preferencije čine izvor svake objektivne društvene kohezije. Preterivanje subjektivnosti koja vrednuje prianjajući za linkove (ovde ponovo treba da se setimo pojma ideologije kod Altisera), fetišizam lajkova naknadno potvrđuje sve ono što je bilo rečeno o primatu jedva artikulisanih potrošačkih zahteva, o društvu koje se ravna prema individui.

U društvenoj mreži je samoreprezentacija uvek već namenjena Drugom. „Ja” koje se pojavljuje je rezultat jedne preliminarne stilizacije, monitorskog šminkanja. Borba za prestiž onoga „biti lajkovan” je na sablasan način upisana i u svakidašnjost: poziram fotoaparatu tako da rezultat bude slika koja će se lajkovati – pogled koji je usmeren prema meni već i tada pripada virtuelnim Drugim. Slike na profilima, koje su pažljivo selektovane, vrlo često ozračavaju idiličnu sreću koja nas čini melanholičnim: Drugi više uživa od mene, a to moram čak i da vrednujem. Lajkovani Drugi nikada nije samo predmet  sopstvene želje, već je i on potencijalno subjekat lajkovanja. Lajkovanje rezultira jednim latentnim, nevidljivim razmenskim procesom, izvesnom zavisnošću. Lajkovan sam, dakle jesam. Kao društveni kod, lajk je pojavni oblik bitka za Drugog. Opšta saupućenost znači dinamiku cirkulacije međusobnog priznanja u kojoj se ne ceni samostalnost Drugog, već način na koji je on podelio prizor svog tela, odnosno njegovu vezanost za linkove, njegovo prianjanje za druge tačke u beskonačnoj mreži. Fihte i Hegel su mislili na nešto drugo. Na osnovu podeljenih / lajkovanih linkova treba konstruisati imidž virtuelne ličnosti, „mi smo učinjeni ličnima”. Mnoge bebe dolaze na svet usred lajkova, mnogi korisnici su već vrednovali vest o njihovom dolasku ili čak i ultrazvučne slike o njihovom prenatalnom stanju. Sfera priznanja klikovanjem je druga priroda digitalnih urođenika. Jedan izraelski bračni par je 2011. godine svom detetu dao ime „Like”.

Lajkovanje i njegova zloupotreba su često kritikovani. Lajkovanjem ponekad izdajemo našu IP adresu, ponekad lajkujemo iako ne znamo za to (likejacking), iza poziva na lajkovanje često stoji jedan marketinški trik, a proizvođači prepuštaju evaluaciju svojih proizvoda korisnicima da ne bi trebali da plate ekspertima za vrednovanje… Mnoge kompanije učestvuju u pravom sajber ratu za povećanje lajkova, a o ritmu povećanja lajkova su napravljene tabele… U lajku se dugoročno može sedimentirati potrošačka preferencija, u tome se sastoji njegova privlačnost. Nije dovoljno govoriti o tome da sistem podjarmljuje, deformiše virtuelni životni svet. Lajk je po svojoj prirodi pogodan za to da za njega bude vezana ekonomska ambicija. On natkodira pojavljujuće sadržaje, smešta ih na istu ravan, a time odgovara apstrahujućim kvantitativnim odnosima razmenske vrednosti. Ta funkcija obezbeđuje izvesnu soft kontrolu u mreži koja se teško može kontrolisati i pregledati. Ukoliko je istina da je sve manje moguće upravljati kognitivno-afektivnim stvaranjem društvenog bogatstva, onda ekvivalencija koju nudi lajkovanje može da služi kao rešenje. Logika vrednovanja se rasprostire u svim pravcima, a unovčenje je usko prati. Panevaluacija i panvalorizacija.

* * *

Prihod kompanija koje nude internet usluge bazirane na takozvanom veb 2.0 modelu ne potiče jednostavno iz iskorištavanja podruštvljenog rada, već iz same društvenosti. Radi se o okvirnom sistemu koji posreduje deljenje dobara, a poznato je da je infrastruktura tog sistema (recimo one na YouTube) vrlo jednostavna. Korisnici stvaraju i upload-uju sadržaje, ali pri tom oni ne očekuju nikakvu novčanu kompenzaciju zauzvrat (zadovoljavaju se nenovčanim nagradama, komunikacijom i mogućnošću ispoljavanja kreativnosti). Najveća društvena mreža koja se bazira na veb 2.0 prodaje jedan deo svojih deonica na berzi, a to prema mnogim analitičarima može da rezultira četvrtom najvećom inicijalnom javnom ponudom u istoriji američke berze. Izvor kognitivno-afektivnog društvenog bogatstva, koje ovaj internet model omogućava, nije izuzetno jednostavni okvirni sistem, već svakidašnja delatnost korisnika koji vrše besplatan rad. Strane takvog tipa ne čini društveno bogatstvo neposredno toliko rentabilnim. Tako npr. fejsbuk 85 po sto svog prihoda crpi iz reklama. Reč je, dakle, o „lateralnoj vrednosti“ (Ticiana Teranova), virtuelna renta na svojevrstan način ne proističe iz stvaranja dobara, već iz poziva na potrošnju. Ta biznis strategija se zasniva na parazitiranju na društvenim odnosima, na dobrima koje su podelili mase, a ona više ne treba da se petlja sa organizacijom proizvodnog procesa (za razliku od velikih ulaganja unutrar veb 1.0). Privatno prisvajanje se odnosi na samu zajedničkost.

Mogli bismo reći da su korisnici istovremeno proizvođači i potrošači, ali je situacija složenija od toga. Rad je ovde retrospektivna kritička kategorija: tek naknadna kritika ukazuje na to da korisnici ne učestvuju jednostavno u stvaranju društvenog bogatstva, već doprinose stvaranju vrednosti. Dakle, sajbertarijat ne samo da ne zna o  prisvajanju vrednosti koje je stvorio, već uopšte ne zna ni za to da vrši rad, da je njegova delatnost u mreži zapravo net-work. Ne nedostaje jednostavno klasna svest miliona clickworker-a (ili u hiperboličkoj kritici: netslave-a), jer radnik ne gleda na sebe kao na radnika jedne digitalne fabrike. Upravo se čisto besplatan rad ne identifikuje kao rad, upravo je on nevidljiv. Štaviše, slično postfordističkoj proizvodnji, zahteva se participacija celog radnika: potrebno je učešće njegovog privatnog života, znanja, odnosno njegovih emocija, preferencija, društvenih veza… Čak ni najoštrija kritika ne može da razotkrije ovu delatnost kao patnju, jer korisnici dobrovoljno, veselo i u slobodnom vremenu delaju, a u upload-ovanim sadržajima se često neposredno izražava njihovo veselje. Kako bi mogli da zahtevaju kompenzaciju tamo gde samo uživaju? Štaviše, mnoge bi zaplašilo pominjanje novca. Kako bi mogli da se žale? U kulturi afirmacije to ne može da se desi. Iako osim prostor-vremena društvene mreže koja je postala globalni standard, osim okvirnog sistema kao forme posredovanja koji predstavlja uslov virtuelne rente korisnici raspolažu sredstvima proizvodnje (nije slučajno što se npr. predlaže model peer-to-peer kao alternativa za centralizovani sistem). Cilj, naravno, nije da se postane pravično isplaćenim najamnim radnikom, već da se poništi prisvajanje vrednosti, odnosno valorizacija društvenog bogatstva. Korisnik ne prodaje svoju radnu snagu, a sa druge strane on ne plaća ni za svoju participaciju (fejsbuk pozdravlja potencijalne korisnike na sledeći način: it’s free and anyone can join). Dakle, ovaj biznis model se pojavljuje za njega kao slobodna delatnost jedne čisto horizontalne zajednice, s onu stranu tržišta. Nastaje „metatržište” (Jan Mulije Butan), sfera u kojoj se posredovanje ne odvija kroz mehanizme „pravične razmene”. Prema tome, podeljeni sadržaji su javna digitalna dobra između kojih nema rivalizacije, koje se lako mogu proslediti i kopirati, njih stvara zajednica koja se na prvi pogled potpuno oslobodila novčanih odnosa. Te stvari, ukoliko njihovo pojavljivanje nije ograničeno, jesu nakon deljenja pristupačna javna dobra za svakoga, a iz toga sledi da u njihovom slučaju nema oskudnosti – jezikom ekonomije rečeno: njihova granična korist je nula. One se mogu proslediti bez fragmentacije i smanjenja. Kada se vlasnici najuspešnije društvene mreže pripremaju za jednu od najvećih transakcija u istoriji berze, onda upravo onaj poduhvat rezultira izvanrednim tržišnim učinkom koji posreduje odnose s onu stranu tržišta.

* * *

Umetnost, kaže Habermas, „zadovoljava preostale želje”, ona služi kao rezervat za svaku potrebu koja se unutar građanskog društva ne može zadovoljiti na pravi način: solidaran zajednički život, spontanost fantazije i delanja, mimetički odnos prema prirodi, intimni odnos proizvođača sa sredstvima proizvodnje… Barem od 18. veka ona nudi intermundije kapitalizma, prevazilazeći uobičajene oblike ciljne racionalnosti, a bezbroj puta je dala mesto otvorenom antikapitalizmu. Zar internet ne treba opisati na sličan način? Slobodno i jednako deljenje dobara, solidarnost koja nadmašuje granice privatne svojine, odnosi darivanja i kooperacije s onu stranu tržišta i države, stvaralačka moć generalnog intelekta koja se teško može kontrolisati… – sve nas podstiče na to da virtuelnu mrežu smatramo mestom alternativog zadovoljavanja neispunjenih potreba građanskog društva.

Bloh je predložio da za razliku od polovičnog prosvetiteljstva ideologiju ne smatramo samo za puku lažnu svest koju treba razotkriti, već da uvidimo i njene kritičke, emancipatorske momente. Nije reč samo o tome da se stvori jedna nova, pozitivna ideologija (kao što je slučaj kod Lenjina ili kod Altisera), već o tome da u ideologijama koje se nalaze unutar građanskog društva primetimo neispunjene snove, neostvarene nade. To objašnjava zašto je Bloh pripisao toliko veliki značaj onim područjima koje je marksizam zanemarivao ili je potcenjivao: u modi, u orijentalizmu, u knjigama Karla Maja, u novoj arhitekturi, u priči o Aladinovoj čarobnoj lampi je video unutrašnje linije bekstva postojećeg društva. Čak i u najužasnijim poduhvatima ima jednog heterogenog viška, jednog zahteva za srećom. Bloh je ukazao i na prave, autentične momente Kju Kluks Klana, a na tragu Bloha je Džejmson analizirao fašizam na sličan način. Imanencija, subracionalne želje, afirmacija – pravo, totalno prosvetiteljstvo se ne bavi samo razotkrivanjem, nego primećuje i sva ona dobra čijem stvaranjem postojeći svet izražava svoju želju za drugačijim koji će doći. Ideologija nikada nije samo nešto što treba razotkriti, već uvek sadrži i jednu emancipatorsku tendenciju koja pokazuje ono napred. Zahvaljujući ovoj perspektivi, čitavo naše mišljenje se menja: počinjemo da obraćamo pažnju na utopijski, ne-simultani višak. Ovako se i jedan uzdah, jedan san ili jedno putovanje pojavljuje na drugačiji način. Blohov pogled svuda vidi male revolucije u nastajanju. Nezadovoljstvo spram postojećeg i napredovanje ka radikalno novom se prepliću.

U odnosu na internet se već jako dugo projektuju različite želje. On se smatra ostvarivanjem prave demokratije, garancijom za libertarijanske odnose ili prostorom anarho-komunističke zajedničkosti, teritorijom jednake saradnje koja prevazilazi tržišnu konkurenciju i državnu prinudu, koja omogućava čak i stvaranje jedne nove kritičke javnosti. Međutim, stvarnost tih projekcija je dvosmislena želja. Stvarno funkcionisanje interneta je u suprotnosti sa  normama kojima se on hvali. Umesto horizontalne kooperacije korisnika radi se o jednom centralizovanom sistemu čija internetokratija prisvaja stvorene vrednosti, privatna svojina ponovo osvaja javna dobra od slobodnog deljenja; umesto odnosa koji bi prevazilazili tržište, svedoci smo jednog izvanrednog tržišnog poduhvata i opšte komodifikacije, a kreativnost je u službi virtuelne rente. Internet predstavlja mešavinu: sa jedne strane ostvaruje neispunjene ideale, ali ih sa druge strane neprestano izdaje. Ideologija i utopijske linije bekstva se jedva mogu razlikovati – neobična sinteza. Korisnik može da bude plutajući subjekt potrošačkih preferenci, kao što može da bude i buntovnik koji se suprotstavlja datom sistemu –ponekad se ujedinjuju u jednom te istom telu. Želja je tu više od puke projekcije ili fantazmagorije – reč je o odnosima sila i borbi. Tendencija koja je iz unutrašnjosti sistema usmerena ka spoljašnjim domenima, autonomizacija, afirmacija utopijskog viška nije nezrela zamena za političku revoluciju, već je i ona sama jedan čin.

 

This is a unique website which will require a more modern browser to work!

Please upgrade today!

Logo Header Menu